Prestrojavanje
Predškolske
aktivnosti ministra vojnog i njegova američka priključenija
Vraćaj se kući, narani prasići!
Mesto
i ulogu Vojske Srbije u domaćim i svetskim zbivanjima, na najbolji način
personifikuje još važeći ministar odbrane Dragan Šutanovac. Na nju gledaju sa
simpatijama jer ne preti nikome, na nju gledaju sa sažaljenjem jer je skoro i
nema, ona je bezazlena jer se bavi perifernim civilnim poslovima, ona je
potrebna jer ima brojan i dovoljno dokon obaveštajni kadar, ona je, takoreći,
muška igračka koalicije na vlasti. Ako je sve tako, šta je ministar radio u
Americi i u Pentagonu na prelasku između novembra u decembar 2009. godine? Na
ovo pitanje odgovor je potražio Milan Jovanović, Tabloidov komentator,
pukovnik poslednje jugoslovenske armije
Milan Jovanović
U proleće 2009. godine
ministar odbrane Dragan Šutanovac, inače poznat po svojim komičnim i
tragikomičnim, ali uglavnom nesuvislim izjavama ("...Narani prasići,
ne diraj dugmići" i slično), dopisao je u svoju antologiju šabačkih
misli i izraza i svoju impresioniranost činjenicom da se sin američkog
potpredsednika Džozefa Bajdena nalazi u Iraku, u sastavu
američkih oružanih snaga. Tom prilikom i tim povodom, ovaj veseli srpski
ministar reče: "To izaziva poštovanje, pogotovo ako se setimo
devedesetih godina kad su sinovi naših lidera bili negde u inostranstvu ili u
nekakvom švercu ili diskotekama, što pokazuje da je stepen odgovornosti ljudi u
Americi na mnogo višem nivou nego kod nas".
Kako je nadahnuti
Šutanovac doveo u vezu ove dve različite i nespojive priče? I kakve veze ima
američka vojna sila, koja ratuje za svoje strateške interese diljem sveta, sa
zgaženom Srbijom iz devedesetih? A gazio je i domaći režim i njegovi
raspojasani režimski sinovi, ali i američki režim i američki obučeni sinovi.
No, niti je ovo jedina
neukusna izjava srpskog ministra odbrane (ili onoga što je ostalo od odbrane),
niti će se, po svemu sudeći, na tome završiti. Jer, Šutanovac napreduje u svim
pravcima. Njegova poslednja američka turneja u trajanju od skoro nedelju dana,
imala je za cilj, barem zvanično, da se američkom partneru
objasni skroman kapacitet srpske vojske, njegova skromna dostignuća i velika
potreba da se oficirski kadar školuje, gde drugo nego u Americi. Pa šta, rekao
bi ozbiljan posmatrač, i Titovi oficiri su se redom školovali na američkoj
vojnoj akademiji Vest Point (general Kadijević i mnogi drugi), i
to u neuporedivo većem broju nego što je to danas slučaj sa mnogim razvijenim
evropskim državama. Ali, ne treba ni to zaboraviti: dvostruko veći broj oficira
je školovan u ondašnjim sovjetskim vojnim školama u Moskvi. Na taj način su
uzeta iskustva dve najveće sile na svetu, a u međuvremenu je stvarana sopstvena
vojna doktrina, postavljena na temeljima teorije o naoružanom narodu,
što je zajedno sa ondašnjim samoupravnim sistemom stvorilo jedno od
najhumanijih društava savremenog sveta.
Šta današnji ministar
odbrane Srbije može da razume od tih iskustava? Može li njegov skromni
intelektualni domet da dosegne dotle? Kako on da shvati nužnosti novog svetskog
(multipolarnog) poretka? Šta je Šutanovac radio u Pentagonu, potrudio se da
objasni on sam:
„...Razgovarali smo o daljim aktivnostima
Srbije, pre svega u okviru Partnerstva za mir informisao sam sekretara odbrane
gospodina Gejtsa o našim aktivnostima u Čadu, i željama da uzmemo učešće u
nekim drugim mirovnim misijama sa svojim partnerima iz Evrope. Takođe sam ga
informisao o toku završetka procesa profesionalizacije Vojske Srbije, posle
čega će i naša vojska biti potpuno drugačija i interoperabilna sa svim snagama
u svetu, da učestvuje u mirovnim operacijama. U ovom trenutku, ozbiljnije
učešće, kako bi smatrale SAD, zaista je teško izvodljivo za nas iz više
razloga, i tehničkih i političkih... O problemima u vezi sa kojima smo se sa
gospodinom Bajdenom saglasili da se nismo saglasili, danas nismo
razgovarali".
Svratio je Šutanovac i u
Ohajo, da obiđe svoje prijatelje "molere" iz Nacionalne
garde, koji kreče s vremena na vreme neke škole po Srbiji, što je ovde
proglašeno uspešnom saradnjom na najvišem nivou.
No, ne da se ministar
Šutanovac, nego povodom ove nečuvene energetske veze sa gardom iz Ohaja dalje
kaže:
„...Ono što je bitno
reći jeste da očekujemo da tokom sledeće godine ta saradnja bude na još većem
nivou i takođe moram da kažem da očekujemo da sve donacije i investicije koje
dolaze iz SAD budu mnogo vidljivije nego što jesu, jer nažalost građani Srbije
nisu svesni da je Amerika u poslednjih devet godina donirala preko 500 miliona
dolara, pošto taj novac naprosto nije vidljiv kao neki drugi. Znači, želja nam
je da razvijamo civilno-vojnu saradnju, uz školovanje naših oficira u Americi,
što je veoma, veoma važna strateška stvar za našu vojsku." Ali, šta se
stvarno krije iza posete Dragana Šutanovca Americi, Pentagonu,
Nacionalnoj gardi Ohaja, i ko je bio stvarni inicijator ovog putovanja?
Nagla promena odluke
američkog predsednika Baraka Obame da nakon duže dileme ipak pošalje još
30.000 vojnika u Avganistan, svakako je izazvala veliko nezadovoljstvo kod
američkih pacifista. Na hiljade porodica vojnika poginulih u Iraku i
Avganistanu, svakako će se pridružiti talasu nezadovoljstva zbog takve ideje.
Samo dva dana nakon što je obzananio da je potrebno još 30.000 vojnika u
Avganistanu, Obama je tražio od evropskih saveznika da daju svoj doprinos sa
barem 10.000 vojnika. U situaciji kad Americi treba svaki vojnik, krenula je
potraga za zemljama saveznicama i među članicama Partnerstva za mir. Srbija je
već odavno viđena kao dobar resurs ratobornih plaćenika. Jedan od razloga
odlaska Šutanovca u Ameriku svakako je i američka potreba za plaćenicima u
Avganistanu.
No, srpski ministar
odbrane u svakom momentu može da potegne za argumentom da je jedini ministar
odbrane na svetu koji sedi u zgradi koju je 1999. godine bombardovao NATO pakt!
Može da kaže da nam je uništen vojni potencijal. Može da kaže i to da je
javnost u Srbiji opravdano protiv učešća u američkim misijama. Uostalom,
slučaj srpske vojske sažaljevao je čak i potpredsednik SAD, prilikom svoje
proletošnje posete Srbiji, pa je rekao otprilike: ako hoćete u NATO - u redu, a
ako nećete, i to je u redu.
Ergo, stvorena je jedna
divna klima za čoveka kakav je današnji ministar odbrane Srbije. Ništa ne mora
a sve mu je odobreno. U Srbiji da se igra rata na Pasuljanskim livadama, a u
Americi da obilazi počasne strojeve, skače u gimnastičkim salama Ohaja preko
kozlića, saopštava kako smo propali i kao ljudi i kao komunisti, te da smo
toliko neuki da nam treba neka dobra američka vojna akademija da se obučimo jer
ništa ne znamo.
U međuvremenu, na beogradsku
Vojnu akademiju dolaze pitomci iz regiona (recimo iz Slovenije), jer je i po
kvalitetu i po tradiciji svakako i dalje jedna od vodećih u Evropi.
Sa druge strane, ko god
da je posavetovao Šutanovca da se pred Amerikancima ponaša kao siroti rođak sa
drugog kontinenta koga treba fino dočekati ali još brže ispratiti, svakako mu
je dobro savetovao. Jer ovaj talentovani sakupljač šabačkih misli i
izraza nema šta da ponudi i da hoće. Rođaci i partneri su
nam sve zgazili. Da li je moglo i moralo drukčije, sad je kasno za razmatranje.
Jedino čime Srbija raspolaže u neograničenim količinama to je ratno iskustvo.
To je ono čega nema ni američka ni britanska omladina, niti omladina njihovih
saveznika koja ide da gine za bolju budućnost krupnog kapitala.
Ako se Šutanovac i ovom
prilikom pokazao onakvim kakav on zaista jeste, dakle kao potpuno
neupotrebljivi paradni komedijaš, onda će njegov američki partner
manje tražiti od Srbije. U tom smislu treba imati puno poverenje u našeg
veselog ministra. Uostalom, gest Silvija Berluskonija prilikom posete
srpske državne delegacije Italiji, kad je upravo Šutanovca šutnuo u ugao kako
bi grupni portret uspeo, i stvarno i simbolično je sve rekao.