Elita

Mihailo Pupin: Srbin koji je osvojio Ameriku (6)

Srbija jugoslovenski Pijamont

Granice Kraljevine Jugoslavije bile bi sigurno drugačije u to vreme da Mihailo Pupin nije imao tako ogroman uticaj na američku delegaciju, koja je očito vodila glavnu reč na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Saveznici su pratili američki nacrt u kreiranju granica nakon Prvog svetskog rata. Iako je Pupin bio za Srbiju ispoštovao je stvaranje Kraljevine Jugoslavije kao kišobrana svih Srba na tom prostoru   

Pripremio: Miodrag Dinić

Pupinova je zasluga što smo dobili  granice u Baranji i Međumurju. Prota Mihaldžik je Pupinu skrenuo pažnju na to, da se traži da se cela Baranja ustupi Mađarskoj. U razgovoru sa profesorom Cvijićem, Pupin dobija jasnu sliku o tom pitanju i dojavi američkim stručnjacima: da Dunav, ispod Mohača, svake godine plavi te krajeve, štete od tih poplava mogu se otkloniti samo tako ako se obale Dunava nalaze u jednoj državi, koja bi sazidala odbrambene bedeme. Američki stručnjaci prihvatili su to iz čisto ekonomskih razloga, i samo na osnovu toga otkloni se pristanak ostalih saveznika da se Baranja, koja nam i po narodnosti pripada, ustupi Mađarskoj. Saveznicima se, međutim činilo da su Dunav i Drava najprirodnije granice između Mađarske i Jugoslavije. Američki stručnjaci, ovako obavešteni od strane Mihaila Pupina, bili su pristupačni i za druge razloge.
Na isti način i sa istim razlozima nagovorio je Pupin američke stručnjake da u pitanju Međumurja nas brane i odbrane. I jedna i druga pokrajina bile su već dodeljene Mađarskoj. No, naš veliki Miletićevac, Mihailo Pupin, spasao ih je za nas.
Tako je Mihailo Pupin za dva meseca koliko je boravio u Parizu, učinio za Hrvate i Slovence, pa i za naš ceo narod i celu državu, više nego svi članovi Jugoslovenskih narodnih odbora za čitavih pet godina. Zašto? Na pitanje daje odgovor onaj proglas Jugoslovenskog Narodnog veća u Americi, objavljen prvih dana primirja, a koji je potpisao i sam dr Hinko Hinković. Nijedna tako bistra glava, nijedan tako svetao karakter nije bio u stanju da se uživi u istorijski smisao sudbonosnih događaja koji su se tada pred našim očima odigravali.
Pupin nije potpisao onaj proglas, jer je znao da su ti sudbonosni događaji poslednji čin u jugoslovenskoj drami, koju je on opisao u "Njujork tajmsu" 15. decembra 1912. To su čuli od Pupina i američki delegati na Mirovnoj konferenciji u Parizu, pa su i oni smatrali Srbiju, kao i Pupin, za jugoslovenski Pijamont.

Susret velikana

Kada je tog leta po želji Pašićevoj, pošao u Beograd da prouči pitanje ratne siročadi, Pupin se upoznao sa vojvodom Mišićem. On je želeo da upozna ovog slavnog pobednika sa Suvobora, a veliki Vojvoda je želeo da vidi čoveka koji je toliko učinio srpskoj vojsci za vreme rata, a posle rata pomogao da se spase ono što je vojska izvojevala. Sprijateljili su se odmah, i Pupin je redovno svakog dana posećivao vojvodu Mišića. Jednog dana zateče ga vrlo zabrinutog. Iz Slovenije su stigle vesti da su Austrijanci prešli granicu i prete da otpočnu borbe za povratak Slovenije Austriji. Slovenačke čete koje su bile tu, nisu se ponele baš junački u prvim sukobima. "Ali, priča dalje vojvoda Mišić, odmah sam naredio da  jedan odred "gedža" pođe na granicu. Oni će, nadam se u najkraćem roku prebaciti austrijske Švabe preko granice. Eto zbog toga sam danas tako zabrinut. Pupin se nasmeši i odgovori: "Ne brinite se, vojvodo. Kad god sam u životu dolazio u malo teži položaj, brigu sam razgonio onom banatskom rojtanskom pesmom: "Šorom, sredom, ...
Vojvodi se ta pesma mnogo dopala. Razvedrila ga je i razgalila toliko, da je umolio Pupina da mu je ponovi, kako bi je zapisao. Dok je to pisao na jednom tabaku papira, primetio je, smešeći se: "Često vidim pijana Banaćanina kako se batrga, ali je ipak priseban i dodaje, sigurnosti radi, da on ne grdi ceo svet, najmanje vlast, nego samo svoje zlotvore!"
Drugog dana dođe Pašić da poseti vojvodu, da čuje šta ima novo na ugroženoj granici. Vojvoda mu pokaza brzojav: ne samo da su prebacile austrijske trupe preko granice, nego su srbijanske čete ušle duboko u austrijsko zemljište. Pokazujući mu taj brzojav, vojvoda zapevuši: „Šorom, sredom..."
Prvi originalni portret vojvode Mišića, koji je radio naš veliki umetnik Uroš Predić, Pupinov drug iz detinjstva, nalazi se i danas kod Pupina: on ga je još tada dobio na poklon od ovog našeg velikog umetnika.

Dva Banaćanina

Pošto je predsednik Vilson, sa većinom američkih delegata, ostavio Pariz i otputovao za Ameriku, te Pupin izjavi Pašiću da bi želeo da se i sam vrati u Ameriku, gde ga čekaju toliki poslovi, a u Parizu nema šta da radi. Pašić ga umoli da, kao državni gost, pođe u Beograd, sastane se sa Stojanom Protićem i s njim da prouči pitanje o zbrinjavanju srpske ratne siročadi. Protića je Pašić već pre toga obavestio o velikim uslugama koje je Pupin učinio našoj delegaciji u Parizu, našoj državi i našem narodu na Mirovnoj konferenciji. Zbog toga Protić, koji je od ranije poznavao rad Pupinov na našem nacionalnom delu, vrlo srdačno dočeka Pupina i smesti ga u zgradu u kojoj je pre rata bio smešten austrougarski konzulat. Ta zgrada gleda na bedeme beogradske tvrđave, na kojima su nekada Turci nabijali na motke glave srbijanskih ustaničkih vođa. Pred samom zgradom je tada bio i onaj divni spomenik Dositeja Obradovića, na čijem je postolju vajar njegov, Valdec, uklesao ove reči: "Hodeć uči, u vekove gleda".
Da li je to bio puki slučaj, ili je Protić namerno hteo da na ovaj način dade izraza svojoj pošti prema ovom drugom velikom, Banaćaninu? Ko će to da zna? Samo možemo nagađati što su, tih lepih junskih noći, duše ova dva velika Banaćanina govorila među sobom:
"Ja dođoh iz Banata kad su se udarali temelji Srbije, a ti dođe iz Banata kad se udaraju temelji Jugoslavije. Hoće li nam taj posao što valjati?" šapatom pita velika duša iz malog Čakova.
Šapatom odgovara veliki sin malog Idvora:
"Počivaj mirno, velika starino: nijedan graničarski sin neće više služiti verolomnog ćesara! . ."      
Dosledan Miletićevac
Iz Beograda je Pupin tom prilikom učinio dva izleta: jedan u svoje Pančevo, a drugi u Miletićev Novi Sad. U Pančevu je tada priređen Vilsonov dan, u počast velikom predsedniku Vilsonu, kome Jugoslavija duguje sličan dug koji je Srbija dugovala ruskom caru Aleksandru Drugom. U Novom Sadu je održavan veliki narodni zbor. Obe ove prilike Pupin je iskoristio da u dušu našeg naroda što dublje usadi svest da je sada na strani našeg naroda i moćna američka republika, i da objasni kakvu moć predstavlja danas taj naš novi, veliki prijatelj. U isto vreme, Pupin je naročito skretao pažnju na dve velike istine. Prvo, da je Amerika do svoje današnje moći došla samo zahvaljujući velikom idealizmu svojih narodnih vođa,  kao što su Vašington, Džeferson, Hamilton, Linkoln i Vilson. To je put koji će i našem narodu pomoći da u punoj meri razvije svoje sile i moći. Drugo na što je Pupin tada skretao pažnju našem svetu, to je velika politička istina: da se do prave demokratije dolazi tim istim američkim idealizmom i da je za nju potrebno veliko narodno iskustvo koje je plod vremena i teških napora. Takvog iskustva kod nas može imati samo onaj deo našeg naroda koji već sto godina živi u svojoj slobodnoj državi, koju je podigao na zavidan uravanj. Radi toga je savetovao da se bar u prvim godinama vođstvo u našoj novoj državi ustupi Srbijancima.
Ovi Pupinovi govori bili su u to vreme na razne načine tumačeni. Neki zaludni ljudi išli su tako daleko da su tvrdili kako je Pupin time pokušao da pomogne da se na vlasti održi jedna naša tadašnja stranka. A to je tako bilo daleko od njega, kao što je bilo ono što je Miletić propovedao od onih kasnijih razmirica među njegovim teško zavađenim ranijim pristalicama. Do poslednjeg svoga daha, Pupin je ostao nacionalista u čistom Miletićevskom smislu. To ružno tumačenje pobijaju i njegovi srdačni odnosi sa našim poznatim ljudima iz svih tadašnjih naših stranaka političkih, od Pašića, pa do Draškovića, dr Voje Veljkovića i dr Voje Marinkovića, kao i Ljube Stojanovića. Njemu, Miletićevcu, najmilije bi bilo da su se sve naše tadašnje političke stranke  slile u  jednu, upravu državom dale stručnjacima i iskusnim državnicima i obezbedile miran razvitak našeg državnog i nacionalnog života. Ukoliko je kad i ulazio u naš politički život, on je ostajao do kraja narodnjak, demokrata. Ali, za njega demokratija znači ono što ona znači i za duhovno razvijenog Amerikanca: prosti zakoni i lep poredak. . .
Kad ga je, pri polasku iz Beograda za Ameriku, upitao Protić, tadašnji predsednik vlade: koliko mu država duguje za njegove usluge na Mirovnoj konferenciji, i za troškove njegove i njegova sekretara, Pupin je odbijao da primi ma što više od onoga što je na tom putu potrošio svoga novca. A potrošio je na tom putu i tom radu za našu državu 5.000 dolara. Protić je hteo da ga država nagradi onako kako je nagrađivala i ostale delegate na Mirovnoj konferenciji, ali je to Pupin sasvim odbio. Ni ovih 5.000 dolara nije primio.
                                                                                                                            
                              (Nastaviće se)

Još jedno pismo

Jelena Lozanić Fortingham, delegat Srpskog crvenog krsta u Americi ostavila je kroz svoja pisma pisana sestri u Beograd, svedočanstva o Mihailu Pupinu.

Pismo iz Njujorka
12. oktobar 1918.

  "Kakva slavna vest! Kakvo uzbuđenje, kakva sreća! Izgleda da će najzad da se reši sudbina celog naroda i države. Naše junačke srpske trupe oslobodile su Prilep, Bitolj, Skoplje, Vranje i Leskovac i stigle su do Niša. Kako li je beskrajno veselje obuzelo naše narod kada je čuo da naša nepobediva vojska dolazi da ga oslobodi! Mi ovde, koji živimo u bezbednosti i udobnosti, možemo samo da zamislimo.
Ali i mi smo imali pravu srpsku proslavu u kući profesora Pupina u Konektikatu. Bili smo u stalnoj telefonskoj vezi čim smo dobili dobre vesti. Kada sam mu nedavno rekla: "Izgleda da ćemo se vratiti kući pre nego što mislimo, on se složio i dodao: "Ovih dana me neprestano obuzima neko unutrašnje uzbuđenje. Pitam se: Da li je to san ili java?"
  Za vikend i slavlje u Pupinovoj kući, srele smo se s njim na stanici Grand Central, gde smo ga sačekali, sekretar našeg poslanstva Đorđević, nećak profesora Pupina, Grgin i gospođica Čadvik. Svi smo imali novine u rukama i nestrpljivo smo čitali vesti o pobedama naših srpskih trupa. Kada nas je profesor Pupin ugledao, on je skoro viknuo: "Ovo je do sada najveća pobeda naše vojske!" Mi smo svi bili vrlo uzbuđeni događajima na našem frontu. Stanica je bila puna sveta koji je ravnodušno prolazio pored nas, izgledalo mi je čudno što se ostali svet nije radovao sa nama. Bilo mi je žao što nije znao da smo mi ponositi Srbi čije su se trupe hrabro borile i slavno pobeđivale.
  ... Posle večere smo svi otišli u Pupinovu biblioteku i rešili da sedimo u polutami pored kamina u kome je plamtela žuto-crvena vatra. Dok smo svi sedeli oko vatre koja je nemirno gorela u kaminu, Pupin je nadahnut slavnim vestima iz Srbije, počeo da priča. Govorio je o mučeničkoj istoriji naše države i viševekovnom junaštvu srpskog naroda, i dok je on pričao izgledalo mi je kao da smo se duhovno prebacili u daleku prošlost - u slavno doba Cara Dušana i naše srednjevekovne slave. Na momente bi stao i tada bi mu se odražavala tuga na licu dok bi pričao o tragediji Kosovske bitke, o pogibiji cveta srpske mladosti i o strašnom viševekovnom ropstvu pod Turcima. Govorio je polako  i tiho, a zbog gospođice Čadvik je govorio engleski, ali meni je izgledalo da je samo delimično govorio nama, a više sam sebi. U sumraku mi se činilo da slušam jednog od naših starih narodnih pevača, koji je pevao o mukama i stradanjima, o junaštvu i pobedama uz gusle - kao u staro vreme."