Govoreći otvoreno

Prizori i faktografija veleizdaje veka: posledice subverzivne antisrpske strategije Vučićevog režima

PRLJAVA POSLA I PRANJE RUKU

U deceniji najbrutalnije diktature koju je Srbija u novijoj istoriji zapamtila, glavni "izvođač radova", Aleksandar Vučić, sistematski je radio na uništavanju, pljački, surovoj eksploataciji i prodaji u bescenje, onoga najvrednijeg što ova država ima: energetskog potencijala, šuma, rudnih bogatstava, izvora pitkih voda, najboljeg poljoprivrednog zemljišta na evropskom kontinentu i, posebno, ljudskih resursa, koje je nemilice i za afričke nadnice ponudio svakoj stranoj kompaniji koju je doveo da profitira na krvi i znoju, prethodno opljačkane, prevarene i obespravljene domaće radničke klase. Vučićeve "lične poslovne pogodbe" sa raznim "prijateljima", od Pariza do Pekinga, nemaju više nikakvu snagu. Evropa, posebno Evropska unija, u okolnostima kad iz budžeta daje milijarde evra režimu u Kijevu za rat sa Rusijom, i dok joj još desetine milijardi iz budžeta ide na "servisiranje" miliona migranata, mahom islamista, koji će, koliko sutra zapaliti čitav kontinent, nema više nikakvih mogućnosti da održavaju režim nekakvog ludaka na Balkanu, koji im je verno, kao pas, služio svih ovih godina na razna načine. Naime, Aleksandar Vučić odlazi na đubrište istorije kao čovek koji je potpuno, temeljno, opljačkao državu, zamračio medije, narod stavio pod potpunu kontrolu, a Kosovo službeno (formalno-pravno) dao na upravljanje Albancima (što niko pre njega nije uradio) i srpski entitet u BiH doveo u pitanje. Ukoliko ne bude odgovarao za veleizdaju države i naroda, tu više neće biti ni države ni naroda.

Nikola Vlahović

Ukoliko nekim nesrećnim spletom okolnosti srpski diktator Aleksandar Vučić bude još dve godine u ulozi "vođe" ove države, njen unutrašnji i spoljni dug biće zaokružen na preko 100 milijardi evra ili neku milijardu više od toga.

Vest da je data saglasnost Saveta za nacionalnu bezbednost na imenovanje Vladimira Orlića za direktora Bezbednosno-informativne agencije (BIA) (navodno u skladu sa Zakonom o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije), novi je prilog nizu dokaza da se Aleksandar Vučić već godinama sprda i sa državom i sa narodom, što po angloameričkim direktivama, što samovoljno i razulareno, a to ne može imati drugi epilog nego na njegovu štetu.

Lokalne i globalne prilike mu nikako ne odgovaraju. I Evropa i svet su u vrtlogu koji vodi u neizvesnost. Način na koji je zadužio Srbiju, vodi ga direktno na opotuženičku klupu. Način na koji danas formalno podržava „celovitu BiH" a huška Srbe u BiH, pre svega u R. Srpskoj, takođe je podmuklo huškanje na nove ratove u kojima on opet ne bi učestvovao. Način na koji je Kosovo i Metohiju predao „u nadležnost" Albanaca, a posebno način na koji je kriminalizovao (umesto da ga politizuje i internacionalizije) srpsko pitanje, takođe ga vodi na opuženičku klupu kao veleizdajnika.

Dugačak je spisak štetočinskih poslova koje je obavio za potrebe osvedočenih neprijatelja ovog naroda i države. Ali, uprkos svemu tome, negde je kraj toj njegovoj sadističkoj zabavi.

Prvi simptomi da više nije nikome potreban, viđeni su polovinom januara meseca ove 2024. godine, dok je boravio u švajcarskom zimskom turističkom centru Davos, a povodom redovne godišnje konferencije, poznate kao Svetski ekonomski forum, Vučić se nekoliko puta u par dana sreo sa Emanuelom Makronom, francuskim predsednikom, gde je tom sebi bliskom i nastranom čoveku pričao bajke o veštačkoj inteligenciji, predlagao gradnju više hidroelektrana, pozvao Evropsku banku za obnovu i razvoj da podrži preporod Srbije i na kraju, odbačen i izolovan od svih prisutnih, izašao je iz konferencijske dvorane, neko vreme lutao hodnicima, a onda je, na opšte iznenađenje, otišao vani, na sneg, i, kao nedorasli klipeta, počeo da pravi „Sneška" i počeo da razgovara sa tom svojom ledenom „kreacijom".

Onda je iznenadio samo neupućene u njegove psiho-patološke ispade. Dakle, najavio je tom prilikom „veliki plan" koji je ranije nazvao „Srpskim Nju dilom" ili „Maršalovim planom" razvoja do 2027. godine. Bio je to treći od ukupno pet (do sada!) najavljenih „ekonomskih preporoda", a novi se očekuju u drugih šest meseci 2024. godine.

Srbija, očigledno, ima posla sa opasno poremećenom osobom, čiji bi zdravstveni karton mogao mnogo toga da objasni, ali podaci o njegovom mentalnom stanju čuvani su bolje od Miroslavljevog Jevanđelja.

Neki od prvih „velikih ekonomskih planova" na početku diktature koju je zaveo, saopštio je još davne 2013. godine, prilikom predstavljanja „čuda od deteta", Lazara Krstića, tada tek imenovanog mladog ministra finansija, koji je to bio manje od godinu dana, dok nije shvatio šta taj Vučićev „Maršalov plan" podrazumeva. Pobegao je brzinom kolibrija prema Zapadu, smrtno uplašen da ga „vođa" ne uvede u kriminal, kao što je to već radio sa drugim članovima vlade i direktorima javnih preduzeća.

„Šta je to što u narednih deset godina moramo i možemo da uradimo", pričao je Vučić onda a priča i danas, kao da će Srbijom vladati doživotno i kao da ovu državu i ovaj narod već nije zgazio, ponizio i izbrisao sa mape postojećih država i naroda. Početkom 2019. godine, gromoglasno je najavio da kreće „investicioni ciklus težak pet do deset milijardi evra koji će trajati četiri ili pet godina".

Ako je 2024. godina kraj tog „ciklusa" onda se već sad može reći da je koštao duplo skuplje, da je, zapravo, tih pet milijardi naraslo na deset, sa pripadajućim kamatama. Ali, u njegovoj fantaziji, već odavno postoje samo svetleće reklame Svetske izložbe Expo 2027., a u njegovim suludim „proračunima" nalazi se dvadesetak milijardi za koje još niko ne zna da li će se „knjižiti" kao zarada ili kao gubitak.

Naime, navika Aleksandra Vučića da pretvara istinu u laž i obrnuto, ušla je već i u zakonske okvire, kroz razne pravne „regulative" koje on lično može da tumači kako hoće. Ali, rezultat je takav da Srbija nezadrživo nazaduje, a napreduje jedino u zaduženjima koja idu prema pomenutih 100 milijardi evra (spoljni plus unutrašnji dug).

Dana 08. aprila 2024. godine, dakle, nepunih tri meseca nakon Davosa, Aleksandar Vučić potpisuje u Parizu nekakav „Memorandum o razumevanju između Vlade Srbije i Francuske elektroprivrede (EDF) o uspostavljanju okvira za dugoročni dijalog u oblasti energetske tranzicije i niskougljenične tehnologije", što je direktora EDF-a (Luka Remona) veoma obradovalo, jer ovo Francuskoj državnoj energetskoj kompaniji faktički daje u ruke celokupnu politiku energetske tranzicije i milijarde evra zarade od toga dugoročnog posla.

Aleksandar Vučić je celokupni energetski sistem (osim poslova oko takozvane energetske tranzicije), već predao na upravljanje norveškoj državi.

Na ovim stranicama ranije pominjana supruga Aljbina Kurtija, predsednika vlade samoproglašenog Kosova, Rita Augestad Knudsen, članica norveškog Instituta za izučavanje terorizma, angažovana je i na pitanjima energetske bezbednosti, kako za svoju državu (Norvešku) tako i za one zapadne korporacije koje se u Srbiji bave energetikom. U naznačenom slučaju, a prema saznanjima ovog magazina u Prištini, gospođa Knudsen (Kurti?), već je "viđena" za saradnicu francuske energetske korporacije EDF, kako bi sa njihovim stručnjacima radila na proceni eventualnih rizika u investiranju u energetsku tranziciju Srbije i samoproglašenog Kosova.

Nema nikakve sumnje da srpski diktator zna za ove poslovne "kombinacije", jer ih lično podstiče, oduzimajući slobodu i pravo vlastitoj državi da svojim sredstvima i svojim kadrovima unapređuje najveći poslovni sistem koji ona ima (a neće ga još dugo imati). Je li sve ovo bio razlog zbog koga je u vrh EPS-a godinama zapošljavao partijske diletante, kako bi Srbiju proglasio nesposobnom da održava svoj najveći energetski sistem i kako bi ga pod tim izgovorom na kraju dao na upravljanje strancima?

U Srbiji je do nedavno poslovalo oko 400 nemačkih kompanija čiji su osnivači nemačka pravna lica, a u njima je bilo zaposleno 25.000 radnika. Građani Nemačke pojedinačno osnovali su u Srbiji blizu 500 firmi, a ukupno gledano, više od 400 kompanija u Srbiji su članice Nemačko-srpske privredne komore i zapošljavaju zajedno oko 78.000 radnika. Oko četiri milijarde evra su te nemačke kompanija do sada investirale u svoje poslovanje, a, prema podacima te komore, 95 odsto njih bi ostale u Srbiji. Tu je i oko 400 austrijskih firmi, a ako se uračunaju i mikro i mala preduzeća onda ih je do 900. Ta preduzeća zapošljavaju 22.500 ljudi u Srbiji, a direktne investicije (u sopstveni biznis) iz Austrije su dostigle nivo od 2,6 milijardi evra.

Samo ova dva primera govore sledeće: ukoliko bi se desilo naglo povlačenje tih kompanija usled rata, prirodnih katastrofa, globalnog ekonomskog ili finansijskog sloma, trenutno bi u Srbiji bez posla ostalo oko 100.000 ljudi a bez izdržavanja još toliko osoba koje od plate jednog zaposlenog zavise (mahom deca ili stara lica).

Još tri puta toliko zaposlenih nalazi se u stranim kompanijama drugih država u Srbiji, pa bi cifra takvog potonuća dostigla preko pola miliona ljudi bez posla. A, realno, pretnje za takvo nešto su sve realnije, posebno kad su evropske kompanije u Srbiji u pitanju.

U Vučićevoj Srbiji posluje više od 240 kompanija koje svoj rad baziraju na konceptu franšiza, a 65% njih su inostrani brendovi. To je činjenica koja nikome ne garantuje stabilan i miran život.

A, kakve su stvarne posledice kad se desi nagli "nestanak" strane kompanije u Srbiji, govori i primer jedne od njih koja je zaustavila kompletnu proizvodnju u dva grada odjednom, zatvoreno je više od 30 radnji širom Srbije, ljudi su preko noći ostali i bez posla i bez primanja, kupci bez poručene robe, dobavljači su potraživali nenaplativo... I sve to bez ikakvih zakonskih posledica, sa pitanjem opravdanosti i isplativosti subvencija, ali i sa stečajem kao jedinim realnim ishodom, i to u Vučićevom režimu gde je sve nesigurno pa stečajna masa često nije dovoljna da pokrije sve dugove koje kompanija ima.

Primeri odlazaka stranih kompanija u međuvremenu su se samo nizali. Danas se o tome ćuti ali Vučićev režim i dalje nudi čitav niz ustupaka: subvencije po radnom mestu, zemljište, pristupnu infrastrukturu, prostor za rad, niske cene struje i gasa, razne poreske olakšice... Pitanje isplativosti i opravdanosti subvencija se uopšte ne postavlja, a tu su desetine i stotine miliona evra i dolara, tako reći bačen novac iz džepa sirotinje u džepove bogataša. A, sa druge strane niko nikad nije narodu položio račune šta je država tim subvencijama stranih firmi dobila, a šta izgubila.

To je ono čime se svih ovih godina drsko i nadobudno bavio režim Aleksandra Vučića, čoveka koji je koristio svaku priliku da kleveta radnike i uopšte narod u Srbiji kako nije sposoban, kako je navodno lenj i kako je previše zahtevan pa mora da uvozi radnu snagu iz inostranstva! To govori čovek čija je diktatura proterala više od pola miliona ljudi iz Srbije, i to trajno.

Na listi onih koji su napustili zemlju, praktično preko noći, svakako vredi pomenuti više od deset stranih kompanija, koje su zapošljavale oko 4.000 radnika. Recimo, turska fabrika „Kaira tekstil", četiri godine je radila i umesto obećanih 500 radnih mesta (za svako dobijena visoka subvencija), zaposlili su oko 100 radnika pa su i njih ostavili bez posla i ogromna dugovanja za plate, ali i račune za struju, vodu, komunalije...

Mesna industrija Mitros iz Sremske Mitrovice (u stranom vlasništvu), koja je od države dobila 5,8 miliona evra subvencija za zapošljavanje, „povukla se sa tržišta". Turska fabrika „Džinsi" takođe, a prethodno i turski Berteks tekstil, firma koja se obavezala da neće biti otkaza, pa su to uradili čak dva puta. Iz Vranja se povukao „Geoks", kompanija koja je od države dobila subvencije od skoro 12 miliona evra. Nestala je u Vučićevoj magli i „Jura" tačnije, njena fabrika „Šinvon", turski lanac pekara „Simit Saraj", nemački „Servfud"... Bugarski „Handi" elektronskom poštom je o otkazima obavestio svih 900 radnika. Odlazak iz Srbije pravdali su krizom, gubicima i sve težim uslovima poslovanja na evropskom tržištu. Kad su dolazili govorili su da im odgovaraju ovdašnja klima za investicije, subvencije, ali i otvorena vrata preko Srbije ka zapadnoj Evropi i Rusiji, hvalili radnike, ocenjujući da su vredni i disciplinovani... I sve to samo dok novac od subvencija nije bio potrošen u svrhe ostvarenja ekstra profita. A, onda, ključ u bravu.

Novi, ali neuporedivo veći talas ovakve drame, tek se očekuje, tokom kraja leta i početka jeseni 2024.

Većina tih firmi ima ugovore koji mogu da ih zaštite, to im daje mogućnost da nakon isteka perioda subvencija i zakonskih odredbi napuste Srbiju i potpuno pravno i legitimno pokupe mašine i pređu u druge zemlje. Vučićeva razbojnička družina nije omogućila ni da se prodajom imovine stečajnog dužnika namiruju poverioci (radnici). O njima tiranin nikad ne govori kao o ljudima već kao o „resursu".

Priča o Vučićevoj grandioznoj prevari sa stranim kompanijama i „masovnim zapošljavanjem" još nije gotova, epilog ovog kriminalnog poduhvata tek će se u punim razmerama videti. I to je tek jedan od nekoliko ključnih udaraca koji je Srbija primila i od kojih se neće nakon Vučićevog pada tako brzo oporaviti.

Jer druga dva konačna udarca, geopolitička, geostrateška, diplomatska, vezana za Kosovo i srpski entitet u Bosni i Hercegovini, koje je Vučić zadao srpskom narodu, imaće trajne posledice.

Samo tri dana nakon održavanja Vučićevog „svesrpskog sabora", ukinute su granice između Kosova i Albanije, a vlade u Tirani i Prištini pozvale su se tim povodom na „Otvoreni Balkan" koji im je to omogućio, a koji je svom snagom zagovarao Aleksandar Vučić, sada već i zvanično čovek koji je realizovao u praksi ideju takozvane Velike Albanije.

Da je Vučićeva „politika sprdnje" sasvim uspela, videlo se i na tom takozvanom „svesrpskom saboru" nedavno, kad je pokazao svoje lažno i svoje pravo lice, sa jedne strane podržavajući javno „celovitu Bosnu i Hercegovinu" a sa druge strane stalnu pretnju Milorada Dodika o otcepljenju Republike Srpske od BiH (koja je, istinu govoreći, često i odgovor na „federalnu hegemoniju" u Sarajevu, a koja je takođe dobar uzrok disfunkcije BiH kao države).

Bio je to i razlog zašto je glavni protektor nad BiH, vlada SAD, tačnije Stejt Departmenta izdao saopštenje povodom pomenutog događaja u kome se kaže da "Retorika i postupci (predsednika) Milorada Dodika o otcepljenju Republike Srpske dovode u opasnost mirnu, demokratsku i prosperitetnu budućnost u evroatlantskim institucijama koju građani BiH, uključujući stanovnike Republike Srpske, žele i zaslužuju", pa je onda američko ministarstvo spoljnih poslova još navelo i da SAD "veruju da je budućnost svih zemalja Zapadnog Balkana u Evropskoj uniji, u kojoj regionalna saradnja i dobrosusedski odnosi vode ka većem miru, bezbednosti i prosperitetu za sve".

Razlog ovoj reakciji je to što su vlade R. Srbije i Republike Srpske usvojile na tom "Svesrpskom saboru" deklaraciju sa čitavih 49 zaključaka, u kojima se, između ostalog, konstatuje da srpski narod predstavlja "jedinstvenu celinu", navodi da je Dejtonski sporazum "trajno i bitno narušen" i gde se pozivaju svi međunarodni akteri da se vrate njegovom poštovanju. Navodi se tu i da teritorija Republike Srpske ne može biti otuđena mimo Ustava i zakona tog entiteta BiH.

"Svesrpski sabor smatra da Republika Srpska može u meri u kojoj oceni kao celishodno da aktivira sve nadležnosti koje su prema Dejtonskom mirovnom sporazumu predviđene kao nadležnosti entiteta", piše u deklaraciji.

Ambasada SAD u Sarajevu saopštila je da zaključci usvojeni na "Svesrpskom saboru" predstavljaju "namerni napad" na Dejtonski sporazum i državne institucije Bosne i Hercegovine.

Dno mizerije otvoreno antisrpske politike odlazećeg srpskog diktatora, ukazalo se opet, nedavno, nakon njegovog „svesaborskog" cirkusa, kad mu je američka ambasada u Sarajevu odgovorila na njegovo pitanje: „Gde piše da imovina pripada državi" lakonskom reakcijom da „nema potrebe za ponovnim razmatranjem dobro dokumentovane pravne istorije i sudskih presuda u vezi sa državnom imovinom u Bosni i Hercegovini".

U daljem tekstu odgovora koji je Vučiću upućen, piše i ovo: „Kako je to pomoćnik državnog sekretara O'Brajen naveo u svom govoru u februaru 2024. godine: Postoji način da se razgovara o imovini tako što će se o tome govoriti u relevantnim institucijama, ali je polazna tačka i dalje jasna - imovina pripada državi".

U obraćanju Džejmsa O'Brajena iz februara ove godine, na koje se poziva ambasada SAD u Sarajevu, rečeno je da je BiH Dejtonskim mirovnim sporazumom zadržala ulogu u međunarodnim organizacijama i sporazumima.

Dalje, O'Brajen kaže: „Godine 2001. BiH je potpisala Sporazum o pitanjima sukcesije bivše Socijalističke Federalne Republike Jugoslavije, kojeg je ratifikovala Parlamentarna skupština BiH i državnu imovinu pripisala Bosni i Hercegovini, a ne entitetima".

Nije ovo bilo dovoljno Vučiću da zadovolji sopstvenu sujetu, pa je morao da doda kako je bilo „mnogo glupo" da se američka ambasada u odgovoru poziva na Sporazum o sukcesiji, objašnjavajući da se sukcesijom regulišu prava i obaveze država članica nastalih na prostoru bivše Jugoslavije, a ne kako će javna svojina ili javna imovina biti raspoređena unutar jedne od država članica nastale raspadom SFRJ.

To „objašnjenje" dolazi kasno i to od strane čoveka koji je više štete naneo Srbiji i Srbima (zajedno sa svojim „učiteljima") nego bilo kakav Dejtonski mirovni sporazum.

Konačno, valja reći da je sve čega se dohvatio, pretvorio u gubitak, u minus, u mrak, u prah i pepeo. Čovek čije mentalno zdravlje nije kako treba, ne može voditi zdravu politiku, zdravu ekonomiju, biti okružen zdravim saradnicima, niti može biti „prometej" zdravog društva.

Ali, ni ta činjenica ga ne može amnestirati od redovnog suda. Pa, kad se to desi, da neko nezavisno pravosuđe odredi hoće li nositi bukagije ili će sam zatražiti da mu obuku „košulju naopako zavezanu", može se govoriti o novom početku i izlasku iz radikalske kaljuge u kojoj se Srbija danas nalazi.

Jedna slika svakako „bode oči" i rečito govori o čemu se ovde radi: Vučićevi multimilioneri, sve same patriote, doslovno haraju na hrvatskom tržištu nekretnina kupujući vile i renovirajući stare dvorce u Istri i na Kvarneru. "Zanimljivo je da u poslednje vreme sve više upita i kupaca nam dolazi iz Srbije. To su kupci veće platežne moći koji preferiraju kupovinu skupljih nekretnina na elitnim destinacijama. Po pravilu su zainteresovani za kupovinu nekretnina u Opatiji i Istri sa naglaskom na zapadnu obalu", piše zagrebački Jutarnji list.

I dok se ova "elita" iz Vučićevog jata bavi "patriotskim" iseljavanjem svojih rezidencija i svojih biznisa u pravcu Zapada, dotle ovaj licemerni i podli tiranin obmanjuje srpsku sirotinju i prevareni proletarijat, da on "ne spava" nego "bdi nad Srbijom i njenim interesima".

I, ono najtužnije: svojom divljačkom politikom doveo je do toga da se budućnost ove države, njena najmlađa generacija, nalazi (prema podacima međunarodnog PISA testa) na samom evropskom dnu po znanju ključnih veština za taj uzrast. Te da su đaci u Srbiji lošiji u proseku od svojih vršnjaka iz zemalja OECD i u čitanju, i u matematici. Paradoks je da beogradska Matematička gimnazija osvaja svetske nagrade svake godine, ali je tako prirodno da se ta talentovana deca odmah nakon toga nađu na nekom od zapadnih univerziteta a kasnije i u globalnim kompanijama i naučnim ustanovama.

I to su takođe dugoročne posledice veleizdajničke politike kojoj danas svedočimo u Srbiji (ali i srodnim zemljama ovog regiona).