Misterija
Tajkuni,
pošteni ili kriminalni kapitalisti: Mogu li ili moraju oni koji su se obogatili
na defektima države postati njen oslonac
Dozvolite da se preobratimo
U
ovoj državi se već dvadeset godina u glavama građana, porodicama, grupama,
partijama i čitavim društvenim i državnim strukturama lome
brojne dileme, oko kojih je po pravilu nemoguće složiti se. Međutim, već dvadeset godina postoji jedna jedina stvar koja je nesumnjiva, nacionalni
stub oko kojeg se složio opštedruštveni, opštedržavni, opštepolitički plebiscit, a to su -
tajkuni. Mržnja i optužbe na njihov račun su - jednoglasne i
jednoznačne. Ali, nisu tajkuni
zaslužni za takvo stanje stvari
Ivan Molotok
Za
poslednjih dvadeset godina u Srbiji je, u štampanim, elektronskim, a kasnije i
internet medijima, objavljeno preko 200.000 autorskih priloga u kojima je
eksplicitno i sa potpisom iznet jasan, artikulisan, nedvosmislen stav o jednoj
jedinoj grupaciji ljudi - tajkunima. Među tim stavovima, čiji obim
varira od proširene izjave do romansiranih elaborata i ozbiljnih
ekonomsko-političko-esejističkih studija, ne
može se naći više od pet iole relevantnih autorskih stavova koji prema
tajkunima nisu određeni negativno, optužujuće i
istovremeno osuđujuće, najčešće do ekstremnih razmera, a od tih
pet samo se za dva ili tri može reći da njihovi autori, bez
nezaobilaznog relativizovanja smisla, značaja i uloge tajkuna u srpskom društvu, u fenomenološkom
smislu bezrezervno staju na stranu tajkuna i njihovo postojanje i delovanje
vide kao pretežno pozitivan
faktor
u opstajanju Srbije u onim i ovim gadnim vremenima.
Zanimljivo
je da do početka devedesetih godina prošlog veka ne samo da 99 odsto građana
Srbije nikada nije čulo za reč tajkun, nego za nju nije čulo ni 90 odsto onih
kojima je kasnije, tačnije preko noći, postala poštapalica i
stručno-profesionalni poligon za ekonomska i političko-ideološka
nadgornjavanja. Opet, među onima, najčešće instalisanima u medijima, politici
ili privredi, kojima je stručni tretman tajkuna postao novo zanimanje i, čak,
pogled na svet, 90 odsto njih je mislilo da se
radi o hrvatskoj reči (tako
im je zvučala) i da je ilegalno uvezena iz Hrvatske, gde
je, istina je, medijski masovno eksploatisana duže od tri godine pre nego što
je stidljivo prešla
sve ratne granice i ograničenja
i primila se među Srbima.
Naknadno se ispostavilo da reč
tajkun ne samo da nije iz hrvatskog jezika, nego originalno nije ni iz
engleskog, u kojem (tycoon) označava
"biznismena
velikog bogatstva i velike moći", a u koji je došla iz starog japanskog i
kineskog jezika (u kineskom je reč ta chun bila sinonim za velikog
vladara, a u japanskom je reč taikun značila isto što i šogun, dakle
vrhovni, odnosno vojni zapovednik. U japanski poslovni rečnik i
"biznis-terminologiju" prebacili su je upravo stranci u kontaktima sa
Japancima). Reč tajkun se iz nekih razloga primila u svim tranzicionim zemljama
izuzev u Rusiji, gde je za označavanje istog ekonomsko-političkog sloja
prihvaćena reč oligarsi (od starogrčkog oligos - malo), koji su,
prema nekim zapadnim rečnicima, sinonim za "malu kliku privatnih lica koja
ima veliki uticaj na vladu". A svi oni zajedno, opet, predstavljaju
nekakve novobogataše, što je kovanica koju su smislili još Francuzi,
posle revolucije iz 1789. godine. Da reč tajkun nije deo srpskog jezičkog
nasleđa (sa naglaskom na jezičkog) govori i podatak da je nema ni u jednoj od
srpskih enciklopedija iz tog vremena (pa ni, na primer, u najčešće korišćenoj, Prosvetinoj),
a ni u ključnom orijentiru u toj oblasti, Vujaklijinom leksikonu stranih
reči i izraza.
Nije
inkvizicija, ali...
O
kakvom se sociološkom fenomenu radi govori i sledeće zapažanje.
U
pitanju je država Srbija u kojoj je svaka vrsta unutrašnjih nesporazuma,
neslaganja, protivurečnosti, odbojnosti, raslojavanja, cepanja, podela, uključujući
i redovna klasična unutrašnja društvena, politička i partijska neprijateljstva,
sve do oružanih sukoba, redovna pojava, svakodnevica, čak imanentno svojstvo
društva i države. Ne postoji doslovno nijedna nesumnjiva društvena
vrednost, autoritet, epoha ili događaj; apsolutno sve u srpskoj istoriji i
srpskoj današnjici povod je i razlog za podele; ne postoji nijedna činjenica,
podatak, brojka merljiva kakvim egzaktnim ili apsolutno objektivnim aršinom,
koju narod neće dovesti u sumnju i povodom toga se podeliti na dva ili
više neprijateljskih tabora antagonizovanih do istrebljivačkih granica. I danas je društvo ultimativno podeljeno na partizane
i četnike (iz onog rata), iako se u međuvremenu
desio jedan možda još strašniji rat, u kojem jedan deo i partizana i četnika insistira da bude osvajač, čak i genocidni agresor, dok drugi deo ne pristaje na manje od nevine žrtve. Činjenicu da je narod u međuvremenu osiromašen do krajnjih granica, spušten ispod praga fizičkog opstanka, jedni će oružjem da brane sve tvrdeći da se radi o svetskim
zaverama i antisrpskim novim svetskim porecima, dok će
drugi da uzvrate i bojevom municijom, ako treba, da bi dokazali kako se radi o
božjoj pravdi i kazni koja je čak i
manja od one koju smo svi zajedno zaslužili. I za ne tako
davnašnje bombardovanje Srbije, čije neposredne posledice će još generacijama da se i vide i na druge načine
osete, značajan deo potencijalnih a preživelih žrtava je i onda (dok se peršinzi krstarili nad njihovim glavama) i
danas apsolutno spreman da samokritički nađe nekakvo - opravdanje. Nacionalnoj himni i dan-danas polovina sportskih
stadiona aplaudira, druga polovina zviždi; i kad nam neko
nešto krupno poklanja, jedni će da tvrde da se radi o
prijateljskom i humanom gestu, drugi da je u pitanju nesumnjivo podmetačina i provokacija. I u pogledu uzimanja najobičnijih
ličnih dokumenata, relativno ogroman broj ljudi je sumnjujičav i protiv (!?), jer
je u zavereničkom mentalitetu da se životom bori protiv
kojekakvih neprijateljskih čipova u vlastitom džepu. Čak ni najsvetija srpska reč - Kosovo - za značajan deo naroda ne samo da
nije najsvetija, nego uopšte nije sveta, bar ne više od bilo koje druge robe.
Ukratko, sve je pod znakom pitanja, razlog za sumnju i
proveru, za gard i prvi udarac. Bilo bi lako statistikom, brojkama, dokazati da
je u ovoj državi već dvadeset godina jedna jedina stvar nesumnjiva, negativni aksiom, oličenje zla, nacionalni stub oko kojeg se složio opštedruštveni, opštedržavni, opštepolitički plebiscit, a to su - tajkuni. Drugim rečima, mržnja i optužbe na njihov račun su statistički
- jednoglasne i jednoznačne. Tumači njihovog štetočinstva
i zla koje su posejali razilaze se samo u pogledu njihovog konačnog istrebljenja, odnosno tehnologije smaknuća. Manja je verovatnoća
da će neki tajkun biti javno pohvaljen, nego da će
tajkuni udruženim snagama izvesti zemlju iz krize ili da će
se Mesec stropoštati na Zemlju do 13. maja. Kompletna
nacija će, njoj svojstvenom iracionalnom racionalizacijom, pre da oprosti grehe
pedofilima, silovateljima, narkodilerima, masovnim ubicama i čedomorcima, ratnim zločincima i očiglednim vinovnicima najbrutalnijeg društvenog
sunovrata, nego tajkunima, šta god to kome značilo, nego nekome u koga je samo uprt prst kao u tajkuna, bez svesti i
dokazivanja šta je, kako je i zašto je. Po tome, status tajkuna danas je,
relativno, znatno ispod statusa veštice iz najcrnjeg vremena Inkvizicije.
Preuzmite rizik
Zanimljivo bi, stoga, bilo demistifikovati algoritam
prema kojem su, u tako širokom spektru elementarno kriminalnih i zločinačkih funkcija u društvu, upravo tajkuni
izabrani da budu trajan i opšteprihvaćen etalon za društveno zlo. Ko je i kada tako odlučio, kojim mehanizmima prisile i s kakvim motivima, i zašto se ta
"pošast", koju je, zapravo, bilo i jeste moguće s lakoćom ukloniti ili barem neutralisati, održava
i pothranjuje kao državni i društveni arhineprijatelj broj jedan, toliko
značajan da mu se, svim sredstvima koje državna
i politička vlast ima na raspolaganju, nipošto ne dozvoljava da posustane, da
klone u svojim "zločinačkim namerama" ili da se, nadajbože, povuče u "poštene", mirne, legalne vode!
"Tajkunsku problematiku" je država, iz najpodlijih mogućih pobuda, poput kukavice
ili hijene, na analizu i redovno podgrevanje poturila običnom svetu onda kad je taj svet od tajkuna imao više koristi nego štete,
a i jednog i drugog ni manje ni više nego onoliko koliko je to država dozvoljavala, omogućavala i -
propisivala. Koristi jer su tajkuni u znatnom delu prethodne
dvodecenijske apopeje, makar i samo radi ličnog bogaćenja, preuzeli na sebe brojne "obaveze" (pre svega u oblasti
snabdevanja svime i svačime) koje država nije htela, znala ili mogla da ispunjava
u uslovima rata, izolacije ili sankcija, a štete jer ih
je takva tajkunska usluga koštala najmanje dvostruko - za obezbeđenje profita i tajkunima i njihovom pokrovitelju državi,
a na ime troškova za zatvaranje očiju pred radnjama koje su bile nezakonite, iako korisne, ili
samo nemoralne. Obaveze i prava koje je država povremeno transferisala
tajkunima u raznim relacijama prema građanima,
a koje tajkuni nisu ispunili ili su ih ignorisali, ne bi ispunila ni država,
pa ih je zbog toga, a ne iz altruizma ili iz dobročinstva,
i prenosila tajkunima. Deviza je bila: "Mi da cedimo više ne uspevamo,
pokušajte vi, sve je na vašu odgovornost i na vaš rizik, a ako uspete - delimo
dobit".
Ništa ljubav, samo zakon
Ne treba zaboraviti da su upravo tajkuni bili ti koji su,
ne treba svaki put ponavljati - pre svega radi lične koristi, u ime države uspostavljali međunarodne veze, probijali međunarodnu blokadu i
snabdevali građane, ali i državu, naftom i drugim energentima,
prehrambenom robom, farmaceutskim proizvodima, rezervnim delovima i
repromaterijalom za razne segmente industrije, transportnim sredstvima... Ne
treba, na primer, zaboraviti da su tajkuni a ne država,
odmah po okončanju ratova i stabilizovanju situacije, napravili prodor u oblasti
(tele)komunikacija: prvo je "privatni sektor" iskočio sa pejdžing-sistemom, a ubrzo je taj isti privatni, tajkunski sektor doneo u Srbiju
mobilnu telefoniju (onaj državni je za to vreme uspeo samo da proda Telekom
strancima). Dok je to državi odgovaralo, dok su
pristajali da igraju po pravilima nametnutim iz političkih
centara moći, dok su plaćali reket državi
ili delili s njom profit, dok se njihove zone interesa, slučajno ili namerno, nisu preklopile ili sukobile sa zonama interesa
"regularne" državne mafije oličene u neobuzdanoj i nedodirljivoj etabliranoj finansijskoj i trgovinskoj
oligarhiji, tajkuni su smatrani nužnim zlom koje će samo od sebe da nestane čim država stane na noge. Činjenica, međutim, da tajkuni nisu nestali, tačnije da nije
prestala potreba države za njima, govori o tome da su sistemska kategorija, koja ne funkcioniše i ne
postoji nezavisno od državne strukture i političkih
centar moći, te da su, zapravo, deo
svega onoga čime se država hvali, ali i dežurni krivci za sve ono u čemu država promašuje. S obzirom na to da je javnih promašaja
neuporedivo više nego uspeha, i tajkuni su nezaobilazan faktor u većini držav(i)nih alibija.
Strašna
averzija države, oličene u njenim viđenijim činovnicima, prema tajkunima
ne potiče od njene naklonosti prema legalnosti ili legitimnosti kao
takvima, niti od ljubavi prema defektnim i često nakaradnim zakonima koje
besomučno produkuje, a u skladu s kojima
je nemoguće iole ozbiljno poslovati, nego od
svojevrsne "zavisti" prema
tajkunima, koji celokupan poslovni život provode u zakonskim
rupama koje partijska država takođe, po logici stvari, produkuje u neverovatnim količinama.
Kao i zakoni, i zakonske rupe su deo pravnog sistema, pa su i život i poslovanje u njima i po njima u skladu sa pravnim sistemom. U konačnom zbiru, radi se o tome da ceo tajkunski sistem, ako uopšte postoji kao sistem, ni na koji način
nije nezakonit, iako je najčešće
moralno upitan, i u tom obliku i razmerama postoji, dakle, isključivo kao legalna posledica nesposobnosti pravne države.
Vredni građani - bezvredni preduzimači
Pomenuta
iracionalna "zavist" potiče od činjenice da je ekonomska moć tajkuna
veoma brzo postala sasvim merljiva sa ekonomskom moći slabašne i
dezorijentisane države, koja, za razliku od tajkuna, na grbači (mora da) ima i državne
službenike, nezaposlene, socijalno ugrožene, penzionere itd., što su društvene
grupe koje nisu razvojno relevantne, koje su, dakle, u izvesnom smislu
za državu "parazitske" i balast. Da bi bila ozbiljna, pored
kakve-takve socijalne politike, država mora da bude saveznik, pokrovitelj,
pomagač, podstrekač razvojno relevantnih grupa i pojedinaca, investitora,
štediša, inovatora, preduzetnika svih mogućih vrsta,
dakle upravo profila koje najčešće pokrivaju konkurenti - tajkuni, ili jesu sami tajkuni.
U
sklopu ove teze valja podsetiti i na još
jednu statističku činjenicu koju svaka ozbiljna država (mora da) ima u
vidu. Radi se o tome da svetsko
iskustvo govori da od celokupnog stanovništva neke zemlje, pa i Srbije, tek oko
dva
posto
spada u onu gornju, aktivnu i za razvoj države atraktivnu grupu.
Upravo iz te "dvopostotne" grupe (u Srbiji bi
to moglo da bude između 100.000 i 150.000
kandidata) regrutuju se oni koji na ovaj ili onaj način guraju napred. Ni država ni društvo nemaju nikakav objektivan interes da finansiraju ili podržavaju one koji, čak i ako imaju novac, nisu u stanju da pokrenu
biznis. Razlog je prost - nije svako za to! Dalje,
ako
se zanemari volja države, mali je broj ljudi koji i sami žele da se upuste u
nešto novo i rizično. "Priroda" se potrudila da napravi takav
raspored da najveći broj ljudi sledi, sluša i izvršava naređenja, naviknut ili
odlučan da, barem u ovom smislu i kontekstu, neko drugi misli za njega. Tako
se, u konačnom zbiru, pokazuje da se tek u gornjoj "dvopostotnoj"
grupi kandidata nalaze ljudi dovoljno ambiciozni i sa vizijom, koji
pokreću i animiraju stvari i koji, što je najvažnije i što ih razlikuje od
"normalnih ljudi" - zapošljavaju
druge. U praksi se pokazuje da je onih koji su spremni da ozbiljno
zapošljavaju druge (ne misli se na zapošljavanje sebe i svoje supruge i
eventualno vlastite dece) tek 2-3
posto od broja onih kandidata, što u Srbiji iznosi mizernih pet-šest
hiljada ljudi. To samo znači da najveći broj ekonomski obrazovanih ljudi,
koje čak smatraju i uspešnima i sposobnima u svojoj branši, mogu da odrade celu
uspešnu karijeru u privredi
a
da nikada nikoga ne zaposle, da se, naprotiv, lagodno utope u onih 99 ili više
posto "normalnih", što istovremeno znači "preduzetnički
bezvrednih građana". Sve zahvaljujući činjenici da je umesto njih
rizik preuzela ona šačica kakvih-takvih "vizionara", reklo bi se -
pomalo "poremećenih" ljudi. U ovom smislu glatko se mogu smatrati
"poremećenima", jer se podrazumeva da su mnogi od njih spremni da se
zalete i da slome vrat, pa da utonu u mrak anonimnosti. To se, zapravo, događa
sa većinom - većina nastrada, a tek retki uspeju. Onoj amorfnoj posmatračkoj
većini sa strane, onima 99-postotnima, međutim, na osnovu malobrojnih uspešnih
primera izgleda kao da svako ko se zaleti i - uspe.
Othranjeni
na tajkunskim jaslama
Jasno je da
se sve nabrojano odnosi i na one koji su sticajem različitih okolnosti dobili
status tajkuna, bez obzira kojoj od tri osnovne "generacije"
pripadali: onoj koja je začeta u svojinskim transformacijama velikih društvenih
i državnih sistema krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog
veka (najčešće u oblasti spoljne trgovine), onoj koja je nastala tokom ratnih
zbivanja i koja se razvila pre svega zahvaljujući ratnom ambijentu,
hiperinflaciji, sankcijama i blokadi, i onoj koja je šansu dobila u dosovskom
finansijsko-tehnokratskom okruženju. Čak i bez obzira na "tematsko"
usmerenje: finansije i bankarski kapital, nekretnine, trgovina, manipulacije
privatizovanim firmama, komunikacije, klasična industrijska delatnost,
poljoprivreda i klanična industrija, usluge, teška industrija... Svi oni ili su
bili prisiljeni ili su jednostavno bili dobri u, kako reče jedan analitičar,
"umetnosti preživljavanja" u igri koja se vodi "između
nepročitanih zakona i nenapisanih pravila".
Svi bez
izuzetka igrali su prema propozicijama propisanim "odozgo", što znači
pretežno "u skladu sa zakonom". Od svih tajkuna, bez obzira na generaciju
i sortu stradao je, zapravo, jedan jedini, Bogoljub Karić, i to ne zbog
nezakonitosti ili grešaka u poslovanju, nego zbog političkog izleta i
privatno-ličnog kaprica jednog ministra. I neki drugi koji su iskazali volju za
političku moć udareni su po glavi i vraćeni na mesta koja im pripadaju.
Državno-politička mafija nastala 2000. godine pokušala je i da tajkune
preventivno pokažnjava po nekakvom Zakonu o porezu na ekstraprofit, međutim
ubrzo se ispostavilo da su svi slučajevi završavali u redovima te iste vlasti i
na njenu štetu, pa je sve obustavljeno. Tada se pokazalo da su tajkuni koncentrovani
moral u odnosu na kriminalizovanu vlast, te da su u revolucionarne
mengele pokušali da ih stave baš oni koji su i othranjeni na tajkunskim
finansijskim jaslama, koji javno i brutalno dele sve državne monopole
kao svoje lične i koji su prvu priliku u životu (5. oktobar) iskoristili da
banditskim metodama i sa oružjem u rukama dođu do prvobitnog kapitala za koji
je tajkunima bilo potrebno da se dobrano potrude i mnogo rizikuju. I sa
međunarodne osmatračnice zapaženo je da Vlada nije želela da ukine tajkunski
sistem privilegija i političke arbitraže, nego da samo politički nepodobne
tajkune zameni podobnima - svojima.
San nije
krivično delo
Godinama
se već i brojni mediji i državno-partijski centri moći takmiče ko će glasnije
da zatraži da se tranzicioni novobogataši pošalju iza rešetaka, bez zazora
tražeći da se demokratija i pravni sistem zavedu revolucionarnim
metodama, kao da su tajkuni bili uzrok a ne posledica činjenice da pravni
sistem ne postoji ili da ga formuliše korumpirani politički sistem. To
što je sistem korumpiran najčešće iz tajkunskih redova ništa ne menja na
stvari. Nije bilo ništa lakše nego, posle sumnjive prvobitne akumulacije
kapitala, što je takođe bilo lako krivično i pravno sankcionisati, prisiliti
tajkune da se sa podmićivanja, lobiranja ili klijentelizma prebace na
normalni kolosek. Tajkuni
ne bi imali izbora, ali je državna oligarhija po pravilu
odlučivala da to i nije neki izbor - nije opcija. Nije jer su upravo političari
neuporedivo veće zlo od tajkuna, samim tim što su kreatori i hranioci sistema
koji ih proizvodi i (p)održava. Umesto jedinog na pravu i "poštenju"
zasnovanog pristupa, zakonskog kažnjavanja za učinjeno i dokazano krivično
delo, ako ga ima (a politika tvrdi da ga ima onog trenutka kad nekoga nazove
tajkunom), a u protivnom da ga se "abolira" i smatra normalnim
biznismenom, loš izbor je progon tajkuna i to sredstvima koja se pripisuju
tajkunima a ne pravnoj državi. Ali, češća od toga je pojava da politika postaje
tajkun umesto tajkuna, kad njeni nosioci, radi svoje lične koristi, čine
tajkunu uslugu zatvaranjem, na primer, tržišta ili ograničavanjem strane
konkurencije. To je regularan i legitiman interes svakog biznismena i san
svakog tajkuna, ali nije kriv ukoliko mu to centar političke moći obezbedi.
Kriva je politika. A iz aviona se vidi da se mnoge stvari u tom odnosu tajkuna
i vlasti dešavaju upravo zbog dinkićevske strukturne veze politike i ekonomije
i mešanja politike u ekonomske stvari. Ako kreatori ekonomske politike šverc,
muvanje i trange-frange privatizacije, na primer, učine regularno
isplatljivijim načinom zarade od "običnog" biznisa, koji bi to
učesnik na poslovnoj sceni trebalo da beži od takvih mogućnosti i, čak,
pripisanog obaveznog načina ponašanja. Tajkuni? Gluposti.
Jedno
od najčešćih hipotetičkih pitanja i među analitičarima ovog tranzicionog, ne
specifično srpskog fenomena i u medijima jeste: da li bi i koliko prozvani
tajkuni pristali da plate, odnosno izdvoje od svog profita na ime
"indulgencije", definitivnog istorijskog oprosta za sve
pretpostavljeno loše što su uradili, te da li bi im se time status u društvu, zahvaljujući
i novom statusu u sistemu društvene solidarnosti, zaista promenio? Gotovo
plebiscitaran odgovor je: ne bi! Ne bi jer se za dvadeset godina u suštini nije
promenila tehnologija vladanja, a tek nešto malo se promenila tehnologija
bogaćenja, svi institucionalni i sistemski prekidači kojima se uključuju i
isključuju mehanizmi za pravljenje i ukidanje tajkunskih uslova profitiranja i
dalje su na istim mestima i u sličnim rukama. I tajkuni i javnost svesni su da
nikakav solidarni procenat za opšte dobro, pa makar to bila i cela polovina
profita, ne mogu od tajkuna da naprave stub društva i moralnu vertikalu.
Ali ne zbog toga što se ne veruje tajkunima, jer se njih može prisiliti na to
(ili ih neće biti), nego zbog toga što bi to
bio dodatni stub za podupiranje nakaradne i neobuzdane
politike koja ne može bez tajkuna i koja će insistirati da se oni ne menjaju.
Zbog toga ni tajkuni ne preduzimaju ništa čime
bi svoj imidž kriminalne klike, koji se objektivno nije promenio već decenijama, osavremenili i prilagodili evropejskom imidžu aktuelnih
vlastodržaca. Jer znaju da su aktuelni vlastodršci u regularnim i
transparentnim poslovima niko i ništa, pa je samim time to
neprihvatljivo. A i tajkunima je, valjda, preko glave neprihvatljivih stvari.
Naš vrli i predobri
saradnik Branko Dragaš ponudio je svojevremeno verovatno najoriginalniju
teoriju na svetu o razlici između tajkuna i poštenih domaćih kapitalista. Evo je:
Domaći kapitalisti i tajkuni nisu isto. Postoji ogromna i
nepremostiva razlika.
Domaći kapitalisti nastaju na tržištu. Tajkuni nastaju političkom odlukom režima.
Domaći kapitalisti zarađuju na tržištu. Tajkuni se
bogate na političkim privilegijama.
Domaći kapitalisti stvaraju novu vrednost. Tajkuni otimaju od
države i građana.
Domaći kapitalisti su izloženi konkurenciji na tržištu.
Tajkuni monopolizuju tržište.
Domaći kapitalisti uče. Tajkuni kradu.
Domaći kapitalisti štede da bi investirali. Tajkuni troše da
bi bili viđeni.
Domaći kapitalisti zalažu svoju ličnu imovinu. Tajkuni se kockaju imovinom države i građana.
Domaći kapitalisti beže od politike. Tajkuni ne mogu da
opstanu bez politike.
Domaći kapitalisti su vlasnici svoje privatne imovine. Tajkuni
su plaćeni čuvari tuđe imovine.
Domaći kapitalisti imaju čast i ugled domaćina. Tajkuni su političke sluge svih režima.
Domaći kapitalisti se plaše Boga. Tajkuni se plaše promene
režima i revolucije.
I lične osobine razlikuju domaće kapitaliste od tajkuna.
Domaći kapitalisti su vredni, radni i marljivi. Tajkuni su
lenjivci i paraziti.
Domaći kapitalisti su iskreni, otvoreni i dobrodušni. Tajkuni
su podli, licemeri i prevrtljivi.
Domaći kapitalisti su vukovi. Tajkuni su hijene.
Domaći kapitalisti su suri orlovi. Tajkuni su lešinari.
Domaći kapitalisti su vitezovi. Tajkuni su mekušci.
Domaći kapitalisti su širokogrudi. Tajkuni su šibicari.
Domaći kapitalisti daju. Tajkuni otimaju.
Ništa nije od juče
Jedan komentator je u
srpskoj istoriji pronašao dva odlična mala primera sprege države i privatnih poslova,
odnosno teze da tajkuni ne mogu ništa ako nemaju oslonac u vlasti.
Tako je godine 1811. (završna faza Prvog srpskog
ustanka), zbog turskog pritiska, dugog ratnog stanja i austrijske blokade
granice na Savi i Dunavu, Srbiji zapretila ozbiljna glad, a cene hrane su
skočile u nebo. Veoma selektivna trgovina preko granice bila je moguća samo uz
odobrenje nadležnog austrijskog komandanta. Zanimljivo je da je te godine taj
komandant, general Hiler, odobrio pojedinačne molbe trojici članova
Karađorđevog Sovjeta (dakle vlade), Jakovu Nenadoviću (ministar unutrašnjih
poslova), Dimitriju Jankoviću i Anastasu Živkoviću iz Beograda, da svaki uveze
određenu količinu brašna i žita u Srbiju, kupljenu u Petrovaradinu. Još je
zanimljivije da je general svome pretpostavljenome ovu odluku obrazložio
činjenicom da će "ona biti od većeg efekta nego da su pomenute
srbijanske starešine podmićene novcem".
Godine 1924. je Kraljevina SHS na ime ratnih
reparacija od Nemačke dobila 17.500 goveda i 60.000 ovaca. Ovu stoku je
Ministarstvo finansija, bez naplate carine i bez "tendera", odmah
prodalo firmi Omnium Serb po ceni od 45,5 dinara za jednu ovcu i 1.510
dinara za kravu.
U to vreme je u Vojvodini
cena jedne ovce bila 200 dinara, a jednog krave 3.000 dinara. Još je
zanimljivije da je jedan od vlasnika Omnium Serba bio sin premijera
Nikole Pašića Rade Pašić, koji je bio i glavni akter tadašnjih afera,
železničke, šećerne i duvanske. Isti je, na primer, pri posredovanju u isplati
državnog duga od 62 miliona dinara jednoj fabrici lokomotiva i vagona iz Češke,
za svoju uslugu naplatio 15 miliona dinara.
Samo našima tuđe g....
miriše
Možda najbolji primer licemernog odnosa vlasti
prema "tajkunima" pokazan je prilikom pokušaja prodaje RTB-a Bor.
Na dva poništena tendera pobedile su strane firme,
prvi put Kuprom iz Rumunije, drugi put Atek iz Austrije. Pokazalo
se da se u oba slučaja radilo o "šaljivim" pobednicima, bez ikakvog
poslovnog digniteta i sa očiglednom namerom da RTB Bor zaposednu prevarom.
Iako je to bilo očigledno oni su bili predodređeni
da pobede, jer su im konkurenti bili "tajkuni", srpski Zoran Drakulić
i ruski Oleg Deripaska.
Tokom samog postupka prodaje sticao se utisak da
Drakulić, da je ponudio pet puta bolje uslove od pobednika, ipak ne bi prošao.
Više poverenja organizatorima prodaje ulivao je neki Mirko Kovač, tajkun pod
austrijskom zastavom, koji je zastupao Atek.
RTB još tavori.
Plejada
- Vuk Hamović, predsednik energetske kompanije EFT Group sa sedištem u Londonu
- Milan Janković (Filip Zepter), vlasnik firme Zepter International sa sedištem u
Švajcarskoj
- Miroslav Mišković, predsednik Delta
holdinga, 4.
po veličini kompanije u Srbiji sa
oko 16.000 zaposlenih. Bavi se uvozom i uvozom robe, bankarskim uslugama,
osiguranjem, prodajom dobara, zastupanjem stranih kompanija...
- Petar Matić, vlasnik MPC Propertiesa, koji se bavi prometom nekretnina i
trgovinom
- Predrag Ranković
Peconi, vlasnik Inveja, koji
čini brojna preduzeća: Monus, Rubin, Vital, Albus, Milan Blagojević, Medela, Ratar, Sunce, Stari grad, TV Košava, Pančevačka pekara i pančevačka luka...
- Petar Matijević, vlasnik Industrije mesa Matijević, oko 15.000 ha zemljišta, poljoprivrednih preduzeća Bezdan, Ravnica
u Bajmoku, Vlatica u Vlatici, Galad kod Kikinde, Ribnjak
iz Novog Kneževca...
- Milan
Beko, vlasnik više desetina firmi i investicionih fondova
- Zoran
Drakulić, vlasnik multinacionalne kompanije East Point, sa
sedištem na Kipru
- Stanko
Subotić Cane, vlasnik kompanije Bonareks, sa sedištem u
Švajcarskoj, i niza drugih manjih kompanija
- Miodrag
Kostić, vlasnik MK komerca, poljoprivreda i investicije
- Đorđe
Nicović, predsednik grupacije Irva Nic Ko, u okviru koje su i Niteks
iz Niša, Rudnik iz Gornjeg Milanovca, pirotski Prvi maj...
Tajkuni ne postoje nezavisno od države i politike, nego
su njihov sastavni deo i eksponent. Tajkun je kriminalac onoliko koliko i
politika koja ga sponzoriše i koju on sponzoriše.
Protiv tajkuna nisu potrebne nikakve vanredne ili
revolucionarne mere. Dovoljno je primeniti zakon.
Nema većih i gorih tajkuna od političara. Oni su direktni tvorci svih zakonskih uslova za neometano delovanje
tajkuna.
Ako je tajkun učinio krivično delo ili se na bilo koji drugi način ogrešio o zakon, u zatvor s njim. Ako nije, dalje od njega.
Tajkuni se regrutuju iz, u svakoj državi, iznimno male grupacije preduzetnički dragocenih građana. Da li će se razviti u kriminalnog
ili poštenog kapitalistu uglavnom
zavisi od okolnosti unutar političkog i privrednog miljea.