Beli mantili

 

Srčani bolesnici: između "Mitićeve" i "Bojićeve" rupe

 

Sel'te se na Selters!

 

  Prema podacima Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje (RZZO), na kardiohirurški zahvat čeka preko 3.400 građana Srbije. Po sadašnjem tempu, poslednji iz ove grupe bi na red za inače hitan zahvat, došao posle više od pola godine. Mnogi od pacijenata taj rok neće preživeti

 

Igor Milanović

 

Još devedesetih godina tadašnji ministar zdravlja Milovan Bojić odlučio je da proširi Kardiovaskularni centar Dedinje. Iskopana je rupa za temelj koja i danas destabilizuje okolne građevine i koja po dužini svoje "neupotrebljenosti" preti da stigne čuvenu "Mitićevu rupu" na Slaviji.

Pre više godina svi radovi na ovoj "Bojićevoj rupi" su obustavljeni, jer nije dobijena građevinska dozvola. Umesto da država razbudi učmalu birokratiju da konačno završi neophodnu papirologiju, ona bi sada radije da seče uši i krpi tur.

U neposrednoj blizini Centra Dedinje je Institut za rehabilitaciju Beograd sa nekih osamdesetak postelja. Tamo se upućuju pacijenti posle operacija, pa i iz Centra Dedinje. Institut je 1989. pripojen banji Selters iz Mladenovca i od tada ima status banje i to u samom centru grada, o čemu je Tabloid već pisao.

Direktoru Centra Dedinje, prof. dr Bošku Đukanoviću, zbog toga je sinula ideja da se Institut i fizički preseli u Mladenovac, a da njegov Centar na taj način dobije mogućnost proširenja. Boško, o kome je Tabloid takođe već pisao, nije bilo ko, pa da mu se zahtev odbije. On je kućni prijatelj Ružice Đinđić, dobro povezan sa strukturama na vlasti i direktor u više mandata. Ako se izmeni zakon, kažu upućeni, on bi mogao da postane i doživotni direktor Dedinja, medicinski Tito, reklo bi se.

Zbog ovoga je i direktorka RZZO-a Svetlana Vukajlović uslišila njegov zahtev i predlog na odobrenje poslala Ministarstvu zdravlja. Direktorka je pri tom zažmurila na činjenicu da su i kapaciteti mladenovačke banje Selters popunjeni i da tamo nema mogućnosti da se u kratkom roku smesti preko osamdeset pacijenata Rehabilitacionog instituta sa Dedinja, osim ako se ne misli da se, kao u zatvoru, kreveti podižu na sprat.

Institut za rehabilitaciju je već pola veka na Dedinju u zgradi koja je za njegove potrebe namenski građena. Tu se uz pomoć stručnog osoblja ponovo za život osposobljavaju oni koji su prethodno imali teške operacije. Svetlana i Boško verovatno planiraju da ubuduće pacijentima posle operacije na srcu daju autobusku kartu i lanč paket da bi oni, umesto preko puta, do rehabilitacionog centra putovali više od sat vremena. Pa ko preživi, jer u Seltersu, ionako, nema slobodnih postelja.

Osim što Selters ne raspolaže viškom kapaciteta za pacijente, pitanje je gde bi se smestilo i nekih stotinak zaposlenih, koliko trenutno radi na Dedinju. Zaključak se sam nameće: osim u slučaju da direktorka RZZO-a ne planira da potpuno ugasi Institut za rehabilitaciju i zaposlene i pacijente pošalje na ulicu, banja Selters mora da poveća svoje kapacitete. Ovo znači da su u Ministarstvu zdravlja došli do zaključka da je od birokratije lakše dobiti dozvolu za gradnju u Mladenovcu nego na Dedinju.

Umesto da ozbiljno poveća kapacitete u bolnicama i tako spase mnoge živote, a i zaposli dodatne kadrove, Svetlana Vukajlović bi malo da izmeša postojeće institute pa da to prikaže kao - reformu zdravstva.