Uvodnik

(Pr)osudite sami

Još ovaj put, po drugi put

Milovan Brkić

Pre tri godine napisao sam uvodnik u ovom listu, obećavajući da će kampanja koju smo pokrenuli protiv tadašnjeg predsednika Vlade Srbije gospodina Vojislava Koštunice biti moja poslednja bitka protiv čelnih ljudi u Srbiji koji su uzurpirali vlast. Još ovaj put, obećao sam, ostaću na frontu, sve dok premije Koštunica ne siđe sa političke scene.
Revnosniji čitaoci se sećaju da sam sa "nežnošću" pisao tekstove, u kojima sam premijera Koštunicu video u Zabeli, jer je njegova kamarila, udružena sa bandom iz Demokratske stranke, nemilice čerupala Srbiju. Prijatelji iz DSS-a su me često zvali, u neverici da takvim  rečima opisujem premijera Srbije i njegov kabinet.
Otišao je Vojislav Koštunica. Bilo je vreme da se i ja povučem, i odem u zaborav. Srbi imaju kratko pamćenje, i lako zaboravljaju one koji su se borili za njihovu slobodu.
Ipak, nisam održao obećanje. Nisam imao izbora, čini mi se.
Od kada je postao predsednik Srbije, Boris Tadić je izgubio kompas, svako osećanje mere  za vreme u kome živi i ovlašćenja koja po Ustavu ima. Okupirajući prvo Demokratsku stranku, tako što je iz nje izmarširao sve osnivače, sve Đinđićeve saborce, opčinjen sopstvenom veličinom u svom teško bolesnom i mlohavom telu, gospodin Tadić je rešio da Srbija bude njegova despotija.
Kriminalna grupa, kojom je okružen, pljačka Srbiju do gole kože. Predsednik, koji ima oskudno opšte obrazovanje, pokušava da se dodvorava međunarodnim diplomata, lažno se prikazujući da ima njihovu podršku, da je važan čovek na Balkanu.
Pod Borisovim terorom Srbija stenje, i molim se Bogu da neko od nas, u ovoj godini, preživi njegov teror, njegovu politiku i pljačku.
Tvrdo sam rešio, uz Božiju pomoć, i ako me ne izda snaga, da privedem zakonu čoveka čija biografija izaziva već opšti prezir građana. Ova ljudska ništarija, bez nacionalnog identiteta, koja je poznata po nasilju nad svojim ženama, Veselinkom  koja se ubila pre dva meseca kao monahinja Irina Pećke patrijaršije, kao i teškim prebijanjima sadašnje zvanične supruge Tatjane Rodić Tadić. Čega god se dohvatio, uništavao je kao indijski Bog Šiva.
Kao ministra za telekominikacije pokojni Zoran Đinđić  je smenio Borisa zbog ''dugih prstiju'', a nakon njegove smrti Tadić je postao ministar odbrane, koji će ostati upamćen u srpskoj istoriji kao čovek koji je skoro raspustio srpsku vojsku, i sam ne znajući šta u svom ludilu čini.
Da nije ophrvan teškom bolešću, koja ga usporava u svojim suludim namerama, verujem da bi Boris išao u svojim zlodelima do kraja. Bestidno, neodgovorno.
Svetske diplomate izbegavaju i telefonom da se čuju sa srpskim predsednikom, znajući o kakvom ološu je reč.
Srpski predsednik vodi politiku sa uskom grupom nestatusnih savetnika. Preko njihovih seiza stalno nam poručuje da kreće u napad. Navodno, 7. februara trebalo bi da počne seču u svojoj partiji, jer mu ne trebaju saradnici, već sledbenici. Partija - to je Boris i njegovi dečaci koje on promoviše, nakon što mu se oni daju.
Možda zvuči suludo, ali ostajem na frontu, sve dok ruka pravde ne stigne Borisa Tadića. Ili Božija ruka. Onda ću se vratiti u anonimnost.

www.milovanbrkic.com