Tabloid istražuje

Da li je savremena medicina postala protivprirodna nauka ? (5)

Elektromedecina zna lek za rak

Doktor Bob Bek je napravio mašinu koja pomoću veoma slabe električne struje praktično ubija sve mikrobe u krvi, osim onog u kanceroznoj ćeliji. Po njegovoj zamisli, oslobađanjem organizma velikog broja mikroba, imuni sistem izuzetno ojača tako da može sam da izvrši korekciju u kanceroznoj ćeliji

Pripredila: Ivona Živković

Dva tretmana u lečenju raka već smo ranije opisali. To je lečenje vitaminom B17 (farmaceutski nazvan "Laetril" ) koji deluje tako što cijanid ulazi u kanceroznu ćeliju upakovan sa molekulom šećera i praktično truje kanceroznu ćeliju. Vitamin B17 u prirodi se nalazi u raznim semenkama voća, najviše kajsije, ali i jabuke, kruške, bobičastog voća. Gorkast ukus ovih semenki otkriva njegovo prisustvo, odnosno prisustvo cijanida. Drugi način trenutnog ubijanja kancera, o čemu smo takođe pisali,  je mašina Rojala Rejmonda Rajfa koja deluje radio talasima  sa određenim frekvencijama i praktično uništava sve mikrobe u organizmu. A kancerozna ćelija, kao što ćemo u nastavku videti, sadrži upravo neki mikrob. 
Rojal Rajf je tridesetih godina prošlog veka nekoliko godina preko svog specijalnog mikroskopa posmatrao mikroorganizme u bolesnom tkivu i tačno izmerio frekvenciju na kojoj svaki od njih oscilira. Tako je povećavanjem njegove prirodne oscilacije svaki mogao da protrese tako da se on praktično raspadne. Ova Rajfova mašina je nazvana "lek za sve bolesti " i mnogi američki najeminentniji lekari toga doba su videli da elektromedicina donosi revolucionarnu promenu u dotadašnji način lečenja. Ali, ovakva mašina je bila opasnost za farmaceutski biznis.
Tako je Rajfova laboratorija spaljena, njegov moćni mikroskop uništen kao i ogromna baza podataka o frekvencijama mikrorganizama. Lekari koji su ga podržavali zastrašivani su, dok su neki smrtno stradali.
Sve to se odigravalo u periodu od 1930. do 1936. Nakon toga nastupio je "medicinski mrak" iz koga su  na scenu stupile hemoterapija  i X-zračenje kao priznate metode za "lečenje" raka. U  istom periodu počele su da se pojavljuju bolesti za koje niko do tada nije znao (Alchajmerova bolest, multipla skleroza, AIDS...), a kancer je dobio epidemijske razmere.

(NE)MOĆ  ELEKTROMEDICINE

Razlog zašto  elektromedicina može da leči skoro "sve bolesti"  je što ona barata sa samim fundamentom života. Naime, sve više se otkriva da je život (kao i čitav svemir) nastao iz električne energije i da se održava pomoću električne energije koja na Zemlju stiže sa Sunca. Električna energija nastaje kad se u organizmu veoma složenom biohemijskim procesima (svaka ćelija je dipolarna) elektroni prebacuju iz jednog molekula u drugi i taj složeni proces njegovog kretanja u organizmu nazivamo život. Ovo prebacivanje na neki način liči na fantastično brzu  igru flipera koja se nikada ne sme prekinuti, a kuglica je elektron koji udara od jednog do drugog molekula.
Električna energija može i da se uskladišti u formi molekula adenozin difosfata (ADP) u delu ćelije koji se naziva mitohondrija i zapravo je to ćelijska baterija koja mora  stalno da se dopunjava. Punjenje počinje kada elektron formira molekule adenozin trifosfata (ATP). Formiranje ovih molekula je zapravo "energetska potpala" koja će omogućiti ćelijskoj fabrici za preradu hranjivih materija da se pokrene.
Da bi se iz ADP stvorio ATP prethodi jedan veoma složen hemijski proces nazvan "Krebsov Ciklus" (po nemačkom nobelovcu Hansu Adolfu Krebsu). To je zapravo "lanac reakcija limunske kiseline" koji se završava stvaranjem ATP-a. Ali, transport elektrona nastavlja se i dalje kako on ide od jednog do drugog molekula i stvara još više ATP molekula. Ovaj proces je nazvan "lanac transporta elektrona" (ETC).
Tako formirani molekuli se međusobno ponovo vezuju na određen način i čitav ovaj proces je tačno programiran pa je zapravo sam proces života mnogo složeniji nego što je samo prolazak elektrona. Baš kao što elektron u kompjuteru prolazi veoma precizno kroz minijaturna integralna kola u čipu, a ovi svi čipovi su opet stavljeni u integralna kola na višem novou, možemo onda zamisliti šta se događa u ovim integralnim kolima kada se putanja elektrona zbog pogrešne softverske instrukcije, koju može da izazove kompjuterski virus, poremeti. Da li vam je zbog takvog poremećaja palo na pamet da uzmete čekić i klješta i počupate neki čip?
A upravo to je rešenje u lečenju kancera za kojim poseže današnja hirurgija - odsecanjem obolelog tkiva odnosno tkiva sa ćelijama kroz koje elektroni ne protiču kako treba.
Kako nastaje kancer sa ovog aspekta?
Ukoliko se dotok elektrona prekine, prekida se i Krebsov ciklus i "lanac transporta elektrona" (ETC). Tako se prekida stvaranje ATP molekula pa se mitohondrija (ćelijska baterija) ne puni i to predstavlja kritično stanje za ćeliju.
Ali, čim elektroni nastave da dolaze, i ovaj proces se obnovi i ćelija nastavlja sa normalnim radom. Problem nastaje kada se ovaj Krebsov ciklus i "lanac transporta elektrona" prekinu i nisu više u stanju da se uspostave. I taj zastoj traje mesecima i godinama. Tada broj ATP molekula u mitohondriji opada i ona ne može da se dovoljno napuni.
I to je upravo slučaj sa kanceroznom ćelijom. Njen ATP je veoma nizak, Krebsov ciklus je prekinut, elektroni ne protiču i ćelija nije u stanju da normalno funkcioniše.
Razlog za nastanak ovakvog poremećaja može biti ulazak nekog mikroba u ćeliju. I mnogi istraživači kancera su ga u kanceroznoj ćeliji i videli. Problem je što su neki istraživači videli virus, neki gljivicu, neki plesan, a neki su to nazvali bakterijom koju ne napada kiselina (koja je mutirala u gljivicu). Neki su to nazvali amebom (npr. trihomonad). I svi su bili u pravu jer je mikroorganizam bio pleomorfan. A prvi koji je video pleomorfni mikroorganizam u ćeliji kancera bio je upravo Rojal Rejmond Rajf. Video ga je živog u četiri oblika i gledao je kako pred njegovim očima menja svoju formu i od virusa postaje gljivica, da bi se opet preobratio u virus. I Rajf je to svojim eksperimentima 300 puta izveo u laboratoriji i dokazao ono što je pedeset godina pre njega otkrio Antoan Bešam.
Profesor Bešam je tvrdio da svi mikroorganizmi nastaju u samoj krvi usled povećane kiselosti i tada se sićušne tačkice iz krvi nazvane somatidi (mikrozime ili protiti) formiraju u složenije proteinske forme kao što su virusi, bakterije, gljivice, plesni... Njihov zadatak je da čiste kiselu sredinu. U suštini najmanja proteinska tvorevina u organizmu je somatid (protit), a ne ćelija. I oni nikada ne umiru. Nakon smrti organizma oni i dalje vrše razgradnju tkiva u procesu truljenja. Dakle, mikrobi ne dolaze u organizam spolja, kako je tvrdio Luj Paster, već se stvaraju u krvi i po potrebi se pojavljuju u više različitih oblika. Oni su tako posledica bolesti, a ne njen uzrok. I to je suština teorije Antoana Bešama, eminentnog profesora medicine i molekularne biohemije čije je učenje već decenijama zataškano.
Njegovi savremenici Luj Paster i još mlađi Robert Koh su to odbili da prihvate. Koh je verovao da su svi mikrobi jedinstveni u svom obliku pa ih je čak klasifikovao. Paster je na samrti ipak priznao svoju grešku.
Tako će i biologija uskoro morati da se promeni i da se izučava na potpuno drugim osnovama. Samim tim i medicina. Ali, to farmaceutskom biznisu ni malo ne odgovara.

VIRUS RAKA
Za savremene nezavisne istraživače kancera ostala je samo zagonetka kako je mikroorganizam dospeo u ćeliju, odnosno da li se u njoj stvorio (u anaerobnim uslovima) ili je ušao kroz oslabljenu ćelijsku membranu. Ali, činjenica je da se on može naći u kanceroznoj ćeliji i da su ga mnogi naučnici i sa najeminentnijih svetskih klinika videli. Rimski onkolog Dr Tulio Simoncini  je otkrio gljivicu kandidu.
Šta se u tom slučaju događa u ćeliji kancera slikovito je opisao R. Vebster Ker.
Kada se nađe u ćeliji mikrob počinje da presreće glikozu koja ulazi u ćeliju i hrani se sa njom, uskraćujući tako hranu ćeliji. Mikrobi onda izlučuju mikotoksine, zapravo opasne hormone, i u unutrašnjosti ćelije se stvara prljavština u formi ćelijskog gliba. Mikotoksini su veoma kiseli i unutrašnjost ćelije postaje sve kiselija. I to je upravo karakteristika kancerozne ćelije - što je ćelija duže kancerozna ona je kiselija. Pošto mikrooganizam otima molekule glikoze, ćeliji ostaju na raspolaganju veoma male količine za ishranu (glikoza u ćeliji treba da se konvertuje u piruvat kako bi ušla u mitohondriju). Zbog velike količine "đubreta" u ćeliji, ona nije u stanju da proizvede dovoljno molekula ATP kako bi se pokrenulo "baterijsko" punjenje mitohondrije. Mitohondrija se tako nalazi kao na dnu kaljave bare u kojoj ne može da "diše". Energetski nivo mitohondrije opada jer se smanjuje broj molekula ATP. Šalju se signali receptorima insulina i receptorima glikoze na ćelijskoj membrani i traži se još glikoze. Organizam obolelog od raka zato traži da jede slatko. U ćeliju kancera ulazi čak 15 puta više glikoze, ali mikrob i dalje presreće te molekule i obilno se hrani i umnožava. Tako mikrob postaje zdrav i uhranjen, a ćelija bolesna i izgladnela i  prosto se "davi" u glibu od opasnih hormona i mikotoksina. Ovde verovatno postoji biološki limit koliko receptori mogu plasirati glikoze ćeliji i kada je taj limit ispunjen ne postoji drugi način da mitohondrija dobije dovoljno energije. Zbog malog broja molekula ATP energetski nivo opada i ćelija postaje anaerobna. I to mikroorganizmu savršeno odgovara.
 "Medicinski establišment preko svojih medija najčešće plasira priču da je oštećena DNK  uzrok kancera. Dok u retkim slučajevima nečiji normalan DNK može pružiti imunom sistemu predispoziciju da dobije kancer, DNK oštećenje nikada nije bilo uzročnik ni jednog raka. Kancer nastaje samo kada je Krebsov ciklus i "lanac transporta elektrona" (ETC) prekinut iznutra u mitohondriji. DNK oštećenje ne može prekinuti Krebsov ciklus i tako ne može nastati kancer", tvrdi Ker.
Medicinski establišment želi da zavara javnost i mnoge naučnike ovom tvrdnjom i to iz dva razloga. To ljudima daje utisak da je istraživanje raka veoma složeno i mora dugo da se vrši i do leka mora proći još puno vremena,  pa je zato potrebno još mnogo novca. U međuvremenu se vrše istraživanja za vojne potrebe.
Na osnovu istraživanja Rona Gdanskog, koje se  tiče oštećenja DNK, radi se o oštećenju DNK mikroba koji je unutar ćelije i koji je uzročnik oštećenja DNK kancerozne ćelije. Tako da DNK oštećena ćelije nije uzrok kancera, već se ona naknadno ošteti zbog mikroba u njoj.
Medicina tako koristi viruse koji se ubacuju u ćelije sa defektnim DNK u nameri da pomoću njih poprave DNK ćelije. Ovo se naziva "genskom terapijom" jer je poznato da DNK mikroba (nazvanih "vektori") unutar ljudske ćelije mogu uticati na DNK unutar same ćelije. (Dakle, ako ovo ne leči rak, onda možemo samo zamisliti kakvi se sve genski eksperimenti vrše i sa kojim ciljem).
Kada znamo sve ovo postoje četiri načina da se leči kancer: 1. Ubijanjem kanceroznih ćelija; 2.Ubijanjem mikroba unutar kancerozne ćelije; 3.Jačanjem imunog sistema tako da on ubije kanceroznu ćeliju (navede je na apoptozu); 4. Preobraćanjem mikroba unutar ćelije u mikrob "u hibernaciji" nazvan protit, somatid ili mikrozima. To su osnovne jedinice života koje je definisao i otkrio Bešam.
Najveći problem kod većine alternativnih terapija koje smo već naveli je što se prilikom ubijanja ćelije kancera to obavlja postepeno kako bi se na kraju naveo imuni sistem da ćeliju navede na apoptozu. U tom periodu dok traje tretman u samom tumoru dolazi do zapaljenskog procesa i stvara se otok, pa se masa tumora prvih nedelja terapije poveća. Posebno kada dođe do navale električne energije u njega. Ukoliko se radi o tumoru na mozgu ili u plućima ovo može biti veoma nezgodno, pa se zato za svaki tumor traži adekvatna terapija. Ubijanje  ćelije cijanidom iz vitamina B17 nema ovaj problem, ali ova terapija je u SAD zabranjena i danas se obavlja najviše u na jednoj klinici u Meksiku.
Dakle,  gotovo savršen način za ubijanje uzročnika kancera je ubijanje mikroba u ćeliji, tako da ćeliju može da ubije imuni sistem, kada se obnovi Krebsov ciklus.
I to je uspešno radio Rojal Rajf tako što je precizno izračunao frekvencije kojima je oscilirao mikrob u ćeliji kancera. Ali, svi njegovi radovi su uništeni. I tu tačnu frekvenciju za sada verovatno niko ne zna. Mada se mnogi trude da to rade sa približnim frekvencijama.
Kada su 1990. doktori Stiven Kali i Vilijam Liman istražujući AIDS objavili svoje otkriće da mala količina naizmenične struje (50 do 100 milionitog dela ampera) razara enzim mikroba, za ovo se zainteresovao doktor fizike Robert Bob Bek koji se trideset godina bavio elektromedicinom. Eminentne klinike i naučno istraživački centri nisu bili zainteresovani da otkriće Kalija i Limana  dalje usavrše. Možete pretpostaviti zašto.
Ovo otkriće je zapravo značilo da se mikrob može sprečiti da se obmota ili "nakači" za  ćeliju (npr. za bela krvna zrnca). Ovo bi farmaceutski biznis definitivno zavilo u crno.
Da ga ne bi zadesila sudbina Rojala Rajfa, doktor Bek je morao da bude oprezan, pa je najveći deo istraživanja vršio izvan SAD, a aparat za ubijanje mikroba. koji je sklopio nikada nikom nije ponudio kao celinu, već se on i danas prodaje u delovima. Oni koji žele da se leče od raka ovom do sada najefikasnijom metodom, moraju  sami da ga sklapaju kod kuće po instrukcijama i sa preciznim protokolom doktora Boba Beka.  I nemojte da se čudite zbog toga, vreme u kome živimo je gore nego vreme srednjevekovne inkvizicije. Zakoni su i kod nas kao i u zapadnim zemljama takvi da pravo da primenjuju medicinske tretmane (što ne znači i da leče) imaju samo oni kojima je to država odobrila.  U protivnom ste prevarant i nadrilekar, bez obzira koliko znanja i uspeha u lečenju imate. I to su čak i neki edukovani lekari u Srbiji već osetili na svojoj koži. Zbog prevare koja se naziva hemoterapija i zračenje, niko još nije otišao u zatvor, iako je mnogo ljudi ovako već  otrovano i ubijeno.

PROTOKOL BOBA BEKA

Bob Bek je (umro 2002.), dakle,  napravio mašinu koja pomoću veoma slabe električne struje praktično ubija sve mikrobe u krvi, osim onog u kanceroznoj ćeliji. Po njegovoj zamisli, oslobađanjem organizma velikog broja mikroba, imuni sistem izuzetno ojača tako da može sam da izvrši korekciju u kanceroznoj ćeliji i obnovi zaustavljen Krebsov ciklus.
Bekova prva naprava nazvana je Prečistač krvi ili Elektrifikator krvi. Pomoću malih elektroda zakačenih na određene delove tela stvara se vrlo malo naizmenično strujno kolo gde se polaritet menja četiri puta u jednoj sekundi. Električna struja razara ključni enzim na površini mikroba (kako su otkrili Kaali i Liman), i onemogućava njegovu deobu. Organizam bezbedno izlučuje  onesposobljene mikrobe i oni tako više nisu u stanju da se nakače ni na jednu ćeliju. S obzirom na količinu toksičnih materija koju savremeni čovek unosi svakodnevno u organizam, ovih mikroba je zaista mnogo.
Elektrifikacija krvi uključuje i slabu elektroporaciju.  To znači da membrana ćelije postaje mnogo više propustljivija tako da kroz nju mogu da prođu mnogi polarni molekuli koje ona inače ne bi propustila. Tako se i absorpcija nekih nutrijenata povećava i do 20 puta. Problem je što se i njihova toksičnost tako uvećava. Zato Protokol Boba Beka uključuje i listu sa supstancama koje se u vreme tretmana elektrifikacije krvi ne smeju naći u krvnoj plazmi. Tu spadaju blago toksični vitamin A, Vitamin D, beta karotin, niacin, kofein, nikotin i mnoge druge stvari koje u malim količinama nisu otrovne, i čak su i neophodne kao redovni nutrijenti ćelije. Ali, sa čak i voda sa česme ukoliko bi se sve iz nje apsorbovalo može biti smrtonosni otrov. Posebno smrtonosni mogu biti tokisni iz belog luka i uopšte luka.
Zato najmanje nedelju dana pre početka elektrifikacije krvi mora se izbeći konzumiranje bilo koja medicinske trave, domaće ili orijentalne. Dve nedelje pre tretmana i nakon tretmana se mora prekinuti svaki unos lekova i sl. Doktor Bek to precizno navodi u svom protokolu.
Ovaj svoj izum Bek je namenio pre svega obolelima od AIDS-a, jer je to bolest koju karakteriše upravo veliki broj mikroba i drastičan pad imunog sistema. I to bi bio epohalan lek, posebno ako se zna koliko AIDS ubija ljudi na planeti, a da sam virus (HIV) nikada nije  snimljen i dokumentovan. Zato neki naučnici veruju da je i ovde u pitanju jedna velika prevara, koja treba da ubije milione ljudi, posebno u Africi.  Farmakobiznisu će naravno, od vakcina i otrovnih lekova, doneti ogromnu zaradu.
Ali, elektrifikacija krvi nije bila dovoljna za obolele od AIDS-a, jer su se nakon tretmana mikrobi ponovo stvorili u krvi. Tako je Bek pretpostavio da su se oni negde sakrili , kao u crevima ili tkivima. Posebno mesto za skrivanje mikroba su kanali korena zuba. Zato je on izmislio Magnetni  pulsar (impulsni uređaj koji pravi oscilirajuće magnetno polje), koji je mogao i njih da redukuje.
Uništavanjem svih mikroba u organizmu imuni sistem je toliko ojačan da  je u stanju da napravi više od 2000 neuropeptida (nervnih proteina) među kojima je najpoznatiji interleukin i interferon, poznati kao borci protiv kancera.
"Demontirani" mikrobi su tako vraćeni u stanje "hibernacije", odnosno u formu somatida (protita) i kao takvi ostaju  ćeliji. Oni se ponovo mogu formirati kao mikrobi ukoliko se u ćeliji opet stvori kisela sredina. Zato je očito važno da se promeni način ishrane, i maksimalno spreči kiselost.
Na ovaj način se kancer uništava brzo i bez otoka. Naravno, farmaceutski biznis bi sa ovom metodom, ukoliko bi se primenjivala u zvaničnoj medicini, načisto propao. Zato je Protokol Boba Beka stavljen u ilegalu, a elektromedicina će morati da čeka bolje dane. Za sada jedini način za one koji ne veruju konvencionalnoj medicini i nalaze se u završnom stadijumu kancera jeste da se naoružaju znanjem  o nastanku kancera i o ljudskoj anatomiji i da nauče da sklope Bekovu napravu, koja se kupuju samo u delovima (i nikada ne stižu svi odjednom).
Jedini problem u ovoj terapiji je što nema nikakvog efekta ukoliko je organizam već prošao hemoterapiju i radijaciju pri čemu je došlo do oštećenja velikog broja ćelija i drastičnog pada imunog sistema. Sve ovo zato i navodimo kako bi ljudi koji to žele shvatili šta je zaista kancer i kako se on može lečiti, a kako ne. Poveriti lečenje lekarima kojima su titula, beli mantil, društvena pozicija i novac postali  važniji nego tuđi život,  može biti kobna greška. Zato neka svako dalje odlučuje sam.