Zluredba

Ko uredbama čuva finansijske kriminalce i njihovu "stvaralačku" slobodu

Ima li tarabe za barabe

Srpski zakonodavac je jednom jedinom Uredbom omogućio svakome ko je bio u finansijskom kriminalu da učestvuje na aukcijskim prodajama dojučerašnje državne imovine, praveći na taj način mafijašku elitu i mafijašku državu. Ovom Uredbom je zabranjeno da na aukcijama učestvuju ubice, razbojnici, narkomani i falsifikatori. Samo nije zabranjeno lopovima. Ovo je njihov zakonodavni raj. Ovu uredbu razmatra pukovnik u penziji Josip Bogić, dugogodišnji rukovodilac Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije.

Josip Bogić

U članu 20. stav 1. do 6. Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom („Sl.glasnik RS", br. 52/2005 i 91/2007), propisano je koja sve pravna i fizička lica kao i njihovi srodnici prvog naslednog reda nemaju pravo učešća na aukcijama.
Pravo učešća na aukcijama nemaju fizička i pravna lica koja imaju finansijske obaveze prema subjektu čiji je kapital, odnosno imovina, predmet privatizacije, članovi Komisije, srodnici prvog naslednog reda članova Komisije, pravno lice u vlasništvu članova Komisije, pravno lice u vlasništvu srodnika prvog naslednog reda članova Komisije, i druga lica u skladu sa zakonom i ovom uredbom.
Naš pravni sistem, na žalost, ne poznaje koji će organ ovim licima i u kom postupku izdavati potvrde da nisu u srodstvu sa gore pomenutim licima. Takođe, ne poznaje ni to da li takvi organi i takvi postupci postoje za izdavanje takvih potvrda.
Pored ovog člana u članu 20 a. pomenute Uredbe, propisano je koja lica nemaju pravo učešća na aukcijama:
Pravo učešća na aukciji nemaju ni fizička lica koja su osuđivana za krivična dela protiv života i tela, krivična dela protiv imovine, krivična dela protiv privrede, krivična dela protiv službene dužnosti, krivična dela protiv zdravlja ljudi i krivična dela protiv javnog reda i mira, za koja je zaprećena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, ili protiv koga je stupila na pravnu snagu optužnica za ta krivična dela.
Od napred navedenih krivičnih dela, samo je za sledeća krivična dela (i to za kvalifikovane oblike dela), predviđena kazna zatvora od pet godina ili teža: Zločinačko udruživanje, (Član 346, može se izreći kazna zatvora od dvadeset godina ili zatvor od trideset do četrdeset godina), zatim Falsifikovanje novca, (Član 223, stav 3. Učinilac će se kazniti zatvorom od pet do petnaest godina), Neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga, (Član 246, stav 2. Učinilac će se kazniti zatvorom od pet do petnaest godina), prenošenje infekcije HIV virusom, (Član 250, učinilac će se kazniti zatvorom od pet do petnaest godina).
Naravno, tu je i krivično delo Ubistvo, (Član 113. Ko drugoga liši života, kazniće se zatvorom od pet do petnaest godina) i Teško ubistvo, (Član 114. Kazna zatvora od najmanje deset godina ili od od trideset do četrdeset godina)...
Šta se, zapravo, htelo sa ovom Uredbom?
Za sva ostala krivična dela koja se navode u Uredbi zaprećene su blaže kazne, a među njima su sva krivična dela finansijskog i privrednog kriminala. Čudno, ali ni za jedno krivično delo iz oblasti finansijskog ili privrednog kriminala nije zaprećena kazna od pet godina ili teža!

Kad se izvrši analiza za koja krivična dela je predviđeno da njihovi izvršioci ili optuženi ne mogu da učestvuju na aukcijama, ostaje da su to ubice, narkomani, falsifikatori novca (organizovana grupa) kao i organizatori zločinačkih udruženja.
Koliko su sva ova lica učestvovala na aukcijama i koliko ona predstavljaju realnu opasnost po Srbiju i koliko su preduzeća i imovine kupili?

Šta je sa ostalim licima? Da li će neko da poveruje da su ova lica najčešći kupci na aukcijama? Da li su oni najveći vlasnici kapitala u Srbiji pa im se tobože zabranjuje dalja ekspanzija?
Ukoliko deluje, pravna država takva lica mora da šalje na izdržavaju teške zatvorske kazne! Šta je sa onima koji su za vreme režima Slobodana Miloševića stekli ogromno bogatstvo raznim špekulantskim radnjama, a danas  nesmetano kupuju preduzeća i drugu imovinu širom Srbije. Ili se ova Uredba  ne odnosi na njih!?

Koji su motivi donosioca ovakve uredbe ako ne ti da se konkurencija ukloni. Zbog toga se i vrše naručena hapšenja potencijalnih konkurenata kako bi se nesmetano omogućilo „gospodarima Srbije" da kupe što je još preostalo? Da se bez suda i sudskih odluka izvrši diskvalifikacija konkurencije?

Ako je tvorac uredbe mislio da razne špekulante isključi iz mutnih rabota, onda je to trebalo da uradi mnogo ranije donošenjem adekvatnog Zakona o sprečavanju pranja novca i druge, odmah posle 5. oktobra kojim bi se sprečilo da prljavi kapital uđe u Srbiju.
Suprotno tome 2002. godine donet  je Zakon o sprečavanju pranja novca koji je upravo išao na ruku "tajkunima" jer je taj isti Zakon sadržao krivično pravnu normu da se pod pranjem novca podrazumeva polaganje novca u domaću banku i drugu finansijsku instituciju, a svako iznošenje novca van države nije se smatralo pranjem novca.
Ovakve odredbe tog "famoznog" Zakona važile su sve do 01.01.2006 kad je većina privatizacija i aukcija završena. Nejasno je svima zašto to nije učinjeno osim jednom od tvoraca Zakona o sprečavanju pranja novca i tvorcu ove Uredbe. No, to će, prema svemu sudeći, on sam jednom pojasniti kad dođe trenutak za susret sa istinom...
Ali, šta kaže Krivični zakonik u pogledu davanja podataka iz kaznene evidencije...
Krivični zakonik ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr. I 107/ 2005 - ispr.) decidirano u članu 102. stav 2. do 5.  kaže kada i kome se  daju i podaci iz kaznene evidencije.
Naime, podaci iz kaznene evidencije mogu se dati samo sudu, javnom tužiocu i organu unutrašnjih poslova u vezi sa krivičnim postupkom koji se vodi protiv lica koje je ranije bilo osuđeno, organu za izvršenje krivičnih sankcija i organu koji učestvuje u postupku davanja amnestije, pomilovanja, rehabilitacije ili odlučivanja o prestanku pravnih posledica osude, kao i organima starateljstva, kad je to potrebno za vršenje poslova iz njihove nadležnosti.
Podaci iz kaznene evidencije mogu se, na obrazložen zahtev, dati i državnom organu, preduzeću, drugoj organizaciji ili preduzetniku, ako još traju pravne posledice osude ili mere bezbednosti i ako za to postoji opravdani interes zasnovan na zakonu (a ne na raznim uredbama, kako neko ovde hoće da lažno predstavi).
Niko nema prava da traži od građanina da podnosi dokaz o svojoj osuđivanosti ili neosuđivanosti.
Građanima se, na njihov zahtev, mogu davati podaci o njihovoj osuđivanosti ili neosuđivanosti samo ako su im potrebni radi ostvarivanja njihovih prava.
Ovakvu Uredbu možemo shvatiti samo kao bacanje prašine u oči svima nama jer suština nije pogođena. I dalje su van domašaja ostali glavni akteri pljačke Srbije. Ova i ovakva Uredba ih još više štiti i još više učvršćuje njihov položaj.