Feljton

Jovo Stanisavljević Čaruga između mita i stvarnosti (4)

Mit o njemu još nije prošao

Slavonski Robin Hud danju je bio ugledni građanin Vinkovaca, noću se transformisao u hajduka, koji je vršio zločine kakvi su do tada bili nezamislivi. Iza Čaruge i njegovog „Kola gorskih tića" ostalo je 12 mrtvih glava. Razbojnik i ubica bio je i zavodnik, kockar, kicoš i prva jugoslovenska medijska zvezda. U trodelnom feljtonu objavljujemo priču o krvavom putu Jovana Stanisavljevića, koji je završen na vešalima osječkog Kraljevskog suda

***

7.

Četiri duge godine Jovo Čaruga je predvodio svoje razbojničke družine. Pljačkao je od Mađarske do Like, skrivao se i bežao od policijskih i vojnih potera. Kroz sve to vreme pažljivo je gradio reputaciju hajdučkog harambaše. Žandarima i novinskim redakcijama pisao je izveštaje o svojim podvizima, provocirao je, privlačio pažnju i stvarao jedinstven i neponovljiv brend. Na isti način, kao medijska zvezda, ponašao se na suđenju i, na kraju, pod vešalima.

- Evo ti, Jovo, tvoje fotografije - rekao je istražni sudija Dragan Ignjić dok je Jovanu Stanisavljeviću predavao optužnicu.

- Samo ako je dobro ispala - uzvratio je nasmejani Jovo Čaruga, shvativši aluziju kojom je sudija istakao da optužnica prikazuje pravo lice vođe "Kola gorskih tića".

Optužnicu je sastavio Gert Šubert, a u sudnici ju je zastupao dr Svetozar Tomić, državni tužilac Kraljevskog tužilaštva u Osijeku.

- Ko je ovo sastavio? - upitao je Čaruga istražnog sudiju Ignjića, nezadovoljan onim što je pročitao u optužnici.

- Državni tužilac.

- Koji državni tužilac?

- Šta te briga? - presekao je sudija.

- Kažite mu da će morati da sastavi drugu optužnicu, previše je ovo zamastio - rekao je Čaruga.

Glavna rasprava pred Kraljevskim sudskim većem u Osijeku počela je 12. maja 1924. godine. "Prostrana sudska sala nije mogla da primi ni deseti deo onih koji su u nju hteli da uđu, jer su mesta bila rezervisana samo za nauticajnije i najradoznalije Osječane. Svi koji su ostali da se guše u sudskim hodnicima imali su bar tu utehu što su mogli, makar samo u prolazu, da vide razbojnika Čarugu, to senzacionalno slavonsko čudo", napisao je reporter beogradskog dnevnog lista Politika.

Tekstovi u osječkom Hrvatskom listu toliko su obojeni emocijama da i danas prenose uzbuđenje publike, napetost i vrevu u masi koja je došla da vidi spektakularan prizor: hajduka u lancima. I to ne bilo kakvog hajduka, već gorskog cara slavonske hajdučije i njegovog slavnog saborca Pavla Prpića Velikog.

"Koga sve nije bilo tamo... Željni da gledaju suđenje legendarnom razbojniku, došli su bogati trgovci i siromašni nadničari, elegantno obučene dame i njihove sluškinje u parhetnime suknjama, profesori, lekari, činovnici, veleposednici i mnogi drugi. Sve se to valjalo uz stepenice da ugrabi prva mesta. Poslednje su, okupane u znoju, stigle debele mamice sa cegerima u ruci, koje su se vraćale s pijace", zabeležio je jedan novinar.

Čaruga je u sudnicu ušao kao na pozorišnu scenu, kao velika zvezda, a ne optuženik kome preti najteža kazna.

Predrag Milojević, izveštač Politike, zapisao je: "Bio je elegantno obučen, doteran i obrijan, s lakiranim cipelama. Duboko se naklonio publici i nasmešio, a zatim je podigao glavu i namignuo nekome s galerije, gde su sedele žene. Osmehujući se, pokazivao je pet zlatnih zuba. U levoj ruci držao je lakirane kožne rukavice. S njim je u sudnicu ušlo njegovih trinaest hajduka."

Zbog žamora i komešanja u publici dugo se čekalo na početak suđenja. Kad je izgubio strpljenje, predsednik sudskog veća Nikola Marković konačno je otvorio pretres, pa je sudnica naglo utihnula.

"Svi napeto slušaju. Tišinu para jedino zlokobni zvuk lanaca na nogama optuženika. Dvoranom odjekuju reče predsednika veća, koje seku poput oštrog mača. Reč zatim uzima državni tužilac. Govori na osnovu višemesečne istrage, kao i iskaza mnogobrojnih svedoka. Njegove reči potkrepljuju i prisutni svedoci. Krvavi film Čaruginih zlodela teče pred očima sudskog veća i prisutne publike", piše izveštač Hrvatskog lista.

Zatvorski čuvar Ante Šarić tog dana je u svom zatvorskom dnevniku zapisao kako je primetio da je Prpić Veliki bio uplašen, za razliku od Čaruge. "Čaruga se za odlazak u sudnicu pripremao kao da ide na oficirski bal. Zatražio je da mu opeglaju tamnoplavo odelo, a sam je izglancao cipele. Iako s okovima na nogama, koje će nositi do kraja suđenja, ponaša se kao filmska zvezda. Pre izlaska iz ćelije sladio se kolačima koje mu svakodnevno šalju brojne žene, zaljubljene u nj!"

Na tri stranice teksta pod naslovom "Slavonski razbojnici pred sudom", jedan od najpoznatijih novinara Politike Dobrica Kuzmić piše da je Čaruga "razbojnik kome nema ravnog u našoj kriminalistici", koji je "svojim poduhvatima postigao popularnost u narodu i stekao simpatije ženskog sveta". Naveo je kako su većinu ulaznica za suđenje razgrabile dame.

Novinar zagrebačkih Novosti opisao je Čarugino "bahato držanje". Dok je sedeo na optuženičkoj klupi, prebacio je nogu preko noge, kao da mu ne smetaju okovi. Osmeh mu nije silazio s lica.

Pre početka rasprave, Čarugin advokat Vladimir Bujher obratio se predsedniku sudskog veća Markoviću sa zahtevom da njegov branjenik odgovara sedeći, zbog lanaca i okova teških osam kilograma.

- Želite li možda da ga posednemo u fotelju? - sarkastično je upitao državni tužilac Tomić.

- Ne bih preterivao, samo mu skinite okove ili mu dozvolite da sedi dok odgovara.

Zahtev je odbačen. Okovani Čaruga je odgovarao stojeći. Dok je iznosio generalije, rekao je da nije oženjen, iako nije bio sudski razveden od zvanične supruge Savete. Dodao je da nema dece.

U početku, Čaruga je odbranu zasnivao na pokušajima da svoja zlodela prikaže kao politički bunt. Posle uvodnog dela, gde je još mogla da se nasluti doza iskrenih revolucionarnih i romantičnih ideoloških motiva, Čarugina opravdanja su postala toliko besmislena da su izazivala smeh publike. Svima je bilo jasno da je mladi ratni dezerter, posle kratke avanture pod uticajem Crvenog Bože brzo rasterao snove o socijalnoj pravdi i prepustio se pohlepi.

Iako je priznao zločine, Čaruga je povremeno tražio da se suđenje prekine. Simulirao je zdravstvene probleme, žalio se da mu je pozlilo, pa ne može da prati suđenje. Rasprava je prekinuta i pozvan dežurni lekar. Kad je pregledao optuženika, lekar je rekao da nije primetio nikakve simptome slabosti zbog kojih bi ga trebalo poštedeti. Čaruga je nastavio da se žali. Tužilac Svetozar Tomić mu nije poverovao, tvrdio je da se providno pretvara, ali predsedniku sudskog veća Nikola Marković objavio je završetak rasprave i nastavak zakazao za sutra: "Ujutru, ajmo Jovo nanovo!"

Pritisnut dokazima i svedocima, Jovan Stanisavljević je odustao od odbrane i priznao je sve što mu se stavlja na teret. Sve, osim optužbe za silovanje Danice Miler. Sa gađanjem je odbacio tu optužbu, navodeći da ne dozvoljava da mu se pripiše "takvo zlodelo, gore od ubistva".

Jovo Čaruga je osuđen na smrt.

U ranu zoru 27. februara 1925. godine, u dvorište Kraljevskog suda u Osijeku naguralo se više od 3.000 radoznalih građana, koji su uspeli da dođu do skupih ulaznica za taj spektakl. Ulaznice za vešanje slavonskog Robina Huda rasprodate su dve nedelje unapred. Za ugledne i bogate Osječane pripremljena je počasna loža, a podignute su i drvene tribine, kako bi što više sveta dobilo priliku da "nauče" kako umiru razbojnici.

Pre Čaruge, na stratištu se našao Pavle Prpić Veliki. Kršni Ličanin pre Prvog svetskog rata radio je kao najamnik. Kad je dobio poziv za mobilizaciju, odmetnuo se u planine pored Karlobaga. Bežeći pred austrougarskim poterama za dezerterima, stigao je u Slavoniju, do Andrijevaca, gde je upoznao Čarugu. Pridružio se "Kolu gorskih tića" i vrlo brzo stekao poverenje harambaše, koji ga je promovisao u svog zamenika.

Optužnica je Prpića teretila za četiri ubistva, a tužilac ga je kvalifikovao kao teškog razbojnika i nemilosrdnog zločinca. U sudnici nije izgledao tako. Naprotiv, izgledao je kao dobroćudni rmpalija, mirnog ponašanja. Sud nije podlegao tom utisku. Iako je, kao i Čaruga, u početku negirao optužbe, tokom rasprave je promenio iskaz, pomirio se sa sudbinom i vrlo detaljno opisao sva svoja zlodela. Osuđen je na smrt vešanjem.

Krvavi posao su obavili državni dželati Dragutin Karlo Hart i Rober Mauzner. Loše su radili. Kad je Prpić ostao da visi u vazduhu, Hart ga je čitavih pet minuta držao i vukao za noge, dok su se čoveku na izdisaju tresla ramena i kolena.

Taj prizor je potresao publiku, čuli su se krici i uzvici negodovanja. Upravo u to vreme, dok se Prpić grčio na konopcu, popustila je drvena tribina na levoj strani dvorišta. Gledaoci su popadali na zemlju. Tamničar Šarić je zapisao u svoj dnevnik: "U tom sablasnom trenutku pukao je razuzdani smeh, koji sam uporedio s glasanjem hijena".

- On je gotov - rekao je ravnodušnim glasom krvnik Mauzner.

Sudski patolog dr Bogdan Heštera zagrmio je: "Vi ne znate vešati. Sramota! To nije vešanje, to je šinteraj!"

Mauzner ga nije udostojio odgovora, samo ga je podrugljivo prostrelio pogledom. Lekari su utvrdili da je Prpić Veliki umirao predugih 12 minuta. Radnici su potom drvenim preklopnim paravanom zaklonili vešala. Kad je završen prvi čim morbidne predstave, sudija Marković je dao da je red na Čarugu.

- Ej, Jovo, treba da se ide. Prpić je gotov - rekao je čuvar, ušavši u ćeliju Jovana Stanisavljevića.

- A, kako se poneo? - upitao je harambaša.

- Junački!

- Znao sam ja to - bio je ponosan Čaruga.

Nije mogao da čuje poslednje Prpićeve reči, kojima je zavapio da je "žrtva Jove Čaruge". Čuvar mu nije preneo to, možda nije ni čuo.

Dok su mu vezali ruke, Čaruga se smešio. U trenutku kad je trebalo da krenu iz ćelije prema stratištu, opazio je da mu je prsluk raskopčan.

- Molim vas, nemojte da idem ovakav, zakopčajte mi to - zamolio je stražu.

Stražari su mu ispunili molbu.

- Tako - rekao je i dodao: "Dajte i kapu, zakopčajte i gornje dugme.

Iz ćelije je izšao sa osmehom. U hodniku ga je sačekao pravoslavni sveštenik Lazar Bogdanović.

- Kako ide, pope? - upitao ga je Čaruga.

"Božji sluga, smeten nemarnim pristupom osobenjaka, koji će uskoro ispariti s ovozemaljskih prostora, ne znajući šta pametno da mu uzvrati, zapevao je molitvu za prosvetljenje i spas duše čoveka koji će uskoro postati pokojnik, a kome ne silazi pozerski osmeh", napisao je Šarić. Hodajući prema sudskom dvorištu, Čaruga je drugi put zaprepastio popa. Zavukao je ruku u džep pantalona i izvukao nekoliko novčanica, ukupno oko petsto dinara.

- Uzmite ovaj novac, oče proto, za službu na sahrani na Aninom groblju. Dašto, uz ono što izgovorite o pokojnima: "Telo predajemo zemlji, pepeo pepelu, prah prahu"... Pre toga, molim vas, svakako posetite mog oca Proku, koji će me preuzeti i preneti moje telo do kapele, da mi na krst napiše ime i prezime. Neka to učini, mada nisam bio lik za primer i ugled i nisam živeo neporočnim životom pravednika iz svetih knjiga. Činio sam brojna nedela koja bih zaboravio. Na nevolju, moje drskosti i bezobrazluci uvek su bežali minutu-dve pre mene, tako da ih nisam mogao zauzdati. No, kakav god da sam bio, koliko god posrnuo u greh i to što nisam bio uzor vrline i oličenje dobrote, ipak nipošto ne želim biti pokopan kao bezimen, jer takvi ne počivaju mirno - rekao je Čaruga.

- Ali, crkva ne sahranjuje osuđene na smrt - zbunio se pop.

- To nije zapisano ni u jednom crkvenom zakonu. Znam da crkva ne služi obred samoubicama. Ali ja nisam samoubica, jer mene će, protivno mojoj volji, ubiti država. U tome je razlika, oče proto. Nije preporuka za vas što to ne razlikujete. Prema tome... - poučio ga je Čaruga svisoka. Osetio se dašak nelagode, ali pop je ipak, nakon nekoliko trenutaka nećkanja, primio novac.

Čaruga se i tada, neposredno pred smrt, poneo po narodnoj "plati, pa klati". Od prvog dana u zatvoru, ponašao se vlastelinski. Trošio je novac na sve što mu je dopuštao zatvorski režim. Kupovao je hranu iz najboljeg osječkog restorana, najskuplje cigarete i kafu, pa i cveće. Žandari i zatvorski stražari u Osijeku ponašali su se prema njemu profesionalno i korektno.

Čaruga se žalio na njihove kolege u Vinkovcima, za koje je tvrdio da su mu ukrali sav novac prilikom pretresa posle hapšenja. O tome je pričao i tamničaru Šariću, koji je to zabeležio u svom dnevniku: "Rekao je da su ga izbunarili u Vinkovcima. To je fakinski izraz, kojim je prikladno opisao kako su mu uzeli oko hiljadu dinara, ali nije otkrio ko je omastio prste njegovim novcem. Pomislio sam o tim dvaput ukradenim parama, kako su došle, tako i ošle."

U dvorište Kraljevskog suda, Čaruga je ušao u pratnji sveštenika, žandara i zatvorskog stražara Daneta Drakulića. Kad je stupio na pozornicu, neko je iz publike uzviknuo: "Živeo!" Neki su prihvatili parolu, drugi su se nasmejali. Nasmejao se i Čaruga.

Smeh mu je nestao kad je uočio drveni paravan, koji je zaklanjao pogled na beživotno telo njegovog zamenika Prpića. Čaruga je prebledeo kao krpa, ali taj šok je trajao samo nekoliko trenutaka. Brzo se pribrao i nesputano nastavio da igra ulogu harambaše bez mane i straha, koji je pun sebe, pa čak i nadomak vešala prkosi celom svetu.

Čvrstim korako krenuo je prema vešalima. Navijačima, koji su ga pozdravljali i bodrili poklicima, uzvratio je osmehom, uživajući u sceni kakve su se viđale u rimskim arenama, kad rulja žedna krvi palcem presuđuje da pobednik poraženog proburazi mačem.

Osječka rulja, u kojoj su se nalazili i mnogi političari, bogataši i novinari iz svih krajeva Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, okupila se u sudskom dvorištu da vidi kako će hajdučki bauk konačno platiti cenu pravdi za svoja nedela. Osvetu su traži rođaci i prijatelji najbogatijih slavonskih Roma, Steve i Todora Šajna iz sela Poreča.

Pre više od pet i po godina, poslednjih dana avgusta 1920, "Kolo gorskih tića" napalo je i opelješilo njihove porodične kuće. Pretukli su sve koje su zatekli i ubili Stevinog sina Ivana, koji je pokušao da zaštiti mamu Mariju. Šajini su došli da zadovolje želju za osvetom.

Na stratištu, pop Lazar je održao poslednju propoved osuđeniku na smrt.

- Ti si, Jovo, rođen u čestitoj i uglednoj seoskoj kući, u koju su svraćali naši najpoznatiji ljudi.

- To je tačno - potvrdio je Čaruga.

- Kuću si ti osramotio - neočekivano mu je prigovorio pop.

- Pa, šta sad mogu... - snuždio se Čaruga.

- Počinio si strašna dela i čeka te stršna smrt na vešalima.

- Nije to baš tako strašno. Idem veselo.

- Kad te Bog udario svojim bičem, pozivam te da se pokaješ - zagrmeo je pop Lazar.

- Dobro - ravnodušno je uzvratio Čaruga.

Sveštenik je verovatno shvatio da je predaleko odjezdio u kuđenju osuđenog na konopac, pa mu je užurbano prislonio krst na usta. Čaruga je bezvoljno poljubio drveni krst.

Predsednik suda Panta Popović tada je odlučio da prekrati tu scenu i reši se popa.

- Jovane Stanisavljeviću, nad vama će se sada izvršiti smrtna kazna.

- Znam to - reče Čaruga i smejući se sve glasnije, okrene se prema popu, koji je recitovao molitve: "Jest, tako je, oče! Sve ja to znam!"

Iscrpljen od Čarugina glumatanja, predsednik suda Popović ubrza kraj predstave pozivom krvniku Mauzneru: "Predajem vam Jovana Stanisavljevića da nad njim izvršite smrtnu kaznu. Krvniče, činite svoju dužnost!"

Mauzner je uhvatio osuđenika za mišice i brzo ga dogura do stepnika, kako bi sprečio da Čaruga nešto kaže i otegne predstavu. Čaruga je, sad već klecavih kolena, zadrhtao pod vešalima. Osmeh mu se vratio kad je u publici ugledao žandara Radeta Vranića, koji ga je uhapsio u Vinkovcima. Vranić ga je dopratio do vešala, ali tada je krenuo prema izlazu, čime je privukao Čaruginu pažnju.

- Di si krenuo, Rade? Šta, nećeš gledati vešanje?

- Ma, nemam ti ja stomak za to, znaš... Nije meni do tvoje glave, Čaruga...

- Znam, tebi je do sto hiljada dinara.

- Nije sto, nego dvesta hiljada. Kralju je bio rođendan, pa je udvostručio nagradu - rekao je žandar i otišao.

- Gospodine, ja nisam krivac vašoj smrti - rekao je svoju frazu dželat i jednim pokretom ruke prebacio mu omču preko glave.

- Klanjam se, gospodine - rekao je Čaruga Mauzneru.

Okrenuo se prema publici i viknuo: "Zbogom, narode, Čaruga putuje!"

Bio je to poslednja uspešna podvala Jove Čaruge. Da je ubijen u borbi, kao Božo Matijević, neko vreme bi se o njemu pričalo i sećanje bi zamrlo. Da je osuđen na zatvorsku kaznu, ne bi se rodila legenda tih dimenzija. Ostareli, debeli i bolesni Čaruga izazivao bi više sažaljenja nego strahopoštovanja. Ali, on je osuđen na smrt i to najtežu - smrt vešanjem, pred brojnom publikom. Kao pravi vrhunski režiser, Čaruga nije propustio priliku, od svoje smrti napravio je najveću predstavu ikad viđenu na ovim prostorima. Od načina na koji je živeo veći utisak, koji ga je učinio besmrtnim, ostavio je način na koji je otišao s ovog sveta. Nikad nijedan razbojnik pre i posle nije dobio tako atraktivnu odjavnu špicu.

Dok je stajao na klupi, sa omčom oko vrata, Čaruga je kod gledalaca izazvao ista podeljena osećanja kao i dok je jahao slavonskim ravnicama. Veći deo naroda ga je voleo, doživljavao ga je kao Robina Huda. Čaruga je pažljivo birao žrtve, uglavnom veleposednike koji su izrabljivali sirotinju. Svaka pljačkaška akcija "Kola gorskih tića" doživljavana je kao satisfakcija. I bogati plaču. Plaču zbog Čaruge, koji im otima ono što su oni oteli od gladnih radnika i seljaka.

Iako danas mnogi Jovu Čarugu predstavljaju kao prethodnika mafijaša iz devedesetih, postoji važna razlika. Čaruga je uvek radio protiv države, a Ljuba Zemunac, Arkan ili hrvatski mafijaš Bagarić, "ugled" su gradili uz pomoć tajne policije. Narod je zato poštovao Čarugu više nego sve razbojnike koji su se kasnije pojavili. Naravno, simpatije nisu imali oni koji su imali nesreću da se nađu na njegovoj meti, poput familije Šajn, grofovske porodice Elc i ostalih žrtava.

- Sad! - naredio je Mauzner svom kolegi Hartu, koji je odmah izmakao klupu ispod Čaruginih nogu.

Hart je stisnuo bradu i nos žrtvi, da ne otvori usta i isplazi jezik. I dželati drže do svog profesionalizma.

Čarugino srce je kucalo još 13 minuta.

Tri godine kasnije, na suđenju Prpiću Malom u Zagrebu, ustanovljeno je da je i on bio među 3.000 ljudi koji su gledali egzekuciju u Osijeku. Tamničar Šarić je u dnevničkim beleškama ovako opisao poslednje sekunde Čaruginog života: "Čaruga je podigao glavu i opazivši zabrađenu ženu na krovu pošte, namignuo joj i nasmejao joj se. Mislim da ga je s tim poslednjim osmehom život već počeo napuštati." Novinari su kasnije pretpostavljali da je ta zabrađena žena na krovu bio maskirani Prpić Mali.

Čarugine noge u lakiranim cipelama još deset minuta su lelujale, dok je severac sa Drave vitlao uvelo lišće i zgužvane papire.

Grob Jovana Stanisavljevića Čaruge u osječkom Aninom groblju i danas neko, ne zna se ko, održava. Ceo vek je prošao, a mit o slavonskom Robinu Hudu traje.

(Kraj)