Nazadovanje
Zašto srpska policija, zajedno sa ostalim državnim
institucijama, nema standarde koje je nekada imala
Njih dvojica, ja i
babo sami
Ni
poređenjem današnjeg rada srpske policije sa nekadašnjim, nije lako sagledati
razmere njenog kadrovskog, metodološkog i svakog drugog propadanja. U širem
osvrtu na sve aspekte primitivizma, improvizacije i pukog neznanja koji danas
vladaju u ovoj državnoj instituciji, Tabloidov urednik Josip Bogić,
penzionisani pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i stalni
konsultant OEBS-a, dao je celovit pregled primera iz prakse koji rečito govore
o težini problema.
Josip Bogić
Sve policije sveta rade na isti ili sličan način. Epohalnih inovacija u ovoj oblasti, sem tehničkih
dostignuća, nema. Takav je slučaj i sa srpskom policijom
bio u prošlosti. Nekada je jugoslovenska a prema tome i srpska policija bila u
korak sa policijama u svetu po rešavanju slučajeva, kako u oblasti klasičnog kriminala, tako i
oblasti finansijskog kriminala.
Nekada je samo beogradska policija bila
u samom vrhu na svetskom nivou kada je u pitanju klasičan
kriminal. Nekada je srpsku i jugoslovensku policiju na spektakularan način
predstavljao legendarni policajac Jovan Bulj, odeven od glave do pete u belu
uniformu, sa belim rukavicama, regulišući saobraćaj na trgovima u Tokiju i
Londonu na način koji mu je obezbedio nezapamćenu medijsku slavu. Počeo je na
beogradskoj raskrsnici kod kafane London, kao najpopularniji
policajac prestonice, a završio u svetskim medijima kao najbolja reklama
uspešnosti svoje domovine. Gde su danas takvi policajci, gde je danas takva
policija? Nekada su u Srbiju
dolazili eksperti iz sveta da preuzmu naša iskustva u suzbijanju kriminala, a
danas nam dolaze penzionisani policajci iz raznih država da drže predavanja o
stvarima koje je svaki polaznik srednje policijske škole iz Sremske Kamenice
imao u malom prstu.
Kakav je utisak ostavljala policija
(ondašnja slavna narodna milicija) govori i podatak da je jedan
od glavnih opozicionih lidera u više navrata
izjavljivao kako Slobodan Milošević
vlada putem policijskog režima koji broji preko
300.000 policajaca. Međutim, kada je prva
demokratska koalicija preuzela državu, videlo se da sveukupan broj
uniformisanih policajaca, operativni sastav kriminalističke policije i ostali deo policije ne broje više
od 45.000 zaposlenih! Ova činjenica pokazuje da je
policija bila efikasna i da se sistematičnije
radilo. Danas kada su mnoge specijalizovane službe za sve i svašta osnovane,
kada ima više policije nego u vreme Slobodana Miloševića, efekti rada nisu ni izdaleka takvi kao nekada.
Osuđivano lice, poželjno lice
Kakav haos u državi
je napravila reforma policije govori i sledeće
poređenje. Nekada su poreska krivična dela otkrivali
inspektori MUP-a, zajedno sa radnicima finansijske policije ili SDK. Obično su u provere odlazila dva operativca policije, a kada bi ustanovili da
se radi o krivičnom delu izbegavanja poreza i
doprinosa, tada su uključivali radnike finansijske
policije ili SDK i to po pravilu dva radnika da samo izračunaju visinu izbegnute obaveze prema "državnoj kasi".
Ceo posao se odvijao unutar firme ili
ustanove bez dizanja tenzija, bez pravljenja cirkusa kakav se sada odvija. Nije
bilo zaustavljanja saobraćaja niti zabrana ulaska
radnicima u radne prostorije. Kada bi se oduzimala poslovna dokumentacija,
uredno je izdavana potvrda o privremeno oduzetim predmetima, pretresanje se
odvijalo uz prisustvo starešine organa ili direktora firme.
Po tadašnjem zakonu privremeno oduzeta
dokumentacija nije smela da se nalazi u posedu policije duže od 30 dana, osim kada se podnosila krivična
prijava uz koju je priložena i originalna
dokumentacija. Pri tome nije oduzimana kompletna dokumentacija preduzeća jer takvu i toliku dokumentaciju može
da oduzima samo "budala" i neko ko nema pojma sa poslom koji obavlja. Raniji smisao kontrola bio je
taj da se "određena negativna ponašanja" koriguju, a ne kao sada da se gase određena
preduzeća, da se uklanja konkurencija, da se gase mediji na jedan brutalan način...
Svemu ovome je kumovao ministar koji je
za poreska krivična dela svojevremeno izdejstvovao
konstituisanje
poreske policije. Nije vodio računa da se tim istim
policajcima daju ovlašćenja koja imaju pripadnici
redovne policije (MUP-a).
Naime, poreski policajci imaju sva ovlašćenja MUP-a osim da legitimišu, vrše pretresanja prostorija, da ograničavaju
kretanja i da hapse. Za takve radnje potrebna im je pomoć redovne policije, da im "drže strah".
Sve ovo je moglo elegantno da se uradi
izmenom nekoliko članova ZKP-a po kojima bi se
inspektorima poreske policije dala ovlašćenja
redovne policije. Na taj način se i desilo da posao koji su nekada obavljala četiri radnika MUP-a i finansijske policije, danas radi preko pedeset
policajaca MUP-a i poreske policije (slučaj
sa listovima Kurir, Grom...). Zaista deluje tužno i jadno gledati razračunavanja između neistomišljenika u kome jedan od njih zloupotrebljava državni
aparat zbog ličnih interesa.
Nekada, prilikom zapošljavanja u
policiji, objavljivani su konkursi za upražnjena
mesta, za kandidate su vršene detaljne provere, čak i provere šire i uže
porodice koje su trajale po nekoliko meseci, vršeni
su detaljni lekarski pregledi kao i ozbiljni razgovori sa kandidatima.
Nakon prijema u policiju pripravnici su
bili "u prolazu" kroz sve organizacione jedinice kako
bi se upoznali sa svim službama i to je trajalo godinu dana. Kasnije se prema
afinitetima vršio raspored po organizacionim jedinicama.
Pri tome je kadrovska služba bila veoma važan segment. Vodilo se računa o tome da je otprilike trećinu kadrova činio sastav operativaca koji su bili nosioci posla, trećinu operativaca koji su se obučavali da zamene
kasnije ove nosioce posla i trećinu operativaca koji su
bili pred penzijom iz čijih redova su se
regrutovali rukovodioci. Postojao je jedan kontinuitet kojeg danas nažalost nema. U policiju tada nije mogao da bude primljen kandidat koji je
imao dosije u policiji, da je osuđivan ili prekršajno kažnjavan. Za upražnjena mesta se najpre objavljivao interni konkurs, pa
ukoliko ni je bilo kandidata tada je objavljivan eksterni konkurs.
Od demokratskih promena naovamo u
policiji nije, koliko mi je poznato, objavljen ni interni ni eksterni konkurs,
već se zapošljavaju isključivo
partijski kadrovi, kadrovi koji imaju podebele dosijee, pa čak i postaju ministri, iako su bili osuđivani
za umišljajna krivična dela! Načelnici
postaju operativci sa nekoliko godina staža,
neadekvatni kadrovi koji ne znaju ni šta je krivično delo a kamoli da znaju šta je to dokaz u krivično pravnom smislu i gde da traže takve dokaze. U
nedostatku pameti i struke koristi se fizička
snaga i druge metode kojima se obezbeđuju
i pronalaze dokazi. Naravno, kada takvi dokazi "padnu na sudu",
kriv je ili tužilac ili sudija koji su korumpirani ili ne znaju posao.
Trema u političkom pozorištu
Sunovrat srpske policije usledio je od
momenta kada je režim Slobodana Miloševića
počeo da favorizuje uniformisani deo policije i većinu
novca odvajao za naoružanje i opremanje ovog sastava, kao i sastav DB-a koji je
tada bio u okviru MUP-a.
Kriminalistička
policija bila je na "sporednom koloseku" tako da su
operativci i kriminalistička policija svedeni na to
da svoj posao obavljaju "štapom i kanapom". Nije bilo
ni osnovnih sredstava ni materijala kojima bi se uzimali materijali sa lica
mesta i tragovi sa lica mesta. Mnogi uniformisani kadrovi postavljani su za
rukovodioce u kriminalističkoj policiji koji su
regrutovani "po sportskoj liniji" da li po "džudo",
"karate", "šahovskoj",
"fudbalskoj", "teniskoj" ili nekoj sličnoj kategorizaciji.
Definitivan stručni sunovrat je usledio posle "demokratskih promena"
kada je najvažniji kriterijum bio partijska pripadnost ili "simpatije"
prema određenoj partiji. Tako je uništen stručni, kriminalistički deo policije, čija obnova će da traje jako dugo.
Nekada su pripravnici kao azbuku naučili koji su redosledi poteza kada se "obrađuje" neko lice. Nije se moglo desiti da se privede lice a da
se ne izvrši njegovo pretresanje, a kamoli da se sprovede do pritvora sa oružjem, kakvih slučajeva je bilo u novijoj istoriji. Isto tako, pre nego što
bi se neko lice privodilo ili bi se "obrađivalo" proveravano je da li "prolazi" kroz kaznene
evidencije, da li je možda povratnik, da li postoji
za istim potraga i sl. Bez ovakvih provera nije se počinjala
obrada. Sada su zabeleženi slučajevi da se pozove određeno lice, da se sa njim
obave razgovori, i da bude pušteno a za istim postoji
potraga.
Nisam siguran koliki broj operativaca
zna kako se vodi operativna obrada, kako se vode dosijei saradnika i informatora.
Nekada je policija imala saradnike u "podzemlju", koji
su radili za policiju a ne obrnuto, kao što su zabeleženi
slučajevi u novijoj istoriji gde kriminalni krugovi vode i kadrovsku politiku
MUP-a.
Kada je svojevremeno, devedesetih
godina, stavljena primedba tadašnjih rukovodilaca da nam je saradnička mreža loša, napravio sam probu tako što sam registrovao
kao saradnika lice koje je bilo blisko tim istim rukovodiocima. Nakon nekoliko
dana saradnik je bio prebijen. Od tada, nikada do kraja karijere nisam
registrovao pravog saradnika.
Nekada su javne skupove, utakmice,
priredbe, razne dočeke i sl. obezbeđivali radnici policije zaduženi za javni red i mir uz
pomoć radnika kriminalističke policije. Tadašnje utakmice koje su bile, naročito kada su igrali
timovi "velike
četvorke", mnogo rizičnije, kojima je prisustvovalo preko sto
hiljada ljudi, obezbeđivane su bez nekog većeg problema.
Ali, tada se radilo mnogo temeljitije, vršene su temeljne pripreme i preventivan rad sa određenim
navijačkim grupama. Danas kada je fudbal postao smešan,
ne može ni najobičnija utakmica sa nekoliko hiljada
navijača da se obezbedi bez velike pompe i problema.
Nekada je policija imala evidencije
svih kriminalnih grupa, navijačkih grupa, pojedinaca
sklonih kriminalu, pratila njihov rad, a danas za policiju predstavlja problem
da se pronađu imena članova pojedinih organija kapitulirala pred huliganima tako što nije bila
sposobna da obezbedi skup gej populacije što je u mnogim
civilizovanim zemljama rutinski posao i drugim izazovima koje donosi savremeno
vreme. Ako se u prošlosti policiji oduzme politička konotacija u koju je pre svega spadala DB, koja je u to vreme bila u
sastavu MUP-a, ispada da je tadašnji rad policije bio mnogo
efikasniji, stručniji i sistematičniji. Siguran sam da bi zacija i grupa kojima je glavni argument "topuz".
Današnjoj policiji treba nekoliko dana da pronađe
pripadnike određenih kriminalnih grupa i da ih privede
pravdi. Danas izostaje preventivni rad policije kakav je nekada
postojao. Kada dođe do represije, tada je već kasno.
Danas čelnici
BIA izjavljuju da imaju tremu pred Odborom za bezbednost Skupštine Srbije! Kome takvi ljudi da uliju poverenje
da su bezbedni kada imaju tremu od svojih sunarodnika. Kakva li ih tek panika
hvata kada treba da se na terenu suoče sa iskusnim
operativcima CIA, FBI-ja, KGB-a i drugih službi?
Da zlo bude veće,
neko pametan se našao da ukine srednju školu unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici, koja
je stvorila mnoge poznate policajce i mnoge generacije policajaca koji su
proslavili ime Srbije u svetu. Sada se za pripadnike policije regrutuju
kandidati koji prolaze kojekakve kurseve, kao da se taj zanat uči za nekoliko meseci. Taj neko nije bio svestan šta
radi. Ili je možda to namerno uradio? Nakon sigurno
planiranog upropaštavanja srpske policije, nude nam razne belosvetske eksperte
da nam obučavaju kadrove, kao da smo juče sišli sa drveta. Naravno i ništa nije besplatno. Pri tome, mnoga imena srpske
policije, koja bi i te kako imala šta da prenesu mladim generacijama, doslovno
su isterana iz službe, penzionisana ili skrenuta na sporedne poslove.
I zbog svega toga, uprkos činjenici da
većina zapadneovropskih i američkih medija jedva čeka da se nešto loše desi u
Srbiji, logično je nakon svega što je u svet otišla poruka da srpska policija nije
sposobna čak ni za borbu protiv uličnog huligastva.