Budala

Preduzetnik Neša u zoni koalicionog sumraka i privredne katastrofe

Kako su me mangupi izradili

Onog ministra što je obećao da će podeliti besplatne akcije, kad god nešto zajebe hvata amnezija, pa podnese ostavku i sruši vladu. I onda ne mora da ispunjava obećanja. Ajde ministre, budi muško, i uradi to opet. Oprostiću ti to što si me zajebo za hiljadu evra

Piše Neša (ako znaš čitaj)

Smislio sam novi, dobar, razvojni plan. Plan koji ovu zemlju može da izvuče iz krize.
Rešim da krenem sa ulaganjima u automobilsku industriju. Vidim "Zastav" ima dosta problema. Dakle, tu je moja šansa. Uz pomoć države ću da se upustim u rešavanje ovog problema. Uložim malo para (čitaj jedan evro kao Kole - ili ništa, kao što su to svi veliki biznismeni u ovoj nebeskoj zemlji radili), dobijem neke kredite od države, sklopim ugovor sa nekom stranom kompanijom i montiramo vozila.
Lepo smišljeno. Čak bi i predsednik lično mogao da prisustvuje potpisivanju ovog ugovora. To bi mu dalo težinu i ozbiljnost, pa onda onaj ministar što ga zovu dobićete deonice (malo sutra), pa onda onaj predsednik vlade što nam je u novogodišnjoj izaslanici poručio - a što se ekonomije tiče nek nam je bog u pomoći. Fino društvo.
Saopštim ja taj biznis plan, po modelu srpskih ulaganja i privatizacije, široj i daljoj okolini, i računam biću prvi. Još samo da ministar "deonice malo sutra" i predsednik Vlade što se ne meša u svoj posao, reše da malo pomognu. Odreše kesu i nateraju ovaj narod da uz pomoć kredita kupuje ove automobile iz domaće proizvodnje, strane licence.  Dakle obezbedim prodaju po jedan automobil za svakog stanovnika ove napaćene zemlje i - eto ti pravog biznisa.
Rešim dakle da krenem u akciju pod motom "Auto po glavi (a može i po leđima - a do sad je to uglavnom bilo tako) svakog Srbina i onih koji se bar malo tako osećaju". Pod motom "kupujte domaće", ja rešim dakle da kupim "Zastavu". Država obećala pomoć. Strava biznis. Ima da prešibam "Tojotu", "Hondu", "Dačiju" i još njih ne znam koliko, koji zatvaraju fabrike automobila. Ovaj biznis u Srbiji mora da uspe. Kad su uspeli Jezda, Dafina, onaj Kačar sa hula-hopovima za mršavljenje..., ima i ja da uspem. Naravno, uz malu pomoć koju treba da mi pruži država. Takav je red.
I taman mislim da je ceo projekat završen, kad oćeš - OZNA sve dozna. Špijunaža radi - neko me provalio. Gledam RTS, najbolju i najskuplju televiziju na ovim prostorima, zbog koje se ide na sud ako je ne finansiraš, a može i zatvor ako ne platiš, kad ono - "Fijat" me pokrao. Već su uvalili svoj projekat. Velika fešta se napravila. Mnogo zvanica, a mene se nisu ni setili iako su mi maznuli ideju.
Naši potpisali ugovore i protokole, ovi iz "Fijata" rekli: majke mi, pravićemo novu fabriku, pravićemo automobile. A u Srba zaklinjanje u majku je ozbiljan ugovor. To nije šala.
A onda stiže vest iz "Fijata". Nismo se mi zakleli u našu, već u vašu majku, pa ćemo sa fabrikom malo pričekati.
Predviđam nešto, da će ona traka za montažu "juga", koji se prodavao po 6.000 evra, a proizvodna cena mu bila 9.000 (dotacija naravno iz naših džepova) ponovo biti vraćena na svoje mesto, pa će čuveni automobili (o ironije) iz filma "Umri muški", ponovo oživeti. Samo da znate, koliko je ova fabrika progutala para, svaki Srbin vozi po jednog "juga", a da to i ne zna.
Radi industrijska špijunaža. Šta ću, pokrali me. Probam još neki projekat da provučem, ne bi li dobio kredit za razvoj domaće privrede. Jer, slogan je "kupuj domaće, samo ako je iz uvoza". Smislim da proizvodim čunkove za šporete i da otkupljujem samo domaće automobile (domaći biznis) i pretvaram ih u šporete u kojima možeš da ložiš sva obećanja naši političara. Jer, ako budemo ložili ono što su uradili - tu se nećemo ogrejati.
Vic je sada ovde sasvim slučajno. Pitanje šta je to apsolutna nula? E to ti je ono što Bosanac smisli, a Crnogorac napravi. To je dakle polugodišnji učinak ove vlasti (zajebancija koju nam ovi što su na vlasti i oni u opoziciji prave ovde ne spada, to gledajte na drugom programu čuvenog javnog servisa, ako Tijanić dozvoli; "Tabloid" je ipak ozbiljna novina).
Čunkove sam spomenuo samo zbog šireg proizvodnog programa, a i da zaposlim ekologe da nešto rade. Ima da  mere emisiju gasova iz tih čunkova, i sve to o našem trošku. Ovo merenje nije dozvoljeno na čunku Skupštine Srbije, jer mnogo neprijatnih mirisa izlazi odatle i zagađuje okolinu celog koridora 10.
Krenem dakle u ostvarenje novog projekta. Dam i časnu reč Titovog pionira da ću pare da vrnem čim ih obrnem. Da radnike, to jest sebe, neću otpustiti, dok ne vratim kredit. Ali, avaj, oni traže čvršće garancije. Najmanje da se zakunem u predsednika - u Borisa Tadića. U mog predsednika! Nisam ga ja birao nego vi, al ko mi je kriv.
Tako čvrstu garanciju sebi nisam mogao da dopustim. Ozbiljna su vremena. Ajd, da su insistirali na strini ili ujni, ili onom bradatom premijeru (kako se ono zvaše?), ali da se zakunem u predsednika, to je već preozbiljan zahtev, koji sebi nisam mogao da dozvolim.
Šta ako dinar počne da raste, Narodna banka snizi kamatu, padne evro, pojeftine gas, benzin i struja?! Sve pođe naopako. Uvalimo se u govna do  vrata. Kako ću ja pred TV ekran i gledam mog predsednika, koji je obećao da će me odvesti u Evropu.
Kako ću da ga pogledam u oči od sramote. A on i onaj njegov premijer, (znam ga ima bradu, al nikako da mu se setim imena, no svejedno, ionako neće dugo trajati, pa ne treba da se mučim i pamtim još jedno nevažno ime), će me sigurno mrko pogledati.
A tek onaj "štedite u dinarima". Taj je nezgodan. Sve zna. Taj zna i šta smo ručali i koliko smo para za salatu potošili. Pa ona ministarka što je obećala da se PDV neće povećavati...
Takav blam ne bih mogao da otrpim. Da se tako srozanog ugleda u očima moga predsednika pojavim pred svojom decom i unucima (žena se već na svašta navikla od mene, ali još uvek ne zna da sam nakon dugo vremena počeo ponovo da pišem, pa će biti još više zabezeknuta kad vidi moja sabrana dela). Upirali bi prstom i pokazivali u mene i govorili: to je taj što se zakleo u lik i delo našeg predsednika. Sramota.
Onda se trgnem. Dođi sebi. Zakuni se u lik i delo premijera. To je prava stvar. Nit imamo premijera, nit imamo vladu. Kakav premijer takva i zakletva. I jedno i drugo postoje samo na papiru.
Rešim, dakle, da se zakunem najpre u delo premijera. Tražim mu dela. Nema. Kako nema. Mora da ima, pa on je premijer. Mora da je nešto uradio, nešto unapredio, razvio. Pitam tražim čitam - ništa. Gledam na internetu. Ništa. Pa dobro ljudi da li taj čovek nešto radi? Da li je nešto obećavao? Ništa. Zašto ne ide u inostranstvo da se upozna sa drugim premijerima. Niko ne zna. Ide li bar na utakmice? Ni tamo nije viđen. Ide li u prodavnicu, ili bar u banku da vidi pošto je evro?! Ili ga o tome izveštava onaj "štedite u dinarima", a on će u evrima za svaki slučaj.
Sad sam obro bostan. Kakvo neviđeno premijerovo delo. Kako da se zakunem u delo čoveka koji ništa ne radi, ili to bar nije dostupno široj javnosti. Nema zakletve. Nema mi pomoći. Nema para, bar ne za nas obične smrtnike. Znam, za njih ima.
Mislio sam da tražim pare od onog majstora što deli akcije, al ne vredi. Treba prvo da izvadim uverenje o državljanstvu. U SUP-u red od četiri sata ujutro sve do ulice. "Marvo gde si navalila", dere se dežurni pandur. Neću da čekam. Koliko puta sam kao građanin ove zemlje išao na glasanje, pa je bilo u redu, ima me na spisku. Kad je trebalo oblačiti uniformu za čas su me kao državljanina ove zemlje pronalazili. "Domovina te zove".
A onog mog ministra, što je obećao da će podeliti besplatne akcije, kad god nešto zajebe hvata amnezija, pa podnese ostavku i sruši vladu. I onda ne mora da ispunjava obećanja. Ajde ministre, budi muško, i uradi to opet. Oprostiću ti to što si me zajebo za hiljadu evra.