Povodom
Mit o Srebrenici - podsmevanje genocidu, i zašto
je zločin protiv čovečnosti promenio ime
Upotreba zločina
Rezolucija o Srebrenici čije je usvajanje u
srpskom parlamentu već najavljeno, prema mnogim tumačenjima predstavljaće
priznanje genocida. Sve se dešava na samom početku suđenja predratnom i ratnom vođi bosanskih
Srba Radovanu Karadžiću pred Haškim tribunalom. Ipak, ovih dana, direktor
izraelskog centra "Simon
Vizental" Efraim Zurof već je pogledao radnu verziju tog dokumenta
i konstatovao da zločin u Srebrenici jeste zločin, ali nije genocid
Nikša Bulatović
Vojska Republike
Srpske, čijih je 200 pripadnika 11. jula 1995. godine ušlo u Srebrenicu, grad
koji je branilo 10.000 do zuba naoružanih pripadnika Armije BiH, zasenio je
ratni zločin koji je usledio. Ubijeno je oko 750 ratnih zarobljenika što je
narušilo ugled Srba kao ratnika viteškog kova. O broju ostalih žrtava još traju
rasprave. Brojkom od 8.000 ubijenih operiše bošnjačka propaganda, a takozvana
međunarodna zajednica prihvatila je to kao nepobitnu činjenicu.
Istine radi, treba reći
da zločin nisu počinile snage koje je predvodio lično general Ratko Mladić (što
ne opravdava ni samog Mladića), nego su ratni zarobljenici bili prepušteni
rezervnom sastavu vojske, koji se po pravilu popunjavala građanima tog
područja.
Ratni zarobljenici bili
su smešteni u tri barake, u svakoj po njih 250. U jednoj od njih zarobljenici
su savladali tri stražara, dvojicu zadavili žicom, a jednom slomili kičmu. To
je izazvalo gnev pripadnika rezervnog sastava, čije je sećanje na preko 3.500
ubijenih srpskih žena dece i staraca srebreničkog kraja još uvek bilo sveže
(njihovi grobovi se danas nalaze uz tok reke Drine, Bratuncu, Skelanima i
Kravici, prim. red). Zapalili su dve barake, a iz treće izveli ljude i
streljali.
Počeo je pogrom čiji je
motiv, bez ikakve sumnje bila osveta, te se takođe sa sigurnošću može i treba
reći da je počinjen zločinu protiv čovečnosti.
Ceo srpski narod je
potom proglašen za genocidan narod, a Republika Srpska za genocidnu tvorevinu.
Takvo svrstavanje ovog ratnog zločina predstavlja najobičnije izrugivanje
sa samim pojmom reči genocid
i obesmišljavanje onoga što on stvarno jeste.
Jedan od osnivača
Stranke demokratske akcije i jedan od bošnjačkih ratnih komandanata Irfan
Ljubijankić napisao je knjigu o ratnim događajima u Srebrenici u kojoj je
osporio zvaničnu propagandu u Sarajevu i optužio ondašnju politiku Alije
Izetbegovića i njegov vojno-politički manifest da je utemeljen na lažima, i to
baš na primeru izdizanja bošnjačkih žrtava u Srebrenici nad prethodno pobijenim
srpskim civilima, te gebelsovskim uvećanjem
broja bošnjačkih žrtava i isto tako umanjivanjem broja srpskih žrtava.
On je čak naveo i to da su srebrenički muslimani doslovno bili žrtvovani od
Izetbegovića i njegove vlasti u Sarajevu, te prevareni od takozvane međunarodne
zajednice.
Ali, ako nema nikakve
sumnje da je nad srebreničkim muslimanima počinjen zločin protiv čovečnosti, o
genocidu nema govora. Šta je u stvari genocid, i koji su njegovi primeri u
novijoj prošlosti, ako znamo da je pojam genocid jezička kovanica
od grčke reči "genos" (rod, narod) i latinske "accidere"
(ubiti). Označava najtežu vrstu međunarodnog zločina protiv čovečanstva i
ogleda se u nameri potpunog ili delimičnog uništavanja nacionalnih, etničkih,
rasnih i religioznih grupa. Cilj genocida je fizičko istrebljenje.
Rasno čišćenje Amerike
Predsednik Venecuele
Ugo Čavez je 2003. godine apelovao na latinoameričke zemlje da ne slave praznik
Kolumbov dan, jer on zapravo označava početak masovnog genocida
nad starosedelačkim stanovništvom.
I zaista, sve više se u
javnosti postavlja pitanje holokausta nad domorocima američkog kontinenta, koje
je Kristifor Kolumbo u uverenju da je stigao do Indije, nazvao Indijancima.
Procene stručnjaka o stradanjima Indijanaca u period od otkrića Amerike 1492.
godine do ranog 20. veka kreću se od osam miliona do čak 112 miliona žrtava.
Pogrom Filipinaca
Filipinsko-američki
rat 1899-1902. i njegov nastavak u vidu gerilske borbe protiv vojnika SAD do
1913. godine, odneo je po najpesimističnijoj proceni oko 1,4 miliona
filipinskih života. Filipinski centar za kulturološke studije objavio je
podatak da je tokom tog perioda odneto više od milion filipinskih života, što
je ocenjeno kao genocid.
Komentarišući raport
generala Bela, koji kaže da su američke trupe na ostrvu Luzon odgovorne za smrt
600.000 muškaraca, žena i dece, Gor Vidal, američki pisac i politički
aktivista, zaključuje da je u pitanju politika genocida. Do današnjih dana je
broj filipinskih žrtava bio predmet raznih debata i politizacije.
Džon M. Gejts u listu Pacific
Historical Review navodi da je stradalo 34.000 filipinskih vojnika, dok je
200.000 civila izgubilo živote direktno ili indirektno kao rezultat rata, a
najviše od epidemije kolere. Prema drugoj proceni, između 200.000 i 600.000
Filipinaca nastradalo je tokom rata, a žrtava je bilo i u nastavku sukoba,
tokom takozvanog Mirovnog programa od 1902. do 1913.
Istrebljenje Jermena u Turskoj
Jermenska dijaspora
se poslednjih decenija izborila da u mnogim parlamentima Evrope i sveta pokolj
1,5 miliona Jermena u Turskoj tokom i posle Prvog svetskog rata bude priznat za
genocid. Ovaj narod čiji pripadnici su bili vernici Apostolske pravoslavne
crkve, na pragu 20. veka brojao je čak 2,5 miliona žitelja u Turskoj. Genocidom
je u potpunosti promenjen demografski sastav ove evroazijske zemlje, a Jermeni
praktično nestali iz Turske.
Mlada Turska Republika
našla se na strani Sila osovine i zaratila sa Rusijom. Turci su Jermene
smatrali ruskom petom kolonom i u februaru 1915. godine svih 60.000 mobilisanih
jermenskih vojnika zatvorili su u radne logore, a potom pobili. Ogroman broj
Jermena su poterali ka pustinji Sirije i Mesopotamije, gde su umirali, a 24.
aprila su u Carigradu i drugim velikim turskim gradovima pobili jermenske
intelektualce.
Cifra ubijenih Jermena
do 1923. godine popela se na 1.500.000, dok se oko pola miliona preživelih
iselilo u ruski deo Jermenije, ili su emigrirali u zapadnu Evropu, Ameriku i
Australiju.
Masovno ubijanje Jermena
počelo je zapravo još devedesetih 19. veka. Turci su 1890. godine napravili
paravojne jedinice sastavljene od Kurda čiji je zadatak bio da provociraju
Jermene. Kada su pored toga podignuti i porezi, Jermeni su podigli ustanak.
Procenjuje se da je od 1894. do 1896. godine ubijeno 100.000 do 300.000
Jermena.
Genocid nad Asircima i Grcima
Mladoturska država
iskoristila je Prvi svetski rat za obračun i sa drugim hrišćanskim manjinama
kako bi postigla potpuno etničko čišćenje teritorije.
Asiro-haldejska (sirijska),
mahom pravoslavna hrišćanska populacija, masakrirana je i nasilno preseljena u
periodu od 1914. do 1920. godine. Asirohaldejski nacionalni savet je decembra
1922. godine ustanovio memorandum u kome je procenjeno da su Turci od 1914. do
1918. godine ubili 275.000 Asiro-Haldejaca. Kasnije procene govore da je do
1920. godine ubijeno 500.000 do 750.000 Asiraca.
Turci su desetkovali i
grčku manjinu na svojoj teritoriji. Tokom Prvog svetskog rata i u grčko-turskom
ratu koji se nastavio do 1923. godine, pobijeno je 500.000 Grka, a isto toliko
trajno proterano.
Pokolj Kineza u Nankingu
Japanska carska
vojska je 1937. godine, nakon okupacije Nankinga, tada glavnog grada Kine,
započela u njemu stravičan pokolj u kojem je ubijeno 300.000 civila. Kineske
zarobljenike ubijali su gasom, bacali u vatru, koristili za "vežbe"
sa bajonetom, a najomiljeniji metod bilo je odsecanje glava. Jednako su
kasapili nenaoružane muškarce, žene i decu...
Dvojica japanskih
potporučnika, Tošiaki Mukai i Takeši Noda, organizovali su takmičenje ko će
jamato mačevima prvi poseći 100 zarobljenih Kineza. Mukai je posekao 106, a
Noda 105, ali se nisu mogli dogovoriti ko je prvi stigao do cifre 100. Pobednik
je ostao neodlučen, ali je Mukai kasnije prokomentarisao da je takmičenje bilo
zabavno. Na hiljade drugih Kineza bačeno je u jame ili u reku Jangcekjang.
Desetkovanje Poljaka
Jedna od nacija
koje su po broju ubijenih civila najviše nastradale u Drugom svetskom ratu bili
su Poljaci. Poljska je u tom periodu ostala bez šest miliona žitelja, ali kako
se procenjuje da su trećina ubijenih bili Jevreji, ostaje da je pogrom nad
samim Poljacima odneo četiri miliona života žena, dece i muškaraca. Nekoliko
dana pre okupacije zapadnog dela Poljske, Adolf Hitler je naredio da treba "ubiti
bez sažaljenja i milosti sve muškarce, žene i decu poljskog roda ili jezika.
Samo na ovaj način možemo obezbediti prostor za život koji nam je
potreban". A Hajnrih Himler je kazao: "Svi Poljaci će nestati sa
zemlje. Osnovno je da Nemci shvate kao svoj glavni zadatak da unište sve
Poljake".
Nakon okupacije,
zabranjen je poljski jezik, a dozvoljena upotreba samo nemačkog. Sve osnovne i
srednje škole su zatvorene, a gradovi su dobili nova, nemačka imena. Poljska
štampa je uništena, zapaljene su biblioteke i knjižare, paljene su crkve i
sinagoge, hapšeni sveštenici... Mladi Poljaci su prisilno mobilisani u nemačku
vojsku.
Postoje podaci da je
logor Aušvic prvenstveno bio formiran zbog Poljaka, a ne Jevreja! Prema tim
navodima, prvi Poljak u tom logoru umro je juna 1940. godine, a prvi Jevrejin
tek oktobra 1942. godine! Poljska je tokom rata izgubila 45 odsto lekara, 57
odsto advokata, 40 odsto profesora, 30 odsto tehničara i većinu novinara.
Holokaust nad Jevrejima
Najpoznatiji
masovni zločin nad jednim narodom svakako je genocid nad Jevrejima poznatiji
kao holokaust. Prema istraživanjima, nemački nacisti su
prouzrokovali smrt šest miliona evropskih Jevreja. Samo u logoru Aušvic, prema
procenama, smrt je pronašlo 1.500.000 Jevreja, zajedno sa pola miliona Poljaka,
Roma i sovjetskih ratnih zarobljenika. Procenjuje se da je ukupno četiri
miliona Jevreja ugušeno plinom u koncentracionim logorima, dok je dva miliona
streljano ili su umrli u getima.
Inače, reč holokaust
potiče iz grčkog jezika od izraza "holokauston" koji
označava žrtvu paljenicu koja se prinosila bogovima. Njen latinski oblik "holocaustum"
prvi put je pomenut u delima hroničara Rodžera od Haudena i Ričarda od
Divajzesa koji su je upotrebili opisujući masakr Jevreja 1190. godine.
Ustaški pokolj Srba
Ustaški zločin
genocida jedan je od najstravičnijih u istoriji ljudskog roda. Žrtve su ubijane
na najbrutalnije, sadističke načine, kakve ni najpokvarenija mašta iz svih
horor filmova zajedno ne može da zamisli. Tokom Drugog svetskog rata, na teritoriji
Nezavisne države Hrvatske, koja je obuhvatala današnju Hrvatsku, Bosnu i
Hercegovinu i Srem, ubijeno je blizu
milion Srba - žena, dece, staraca...
Smatra se da je samo u
logoru smrti Jasenovac ubijeno oko 700.000 Srba. Nikada do kraja nije
istraženo koliko je ovaj logor stvarno odneo života, ali su metode ubijanja
poznate. Ustaše su klale zatvorenike specijalno oblikovanim noževima, ubijali
su sekirama, maljevima, čekićima... Srećni su bili oni koji su streljani ili
vešani po drveću. Neki su živi spaljivani u usijanim pećima, kuvani u kazanima
ili davljeni u reci Savi.
Korišćeni su
najsvirepiji oblici mučenja - metalnim kleštima logorašima su čupali nokte na
rukama i nogama, ljude su oslepljivali zabijajući im igle u oči, kidali su im
meso, a zatim solili. Logoraše su žive drali, odsecali im noseve, uši i jezike
sekačima za žicu i šila im zabadali u srce. Ćerke su silovali pred očima majki,
a sinove mučili pred očima njihovih očeva. Jedna od omiljenih igara ustaških
monstruma bila je da na stomak vezanog logoraša stave pacova i poklope ga
loncem. Zatim zagrevaju lonac do usijanja, tako da pacov bežeći progrize utrobu
nesrećnog čoveka.
U Jasenovcu je 29. i 30.
avgusta 1942. godine održano takmičenje ustaških koljača ko će više logoraša
ubiti u jednom danu. Ustaša Petar Brzica ubio je 1.360 ljudi. Izabran je za
kralja sekača vratova i kao nagradu dobio zlatni sat, srebrni pribor za jelo,
vino i pečeno prase.
Čak su i nacisti bili
zapanjeni surovošću ustaša u Jasenovcu. Nemački general Edmund Gleze
(Glaise) fon Horstenau nazvao je ovaj logor "suštinom
užasa", a drugi nemački oficir Artur Hefner uporedio ga je
sa Danteovim "Paklom".
Sistem koncentracionih
logora Jasenovac je u egzilu dizajnirao Vjekoslav Maks Luburić, koji je bio i
njegov prvi komandant. Prvi upravnik logora bio je katolički sveštenik Miroslav
Majstorović zvani Fra Sotona, a kasnije i Dinko Šakić.
Ni logor Stara Gradiška
nije zaostajao po brutalnosti. U ćelijama za klanje imali su napravljene
posebne odvode za ljudsku krv. U ovom logoru ubijeno je preko 80.000 ljudi.
Hirošima i Nagasaki
Bombardovanje
Hirošime i Nagasakija sadrži sve elemente genocida, ali za ovaj monstruozan
zločin američke vojske nad civilnim stanovništvom Japana, nikad niko nije
odgovarao. U atomskom bombardovanju dva japanska grada odmah je poginulo
150.000 ljudi, a od posledica povreda i radijacije umrlo je još na stotine
hiljada, čime se brojka popela na preko pola miliona. Pravu cifru je teško
proceniti, jer su ljudi od posledica radijacije umirali godinama, pa i
decenijama posle toga.
Etničko
čišćenje na Šri Lanki
Etnički sukob
većinskih Sinhaleza i manjinskih Tamila u Šri Lanki eskalirao je 1983. godine
pobunom organizacije pod nazivom Tamilski tigrovi. I tu se, na ovom
azijskom ostrvu južno od Indije, ponavlja već poznata priča o multietničkoj
sredini, zahtevima za samoopredeljenju i etničkom čišćenju.
U Šri Lanki, ostrvskoj
državi poznatoj ranije kao Cejlon, većinski narod čine Sinhalezi kojih ima 74
odsto. Manjinskih Tamila ima 18 procenata, a Maora oko 6,5 odsto. Osim etničke,
tu su i verske razlike, jer su Sinhalezi većinom budisti, dok su Tamili
uglavnom hinduisti. Sinhalezi govore indoarijanskim, dok Tamili koriste
dravidski jezik.
Prema dostupnim
podacima, do kraja rata 2001. godine ubijeno je 250.000 tamilskih civila. Oko
1,3 miliona Tamila je bilo prisiljeno da napusti zemlju, ali ih je u Šri Lanki
i dalje ostalo dva miliona. Oko 500.000 Tamila raseljeno je u severne i istočne
delove zemlje.
Rat do istrebljenja u Ruandi
Ruandsko pleme Tutsi
su u susednom Burundiju 1972. godine počinili genocid nad Hutuima. Ubijeno je
oko 200.000 Hutua i proterano još 150.000. Ipak, juna 1993. godine na čelo
Burundija je došao prvi demokratski izabrani predsednik Melhior Ndadaje, koji
je bio iz redova Hutua. Već u oktobru ubili su ga vojnici Tutsi, što je
izazvalo sukobe u toj zemlji i smrt 300.000 civila na obe strane. S druge
strane, tutska izbeglička dijaspora iz Ugande, dobro vojno i politički
organizovana, izvršila je 1990. invaziju na Ruandu kako bi se vratila u zemlju,
a posle tri godine građanskog rata dolazi do potpisivanja sporazuma.
Međutim, 6. aprila 1994.
godine srušen je avion u kome su se nalazili Hutu predsednik Ruande Žuvenal
Habijarimana i takođe novi Hutu predsednik Burundija Siprien Ntariamira.
Obojica su poginuli, a Hutui iz Ruande su to iskoristili da optuže Tutse i
započnu genocid. Za 100 dana u Ruandi je ubijeno 800.000 Tutsa, odnosno 77
odsto. Pre toga, Ruanda je imala sedam miliona žitelja - 85 odsto Hutua i 14
odsto Tutsa.
Kolonijalni fašizam
U
istoriji se najmanje podataka može pronaći o zločinima Britanaca, ali pitanje
je da li je to zato što ih nije bilo, ili zato jer pobednici pišu istoriju.
Upravo
zbog toga, revolucionarno zvuči teza da su britanski kolonijalisti u Indiji ubili
gotovo 10 miliona ljudi, za deset godina sukoba, počevši od 1857. godine! Tako
nešto tvrdi indijski istoričar Amareš
Misra. On kaže da zvanična istorija pominje samo cifru od 100.000
poginulih indijskih vojnika, ali da je prećutana priča o tome koliko su civila
i pobunjenika Britanci pobili u očajničkoj nameri da uvedu red.
"To je bio
holokaust u kome su nestali milioni. Sa gledišta Britanaca on je bio neophodan
jer su smatrali da je jedini način da pobede bio da unište celu populaciju u
gradovima i selima. Jednostavno i brutalno", navodi Misra i ističe da je istina dugo
skrivana.
Imajući
sve ovo u vidu, postavlja se pitanje da li su Englezi genocidan narod?