Stav
Apostol Pavle
Veliki Inkvizitor bi kaznio Isusa Hrista što ne
vozi audi 8 kvatro sa pogonom na sva četri točka ili džip Q7, što ne tezauriše zlato kao jedan srpski vladika, što ne trguje cementom i žicom kao vladika
preduzimač, što ne šticuje devizama kao mitropolit broker,
što nema helikopter, što nije član RRA, što nije oblasni šef mafije i što se prema nižem
sveštenstvu ne ponaša kao okoreli bandit i razbojnik u bekstvu.
Branko Dragaš
Smrt apostola
Pavla ponovo je podelila Srbiju. Opet su ratovale Prva i
Druga Srbija. Isključivost je narasla do patološke mržnje. Pobednici
u ovom obračunu su bili apostol Pavle i onaj silni narod koji je strpljivo
čekao u redu da oda poštu svom apostolu. Taj narod se samoorganizovao u Kolonu
Ljudi. Nije bilo policije, obezbeđenja i redara da
održavaju red. Kolona Ljudi je iznikla iz duše naroda. Građani su sami odlučili
da odaju poštu apostolu. Jedino je on zaslužio njihovu ljubav i poštovanje.
Jedini je on
u toj prljavoj i smrdljivoj baruštini tranzicije ostao čist. Jedino
je on čuvao u sebi sve ono što smo mi već odavno izgubili u potrazi za
materijalnim bogatstvima. Jedino je on bio sve ono što mi nismo imali snage da
budemo. I zato je narod išao da mu se pokloni. Bilo je to kolektivno
pročišćenje. Katarza. Priznanje da je duhovni
svet iznad pohlepne svakodnevice. Trenutak u kome se sučeljavamo i borimo sami
sa sobom i sopstvenim demonima. I zato je narod stajao i tražio iskupljenje.
Narod je pobegao od ljudske usamljenosti. Izašli su ljudi iz svojih skučenih jazbina, odeljeni
od celovitosti i suštine života, izmileli iz svojih tamnih vilajeta, uplašeni i
okovani, izašli su da u ljudskom duhovnom dostojanstvu dožive jednakost i
bratstvo. Smerni u ljubavi i poštovanju stajali su mladi i stari, muškarci
i žene, vernici i ateisti, religiozni posvećenici i
partizanski oficiri u penziji, nosioci spomenica i ratnici, poslovni ljudi i
prosjaci, stajali su u Koloni Ljudi da bi se poklonili jednoj vrlini i volji i
meri i doslednosti. Stajali su da bi se poklonili skromnosti, jednostavnosti,
moralnoj vertikali, poštenju i duhovnom uspenju. Poštovanje su iskazali prema
jednoj strogosti prema sebi, odgovornosti prema životu i ljudima. Ljudi su
stajali da bi doživeli pročišćenje, da bi se uhvatili za nekoga koji je bio
dosledan, jasan, čist i hrabar. Jer najveća je hrabrost
pobediti samog sebe. Ljudi su stajali pred jedinim životnim principom koji je,
popevši se na tron, ostao isti. Nije
se promenio. Nije se uobrazio. Nije poludeo od vlasti i moći. Nije se obogatio.
Ostao je ljudsko biće. Išli su ljudi da se napiju na tom izvoru života. Išli
su da se poklone - ČOVEKU.
I to je
ključna razlika između nas Srba i ostalih koji su žalili svoje verske vođe.
Katolici su ispratili svoga papu pompezno, kako dolikuje
verskom velikodostojniku koji se vozi blindiranim papamobilom, besprekorno
organizovano, puno sjaja i pregršt holivudske raskoši. Rusi su ispratili svoga
patrijarha sa patosom, opsesivno pokušavajući
da razreše problem Bogočoveka i Čovekoboga. Ali Srbi su
se jednostavno i skromno oprostili od Čoveka koji je živeo apostolski i koji je
bio sušta suprotnost robotske civilizacije u raspadanju. Srbi
nisu išli da se poklone instituciji, nego životnom
principu. Nasuprot prevara, špekulacija, manipulacija i laži zvaničnih
institucija stajao je jedan posvećeni Čovek koji je u sebi nosi čitavo
izgubljeno i uplašeno čovečanstvo. Čovek koji je, na svom
odlasku, stvorio zajednicu ljudi koji dele jedno
zajedničko osećanje. I to je moralo da se dogodi.
Izmanipulisani
i opljačkani tranzicioni gubitnik pronašao je u tom Čoveku svoj spas. Nije
ga uplašila ni medijska špekulacija o objavljenoj pandemiji. Niko
nije strahovao zbog sebe. Stajali su ljudi u redu, mada je
okupatorski režim širio strah od zajedničkih skupova. Ljubili su
krst, ruku i ikonu uvereni da je njihova vera u ljudskost jača od propagandnih
laži ministara zdravlja. Niko nije oboleo od virusa. Niko se nije
zarazio. Niko u redu nije tražio vode da pije. Niko se
nije požalio da ga bole noge. Niko nije zatražio stolicu. Niko nije čuvao red
za drugoga. Niko nije platio da neko stoji za njega. Niti su
preprodavci prodavali robu. Ostareli komunista, ratnik i revolucionar, stajao
je satima u redu i duboko se poklonio pred Čovekom, ne celivajući
ništa, jer je odavao poštu svojim izgubljenim i
nestalim mladalačkim idealima. U toj Koloni Ljudi bilo je pijeteta i katarze.
Vreme je u
Koloni Ljudi stalo. U tom zastajanju, stanci, iskoraku
iz dinamike života koja civilizaciju vodi u propast, ljudi su
osećali da stvaraju sopstvenu zajednicu i bratstvo. Nasuprot grozničavog
trošenja vremena, Kolona Ljudi je bila - oslobođena. Uzdigli
su se i istrgli od ljudskih slabosti. Pokazali su da taj naš čovek, koga
toliko omalovažavaju, vređaju, rajom i stokom
nazivaju, genocidnim zlikovcem proglašavaju, ima snage da
se otrgne, uspravi i svu svoju veličinu pokaže. Pokazali su
da nije sve u ovom nesretnom dobu umrlo i da još uvek ima nešto dole, duboko u
ljudskim dušama što nije zaraženo, uništeno, okovano i zatupljeno i što se,
onako ljudski i jednostavno, izlilo i pretvorilo u
Kolonu Ljudi. U toj koloni nije bilo tuge. Pogotovo nije bilo, kako
optužuje malograđanska Srbija, indukovane tuge. Razlika je
ogromna, jer u toj koloni nisu bili vernici, nego
- ljudi. A to je velika razlika koju nije primetila
zatucana malograđanska Srbija.
Nasuprot te
Kolone Ljudi u javnosti je besneo rat ostrašćenih fundamentalista.
Okupaciona vlast je bila vrlo pragmatična. Koristila je priliku. Sve
što je preduzimala bilo je u funkciji vanrednih parlamentarnih izbora. Uplašili
su se da se ne zamere ucveljenim biračima i tako smo dobili sve one nakaradne
stvari vezane za sahranu patrijarha. Isključivanje drugih televizijskih centara
je bilo u funkciji paranoidnog straha da im neko nešto ne zameri u žalosti. A
toliko kršenje Ustava i zakona je uobičajena praksa načina vladanja Borisa
Tadića.
Apostol Pavle
i Kolona Ljudi su bili sušta suprotnost Prve, Druge Srbije
i okupacione vlasti. Režim je podanički,
izdajnički i kriminalni sloj ljudi koji radi za interese drugih vlada, tajnih
službi i multinacionalnih kompanija. Oni su slomili ekonomsku kičmu Srbije i
nastavljaju, donošenjem Statuta, dalje da
teritorijalno uništavaju državu i naciju. Režim nastavlja da vlada širenjem
straha i potkupljivanjem ljudi. Uključivanjem čelnih ljudi režima i državnih
institucija u lokalne izbore na Voždovcu najbolji su dokaz o skoroj propasti
ovog odnarođenog i okupatorskog režima. Isto tako se
ponašao i Despot uoči svoga istorijskog pada.
Prva Srbija
je oličena u svemu onome što apostol Pavle nije bio. Debeli crkveni
velikodostojnici, okićeni zlatom, uživaju
u zemaljskoj raskoši, voze se luksuznim automobilima, sam apostol
Pavle ih je prekorio rekavši - ako tako skup auto voze zaklevši se na skromnost
i vrlinu, šta bi tek vozili da se nisu zakleli; jedan ambiciozni
makijavelista, moderan i agresivan u svojoj kampanji za novog patrijarha, miljenik
tržišnih fundamentalista, koristi se i ličnim helikopterom, jedan
kao Mida sve što dotakne pretvara u zlato, jedan je
satanski opasan i spreman na sve, jedan je umešan u sve
finansijske afere, jedan je igrač Vatikana, nekoliko
je optuženo za pedofiliju i seksualne nastranosti, mnogi uzimaju novčane
nadoknade mimo pravoslavnih običaja i veliki broj poštenih, skromnih i
siromašnih sveštenika nema snage da izbavi našu Crkvu iz ruku pohlepnih
crkvenih velikodostojnika. Apostol Pavle je bio naš starac Zosima. Njegovo
čovekoljublje i posvećenost Hristosu mu nisu dali snage da se kao patrijarh
obračuna sa svima koji su opoganili pravoslavnu veru i koji sramno služe Crkvu. Tu
moramo da razlikujemo apostolsku ulogu starca Zosime od institucionalne uloge
patrijarha.
I to sam
našem patrijarhu rekao u proleće 1994. kada sam, više od
jednog sata, nasamo razgovarao sa njim, tražeći
da zaštiti igumaniju manastira Nimnik od napada jednog vladike. Smatrao sam da
kao pravoslavac i donator Crkve i manastira imam pravo da ukažem da se u našem
pravoslavnom domu trguje i špekuliše i tražio sam da on, kao
naš domaćin pravoslavne porodice, spreči nepravdu i
zaštiti istinu. Tada sam citirao Novi
zavet: "I načinivši bič od uzica, izgna sve iz crkve, i
ovce i volove, i menjačima
prosu novce i stolove ispremeta. I reče onima
što prodavahu golubove: nosite to odavde, i ne činite
od doma oca mojega doma trgovačkog... razvalite ovu
crkvu, i za tri dana ću je podignuti" (Sv. Jevanđelje
po Jovanu 15, 16, 20) . Citirao sam i starca Zosimu koji je rekao - da
bi se svet na novi način preuredio, potrebno je da se sami ljudi duševno okrenu
na DRUGI PUT". Smatrao sam
da patrijarh mora da se maši biča od uzica i da protera mešetare iz naše Crkve, a
da apostol Pavle svojim životom pokazuje drugi put izbavljenja izmanipulisanoga
čovečanstva. Patrijarh je zaštitio igumaniju, ali apostol je u njemu pobedio
patrijarha. Prva Srbije je to vešto koristila i dovodila ga u neprijatne
pozicije.
Tako danas
čitamo iz pera plejboja, levičara, novobogataša, nacionaliste, tajkuna,
medijskog manipulatora, Despotovog sluge i švercera duvana da je baš njemu
Njegova svetost rekla: "Nama je Gospod na zemlji namenio i poverio određene
dužnosti i zadatke. U ovome vremenu BAŠ
NAMA, VAMA i MENI, i to ne
neodređeno kao generacijama, nego BAŠ PO IMENU i PREZIMENU..." Prva Srbija
je potpuno poludela. Prva Srbija je ubeđena da su oni dobili zadatak od Gospoda
da kradu, muljaju, petljaju, lažu
i obmanjuju zavedeni i uplašeni narod. Prva Srbija
je unovčila svoj patriotizam i svoje pravoslavljenje. Profesionalni Srbi su
ratni i kriminalni profiteri. SPC je trebalo da bičem od uzica protera
profesionalne Srbe. Predlagao sam da se baci
anatema na te zlikovce i da se proteraju. SPC nije imala snage. Sakrili su se
iza svetlosti apostola Pavla. I misle da će tu da ostanu. Varaju se. Neće tu
moći večno da se kriju.
Druga Srbija
mrzi Prvu Srbiju. I sve što veliča Prva
Srbija. Tako su postali ostrašćeni tržišni fundamentalisti. Koji žive na
donacijama stranih obaveštajnih službi ili špekulanata i gangstera sa
Volstrita. Druga Srbija ne razume zašto se stvorila Kolona Ljudi. Oni smatraju
da su to zatucani vernici koji, kako kažu, nekrofilno
čekaju da dodirnu mrtvog čoveka. Oni smatraju da je patrijarh kriv za rat. On
je u toku rata bio na strani Srba. Patrijarh je bio osvedočeni srpski
nacionalista. I sve što se dešavalo na sahrani patrijarha, okarakterisali su
kao kolektivnu bolest srpskog naroda. Dakle, u
koloni su stajali nekrofilni bolesnici. Tuga bolesnika je bila indukovana.
Sahrana je bila cirkus. Žalio se umrli Gojko. Ateisti su bili uvređani ovakvom
sahranom. Neki su, opet, kolone ljudi nazvale
stokom grdnom. Na kraju, patrijarh je
bio optužen od Druge Srbije da sprečava naš ulazak u evropske i evroatlantske
integracije.
Druga Srbija
je, takođe, potpuno poludela. Poludeli su i obesni jer su
dobro unovčili svoju mržnju prema Prvoj Srbiji. Unovčili su svoje laži, optužbe
i špekulacije. Druga Srbija širi strah od Prve Srbije i to dobro naplaćuje od
svojih moćnih donatora.
I šta sad?
Gde je izlaz? Ima li nam spasa?
Nastavlja se
konfrontiranje Prve i Druge Srbije. Režim nastavlja da širi strah i manipuliše
biračima. Potkupljuju se siromašni birači samo da bi
okupacioni režim opstao i produžio ovu nacionalnu agoniju.
Zar Prva i
Druga Srbija nisu mogle da ućute tih nekoliko dana? Zar režim nije mogao da
prepusti samoorganizovanom narodu da u miru oda počast svom apostolu? Zašto je
sve moralo da bude tako prokleto ružno?
I primitivno?
Zašto se sve pretvara u dobijanje političkih poena ili preotimanje novca?
Kako dalje?
Nakon odlaska
apostola sučelićemo se sa velikim podelama u SPC. Bojim se da
će doći do velikog raskola i da će pohlepni pretendenti na patrijarhov presto
dovesti do opšteg moralnog posrnuća SPC. Nakon
apostola postoji velika opasnost da dobijemo na prestolu proračunatog
karijeristu. Otpadnici će večito pobunjivati pastvu. Sukobljavaće se iste
crkvene i otuđene oligarhije, jer suština hrišćanske
religije nije u farisejima i sadukejima, nego u Isusu
Hristu i njegovom stradanju za spas čovečanstva. Veliki Inkvizitori bi danas
proterali Isusa Hrista, kaznili bi ga i ponovo
razapeli jer napada njihove privilegije, materijalna bogatstva i moć kojima se
manipuliše sa nevinim i neprosvećenim ljudima. Veliki Inkvizitor bi kaznio
Isusa Hrista što ne vozi audi 8 kvatro sa pogonom na sva četri točka ili
džip Q7, što ne tezauriše zlato kao jedan srpski vladika, što
ne trguje cementom i žicom kao vladika preduzimač, što ne
šticuje devizama kao mitropolit broker, što nema helikopter, što
nije član RRA, što nije oblasni šef mafije i što se prema nižem
sveštenstvu ne ponaša kao okoreli bandit i razbojnik u begstvu.
Srbiji treba
patrijarh vizionar i patrijarh apostol. Srbiji treba
patrijarh koji će imati apostolsku veličinu upokojenoga Pavla i patrijarh koji
će imati odlučnost da uvede red u SPC. Patrijarh koji će svojim životom biti
garant da SPC donosi novom kriznom dobu viziju spasa. Patrijarha koji zna da je
jedini izlaz iz krize - duhovna obnova čovečanstva. Takav patrijarh nam treba. Patrijarh
koji će SPC vratiti narodu i narod približiti Hristovom životu. Treba
nam patrijarh koji će zabraniti sveštenicima da u luksuzu i raskoši izlaze pred
opljačkani i osiromašeni narod.
Bacite
materijalna bogatstva, Hristovi sledbenici u
Bogu!
Izađite iz
luksuza i raskoši! Uzmite knjige u ruke! Vratite se veri Hristovoj!
Propovedajte
ljubav i dobrotu! Budite ljudi među neljudima! Stanite u Kolonu Ljudi i
pokažite svojim ličnim primerom da ste pronašli apostola u sebi! Budite naši
apostoli krize! Zađite u narod i pokažite mu vašu ljubav: budite sluge narodne
i trpite zajedno sa njima. Proterajte trgovce iz
SPC! Oterajte i kaznite pedofile! Isterajte nastrane i bludne!
Vi, srpski
sveštenici, vi ste se zavetovali Hristu.
Pokažite da
ste Hristova deca! Pokažite svome narodu put izbavljenja.
To je vaša
dužnost. To je dužnost novog patrijarha.
On je prvi
među jednakim. On je pastir svome narodu. Treba nam
patrijarh koji će imati mudrost i odlučnost Mojsija. Treba nam duhovni vođa
koji će znati da izvede narod iz ropstva komercijalne civilizacije. Treba nam
patrijarh koji će nas ohrabriti, podržati i usmeriti. Treba nam
patrijarh koji će biti hrabar da se obračuna sa svim našim zabludama i
predrasudama. Treba nam patrijarh koji će razbiti zlatno tele
i koji će narod vratiti istinskoj veri.
Imamo li
takvog kandidata patrijarha?
Imamo. Ali, on
se ne nalazi među favorizovanim farisejima i sadukejima.
On dolazi
odozdo. Iz duše samog naroda. I služi svome
narodu.
I spreman je
da sledi put našega Pavla. Apostola Pavla.