Ekskluzivno

 

Tabloidov specijalni dopisnik iz Latinske Amerike otkriva tajne ovog kontinenta

 

 

Aman, treba mi šaman!

 

 

  Boban Branković, dopisnik Tabloida iz Santijago de Čilea, turistički vodič, geometar i kartograf čileanske armije, danas je verovatno jedini iskreni srpski pustolov koji već čitavu deceniju krstari ovim ogromnim kontinentom tražeći istinu u porukama starih civilizacija, od Anda do obale Pacifika, od Antarktika do Kariba, od Meksika do Uskršnjih ostrva. Specijalno za čitaoce u Srbiji, autor u prvom od dva nastavka ove ekskluzivne reportaže opisuje razloge zbog kojih je ostao u Južnoj Americi i kako je krenuo na put duhovnog odrastanja, penjući se na 4.000 metara visine, hodajući najsuvljom pustinjom na svetu i obilazeći mistična naselja plemena Inka

 

 

Piše: Boban Branković

 

 

Sve je krenulo od momenta kad sam živeći u Čileu čekao vizu za Kanadu. Selidba za Kanadu je bio izlaz iz mojih emotivnih problema i početak novog života.

Radio sam u Santijagu i u junu je trebalo da idem za Toronto. Sve je bilo spremno. Međutim, kako stvari ponekad budu onakve kako ih najmanje očekujemo, moja viza se produžila sve do septembra.

 Tokom ta tri meseca sam odlučio da napustim posao i da uživam u čarima Čilea, jer sam verovao da se uskoro selim za Kanadu i ne znam kada ću se opet vratiti na ovo područje. Tri meseca pravog uživanja i zabave na južnoamerički način bila su zaista mnogo dobra.

Došao je septembar i otišao sam u kanadsku ambasadu po vizu...

Iznenađenje me čekalo: bio sam odbijen i pored svih potvrda iz Kanade, pisma od univerziteta na kojem je trebalo da radim kao profesor, otvorenog računa u kanadskoj banci sa lepom sumom kao garancijom za dolazak...

Sve je bilo savršeno isplanirano i odrađeno, preko kanadskog advokata...

Tražio sam odmah da me spoje sa kanadskim službenikom koji mi je stavio negativan pečat u moj plavi (SRJ) pasoš. Razgovor je bio vrlo kratak i bio sam na pragu prekoračenja dobrog ukusa i na ivici da "očitam lekciju tom Kanađaninu", barem sada kada vizu već nisam dobio, no nešto u meni me sprečilo da diskusiju podignem na arogantniji nivo. Ustao sam i otišao.

Bio sam potpuno poražen iznutra. Svi moji planovi su pali u vodu, sve ono što sam planirao je nestalo, kao da je neko sve oduvao u jednoj sekundi... Meseci mentalnog kreiranja... Sve se pretvorilo u mentalnu fantaziju koja je sada još izgubila na svojoj snazi...

Razočaran, vratio sam se kući ne znajući šta da radim sa sobom i svojim životom. Sve karte su bile bačene na Kanadu. Kockao sam se opet kao više puta u životu, ali ovog puta sam izgubio i to mnogo (barem je tako izgledalo u tom momentu). U stvari, izgledalo je da sam izgubio sve. Nekoliko dana sam bio potpuno obeshrabren i bez želje za životom, a onda se desilo nešto čudno... Zvuči suludo, ali čuo sam glas unutar sebe koji mi je govorio: "Idi u Peru"...

Bilo je veoma čudno, mada je Peru uvek bio u mom srcu i Machu Picchu je nešto o čemu sam sanjao od svoje desete godine...

Uzeo sam ranac, spakovao najvažnije stvari i rešio da sutra odmah krenem za Peru. Ta želja je bila potpuno nevina, jasna i čista, kao u vreme kada sam bio dete i kada moj intelekt nije vladao mojim bićem, već sam iskreno upravljao sobom, svojim željama i nastojanjima, nešto što smo svi mi sa razvojem tehnologije izgubili i dozvolili da nas intelekt i kalkulacija kontrolišu. Kako? Kada? Koliko? Da li vredi? Šta ako?

Sve to je palo u vodu, jer sam hteo da slušam sebe. Uvideo sam koliko sam se udaljio od sebe svih tih godina i koliko sam ušao u materijalni svet, potpuno gubeći iz svesti ko sam ja i šta želim, zaboravljajući da treba da slušam sebe, svoju intuiciju i svoje unutrašnje želje, ma koliko nekada bile nelogične ili neprilične situaciji.

 

Put u novi život

 

Sutradan ujutro sam otišao na autobusku stanicu i kupio kartu Santijago - Arika. Hteo sam da odem u Peru zemljanim putem i da vidim poznatu pustinju Atakamu (San Pedro de Atacama, najsuvlja pustinja na svetu!).

Putovanje je bilo veoma komforno, autobusi čileanski daleko bolji od svakog aviona ekonomske klase, sedišta široka, udobna, meka, razvlače se do horizontalne ravni... Ta vrsta autobusa se zove "sedište-krevet". Tri obroka u autobusu dnevno. Sledećeg dana smo stigli do pustinje Atakama, gde kiša nije pala više od 150 godina! Sa jedne strane pustinja, sa druge strane okean Pacifik. Neverovatan prizor...

Stigao sam do rudarskog grada Kalama, odakle se ide za San Pedro de Atakama, jedno od najpoznatijih turističkih mesta u Južnoj Americi.

 Nastavio sam putovanje na sever sve do mesta Arika, najsevernijeg grada u Čileu. Arika, lep gradić, sa lepim plažama i crkvicom koju je projektovao čuveni graditelj Ajfel.

Ostao sam jedan dan uživajući u čarima Arike, obilazeći i prisećajući se 3D mapa koje sam sam radio (3D kartografija) za vojsku Čilea. Sada sam i sam mogao svojim okom da proverim sve ono što sam radio pre par godina...

Sledećeg dana trebalo je nastaviti put. Odmah pored glavne autobuske stanice nalazi se terminal sa koga se kreće za Peru. Mnoštvo starih automobila iz 50-ih godina, utisak kao da sam na Kubi...

Saleću me sa svih strana ne bi li me privoleli da idem baš njihovim vozilom. Zajedno sa tri peruanske švercerke i dva čileanska švercera, ulazim u veliki stari ševrolet i krećemo put granice sa Peruom. Ukupno nas šestoro zajedno sa vozačem.

Jedini sam belac u automobilu i to se odmah primećuje. Odakle si, pita me vozač. Znajući da još niko od njih nije ni čuo za Srbiju, obično odgovaram "Iz Jugoslavije", a onda, ako vidim da znaju nešto na tu temu, dodajem - "iz Srbije".

Stižemo do carine. Pustinja na sve strane. Carina čileanska je potpuno nova, sređena, kompjuterizovana, službenici savršeno čisti i uniformisani, prilaz carini prostran, prepun noćnih lampi... Ma, sve pod konac...

U redovima mnoštvo Peruanaca, koji švercuju robu iz Čilea u Peru (Arika je bescarinska zona).

Vidim jednu ženu carinika i odlazim u red na taj šalter. Bila je izuzetno ljubazna prema meni. Specijalno zbog imena Jugoslavije na pasošu, mada ta država više nije ni postojala, prešao sam granicu i ušao u neutralnu zonu.

Peruanska granica je sasvim drugačija... Liči na romsko naselje koje je godinama postojalo ispod Gazele u Beogradu. Neuredno, haotično, kuće male, ne liče na carinu... Jedan kompjuter i to "pentijum I" iz devedesetih... Još uvek se većina stvari radi ručno...

Opet problem sa plavim pasošem... "Zemlja iz koje dolaziš ne postoji", kažu mi. Ne možemo da te pustimo... Pokazujem čileansku ličnu kartu koju imam uz moju dozvolu za rad, ali ne vredi mnogo, uporni su.

Uz svu tu prepirku dolazi jedan čileanski službenik koji se tu slučajno zadesio u prolazu, priskače mi u pomoć i objašnjava Peruancu "slučaj" Jugoslavije. Tada sam postao svestan koliko se sve iskomplikovalo u našoj zemlji da čak ni ime zemlje nije podudarno sa nazivom zemlje u pasošu... Peruanac je imao pravo...

Uz pomoć "brata" Čileanca puštaju me Peruanci, daju mi pečat i dozvolu samo na mesec dana.

Vrlo neljubazno su to odradili, ali su mi napomenuli, za svaki slučaj, da će mi, ako ostanem samo jedan dan duže, doživotno zabraniti ulaz u Peru. Nije bilo druge nego da zahvalim i nastavim započeti put. No, teškoće na putu uvek put čine zanimljivim...

Posle nekih sat vremena stižemo u Taknu, grad najbliži čileanskoj granici. Uzimam hotel i ostajem jedan dan da upoznam Taknu i iskoristim pauzu, kako bih malo svežiji sutradan nastavio put.

Već sledećeg dana napuštam Taknu i krećem za Arekipu... Ukupno oko pet sati putovanja autobusom.

Prelep grad, španski stari stil. Potpuno sve očuvano, neverovatne stare ulice popločane originalnim kamenjem... Čist grad...

Zadržavam se samo jedan dan u Arekipi, jer je želja za Kuskom i glas koji me zove sve jači... Obilazim stari manastir Santa Katalina star skoro pet vekova... Potrebno je oko tri sata da ga obiđeš celog! Na nekim mestima unutar manastira osećam se veoma prijatno, na nekima prepun nepoznatog straha... Neki delovi su takvi da izazivaju podozrenje. Senzacije vrlo jake, mada nelogične, jer ništa ne odgovara logici, ali telo reaguje i emocije postaju veoma žive. Osećam čudnu vibraciju ovog prostora ...

 

Santa Katalina

 

Posle tri sata obilaska izlazim sa čudnim osećajem u grudima... Imam utisak kao da sam živeo ovde pre par vekova i prisustvovao scenama unutar manastira...

Putovanje se nastavlja autobusom za Kusko. I dalje čujem glasove koji su sve življi... Osećam da me neko zove i znam da je ono što radim prava stvar. Više ne postoji prošlost, budućnost, problemi, materija, novac, posao... Postoji samo sada, sadašnji momenat.

Deset sati traje vožnja autobusom do Kuska. Penjemo se na visinu od 4.000 metara, pa se spuštamo, pa više puta tako... Vrlo je hladno i grejanje u autobusu na takvoj nadmorskoj visini gubi na snazi. Ali, uzbuđenje je prisutno i nije više bitno što je hladno i da li je hladno ili toplo, znam da sam nadomak Kuska, mog sna iz detinjstva, a sada i životnog sna.

Ulazimo u Kusko, grad na 3.400 m nadmorske visine. Jutro oblačno, vazduh čudan, nikad takav vazduh nisam osetio. Nalazim hotel blizu centra Plaza de Armas (Trg oružja).

Već prvog dana osećam mučninu u stomaku. Bol u glavi je prisutan, želja za povraćanjem... Tipični simptomi onoga ko prvi put dolazi u Kusko.

Neverovatan je taj vazduh, razređen, uvek fali kiseonik. Peruanci rođeni ovde su imuni na slične simptome, ali mi koji dolazimo iz nizijskih predela imamo odmah probleme sa disanjem.

 Krećem u obilazak grada. Istorija na svakom koraku... Sve crkve su sagrađene na temeljima građevina iz vremena plemena Inka. Španski osvajači (konkvistadori) su se potrudili da unište njihovu kulturu, ali su sve ono što im je odgovaralo ostavili u životu, preradili i nadogradili na svoj način, dajući svoj duh svakom zdanju.

Već pri prvom obilasku Kuska upoznajem Marsela iz Ekvadora (Kito) i Rosario iz Brazila (Kuritiba). Marselo, vlasnik plantaže afričke palme, posle velikih problema u familiji i u braku, došao u Kusko da potraži odgovore na svoje nedoumice.

Rosario, brazilska slikarka, vrlo nadarena, vidovita, u Kusko došla da razvije svoja spiritualna iskustva i tu je već par meseci... Ne zna se koliko će još ostati... Sve dok joj intuicija ne kaže da se vrati kući...

Obilazimo ruine Kensa, dolazimo do ruina Saksajhuaman. Nalazimo stenu sa 11 uglova! Jedno po jedno grlimo istu upijajući blaženu energiju iz nje.

Veče provodimo u dobrom restoranu gde gustiramo dobru peruansku hranu. Ja sam vegetarijanac, ali moji prijatelji vole meso od alpake, kažu da je mnogo dobro...

Narednih dana obilazimo Vale Sagrado (Sveta dolina). U selu Saja preporučuju mi da probam kuban kukuruz sa čvarcima. Naravno, kao vegetarijanac odbijam čvarke, ali sam oduševljen kukuruzom. Šta reći, taj kukuruz ima tako veliko zrno da liči na grožđe! Ogroman, ali i veoma ukusan.

Tih dana upoznajem Orlanda Nikolinija, antropolga iz Lime, poreklom Italijana. Vlasnik je firme koja uzgaja pomenuti kukuruz i kaže da su probali da ga zasade na više mesta u svetu, u USA, Nemačkoj, Meksiku i još par zemalja, i da nigde nije uspeo, samo u području Kuska u Peruu.

 Očigledno da mu baš i samo ta klima odgovara. Par zrna sam poneo za Srbiju i zasadio u jednom našem selu... Izrastao je iz prve i prerastao komšijinu kuću!

Ruine Perua su impresivne. Inke su bile vrlo otvorene i mudre u svakom pogledu. Simbolika je na svakom koraku. Sve se kreće oko tri simbola. Simbol Zmije, Simbol Pume i simbol Kondora. To je sveta trilogija plemena Inka. Zmija predstavlja podzemni svet, puma snagu, mudrost i inteligenciju. Grad Kusko je sagrađen u obliku pume. Osnivač Kuska kao glavnog grada imperije plamena Inka, Pačakutek, odabrao je oblik pume kako osnovu za grad, kako bi Kusko uvek simbolično bio snažan, mudar i uvek najjači u napadu i odbrani.

Kondor, kao simbol nezavisnosti, glasnik je bogova i duhova. Onaj koji posreduje između realnog sveta i sveta duhova.

 

Šaman, ali pravi

 

Posle izvesnog vremena, ponovo me budi tajanstveni glas koji me pozvao na put. Bilo mi je jasno da to više nije fantazija. Osetio sam se veoma otvorenim i svest mi je bila mnogo, mnogo šira. Čitavog života sam tražio sebe, pohađao razne seminare ne bih li pronašao odgovor o sebi, o svom istinskom biću, ali sada sam osećao da sam blizu nekih odgovora (čitaj iskustava) i da samo treba da nastavim put.

Kusko je kao grad prepun raznih spiritualnih vorkšopova, raznih nazovišamana, iscelitelja, meditanata, kuranderosa...

Međutim, intuicija mi je govorila da treba da izađem iz grada i potražim na drugom mestu odgovore i spiritualni rast. Kao što to biva u životu, kada si spreman, situacija se stvori sama... U moj hotel je navratio Huvenal, prijatelj vlasnice tog odmorišta.

U nekoj neobaveznoj priči pomenuo je šamana koji je izlečio njegovu majku pre više godina od dugogodišnje bolesti. Pomenuo je lišće koke, čitanje sudbine i spiritualno lečenje.

 Huvenal je sa dozom opreza govorio o šamanu i nije odmah bio voljan da me povede njemu, ali je nakon mog insistiranja pristao. Pozvao je svog prijatelja Vašingtona (Južnoamerikanci mnogo vole da daju američka i engleska imena svojoj deci) koji je došao autom da nas povede na put.

Put je vodio izvan Kuska, kroz lepu prirodu, koja je tipična za predele Perua.

 Nebo se čini tako blizu da čovek može da pomisli da mu je nadohvat ruke. Planine izgledaju moćno, snažno, oseća se snaga u vazduhu i na svakom koraku. Neka čudna, magična energija na sve strane.

Posle više od sat vremena putovanja stižemo u selo koje na oko izgleda veoma loše. Sve u blatu, kuće stare, trošne, zidovi od blata i trske, nema asfaltnog puta, na ulicama par kokošaka, u daljini dve lame...

Izlazimo iz automobila jer se dalje može samo peške. Huvenal, Marselo, Rosario i ja. Vašington ostaje u autu da nas sačeka...

 

                                                                                                       (Nastavak u sledećem broju)