Zadnja strana
Nema Nata boljega zanata
Piše: Nata Mesarević
Bilo je deset minuta iza
podneva. Svi su me slušali.
Čitala sam upravo dobijenu, prečišćenu, dopunjenu,
prerađenu i prilagođenu presudu protiv Milorada Ulemeka Lukovića Legije i ostalih.
I čitam ti ja, čitam (ja
sam lepo rekla da sudija
pre svega mora biti pismen da
bi obavljao svoju dužnost!), kad odjednom, slučajno podignem glavu, i imam šta da
vidim - publika iz sudnice počinje
da izlazi! Viknem ti ja
koliko god sam mogla na njih:
- Publika
mora da ostane,
ne može na taj način da
se izražava protest protiv odluke ovog veća!
Oni su, međutim, i dalje
izlazili. Nisam se predavala. Opet ja viknem koliko
god mogu:
- Da
li straža ima drugog šefa
u ovoj sudnici osim predsednika sudskog veća?! Predsednik se brine o poštovanju reda u sudnici. Ne znam sa kim ste
se sa strane dogovorili da puštate publiku da
izlazi dok veće zaseda!
Sve bilo je uzalud.
Eto šta mi se sve događalo.
Ali, ne dam se ja. Nisam ja bilo ko.
Izabrana sam od svojih kolega
sudija na Opštoj sednici Veća
sudija Srbije za vršioca
dužnosti, i to bez protivkandidata!
Dotadašnja predsednica Vida Petrović-Škero odbila je da se kandiduje. Čuj, odbila! Predala se! Mala je Vida da se nosi sa
mnom. Vidi mene, vidi nju!
Mogu u zube da je nosim. Da
je samo gurnem u prolazu, odletela bi kao perce.
Ja kad je pogledam, kao onaj Srđa
Zlopogleđa iz deseterca, ona se sva prestravi. Ja sam, inače,
takva kao pojava, delujem vrlo preteće. Nisam
ja kao strukirane
prakljače iz Palate pravde! Pravnički rečeno, ja sam
jedna opasnost u izgledu!
Znala je Vida da se sa mnom
nije kačiti. Ali, da budem iskrena,
i dobila je i izvršnu naredbu
od Demokratske stranke da se skloni
i meni ustupi
mesto. Ipak sam ja presudila
Lukoviću Ulemeku Legiji i drugima,
rekla sam, marš barabe u ćorku hiljadu godina, mada ne mogu da
se pohvalim da je sve bilo po
zakonu. Da ne kažem da skoro
ništa nije
bilo kako treba. Od sudskog
veća pa nadalje. Istraga nula. Ali, šta da se radi,
mi druge krivce nismo imali. Ovo
što smo poapsili to smo pred sudsko
veće izveli. Što je pobijeno, pobijeno je. Ko je pobegao - pobegao je.
Sad mi kažu da su
naručioci premijerovog ubistva netaknuti. Da žive kao
kraljevi. Šta ja znam. Otkud
ja znam ko
je šta kome naručio! Ono što mi je dato ja sam uradila.
Napisano, sređeno, podmetnuto, ali ja drugo nisam
imala. Kažu da sam sačuvala
naredbodavce ubica premijera Đinđića! Pravo da vam
kažem ja ih nikad nisam
upoznala!
Uostalom, ko meni ima
šta da zameri.
Bila sam skroz korektna prema svakome iz
bivšeg režima.
Evo, neka neko kaže, jesam
li ja osudila
pokojnu Borku Vučić zbog slučaja
Beobanke? Nisam, naravno. Mislim, ne znam šta je tu
uopšte bio slučaj. Gde bih
ja Borku dirala. Druga je priča da je demokratska
vlast naredila drukčije, osudila bih ja nju,
ali nije ni Borka bila
sitna riba. Znala je ko je šta uzeo, ko
je šta kome pokrao, dugovao i slično. Dakle,
na tome se to završilo.
Iskreno, meni je najdraže ovo v.d. stanje.
Kad pomislim na reforme, muka
mi je. Kakve crne reforme! Ma, tu posla da te
glava zaboli, ali drugu pesmu
u javnosti pevam. Govorim kako će sve biti u redu,
kako će sudovi ubrzo da prorade,
a ne govorim kako ćemo. To niko ne zna. Ne znam ni
ko će da sudi a ne nešto drugo. A predmeta na hiljade.
Ali, valjda
će neko čudo da se desi pa će sve biti dobro.
Meni se uvek neka čuda događaju.
Evo, sad kad se setim kako sam
došla do mesta predsedavajuće
Specijalnog suda, to je prosto neverovatno. Prvo su me doveli
za sudiju, a kad su me tamo
videli, počeli su da beže
jedan po jedan. Kad je pobegao
sudija Marko Kljajević sa mesta predsedavajućeg, ja sam
znala da niko osim mene
neće na to mesto doći. Tu je morao
da sedi neko
robusniji, neko ko pogledom ubija.
A Marko nije taj tip. On se
unezveri kad ga ja pogledam.
Meni je postavljen obrazac kako da radim
i ja se njime
služim. Tu nema šta da
se misli, rasuđuje, presuđuje i slično.
Dakle, pravilo (obrazac) je sledeći: one zločince,
koje je okupila i naoružala država
Srbija, na sudskom procesu predstaviti kao neformalnu grupu ubica, bez ikakve
veze sa njom,
njenom vojskom, policijom i državnim
strukturama.
Druga važna stavka u ovom obrascu je: ograničiti proces na neposredne izvršioce zločina, sa
dovoljno jakim dokazima ili bez
njih. Kad se tako postupi, ostalo
je istorija.
Evo, na primer, vidimo sad kako je Nata Crnogorka
ovde slavljena kao da je sama
Jovanka Orleanka. Već je stvoren mit o hrabroj i
nepotkupljivoj ženi koja je rušiocima
ustavnog poretka, barabama i ubicama,
pokazala svoje sitne zube, svoj
posunovraćen pogled, svoju masnu kosu,
svoj retardirani karmin, i sve
drugo od čega bi i sami
pobegli na robiju bez ikakve
presude, ko god da je pisao.
Možda sam ja stvarno
takva, možda i nisam, ali
jedno je sigurno: hvala bandi u zatvoru
i bandi na
vlasti do nebesa. Da nije bilo
te dve bande,
danas niko živ za mene ne bi znao
niti bih kome trebala. Eto,
ukratko, ja sam žena pod srećnom
zvezdom rođena. Ako se još neka
banda zakači za mene, staviće
me i za ministra
pravde kad dođe taj čas. Glavu
dajem da će tako biti, to je samo pitanje spleta
tragičnih okolnosti.
A toga ovde stalno ima.