Guverneri

 

Strani ambasadori u Srbiji kao paralelni faktor unutrašnje politike

 

 

Ekselencijo, kako da postupimo?

 

 

Ko danas ponovo pročita Andrićevu Travničku hroniku shvatiće da opet živimo u konzulskim vremenima. Svi su na sceni - i sirotinja raja, neverna i nepouzdana vlastela i diplomate što su sa svakim fini a ni sa kim iskreni. I nada i beznađe, i sila i milostinja u isto vreme. To je današnja Srbija. Konzuli prolaze, a život stoji

 

 

Nikola Vlahović

 

 

Kad strani ambasador u nekoj zemlji od svojih domaćina traži da raspišu vanredne izbore ili kad njegov zamenik izjavljuje da nije zadovoljan sudskim odlukama dovodeći u sumnju rad vrhovnog suda zemlje u kojoj je gost, onda to više nije diplomatija nego sprovođenje ideje neformalnog protektorata.

U političkoj praksi savremene Srbije, njegove oblike osetio je svako na svoj način. Političari kao nuždu, a narod kao sudbinu.

I zaista, pojedini strani ambasadori već godinama vode unutrašnju politiku Srbije ravnopravno sa izabranim predstavnicima naroda. Tačnije, negde ravnopravno, a negde superiorno u odnosu na njih. U poslednjoj deceniji mnoge strane diplomate dolazile su ovde kao starorimski prokonzuli, sa osećanjem dužnosti da punopravno odlučuju o ekonomskim, vojnim i političkim pravcima kojima je ovoj zemlji najbolje ići.

Mnogi od njih pravili su diplomatske skandale svojim neodmerenim izjavama i neprikladnim aktivnostima. Zanimljivo, ali kod onih delatnijih najviše pažnje izazivaju Kosovo, Sandžak, Vojvodina i regionalizacija, a najmanje gladni, izbačeni sa posla, uništena preduzeća i sloboda medija.

Mada je, prema svim iskustvima, uticaj stranih ambasadora obično obrnuto proporcionalan uticaju koji imaju u svojim zemljama, čim dođu u Srbiju, naglo dobijaju na važnosti. Zašto je to tako postaje jasnije pogledom u blisku prošlost...

Već ranih devedesetih godina kompletna tadašnja politička opozicija bila je finansirana iz raznih interventnih budžeta za razvoj demokratskih procesa, obaranje autokratskih režima, ali i iz širokog spektra svetskih humanitarnih fondova. Tadašnja opozicija bila je još uvek daleko od velikog novca, ali glad za njim bila je neprekidna. U tom periodu veliki broj stranih ambasada u Beogradu i stranih diplomatskih službenika bio je stavljen u službu Miloševićevoj opoziciji, te je stvoren jedan patološki odnos sličan onome između poslodavca i radnika, nalogodavca i izvršitelja. Takav odnos jednostrano je sačuvan i nakon prevrata u oktobru 2000. godine.

Sada već bivša opozicija, navikla da ide kod stranih diplomata i po mišljenje i po pare, došla je konačno u posed takozvane državne blagajne i počela da prodaje velika državna preduzeća. Naravno, sa velikim novcem došao je i osećaj velike važnosti. Ali, onaj ko je plaćao i pripremao njihov politički uspon, nikako nije mogao da se pomiri sa promenom uloga. Strani ambasadori su i dalje ostali značajan faktor u kanalisanju srpskih državnih i političkih ideala, kao čvrst dokaz da je ovde reč o jednom neznatnom ostatku nekadašnje suverenosti.

Dokaza ima bezbroj, a najbliži srpskom kratkom pamćenju je slučaj britanskog ambasadora Stivena Vordsvorda i njegove aktivne kampanje u poslednjim parlamentarnim izborima, kojoj je cilj bio da njegov kandidat Dragan Marković zvani Palma bude koalicioni partner nove vlasti! 

 Dok je sukob dve struje unutar islamske verske zajednice u Sandžaku bio u klimaksu, u Novi Pazar su stigli tada tek postavljeni francuski ambasador Žan-Fransoa Teral i Dženifer Braš, pomoćnica američkog ambasadora Kameruna Mantera, kojom prilikom su u Beogradu osvanuli naslovi u dnevnoj štampi: "I strane diplomate se uključile u previranja među sandžačkim muslimanima", "Strani ambasadori i njihovi atašei intenzivirali aktivnosti u Novom Pazaru". Novopostavljeni ambasador Francuske (Žan-Fransoa Teral) solomonski je izjavio: "Ovo je moja prva poseta Novom Pazaru i moje je duboko uverenje da Beograd nije čitava Srbija, ali da Novi Pazar jeste Srbija."

Karte je tom prilikom sasvim otvorila zamenica američkog ambasadora Dženifer Braš izjavom kako je "...Poseban akcenat u razgovoru stavljen na direktan negativan uticaj vlasti u Beogradu i celokupnu situaciju u Sandžaku, kao i na ulogu Vlade Republike Srbije u kreiranju i produbljivanju podela unutar bošnjačkog naroda u svim oblastima društvenog pa čak i privatnog života".

Naravno, ovo nije ni prvi ni jedini diplomatski skandal u Srbiji. Bivši ambasador Nemačke u Beogradu Andreas Cobel, na prvi pogled bez ozbiljnog povoda, izjavio je pre nekoliko  godina da Srbija mora da prizna Kosovo, a da će na red doći i Vojvodina. Nekoliko godina pre te izjave Cobel je radio kao službenik međunarodne zajednice u Prištini. Andreas Cobel je upamćen i po tome što je svim silama uticao da televizija RTL dobije nacionalnu frekvenciju. Kada se to nije desilo, oštro je kritikovao državne organe tvrdeći da tajkuni koji su bili bliski Slobodanu Miloševiću i dalje vladaju Srbijom.

Bivši ambasador SAD u Beogradu Majkl Polt, inače rođeni Austrijanac, koji je pre prvog ambasadorskog mandata u Beogradu bio zamenik šefa misije u Berlinu i Bernu, otišao je toliko daleko da je javno tražio da se zabrani bavljenje novinarstvom glavnom uredniku Tabloida, jer mu se nije dopalo kako je o njemu pisao u seriji svojih tekstova. Polt je posebno pobesneo zbog toga što je zaobiđen kad je Vlada Srbije angažovala jednu lobističku agenciju u SAD da dobije Bušovu saglasnost o ulasku Srbije u program Partnerstvo za mir, što je ubrzo i ostvareno.

Bivši ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Nikolajevič Aleksejev, čiji je uticaj u Srbiji bio izuzetan, samo jednom je ozbiljno reagovao, ali sasvim diplomatski i s razlogom - kad je srpska vlada prodavala oružje pojedinim zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza koje su u stalnom konfliktu sa Rusijom, tražeći od državnih organa da ta trgovina prestane.

 

 

 

 

Oj Petriču, stara bako, ne vara se Lari lako

 

Nekadašnji američki državni sekretar i ambasador u Beogradu Lorens Iglberger Lari, uprkos mnogim neprikladnim izjavama koje je iz svoje penzionerske zavetrine davao u vezi sa krivicom za raspad Jugoslavije, ostao je veliki protivnik proglašenja nezavisnosti Kosova, smatrajući da je ono bilo greška i da nezavisno Kosovo predstavlja uvod u novi rat.

"Kosovo nikada neće moći samo da obezbedi ekonomski opstanak, pokušaće da sebi privuče Albance iz Makedonije i Grčke, što će uroditi konfliktima sa tim zemljama", govori već duže vremena Iglberger, pa još dodaje da će "...u jednom trenutku verovatno biti aktiviran pokret za Veliku Albaniju i biće stvoreni ozbiljni problemi u tom delu sveta i zato mislim da je proglašenje nezavisnost Kosova bila pogrešna odluka".

 

Sa druge strane, nekadašnji ambasador Austrije u Srbiji Volfgang Petrič, inače dobar poznavalac balkanske istorije, još sredinom devedesetih godina otvoreno je govorio o oružanoj pobuni na Kosovu kao političkoj nužnosti, pa je beogradskoj štampi otvoreno izjavio da se "... rešenje mora tražiti sa svim uključenima u sukob. Rešenje će se postići samo tada kada i naoružani delovi kosovskih Albanaca preduzmu odgovornost. Ta pozicija se polako razvija, pozicija oružanog ustanka, a sada se pokušava da se on politički preobrazi. U osnovi, to je jedna politička nužnost". Uprkos tome, Petriču je bilo u Beogradu više nego ugodno, što je on sam i potvrdio: "...Postoje sve prednosti jednog grada - dobri restorani, zabave, postoji veza sa svetom u komunikacijskom smislu. To je malo u protivurečnosti s političkom i ekonomskom situacijom. To je diskrepanca jednog podeljenog društva u kojem postoje i velike napetosti."

 

 

 

 

A gde su te pare otišle?

 

Jedan od retkih stranih ambasadora u Srbiji koji je dobro poznata ličnost i u svojoj zemlji, bio je Norvežanin Hakon Blankenborg. On je u politici već trideset godina, a kao predstavnik Laburističke stranke bio je šef norveške delegacije pri Savetu Evrope i predsednik Spoljnopolitičkog odbora parlamenta u Oslu. Norveški uticaj u Srbiji naglo se povećao kad je Telenor kupio Mobi 63 i u državni budžet ubacio više od milijardu evra.

 

 

 

 

 

Mladoženje i oženjeni

 

 

Gabrijel Keler, koji je posle ukidanja sankcija 1996. godine nekoliko meseci bio prvi ambasador Francuske u SR Jugoslaviji, otišao je iz Beograda kao zet, oženivši se dramskom spisateljicom Biljanom Srbljanović.

Nešto ranije je Mihael Štajner, visoki predstavnik međunarodne zajednice na Kosovu, takođe otišao sa Kosova kao zet, ali albanski.

Izuzetak od pravila napravio je Vilijam Montgomeri, bivši ambasador SAD u Srbiji, kad je odlučio da se nakon odlaska sa dužnosti, sa suprugom Lin definitivno nastani u Beogradu posle kraćeg bivanja u Hrvatskoj, u jadranskom letovalištu Cavtat.

 

 

 

 

 

 

 

-

Natrag