Feljton

Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (4)

Mala šala, druga Maršala

U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela "Crveni kralj" (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, "demokratskim vlastima" je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju "Usponi i padovi Ivana Ivanovića", koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka

Ivan Ivanović

Drugi moj uspon i pad našao je svoje mesto i u knjizi Marinka Arsića Ivkova „Krivična estetika" (Progon intelektualaca u komunističkoj Srbiji), koju je njen autor objavio 2003. godine u Novom Sadu i Beogradu. Knjiga predstavlja pandan izvikanoj knjizi Milomira Marića „Deca komunizma", ali je, nažalost, za razliku od Marićeve, ostala nedovoljno zapažena. Ove dve knjige, Marićeva o deci komunizma koju je komunizam pojeo, i Ivkovljeva o deci nekomunizma koju je komunizam takođe pojeo, predstavljaju svojevrsnu celinu i sliku jednog vremena. Razlika je u tome što je Marićeva knjiga novinska, a Ivkovljeva književna; prva predstavlja hroniku komunizma, a druga umetničku sliku tog perioda.

Najpre da razjasnimo termin krivična estetika, odnosno da vidimo kako ga je autor definisao. Već na prvi pogled je jasno da se ta dva pojma isključuju, estetika je nešto što je lepo, a krivica nešto što je ružno. Ono što je lepo ne može biti krivica, kao ni ono što je krivica ne može biti lepo. Radi se, dakle, o oksimoronu (drveno gvožđe!), nastalom kao paradoks komunističke ideologije. Mislim da je to dosetka autora i to je ono što već u naslovu nameće ovu izuzetnu knjigu.

Za mene je problem podnaslov knjige. U komunizmu je bilo mnogo ljudi koji su došli pod udar represivnih zakona za izgovorenu reč (verbalni delikt), ali se oni mogu podvesti samo pod prvi deo Marinkove sintagme, dakle, kao krivica. Pod drugim delom, estetika, podrazumeva se umetničko stvaralaštvo. Može li umetničko delo da bude krivica i predmet sudskog gonjenja? Čak i po komunističkim zakonima ne može. Držim da bi bilo celishodnije da se Ivkov ograničio na progon umetnika zbog njihovog dela, a ne intelektualaca uopšte koji su došli pod udar verbalnog delikta.

Po sebi se razume da i umetnik može da načini verbalni delikt, kao i bilo koji drugi građanin. Ako je verbalni delikt krivica, onda umetnik ne može biti izuzet od nje. Stvar je u tome da se verbalni delikt u okviru umetničkog dela ne može tretirati isto kao verbalni delikt izrečen u javnom govoru, pisanom pamfletu ili na neki drugi način. Nije isto govoriti u romanu i u kafani, na ulici ili drugde.

Da uzmemo jedan primer, koji je uzeo i Marinko. Pesnik Dragoljub Ignjatović je osuđen na zatvor zbog svog izlaganja na naučnom skupu Filozofskog društva na Divčibarama. U tom izlaganju je rekao da „sistem u kojem živimo nije ni komunizam, ni kapitalizam, nego varvarizam". Zbog toga je osuđen, a ne zbog svoje poezije.

Ili da uzmemo drugi primer. U svojoj knjizi „Ostrakovani slikar" Jovica Trkulja piše o osudi skikara iz Kikinde Radivoja Berbakova. Berbakov je osuđen što je u nastavničkoj zbornici „prizivao Ruse da dođu u Jugoslaviju i zavedu red", kao što su to učinili u Mađarskoj i Čehoslovačkoj. Zbog toga je osuđen, a ne zbog svojih slika.

Možda je najbolji primer Vojislav Šešelj. U odeljku Letopis svog Predgovora Marinko Arsić Ivkov navodi Šešeljeve knjige koje su sudski zabranjene u periodu od 1986. do 1989. godine, kad je Šešelj bio u opoziciji. Posle toga je ušao u vlast, u koaliciju sa Slobodanom Miloševićem (crveno-crna kolalicija!) i pisao knjige protiv opozicije, koje mu vlast više nije zabranjivala. U 1986. zabranjene su dve Šešeljeve knjige; u 1987. takođe dve; u 1988. čak tri. Ako pogledamo 1986. godinu, videćemo da su te godine zabranjene jedna beletristička i jedna naučna knjiga: prva je knjiga aforizama Rastka Zakića „Državne brige", druga istorijska studija Veselina Đuretića „Saveznici i jugoslovenska ratna drama". Je li to isto? M.A.Ivkov nije odgovorio na pitanje da li su Šešeljeve knjige estetika, odnosno nauka, ili politički pamfleti?

Da pogledamo „Krivičnu estetiku" kao književno delo. Ona se sastoji iz obimnih Predgovora i Rečnika. Rečnik „Krivične estetike" je svojevrsna dosetka Marinka Arsića Ivkova, isto kao i antologija udvoričke poezije. Kad se ovaj rečnik sklopi, dobije se u stvari roman, postmodernistički roman u najboljem smislu te reči, proizišao iz Borhesa. To je neka vrsta Borhesove Enciklopedije beščašća.

Da pogledamo Predgovor „Krivične estetike" u kojem autor daje skenerski snimak unutrašnjih organa komunističkog tela. Ivkov je imao za uzor neke druge knjige (navodi tačno koje i uredno ih citira), ali je njegova studija u Predgovoru iznad njih, jer je obučena u književno ruho. Ivkov je majstor pakovanja.

Osnovna misao autora „krivične estetike" je da je nasilje imanentno komunističkom režimu. „Svi komunistički režimi postavili su sebi isti, kolosalan zadatak, kakav istorija nije zabelžila: srušiti sve dotadašnje čovekove tekovine i na temeljima komunističke ideologije izgraditi novu civilizaciju." To je značilo podvrgnuti život jednom cilju, a od umetnosti stvoriti sluškinju ideologije. Istina, i raniji sistemi su potčinjavali umetnost, ali „između komunističke diktature i ranijih sistema vlasti postoji krupna razlika: dolaskom komunista ostrakizam umetnosti je prerastao u sistem" (Jovica Trkulja). Marinko dalje kaže: „Krivična estetika je je komunistički kentaur nastao, najuprošćenije rečeno, spajanjem politike, prava i estetike, odnosno sile pravosuđa i umetničke teorije i kritike. To je skup mera i ponašanja čija je svrha potčinjavanje umetnosti i umetnika vladajućoj oligarhiji, odnosno njihovo odstranjivanje iz javnosti primenom svih mogućih načina i sredstava represije."

Ova doktrina nastala je u Sovjetskom Savezu, prvi ju je promovisao Lenjin (Marinko citira Lenjinova pisma). „Jugoslovenski Lenjin" Josip Broz Tito, kao veran učenik Kominterne, preneo je u Jugoslaviju Lenjinove doktrine i usadio ih, kako u sistem Partije na čijem je bio čelu, tako i u misao svakog vojnika te Partije. Stoga M.A.Ivkov optužuje Tita za ostrakovanje slobodne misli u Jugoslaviji i progon intelektualaca koji su je proizvodili.

Josip Broz Tito se nije libio da se direktno umeša u stvari umetnosti. Tako se još uoči rata umešao u sukob na književnoj levici i stao na stranu tri ovana (Mil(ovana) Đilasa, J(ovana) Popovića, Rad(ovana) Zogovića) protiv Miroslava Krleže, koji su zagovarali dogmatski kurs u književnosti, dok je Krleža smatrao da je umetnost autohtona. Ovo je Krležu, besumnje najumnijeg zastupnika komunizma među umetnicima, udaljilo od komunističkog pokreta, tako da nije bio učesnik NOB-e.

Na prvom Kongresu književnika Jugoslavije, 17. novembra 1946. godine, Radovan Zogović je pobedonosno istakao: „Književni život očišćen je od ljudi koji su izdali i književnost i domovinu". (Neki su bili ubijeni, neki obeščašćeni.)

„Da je umetnost veliko zlo i da radi o glavi „narodnom" režimu, stalno je isticao prvi čovek Partije i države, neprikosnoveni vladar Josip Broz Tito. On je tobož velikodušno dozvoljavao da se vlast „grdi", ali dobronamerno, bezazleno, kafanski, nikako ozbiljno i „prljavo", s namerom da se ona popravlja ili, ne daj bože, menja. „Onaj ko ima najprljavije namjere, taj neće da grdi glasno, taj radi nekako drukčije. Taj piše, slika, crta karikature... Taj nije dobronameran i takvom treba, „jedanput za uvijek", kazati da ga ne možemo trpeti."

„Umetnost je po svaku cenu morala da se pokori zvaničnoj političkoj doktrini i da postane njeno oruđe, ili da, kako je naglašavao vođa, nestane. Tito je stalno isticao, a njegovi epigoni ponavljali, da pisci imaju prljave namere, da rade iza leđa te da na umetnost treba budno motriti a umetnike sprečavati da režimu rade o glavi. Gotovo svako njegovo značajni je istupanje sadrži i pretnju umetnicima i poziv na budnost. Da između puške i pera nema razlike najbolje svedoče zbivanja u tek „oslobođenom" Beogradu, kada su komunisti streljali ne samo neprijateljske vojnike i političke protivnike nego i ugledne građane i umetnike, koji se ni vojno ni politički uopšte nisu angažovali. Njihova jedina krivica bila je što su Drugi svetski rat preživeli u okupiranom Beogradu, što su se bavili svojom profesijom i što nisu pisali po volji nove vlasti. Takvo gledanje na pisce, umetnike i intelektualce uopšte, preko mušice, nije se promenilo za sve vreme vladavine komunista, jedino je malo „civilizovano", prilagođeno „mirnodopskom" vremenu. Streljački stroj zamenili su političari, „kulturni i javni radnici", urednici, kritičari, tužioci, sudije..."

Karakteristično je Titovo istupanje protiv Branka Ćopića na trećem Kongresu AFŽ Jugoslavije u Sarajevu 1950. godine. Te godine je umereni partizanski pisac Branko Ćopić objavio u Književnim novinama satiričnu priču Jeretička priča, u kojoj kritikuje udaljavanje pojedinih rukovodilaca od proklamovanog komunističkog morala. Pošto su se neki rukovodioci prepoznali u priči, Tito je uzeo da se obračuna sa piscem. Citiraću ovaj govor prema knjizi Miodraga Milića „Rađanje Titove despotije".

„A kako je titoizam funkcionisao u umetnosti, najbolje ćemo videti na Titovom napadu na satiričnu priču Branka Ćopića, "Jeretička priča". (Pošto je ovaj napad bio paradigma svih kasnijih napada na kritičku književnost, navešćemo ga u širem izvodu i time završiti ovo poglavlje.) Govoreći na Trećem kongresu AFŽ-a (Antifašistički front žena), 20. oktobra 1950. godine, Tito je rekao: "...Druga je stvar, kakvom se pobudom ko rukovodi, onaj ko ima najpravije namere neće grditi glasno, taj radi nekako drukčije. I razumije se, počeo je sada, kroz razne pore društvenog života, pa čak i kroz štampu, da se osjeća uticaj reakcije. Na primer, kroz karikature, kroz satire i tako dalje. Mi nismo protiv satire. Ja sam uživam kad nekad slušam Vesele večeri, jer volim da negdje nekoga pecnu kad nepravilno radi. Kad se čine nepravilnosti, po tome treba udariti. Ali sada je reakcija dobila mogućnost da kroz razne eksponente, koji se skrivaju iza partijske ili kakve druge firme, otpočne sprovoditi takvu politiku. Niko nije udario po naprednim piscima, a onome koji je pogrešio ima pravo da se kaže u štampi da je nepravilno to što radi, jer taj pisac nije dobronamjeran. On laže, on je izneo neistinu, on je izneo jednu stvar koja je prosto nemoguća. Meni je, pravo da kažem, malo i nezgodno da te stvari ponovo analiziram. Ali, šta je bilo rečeno u Ćopićevom članku? Moram o tome da kažem nekoliko riječi. Ja sam ga pročitao i u njemu video aluziju na naše najviše rukovodstvo, on je pomenuo ministra, pa je zatim uzeo pomoćnika ministra, i ja kažem da su naši pomoćnici ministra najveći mučenici. Njihova je plata slaba, a privilegije nikakve, dok na poslu često padaju u nesvest. On je uzeo nekoliko ljudi za svoju satiru. A šta znači kad se u jednoj satiri uzmu ljudi od ministra, generala i pomoćnika ministra i udarnika, kad se, tako reći, obuhvati čitavo naše rukovodstvo države i privrede. On je uzeo čitavo društvo i prikazao ga odozgo do dolje, kao negativno, što znači da ga treba slistiti. Takvu satiru mi nećemo dozvoliti i ostaviti je bez odgovora. Ne treba se bojati da ćemo ga mi hapsiti zbog toga što je pokušao. Ne, njemu treba javno odgovoriti i kazati jedanput za uvijek da neprijateljske satire koje idu da razbiju naše jedinstvo ne mogu da se trpe kod nas. Ima drugačijih satira, jer naši ljudi znaju ceniti duhovitost. A on se još pokriva mojim riječima da ne treba sumnjičiti ljude. Jeste, ja to uvijek podvlačim i uvijek ću to kazati: ne treba sumnjičiti ljude kod kojih nema ništa konkretno. Ali kod njega ima dosta konkretnog, kod njega je sve tako jasno i vidljivo, da nije potrebno sumnjičiti ga. On je jasno kazao što je, i ko je, on je zaglibio, on je pokazao da je, svjesno ili nesvjesno, postao instrument u rukama reakcije, a indirektno i u rukama Informbiroa. Takvi naši umjetnici ne mogu uživati simpatije ni rukovodećih ljudi, niti naših naroda. Ne mogu, bez obzira kakve su bile njihove zasluge. Njegova je stvar da uvidi svoje greške i da krene putem kojim idu naši socijalistički književnici." (Politika, 21. oktobar 1950.)

Vođa jugoslovenskih komunista je sudio i o slikarstvu. Do slikarstva je itekako držao, čim je dozvolio mladom slikaru Boži Iliću da ga portretiše. Ali ovaj portret se komunističkom vrhu nije svideo (isuviše mračan!) i nije nikad izložen. Kad je došlo do mirenja sa Sovjetskim Savezom, Tito se vratio socijalističkom realizmu. Pošto je Hruščov decembra 1962. godine napao apstraktno slikarstvo savremenih sovjetskih autora izloženo u Moskvi. Tito se već u januaru 1963. godine, na Kongresu omladine, odazvao osudom apstraktnih slikara.

Najveći udar na slobodu umetničkog stvaranja dogodio se u oktobru 1972. godine u partijskom dokumentu nazvanom Titovo pismo. Sledila je velika hajka na tzv. crni talas, naročito u književnosti i na filmu i mnogi umetnici su došli pod udar represije. Treba li da kažem da sam i ja u tom udaru stradao?

M.A.Ivkov je zapisao: „Realizam, prikazivanje stvarnosti, u stvari najveća je opasnost za svaki režim. To je potvrđeno i petnaestak godina kasnije, kad se u srpskoj umetnosti, kao reakcija na isprazni i beživotni estetizam „modernista", pojavio novi realizam, sav od života, angažovanosti, „krvi i mesa". Bio je to iznenadan i žestok udarac u lice i režimu i jednoj umetnosti koja je dospela u ćorsokak. Kad se vlast oporavila od šoka, uzvratila je nemilosrdno, poput boksera bačenog na konopce. Crni talas, ili stvarnosna proza, kako je najčešće nazivan taj samonikli realizam na filmu i u književnosti, dokrajčen je za tren oka. U pogromu su učestvovali svi pravoverni, od Predsednika do poslednjeg partijskog sekretara i novinskog kritičara. Veličanstvenost postignutih rezultata najbolje pokazuje kinematografija: kad je hajka početkom 1973. završena, samo u jed noj filmskoj kući, novosadskoj „Neoplanti", „bunkerisano" je dva deset filmova. To su „samoinicijativno" uradili komunisti iz same kuće, ne hajući za ogromnu materijalnu štetu koju su naneli svom preduzeću i ostalim producentima."

„Čak i kad nisu bile pokretane odozgo, hajke na umetnike imale su „logističku podršku" u partijskim vrhovima. Predsednik Tito je preventivno, bar jedanput godišnje, u svojim govorima i pismima upozoravao na „antisocijalističke" pojave u književnosti i kulturi, time je hiljade pasa tragača i čuvara podsticao na budnost. Za njim nisu zaostajali ni drugi visoki funkcioneri. Na svakom partijskom kongresu ili plenumu redovno je isticano da stanje u umetnosti nije zadovoljavajuće."

Josip Broz Tito se direktno umešao u književnost 1969. godine, kad je u govoru u Zrenjaninu napao roman Dragoslava Mihailovića "Kad su cvetale tikve", što je učinilo da dramatizacija ovog romana bude skinuta sa repertoara Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Tito je govorio o „tamo nekakvim tikvicama", koje je napisao onaj što je ležao na mermeru (Na Golom otoku) i pritom pomešao dva autora, pa je Dragoslav Mihailović postao Mihiz. Pošto su u srpskoj Partiji bili na vlasti liberali, ne želeći da direktno sprovedu Titovu osudu, pribegli se lukavstvu pa je Gradski komitet SKS Beograda tražio da glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta samoupravno skinu s repertoara možda najbolju predstavu u istoriji ovog pozorišta, što su ovi i učinili. .

Umešanost Tita u gušenju slobode umetničkog stvaralaštva desila se u osudi Lazara Stojanovića u vezi njegovog diplmskog filma Plastični Isus. U tom filmu je diplomac Filmske akademije veštom montažom sugerisao da su svi diktatori isti. Tako imamo scenu Tita s vučjakom, pa Hitlera takođe s vučjakom. Pre toga je vojni sud osudio vojnika Lazara Stojanovića na godinu dana zatvora zbog neprijateljske propagande koju je izvršio u razgovoru s kapetanom Vukom Obradovićem i zato što je kao student bio urednik časopisa Vidici i što je čitao emigrantsku štampu. Civilni sud je dodao Lazaru još dve godine zbog pomenutog filma, pa je ovaj filmski režiser, iako komunističkog porekla (otac pukovnik JNA) odležao tri godine u Zabeli.

„Estetička diskvalifikacija polako je preuzimala primat nad političkom i sudskom (koje nijednog trenutka nisu usahnule ili oslabile. To je jedno od najlucidnijih dostignuća komu nizma na planu borbe protiv slobode umetničkog stvaranja. Više se nekom delu ne oduzima svojstvo umetničkog da bi mu se sudilo kao političkom pamfletu, nego se osporava njegova umetnička vrednost. Urednici odbijaju dela ne iz političkih, nego iz umetničkih razloga. Režimski kritičari, razmešteni u većini medija, institucija, žirija, umesto da napadaju, jednostavno prećutkuju pojavu nekog umet ničkog dela koje režimu nije po volji. Režimski žiriji, u kojima sede režimski kritičari, neće ga uvrstiti ni u uži izbor za neku od nagra da, makar ona bila i najbeznačajnija. Knjižare ga neće primati na prodaju, jer je to „roba koja ne ide" i za koju niko ne zna. S druge strane, režimu mili umetnici biće ovenčavani nagradama, hvalospevima, bezbrojnim izdanjima, otkupima. Umetničke vrednosti okrenute su tumbe i danas savremena srpska umetnost, naročito književnost, dubi na glavi."

„Režim je regrutovao vojsku kritičara i pisaca za ove prljave poslove. Kad su, recimo, krenuli napadi na Vunena vremena Gojka Đoga, prvi su krenuli „stručnjaci". Urednik kulturne rubrike Politike Sava Dautović odmah je obavio svoj deo posla. Đogove pesme nisu poezija, jer pesnik koristi prizemne simbole i aluzije, a ne pesničke. On unižava dostojanstvo pesničke reči jer politički tekst daje u obliku stihova."

„Književnik Miodrag Bulatović, tada predsednik Udruženja književnika Srbije, dakle, najviši autoritet u proceni da li je neko delo u stihovima umetnost ili politički tekst, takođe je javno obelodanio da Đogove pesme nisu poezija i da može da im se sudi. „To je knjiga bez poetike, s politikanskim aluzijama. Jednostavno, to su paušalne budalaštine... Vunena vremena, sasvim sigurno, silaze u podzemlje, tamo odakle su i nastala. Neće me iznenaditi ako pesmice iz te sveske, uskoro, ručno umnožene, vidim u najcrnjoj emigrantskoj štampi. Tri puta sam knjigu čitao, verujte mi, svaki put mi je bila sve odvratnija. A poznato je već kako je teško mene degutirati."

Bulatović se zalagao i za osudu pesnika Milana Mladenovića. Evo šta je o tome zapisao Nikola Milošević, tada član predsedništva Udruženja književnika Srbije: ,,U vreme kada se Miodrag Bulatović nalazio na čelu UKS, uhapšen je književnik Milan Mladenović. Tim povodom održana je sednica Predsedništva Udruženja i na toj sednici Bulatović je odmah pregao da uverava prisutne kako je Mladenovićeva krivica već uveliko dokazana, insistirajući da se čitaju istražni spisi protiv ovog književnika koje je na sednicu doneo i koje je, navodno, od javnog tužioca dobio. Ovaj skandalozni događaj, nezabeležen u analima srpske književničke organizacije, pravi je dragulj u inače impresivnom detektivskom repertoaru Miodraga Bulatovića i ostaće trajno zabeležen iz najmanje dva razloga. U našoj novijoj istoriji teško je naći primer predsednika jednog književničkog udruženja, koji, u želji da dokaže krivicu svog kolege po peru, čak i pre no što je ovome izrečena presuda, priba vlja istražne spise protiv njega, u vreme dok se ovaj nalazi u zatvoru, kao što bi bilo teško naći primer nekog književnika, ili bilo kog drugog građanina ovdašnjeg, koji uživa toliki ugled i toliko poverenje nadležnih organa da sebi može dopustiti da iznosi istražne spise izvan određene ustanove, otvoreno izjavljujući kako ih je dobio od javnog tužioca."

Marinko Arsić Ivkov u dobroj meri demistifikuje ponašanje Ive Andrića u komunizmu. Kao što je poznato, Ivo Andrić je bio u Kraljevini Jugoslaviji diplomata od karijere i dogurao je do poslanika u Berlinu. U tom svojstvu je radio na pripremi dokumenta kojim Kraljevina pristupa Trojnom paktu 25. marta 1941. godine. Na svečanosti potpisivanja Pakta u dvorcu Belvedere u Beču, vidi se Andrić na fotografiji kako stoji iza predsednika Kraljevsker vlade Dragiše Cvetkovića, koji sa ministrom spoljnih poslova Nemačke Joakimom fon Ribentropom potpisuje Pakt.

Po okupaciji Jugoslavije Andrić se vraća u Beograd gde uživa zaštitu Nemaca kao njihov prijatelj. Leta provodi u Soko Banji gde se odmara. (U romanu „Crni dani Rake Drainca" upriličio sam mogući susret Drainca i Andrića. Andrić je na letovanju a Drainac na lečenju, oboleo od neizlečive tuberkuloze -„žute gošće").

Poznato je da Ivo Andrić 1941. godine nije potpisao dokument o progonu komunista čije potpisivanje je organizovala Nedićeva Vlada. Nije poznato da li mu je to nuđeno, da li se nalazio Beogradu. Taj dokument su potpisali gotovo svi srpski intelektualci, u želji da spasu zemlju od nemačke odmazde. Mnogi misle da ga je to spasilo od komunističke represije 1945. godine. Bilo kako bilo, tek komunisti su po zauzimanju Beograda pobili mnoge srpske intelektualce samo zato što su pod okupacijom obavljali svoj posao (pisali, slikali, glumili). Nove vlasti ne samo što nisu dirale Andrića, nego su mu omogućile da 1945. godine objavi čak tri romana, za dva se smatra da su remek-dela („Na Drini ćuprija" i „Travnička hronika")

Tek nedavno je pronađeno u arhivi pismo Andrića generalu Draži Mihailoviću, vođi četničkog pokreta otpora, u kojem ga moli da „spasi zemlju od komunističke pošasti".

(Nastavak u sledeće broju)