Feljton
Ko je finansirao Hitlera
(5)
Tajna trećeg kanala
Kako je Adolf
Hitler došao na vlast? Političku karijeru počeo je 1919. godine, a kancelar je
postao nakon 14 godina, 1933. Za to vreme bio mu je potreban ogroman novac za
izdržavanje njegove Nacionalsocijalističke partije. Tragajući za izvorima novca
koji je dolazio Hitleru, autori knjige "Ko je
finansirao Hitlera" James i Suzanne Pool dolaze do otkrića od kojih neka
predstavljaju senzaciju. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove
ove veoma zanimljive studije istorijskih događaja koji su bili skriveni od
očiju javnosti
Treći kanal
kojim su stizali Fordovi prilozi Hitleru bio je kraći i direktniji. U Njujorku
je 28. januara 1924. bio tipičan hladan, siv dan kada su Zigfrid i Vinifred Vagner
odseli u starom hotelu Valdorf. Sledećeg dana otputovaće iz
Njujorka na turneju po glavnim gradovima Sjedinjenih Država na kojoj će Zigfrid
dirigovati orkestrom na čijem su repertoaru bile kompozicije njegovog oca
Riharda Vagnera. Dok je Zigfrid obilazio Detroit, Baltimor, St. Luis i ostale
gradove, Vinifred je u tim gradovima držala predavanja za žene u različitim
klubovima. Glavna misija njihove turneje bila je da prikupe dosta novčanih
priloga, odnosno oko 200.000 dolara, kako bi
ponovo mogli da otvore godišnji festival u Bajrojtu u Nemačkoj. Bajrojt,
malen, slikovit grad u južnoj Nemačkoj, okružen strmim brežuljcima i gustom
šumom, bio je mesto koje je Rihard Vagner izabrao 1872. za svoje pozorište,
poznato kao Festšpilhaus, i kao dom za porodicu.
Korupcija
nemačkog duha
Kada je izbio
rat 1914, nisu se mogle održavati sve predstave, pa čak ni nakon potpisivanja
Versajskog ugovora o miru. Bajrojt je postao mrtav grad. Pozorište Festšpilhaus
ostalo je prazno; nijedan stranac nije hteo da putuje da čuje nemačku muziku, a
nemački narod se još borio da se održi u pustoši koju je ostavio rat. Na
vrhuncu nemačke antiratne histerije, Vagnerove opere bile su na programima
stranih država ili su se, u najboljem slučaju, davale u prerađenim prevodima,
dok su mase demonstrirale protiv toga što se nemačka muzika uopšte izvodi. čak
su i mladenci morali da nađu nadgradnju za venčani marš Loengrina. Muzika
je morala da ima nekog zaštitnika, a kako je Vagnerova opera bila na tako zlom
glasu, Zigfrid je bio u ozbiljnim novčanim poteškoćama. Da bi ponovo oživeli
dobru sliku od ranije, i nadajući se da će pobuditi zanimanje za godišnji
festival u Bajrojtu, Vagnerovi su došli u Ameriku. Iako nisu našli mnogo onih
koji su im dali priloge, ipak je neka pomoć bio novac od ulaznica za koncerte.
Ne baš
slučajno, Vagnerove je pratio Kurt Ludeke, koji je došao u Ameriku da prikupi
novac za Hitlera. Ludeke je reko da su Vagnerovi "bili ovde u misiji koja
se nije mogla razlikovati od moje". Zapravo njihove misije su bile
istovetne. U autobiografiji Ludeke je pomenuo razgovor sa Vagnerovima u
apartmanu hotela u kojem su odseli: "Tako sam ovde odseo i razgovarao sa
čovekom za kojeg je bilo komponovano vrhunsko delo Zigfrid idil - i mi
smo jedva spomenuli muziku... Razgovarali smo o novcu. S više pažnje o onome
što je zanimalo Henrija Forda (za Evropljane on je bio inkarnacija novca), o
nacističkom pokretu. Vinifred je vrlo aktivna žena, koja vodi poslovanje svog
supruga, a sada je preuzela i moje."
Vagnerovi i
Ludeke sedeli su u hotelskoj sobi i raspravljali o tome šta da preduzmu, a
najzad su odlučili da pobude zanimanje gđe Ford i iskoriste njenu sklonost
prema svečanostima. Već je odavno bila prošla ponoć a oni su još raspravljali o
tome da li mogu računati na gđu Ford da će ih pozvati k sebi. Ludeke je,
smejući se, rekao da bi što se tiče gospodina Forda možda bilo bolje upriličiti
predstavu nekog gorštačkog guslara, jer je njegov muzički ukus "jako
seljački". Pre nego što su otišli da spavaju, trio je zaključio da će Fordova
supruga i sin želeti da vide Vagnerove, barem samo zato da čuju šta se događa u
svetu, izvan Detroita.
Možda je na
prvi pogled teško poverovati da su dobro poznati kompozitor i njegova žena
tajno sarađivali sa nacistima. Međutim, Zigfrid Vagner nije mogao da izbegne a
da ne nasledi predrasude svog oca. Ludeke je rekao da se Zigfrid potpuno slagao
s očevim napisanim mišljenjem da je židov - "plastični demon
truleži".
Oštrim,
pogrdnim izrazima Rihard Vagner je optužio "partizanskog židova" kao
potpuno stran element koji je odgovoran za korupciju nemačkog duha. Godine
1881. pisao je svom pokrovitelju kralju Ludvigu II Bavarskom da su židovi po
prirodi neprijatelji čovečanstva i svega onoga plemenitog što taj problem
sadrži. Jedan od Vagnerovih najočitijih napada na Jevreje jeste esej, koji je
napisao 1850. godine pod naslovom židovi u muzici. židovsko razdoblje u
modernoj muzici, govorio je, mora da se kategorizuje kao "razdoblje
potpunog nestvaralaštva - prolazne vrednosti". Vagner se javno razmetao
svojim antisemitskim stavom. Na koncertu u Londonu 1855. godine imao je
rukavice od jareće kože dok je dirigovao Mendelsonovom Italijanskom
simfonijom, kako bi pokazao svoje neslaganje s tim židovskim kompozitorom,
a da bi još naglasio mržnju, teatralno ih je skinuo kada je nastavio da
diriguje Veberovu uvertiru Euriante. Kada su kritičari prigovorili
Vagneru zbog zlobnog gesta, nazvao ih je "hrpom židova vagabunda".
Vagnerov
blizak prijatelj, grof Gobino, veoma je uticao na njegove rasističke poglede.
Gobinoov Esej o nejednakosti rasa, napisan 1855, proklamovao je
nadmoćnost bele arijevske rase i podložnost ostalih rasa. Vagner je pomogao da
se knjiga poručuje i da postane oslonac nacističke rasističke teorije, koju su
propagirali Vagnerovi učenici, posebno njegov zet Hjuston Stjuart čemberlen.
Kombinujući rasističke ideje Ničea, Gobinoa i Vagnera, čemberlen je 1899.
godine napisao delo Osnove devetnaestog veka, koje je postalo jedno od
osnovnih radova nacističkog pokreta i knjiga za koju je car Vilhelm verovao da
ju je bog poslao njegovom narodu.
Vagner je
napisao mnoge esje o umetnosti i muzici, među njima nekoliko antisemitskih. U
najbesomučnijem rasističkom eseju Spoznati sebe tvrdio je da je nemački
narod bio "bespomoćno izložen napadu židova", i samo kada se seljaci
probude i zaustave njihove niske političke sukobe, moć židova dati židovsko
potomstvo, što će dovesti do dalje rasne degeneracije.
Njegova
poslednja opera Parsifal predstavlja arijevsku borbu da se održi rasna
čistoća i da se spreči svaki seksualni kontakt koji dovodi do mešanja arijevske
krvi s inferiornim rasama. Mnogi Vagnerovi eseji bili su tako radikalni da su
se mogli uporediti samo sa barabskim izlivima nacističke propagande...
Hitlerova
prijateljica
...Vinifred
Vagner, pored pomaganja oko koncerta, zanimale su i druge stvari. Jedna od tih
bilo je i pomaganje Hitleru, mladom čoveku radikalnih političkih ideja.
Direktno je čula o Hitleru u Minhenu od svog tutora gospodina Behštajna, čija
je žena bila bliska Hitlerova prijateljica. Godine 1920. ili 1921. Vinifred se
učlanila u Nacionalsocijalističku partiju, a Hitler je dvadesetih godina bio
čest gost u Bajrijtu. Zigfrid nije imao primedbe na mladog prijatelja svoje
žene. Prema kazivanju Vinifred, njegov odnos prema Hitleru bio je kao odnos
dobroćudnog ujaka prema nećaku: " Mladić ima neke sjajne ideje - želim mu
sreću da ih sprovede."
U memoarima
Fridelind Vagner, Zigfridove i Vinifredine najstarije ćerke, opisan je jedan od
Hitlerovih prvih poseta u Vagnerovoj kući u Vanfridu: "Dugo smo čekali.
Majka je uzbuđeno razgovarala s ocem, govoreći mu kako je divan mladić.
Volfgang, jedan od Fredelindine braće, i ja postali smo nestrpljivi i otišli
smo do ulaznih vrata da motrimo na auto koji je trebalo da stigne kroz aleju
kestena. Najzad se jedan okrenuo prema ulici Riharda Vagnera. Pozvali
smo oca i majku, i svi smo izašli do ulaznih vrata da pozdravimo gosta. Mladić
je iskočio iz automobila i uputio se prema nama."
Pošto je
Vinifred upoznala Hitlera sa suprugom, uputila se u vrt. Zatim je Hitler
govorio o udaru koji nacisti spremaju da izvedu 1923. Još dugo pošto je Hitler
otišao, Vinifred je govorila o njemu, a u vreme ručka rekla je kako oseća da je
on predodređen da bude "spasitelj Nemačke".
Poput
Hitlera, Zigfrid je mrzeo socijaldemokrate i komuniste. "Otac je bio
razočaran posleratnom Nemačkom," seća se Fridelind. "Nikada nije
mogao da razume ni zaboravi kajzerov uzmak, i nije imao simpatije prema
Vajmarskoj republici , koja je pala."
Komunistička
revolucija, čiji je ishod bio krvoproliće u Nemačkoj, pogodila je do kraja
Zigfrida, i kada je nazvao Vajmarsku republiku "svinjcem", tako je i
mislio. Ali, uprkos preziru prema židovskoj "dekadentnoj" kulturi,
koja je osvajala Nemačku, i prema "nemoćnoj hrpi" političara u
Berlinu, Zigfrid nije bio aktivan sve do 1923. Devetog decembra 1923. Zigfrid i
njegova žena otišli su u Minhen, gde je trebalo da diriguje koncertom. Međutim,
kad je stigao, otkrio je da je koncert otkazan zato što je noć pre toga počeo
nacistički puč u Burgerbraukeleru.
Soba
Vagnerovih imala je pogled na Feldhernhale, gde se zbio vrhunac puča. čuvši
komešanje na ulici, Zigfrid i njegova žena su pogledali kroz prozor i videli
Hitlera i generala Ludendorfa kako stupaju sredinom avenije na čelu jurišnih
odreda u smeđim uniformama. Odjednom, kada su se nacisti približili sa startne
Feldhernhale, zaustavila ih je puščana paljba. Oni koji nisu bili pogođeni
pobegli su. U mrežu je bilo teško razabrati što se dogodilo. Ubrzo nakon toga
stigle su vesti u hotel da general nije povređen, ali da je Hitler iščašio rame
i da niko ne zna gde se skriva.
Zigfrid je
bio "užasnut pri pomisli da je bavarska vlada pucala na generala
Ludendorfa, idola cele Nemačke. Tada su Vagnerovi odlučili da treba da pomognu
nacistima na bilo koji način. Preko svojih veza s članovima stranke Vinifred je
nekoliko dana kasnije otkrila da je Herman Gering pobegao preko austrijske
granice u Inzbruk, gde teško ranjen leži u bolnici. Vagnerovi su odmah
otputovali preko snegom prekrivene planine u Austriji do Geringove bolesničke
postelje. Otkrili su da ga neguje žena Karin, koja je i sama bila vrlo bolesna
i bez novca. Zigfrid je platio sve njihove račune i uredio da odu u Veneciju,
gde su živeli godinu dana u hotelu Britanija, čiji im vlasnik Nemac,
Zigfridov prijatelj, nije ništa računao.
Ubrzo nakon
veličanstvene proslave Božića Zigfrid i njegova žena počeli su da se spremaju
za turneju po Sjedinjenim Državama, a cilj im je bio da prikupe novac. Deca su
posmatrala velike kovčege koje su sluge nosile niz stepenice, a ležajevi u sobi
njihove majke bili su prekriveni odećom koju treba spakovati za putovanje. U
vreme odsutnosti roditelja dadilja Ema Bajer, koja je već odavno bila član
nacističke stranke, čuvala je četvoro dece.
Pošto su
kratko vreme boravili u Londonu, Vagnerovi su stigli u Njujork 28. januara
1942. Bilo je to u vreme kada su s Ludekeom kovali planove o skorašnjem susretu
sa Fordom. Planovi su zavisili od toga hoće li gđa Ford pozvati Vagnerove k
sebi kao goste. Ako ih sreća posluži, rekao je Ludeke, "očito je sled zavere"
- spomenuti u prisutnosti Forda potrebu za novcem i zatraži ga."
Misija
Vagnerovih
Trio je
krenuo vozom u Detroit i stigao onamo rano ujutru u sredu 30. januara. Od prvog
trenutka kada je Ludeke izašao iz stanice i pogledao okolo na "opštu
zagađenost i industrijsku zagađenost", Detroit sa predgrađima utisnuo se u
njegovo sećanje kao "nimalo sjajna scena" na koju je naišao na
putovanju. Uprkos tmurnom izgledu Detroita u sivom, hladnom danu, bili su veoma
ohrabreni kada su došli u hotel Statler i kada su Vagnerovi tamo našli
pozivnicu od Forda.
U sredu posle podne Zigfrid je u Orkestra holu
dao intervju reporteru R.J. Meklaulinu iz Detroit njuza. Meklaulin je
opisao Zigfrid kao "ugodnu osobu, niska stasa, nasmejana lica, koja puši
cigarete i voli da se klanja". Zigfrid, kratke bele kose, uredno
podšišane, orlovskog nosa, koji je nasledio od oca, i njegova debljina ostavili
su vrlo "herojski" utisak na reportera. Intervju mi je mnogo pokazao
jer je Zigfrid govorio vrlo kratko. Rekao je da mu se sviđa Amerika, i imao je
osmeh i prijaznu reč za svakog. Ipak, o nečemu nije hteo da govori - o
politici. "Ne želim da govorim o politici", rekao je, "to je
vrlo neugodna tema i radije o tome neću misliti." To je bio gotovo savršen
izgovor da izbegne bilo kakvo neugodno pitanje. Te je večeri Zigfrid izgledao
srećan što mu se pružila prilika da govori za radio kao gost emisije Detroit
News Radio Station WWJ. Rekao je slušaocima da će u deset sati pre podne
imati probu sa "sjajnim simfonijskim orkestrom u jedan sat pre nego što je
predvideo. Cilj je njegovog putovanja, rekao je, da pobudi zanimanje
Amerikanaca kako bi pomogli u obnovi festivala u Bajrojtu. Ali, osim novčane
pomoći, rekao je, želi da "dođe u priliku da čuje neke američke umetnike
koji bi nastupali na budućim predstavama u Bajrojtu".
Sledećeg
poslepodneva, u četvrtak 31. januara, Vagnerovi su se uputili Fordovima na ranu
večeru. Deset milja od Detroita, vozeći prema zapadu avenijom Mičigen, upravo
iza raskršća Sautfild road, Vagnerovi su skrenuli na severozapad, kroz predeo
šuma visokih hrastova i brestova. Bila je to lepa aleja od 2.000 jutara na
prostranom imanju Henrija Forda. Pred gvozdenim vratima zaustavio ih je
stražar, koji je brinuo da Ford uživa u svojoj privatnosti i da ne bude
propušten nezvan gost iz grada. Od vrata put je vodio jednu milju kroz šumu, do
velikog zdanja od sivog kamena, s pogledom na mirnu reku Ruž. Iako je imanje Fairlejn
bilo udaljeno samo nekoliko milja od jednog od najvećih Fordovih industrijskih
pogona, na njemu je bilo dosta mirno i tiho, čak se moglo videti kako okolo
trče zečevi i jeleni. Fordova ljubav i sklonost prema životinjama na
"farmi" videla se po pet stotina kućica za ptice, poređanih na
imanju. Vagnerovi su opazili žičane košare s hranom koje su visile na drveću, a
kasnije im je Ford rekao da ima i veliki bazen s toplom vodom da ptice čuva od
hladnoće. Uskoro se pred njima ukazala kuća. Kuća je bila sagrađena od mermera
sa ostrva Kelija, imala je debele zidove i velike prozore. Zdanje je bilo
sagrađeno u mešavini arhitektonskih stilova, i bilo je vrlo jednostavno, jedva
je u nečem podsećalo na stil gradnje ranog Franka Lojda Rajta. Veranda i sobe
bile su okrenute prema severu i imale su prekrasan pogled na reku, u kojoj se
ogledalo visoko drveće.
Domaćini su
dočekali Vagnerove i uveli ih u salon. U početku su vrlo jednostavno
razgovarali o vremenu i lepotama Fairlejna. Međutim, uskoro je razgovor
postao ozbiljniji, logički je tekao od jedne teme do druge - muzike, Vagner,
Bajrojta, Nemačke i napokon politike u Nemačkoj. Nakon jednostavnog ali ukusnog
obroka sastavljenog od salate, mešanog povrća i vrlo malo narezaka (što je Ford
osuđivao jer je bio vegetarijanac), ponovo su razgovarali o politici.
Simpatije
Forda
U razgovoru o
židovskom pitanju i nacistima gospođa Vagner i Ford su živo učestvovali, dok bi
Zigfrid dodao samo pokoju umesnu primedbu. Prvo je Vinifred Vagner bila
iznenađena što se Ford tako dobro snalazi u političkim temama. Objasnio je
Vagnerovima da židovi u Americi imaju veliku moć i da njihov uticaj raste svakog
dana. Pokušao je u članicama objavljenim u listu Dearborn Independent "upozoriti"
američki narod na zaveru Jevreja. Zatim su razgovarali o komunističkim
opasnostima u Evropi, o Versajskom ugovoru i o moći koju Jevreji imaju nad
štampom.
"Filozofski
stav i ideje Forda i Hitlera bile su vrlo srodne", kasnije se sećala
Vinifred Vagner. Vinifred i Ford počeli su da razgovaraju o Hitleru i
nacističkoj stranci. Zaprepastila se kada je videla da je "Ford vrlo dobro
obavešten o svemu što se događa u Nemačkoj... Znao je sve o
nacionalsocijalističkom pokretu". Još pre nego je što Vinifred Vagner
uspela obazrivo da izloži Hitlerovu potrebu za novcem i zatraži priloge, Ford
je prvi načeo taj problem. "Ford mi je rekao", sećala se ona,
"da je novčano pomogao Hitleru, i to od dobiti od prodatih automobila i
kamiona koje je poslao u Nemačku". Na najzavodljiviji način Vinifred je
tada rekla da Hitleru sada treba novac više nego ikada ranije. Ford se nasmejao
i neodređeno rekao da još želi da pomogne nekom poput Hitlera, koji radi na
tome da oslobodi Nemačku od Jevreja. Najzad je Vinifred Vagner zamolila Forda
da primi Hitlerovog posebnog izaslanika Kurta Ludekea i da razgovara s njim od
daljoj saradnji s Hitlerom. Ford je klimnuo u znak pristanka i rekao da ga
veoma zanima razgovor s tim čovekom.
Nakon ugodnog
boravka, Fordovi i Vagnerovi odvezli su se u Detroit na koncert te večeri. Brzo
su se presvukli u večernju odeću u hotelskim sobama, i Vagnerovi su bili
spremni da krenu do koncertne dvorane. Koncert je počeo u osam i trideset. Dok
su izvođači usklađivali instrumente, Ludeke je ušao u Vinifredinu ložu. čak i
pre nego što mu je rekla dobre vesti, sećao se Ludeke, "njen čarobni osmeh
mi je rekao da je uspela". Sledećeg dana trebalo je da se sastane sa Fordom
i objasni mu pojedinosti o nacističkoj stranci, koje Vinifred Vagner nije mogla
da objasni, i postigne određene obaveze, ako bude moguće, za veću novčanu
pomoć.
Kada je
Zigfrid stupio na pozornicu, posetioci su ga pozdravili ovacijama koje su
trajale nekoliko minuta. Ipak, jedan izveštač s koncerta zabeležio je da
slušalaca nije bilo onoliko koliko ih je moglo biti s obzirom na to da ima
mnogo Nemaca u Detroitu; na tako izuzetnom koncertu "dvorana je morala
biti dupke puna". Osim toga, Zigfrid je primetio da su neki Amerikanci
koje je upoznao bili "oprezno hladni". Zigfrid je kasnije otkrio da
je neki njegov prijatelj proširio glasine da su Vagnerovi pospešili Hitlerov
puč i to novcem koji su prikupili za ponovno otvaranje festivala, a to su bili
prilozi Vagnerovih ljubitelja iz celog sveta. Iako nije istina da je Zigfred
finansirao puč, ipak dao je novac Geringovima. Naravno, Vinifred Vagner je
velikodušno davala priloge nacističkoj stranci, ali to nisu bile velike svote.
U večernjem
programu izvedena su majstorska dela Riharda Vagnera iz "Ukletog
Holanđanina", "Zigfridove idile", "Tristana i
Izolde"... Nakon koncerta Vagnerovi su otišli na prijem koji je u njihovu
čast bio priređen u Harmoni klubu, a Ludeke se vratio u hotel.
Nedostatak
novca
Sledećeg dana
u devet sati ujutru Fordov sekretar Libold došao je u hotel po Ludekea i odveo
ga na sastanak sa Fordom. U početku je Ludeke bio vrlo uzrujan jer je znao da
Ford prima vrlo retko, ali sve se promenilo kad ga je Libold ostavio u jednoj
prostoriji u koju je uskoro ušao Ford, te ga je živahno i srdačno pozdravio.
Ludeke ga je opisao kao "sliku Dearborn Independenta u prirodi.
Jasne, svetle oči, oštro lice, gotovo bez bora, nije govorilo da ima više od
šezdeset godina." Pošto je Ludeke
pokazao laboratoriju, Ford ga je odveo u jednu prostoriju, zatvorio vrata,
opustio se u velikoj naslonjači, stavio noge na sto i udarao rukama po
kolenima. Ludeke je uočio sive prijateljske oči, određen, ugodan glas, mršavu
pojavu i "zgodno oblikovanu glavu", za koju je rekao da je "odraz
karaktera i rase".
Ludeke je otpočeo razgovor izloživši opšti
pregled ciljeva nacističkog pokreta u vezi s kritičnom političkom situacijom u
Nemačkoj. čim bi Hitler došao na vlast, tumačio je Ludeke, jedan od njegovih prvih ciljeva bio
bi da povede socijalni i politički program koji je podržavao list Dearborn
Independenta. Važno je da Hitler brzo uspe jer će inače Jevreji uništiti
arijevsku solidarnost potkupivši političare za borbu među zemljama celog sveta.
Ford je slušao pažljivo, i čuo nešto što nije mogao naći u američkim novinama
jer je smatrao da su pod nadzorom Jevreja. Manjkavost novca, govorio je Ludeke,
jedina je prepreka zbog koje nacisti u Nemačkoj ne mogu ispuniti svoje ciljeve,
odnosno Fordovog i Hitlerovog zajedničkog stava. Tumačio je kako još nije došlo
vreme da se Jevreji proteruju s njihovih mesta u Sjedinjenim Državama, nego u
Nemačkoj, i to zbog njenog geografskog smeštaja, istorijske pozadine i užasnog
pritiska bede - ona je zemlja koja treba da postane "baklja što donosi oslobođenje"
od Jevreja.
U razgovoru
bi Ford upadao kratkim primedbama, kao što su: "Znam... da, Jevreji, ti
lukavi Jevreji..." Ohrabren time, Ludeke je nastavio pomno da obrazlaže da
je Hitlerov uspeh ili pad odlučno svetsko pitanje, što će uticati na budućnost
Amerike, kao i svake druge zemlje. Svako ko sada pomogne nacistima, imaće
poslovnu korist, govorio je Ludeke. Mogli bi se napraviti takvi ugovori koji bi osiguravali povlastice
kada Hitler dođe na vlast. Budući da nacistički režim u Nemačkoj može izazvati promene
stanja u Rusiji, ponovo otvaranje velikog tržišta donelo bi velike poslovne
uspehe onima koji su prijateljski raspoloženi prema Hitleru.
U Ludekeovim
memoarima stoji da je taj drugi razgovor bio uzaludan. Rekao je da Ford tada
nije doneo konačni zaključak o novčanoj pomoći, ali uzevši u obzir da je Ludeke
nacista, od njega se može i očekivati da kaže kako Ford nije davao novac
Hitleru. Obećanje nacista da ćute o novčanom prilogu bilo je verovatno deo
nagodbe koju je tražio Ford. Iako je Ludeke rekao da u to vreme nije preneo
nikakav novac, oprezno je istakao da je bio u pitanju Fordov ugled:
"Nijedan čovek pred okom javnosti ne može pomagati ustanički
revolucionarni pokret zbog određenog razloga osim takvog kao što je to ljudsko
dobro, pomoć u tom smislu mogla bi biti vatra koja se pali da bi se sprečio
požar". Ludeke je upozorio na to zašto nije mogao reči istinu a da ne
povredi Forda. "židovsko bojkotovanje", rekao je Ludeke,
"pogodilo bi ga onde gde je čak i multimilioner ranjiv." Da bi Ford
posegao u džep i pomogao nacistima, oni su zauzvrat morali čuvati tu tajnu...
... Henri
Ford je napokon dobio nagradu od Hitlera u julu 1938, kada je na svoj
sedamdeset peti rođendan primio odlikovanje Veliki krst nemačkog orla najvišeg
reda. Ford je bio prvi Amerikanac i četvrta osoba u svetu koja je dobila to
odlikovanje, najveće koje se može dati nekom ko nije Nemac. Benito Musolini,
drugi Hitlerov finansijer, bio je iste godine već odlikovan tim ordenom. Inače,
orden su Fordu predali nemački konzuli Karl Kap iz Klivlenda i Fric Hajler iz
Detroita.
Uprkos svim
kritikama tog čina, Ford nije hteo da popusti pred njihovim zahtevima. Rekao je
prijatelju: "Oni (Nemci) su mi poslali ovu vrpcu. Ovi (kritičari) govore
da nisam Amerikanac ako je ne vratim. Ja ću je zadržati."
(Nastaviće se)
Vinifred
Vagner, pored pomaganja oko koncerta, zanimale su i druge stvari. Jedna od tih
bilo je i pomaganje Hitleru, mladom čoveku radikalnih političkih ideja.
Direktno je čula o Hitleru u Minhenu od svog tutora, gospodina Behštajna, čija
je žena bila bliska Hitlerova prijateljica. Godine 1920. ili 1921. Vinifred se
učlanila u Nacionalsocijalističku partiju, a Hitler je dvadesetih godina bio
čest gost u Bajrojtu. Zigfrid nije imao primedbe na mladog prijatelja svoje
žene. Prema kazivanju Vinifred, njegov odnos prema Hitleru bio je kao odnos
dobroćudnog ujaka prema nećaku:" Mladić ima neke sjajne ideje - želim mu
sreću da ih sprovede."
Zigfrid je
bio "užasnut pri pomisli da je bavarska vlada pucala na generala
Ludendorfa, idola cele Nemačke. Tada su Vagnerovi odlučili da treba da pomognu
nacistima na bilo koji način. Preko svojih veza s članovima stranke Vinifred je
nekoliko dana kasnije otkrila da je Herman Gering pobegao preko austrijske
granice u Inzbruk, gde teško ranjen leži u bolnici. Vagnerovi su odmah
otputovali u Austriji do Geringove bolesničke postelje. Zigfrid je platio sve
njihove račune i uredio da odu u Veneciju, gde su živeli godinu dana u hotelu Britanija,
čiji im vlasnik Nemac, Zigfridov prijatelj, nije ništa naplatio.
"Filozofski
stav i ideje Forda i Hitlera bile su vrlo srodne", kasnije se sećala
Vinifred Vagner. Vinifred i Ford počeli su da da razgovaraju o Hitleru i
nacističkoj stranci. Zaprepastila se kada je videla da je "Ford vrlo dobro
obavešten o svemu što se događa u Nemačkoj... Znao je sve o
nacionalsocijalističkom pokretu".