Razdvajanje
Nepoznate granice Srbije: Veliki problem u najavi
Pliva patka preko Drine,da ne plati carinu
U nedavnom izveštaju
Evropske komisije za 2009. godinu, u kojem je Srbiji u gotovo svim oblastima
priznat kakav-takav napredak, relevantan u procesu približavanja Evropskoj
uniji, u pogledu rešavanja graničnih sporova (sa Hrvatskom, Bosnom i
Hercegovinom i Crnom Gorom) naglašeno je da nije bilo - nikakvog napretka. Iz nekoliko
evropskih institucija signalizirano je da bi taj "detalj" uskoro
mogao da postane značajan kamen oko vrata Srbije
Ana Borković
U spletu nasleđenih i stečenih graničnih problema sa
susedima, podrazumeva se da je granica između Srbije i Mađarske, Rumunije i
Bugarske precizna još iz doba SFRJ, da je sa Makedonijom "rešena"
2001. godine, te da ni granica sa Crnom Gorom nije "upitna", jer je,
navodno, takva još od 1913. godine. Sa granicama prema Hrvatskoj i BiH stvar,
međutim, nije ružičasta, iako se, iz perspektive srpske javnosti, ta pitanja ne
postavljaju kao prioritetna ni u diplomatiji kao takvoj ni u konkretnim
bilateralnim odnosima. A nema mnogo razloga da se rešavanje graničnih sporova
sa ovim dvema susednim državama prolongira do unedogled.
Dužina državne granice između Srbije i Hrvatske u Bačkoj
i Sremu iznosi 252 km, od čega rečna 138 km a kopnena 114 km. U tom delu sporna
je gotovo cela granica na Dunavu, od mađarske granice do Bačke Palanke.
Prema hrvatskoj računici, na levoj, srpskoj
obali Dunava ima oko 11,5 hiljada
hektara zemljišta koje katastarski
pripada Hrvatskoj, a Srbija na desnoj,
hrvatskoj obali katastarski poseduje oko 900 hektara. Ostali deo granice,
onaj koji ne teče Dunavom, zasad
nije predstavljao problem.
Srpska računica pak govori
o oko 10.000 hektara zemljišta koje se katastarski vodi u Hrvatskoj, a nalazi na srpskoj
strani, dok se na hrvatskoj strani
nalazi oko 3.000 hektara zemljišta, koje se katastarski
vodi u Srbiji. U granični problem najviše su uključene opštine Sombor i Apatin,
u kojima se nalazi oko 7.800 hektara koji se katastarski vode u Hrvatskoj, a na hrvatskoj strani
reke je oko 600 hektara teritorije koja se katastarski vodi u ovim dvema
srpskim opštinama.
Krivi su Austrougari
Radi se o tome da Srbija graničnu
liniju želi da upiše sredinom
reke ("kao što je svetska praksa u ovakvim slučajevima"), a Hrvatska zagovara uvažavanje katastarske granice. Uz to, postoji i poznati
zaključak Badinterove komisije iz 1992. da administrativne granice između republika bivše SFRJ ("avnojevske granice") postaju granice država, koji takođe
pogoduje hrvatskoj varijanti. U ovom slučaju kombinacija ovih kriterijuma teško je izvodljiva
pre svega zahvaljujući prirodnom faktoru
- Dunavu. Naime, granice katastarskih opština na Dunavu
utvrđene su u vreme Austrougarske, još 1878. godine. Problem je što
je Dunav od tada glavno korito
pomerio tri do pet kilometara
ka hrvatskoj strani, pa je tako posle raspada
Jugoslavije napravio međudržavni problem. Dve strane dogovorile su se da nalaz
Badinterove komisije bude osnov za
rešavanje tog problema, ali se "katastri" ne daju...
Da katastarske knjige i
"Badinter" ne mogu biti ni glavni ni jedini relevantni dokumenti na
osnovi kojih će se odrediti granica na Dunavu, govori i računica srpske strane
da bi u tom slučaju granice čak 19 puta izlazila na kopno i ponovno se vraćala
na reku. Objašnjenje je da su katastarske knjige pravljene u 19. veku, kad su
tadašnji bogataši imali imanja sa obe strane Dunava, pa se pre radi o popisu
imovine, a ne o nekakvoj administrativnoj granici, kako tvrdi hrvatska strana.
Striktno poštovanje katastra stvorilo bi na srpskoj obali devet
"džepova", a na hrvatskoj pet (najpoznatiji od tih
"džepova" su put Morović-Jamena, most Bačka Palanka-Ilok, Vukovarska
ada, Šarengradska ada i druge). Tim rešenjem bi bila značajno ugrožena
industrijska zona Apatina, a posebno pomenuta bolnica Principovac.
U vezi sa približavanjem i Hrvatske i Srbije Evropi, a u kontekstu
aktuelnog graničnog spora između Hrvatske i Slovenije, i evropski politički
subjekti zapažaju na srpskoj strani strepnju da bi Hrvatska mogla iskoristiti
članstvo u EU da reši sporna granična pitanja sa Srbijom. Iako postoji izjava
bivšeg hrvatskog premijera Ive Sandera da "kad jednom postanemo
članica NATO-a i EU, Hrvatska se neće odnositi prema Srbiji kao
sada Slovenija prema nama", iz Evrope "vide" da u takvo obećanje u Beogradu malo ko veruje.
Uostalom, čak su i neki od "najnormalnijih" medijskih autora u
Hrvatskoj tim povodom Sanaderu zamerali (pre svega
u pogledu hrvatske tužbe za genocid
i srpske protivtužbe) da se unapred odriče moćnih sredstava pritiska
u trenucima kada Srbija bude pred
vratima EU pa, za pretpostaviti je, i u pogledu nerešenih granica: "...Sve sporne tačke između
Hrvatske i Srbije neće nestati ni za pet do deset
godina, a u Beogradu će sigurno biti znatno
mekši u visokoj
fazi pristupanja Uniji. Bilo bi to idealno vreme za
Hrvatsku da im pod nos stavi
nerešena pitanja. S takvim su se pristupom dosad suočavale i druge kandidatkinje
za EU, pa i sama Slovenija. Stoga bi Srbija verovatno lakše podnela ovakav oblik pritiska nego tužbu za
genocid koja je izazvala značajne napetosti u odnosima susednih država"?! Čak je najavljeno da će, van svake sumnje, takav isti
vid ucene Srbija ispostaviti državama koje eventualno
posle nje, ili s njom, budu
ulazile u EU. Na primer - Kosovu!
Možda čak i BiH.
Pola reke, struja cela
Iako je veći deo
granične linije između BiH i
Srbije jasno definisan i, za
razliku od Hrvatske, nije opterećen katastarskim nesporazumima, nekoliko delova granice i dalje stvara
probleme. Sporno je, naime, oko 40 kvadratnih
kilometara granice.
Najvažnija među spornim sekcijama
je područje u blizini hidroelektrana Zvornik i Bajina Bašta na reci
Drini. Pre pedeset godina Srbija je finansirala obe elektrane i danas
se sva struja proizvedena u njima prodaje potrošačima
u Srbiji. Međutim, polovina akumulacionih jezera i brana
nalazi se na teritoriji BiH, jer državna granica
ide polovinom Drine. (Centralna vlast BiH smatra
da joj Srbija
duguje preko 3,5 milijardi evra na ime korišćenja "njenih" kapaciteta hidroelektrana.) Srpska strana i
ovde predlaže razmenu teritorija, odnosno da se granica
sa sredine korita Drine i
akumulacionih jezera pomeri na suprotnu
obalu. Dogovor nije na vidiku.
Drugi veliki
granični problem je u blizini
mesta Štrpci. Pruga Beograd-Bar,
naime, jednim
delom, u dužini od 12 km, od Jablanice
do Štrbaca, izlazi iz Srbije i
ulazi u BiH. Reč je o delu teritorije BiH, preko koje
pruga ide kroz tunele, od
kojih je najpoznatiji Goleš, kao i
planinskim vrletima. Bilo bi logično da se granična linija povuče duž pruge, kako vozovi
ne bi putovali kroz stranu državu. Srbija tvrdi da
bi trebalo da joj pripadne oko
16 kvadratnih kilometara teritorije BiH, preko koje prolazi
železnička pruga
Beograd-Bar, odnosno da se granica povuče duž trase pruge. Srbija
nudi razmenu teritorija, BiH ne prihvata.
Treći problem odnosi se na selo Međurječje
(sa zaseokom Sastavci), površine 396,5 ha, koje katastarski pripada BiH (opština Rudo),
ali je sa svih strana okruženo
srpskom teritorijom. Sa stanovništa BiH ova teritorija je eksklava, a sa stanovišta Srbije enklava. Republika Srbija predlaže da se izvrši razmena
teritorija, a BiH stvaranje koridora kojom bi se enklava povezala sa opštinom Rudo, ali
rešenje nije na vidiku.
Ko
će koga da ucenjuje
Spisak nerešenih graničnih
problema bio bi time završen
da nema - Kosova. I to u dvostrukom smislu. Ako se Kosovo tretira kao sastavni
deo Srbije, onda je nedavno potpisani sporazum o demarkacionoj liniji između Makedonije i Kosova za
Srbiju ništavan (jer
je njime u formi razmene oko 500 ha teritorije Makedoniji ustupljeno preko 2.500 ha kosovske (čitaj: srpske) teritorije u oblasti Debelde), a sa Makedonijom ostaju rešivi granični
sporovi u oblasti Kačanika i Šar planine. Uz to, u tom slučaju tek sledi
problem sa najavom potpisivanja sličnog sporazuma o demarkaciji između Crne Gore i Kosova. Ukoliko
se pak prihvati faktička nezavisnost Kosova, Srbija više nema graničnih sporova sa Makedonijom
ni Crnom Gorom, ali će ih
gotovo sigurno imati u vezi sa
sadašnjom administrativnom granicom prema Kosovu. Za
očekivati je da će taj problem biti uveliko "nerešiviji" od onih sa
Hrvatskom i BiH.
U najboljem slučaju, kako stvari sada
stoje i u skladu sa postojećim presedanima, Srbija će na putu
ka Evropi biti u neprilici da podnosi
hrvatske ucene u vezi sa granicom
na Dunavu, biće u relativno povoljnom položaju u rešavanju graničnih sporova sa BiH na
Drini, a moći će komotno da ucenjuje
Kosovo u vezi sa tamošnjom administrativnom granicom. Ukoliko se stvar ne okrene, a to je u našem slučaju uvek
- verovatno.
Zgrada popola
Da definisanje granice može da
bude mnogo suptilnije od tehničke
operacije govori i primer granice kod bivše bolnice na Principovcu iznad Iloka. Prema katastru, taj
zdravstveni objekt, u kojem se leče bolesna i retardirana deca, bio bi podeljen
na dva dela (granica bi išla tačno preko pola zgrade!). Hrvati smatraju da bi
to bilo nekorektno i apsurdno, dok srpska strana smatra da je bolnica građena
sredstvima AP Vojvodine i da zbog toga ona ima pravo da raspolaže tim objektom,
pogotovo što su svi zaposleni i pacijenti te bolnice sa teritorije Srbije.
Više
granica nego kilometara
Zbog "bosanske enklave" kod Priboja, od 32 pribojska sela 20 je praktično odsečeno od opštinskog centra.
Iz 18 od 20 ovih sela do Priboja
se stiže uz četiri prelaska državne granice. Prvi put se granica prelazi na ulasku
u enklavu Sastavci iz pravca juga;
drugi put na mostu preko rečice
Sutjeske u zaseoku Sastavci, kada se ponovo ulazi na
teritoriju Srbije; treći put na
graničnom prelazu Ustibar-Vagan, a nakon 14 km puta kroz BiH,
granica se prelazi i četvrti put na
graničnom prelazu Uvac.