FELJTON
Borba
za vodu: Tek slede sukobi i ratovi za ovu stratešku sirovinu koju olako prihvatamo zdravo za gotovo (8)
Vodu štedi, suša sledi
Svetski
sistemi sveže vode danas su u krizi - kako zbog globalnog zagrevanja, tako i
zbog rasta stanovništva,
pa i korupcije. Mada voda još
uvek ne privlači pažnju medija, poput energetskih tema gasa i nafte, mnogi
eksperti odavno već predviđaju da će ona biti centralni resurs i tema 21. veka.
Jer poodavno je jasno da ko vlada vodom, on je i kontroliše, distribuira,
prodaje, uskraćuje, skreće, raspolaže jasnim instrumentom dominacije. O vodi
kao geopolitičkoj činjenici, te kao o strateškom i vojnom argumentu, govori
knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika vode - hidropolitika,
hidrostresovi i sukobi hidrauličkog oružja 21. veka" iz koje
objavljujemo izvode u sledećih nekoliko brojeva
Dr
Zoran Petrović Piroćanac
O vodi malo ljudi na svetu zna više
od Pitera Glajka, predsednika i suosnivača Pacific Institute, značajnog
američkog ekološkog think-tank. Napisao je, pored ostalog, knjigu The
Worlds Water, važan izveštaj stanja svetske vode za piće. Takav poznavalac
je i Vilijam Rajli, predsednik kompanije Aqua International Partners,
firme koja investira u inovativne vodne projekte u zemljama u razvoju. Rajli je
radio za Buša starijeg u domenu ekologije, a danas predsedava
prestižnoj organizaciji World Wildlife Fund.
Energija i klimatske teme odnedavno su uzburkali
imaginaciju ljudi. Ali, voda kao tema još nije dovoljno doprla u Ameriku.
Zašto? Jedan od razloga jeste i to što su često problemi sa vodom lokalnog
karaktera. Guverner Floride Džeb Buš (brat bivšeg predsednika SAD Buša mlađeg)
objavio je tako svojevremeno da postoji kriza snabdevanja pitkom vodom,
ukazujući na podatak da 93 odsto od 16 miliona stanovnika Floride zavisi od
površinske vode, koja obezbeđuje vodu za piće.
Neki od tih problema takođe nisu uopšte američki, već
problemi zemalja u razvoju, gde osnovni pristup vodi i njenom prečišćavanju -
ne postoje. Ima preko milijarda ljudi na planeti kojima nije dostupna voda za
piće, ali su takvi ljudi negde drugde, uglavnom. Isto tako, Amerika na primer
ne uvozi mnogo vode, pa političke teme u vezi sa vodom nisu viđene na isti
način kao što se gleda na političku zavisnost od nafte.
Pre ili kasnije
Dr Glajk, jedan od najuglednijih stručnjaka za vodu u
SAD, predložio je svojevremeno nekoliko praktičnih predloga iz ove oblasti za
svoju zemlju: "Ukidanje federalnih pomoći koje ohrabruju trošenje i
zagađivanje vode; stvaranje programa nacionalnog istraživanja za vodu i
uvođenje u njih obaveznog dela o pretnjama od klimatskih promena; dizajniranje
i primena nacionalne vodne efikasnost; nastojanje da se uspostavi bolje
upravljanje rečnog basena (posebno onog između dve ili više država); monitoring
i jačanje postojećih federalnih zakona, poput Zakona o čistoj vodi." Novac
u Americi uvek dospe u središte
svake rasprave, pa ni voda nije zaobišla to pravilo. Jedan od šokova na energetskom
tržištu, kako to vide u Americi, jeste to što
je situacija izvrnuta: nudi se krajnjem korisniku vode cena koja ne odslikava
istinsko koštanje. Kod kuće, Amerikanac verovatno plaća veoma blizu pune, prave
cene vode. Plaća se 600 do 700 dolara za zapreminu 1.233.481 litara, tj. 50 do
60 dolara mesečno. Ali, veliki korisnici, posebno veliki poljoprivrednici,
istorijski su bili budžetirani, uglavnom federalnim projektima i preko
federalne vlade, ali katkad i državnim projektima. Ti veliki korisnici - 80
odsto vode na Zapadnoj obali SAD odlazi na poljoprivredu - ne vide punu
ekonomsku cenu korišćenja vode.
A brojke se penju. U prošlosti
se u SAD govorilo da ako se smanji za 10 odsto vodne poljoprivrede u Arizoni,
moglo bi da se poveća urbano korišćenje za 100 odsto. Da bismo pružili sliku i
smisao dispariteta, pomenimo da se u SAD koristi nešto
oko 1.430 galona vode po glavi stanovnika (1 galon = 4.55 litara, prim. a.).
Samo 100 galona od toga troši se u kućnoj upotrebi, po osobi. Dakle, ako želite
u Americi da utičete na dimenzije vode, kažu realističari u ovom domenu,
pogledajte ka poljoprivredi.
Ima li u domenu poljoprivrede prostora za velike
uštede vode? I te kako, tvrde američki stručnjaci.
Ova najmoćnija postmoderna zemlja sveta mogla bi
sigurno da postiže rezultate u poljoprivredi i drugde, sa znatno manje vode u
svakom sektoru. U poljoprivredi posebno, bilo je tek malo poboljšanja u efikasnosti poslednjih godina. Na primer, cena
vode u poljoprivredi je niža, tako da je ekonomska cena ulaganja u tehnologije
efikasne irigacije niža. Trend se ipak menja poslednjih godina. To pokazuje i
američki pad korišćenja vode po jedinici ekonomske aktivnosti. U osnovi,
proizvodi se ista količina (vrednost) ekonomskog prinosa sa manje i manje vode.
Kao pravi svetski primer, nekada je trebalo oko 60
tona vode za proizvodnju tone čelika. Sada je za to potrebno oko 20 tona vode,
jednostavno zbog promena u procesu pravljenja čelika. Ali je potrebno i manje
od 10 tona vode za tonu aluminijuma; i automobili se sada prave više od
aluminijuma nego od čelika, tako da je količina vode za izradu automobila niža.
Isto tako je sa vodom potrebnom za pravljenje kompjutera, u Kaliforniji na primer,
između 1980. i 1990. godine po dolaru troška pala za 30 odsto. Priroda
industrije u Kaliforniji promenjena je znatno iz izrade čelika i rafinerije
nafte, izrade hemikalija, koji su svi bili vodointenzivni, u industriju usluga,
u elektronici, komunikacijama i kompjuterima, koji su znatno manje oslonjeni na
vodu.
U prošlosti
su projekcije konstantnog uvećavanja potražnje za vodom dovodile do neizbežnih
jazova između snabdevanja i potražnje za vodom. Kalifornija je klasičan primer,
jer tu imamo fiksni iznos vode svuda, osim ako neko ne gradi brane i ne
premešta vodu sa jednog mesta na drugo, ignorišući temu klimatske promene. No,
ako je iznos vode fiksiran, potražnja se ipak uvećava. Pre ili kasnije,
teoretska potražnja prevazilazi isporuku.
Isporuka a ne potražnja
I Piter Glajk pita: šta
onda? "Tradicionalni pristup je da se smišlja kako isporuku učiniti
većom. Sagradi se još jedna brana, hvata sva voda od poplava koja se spušta tokom zime, pa se koristi tokom leta. Izgradi se
4.000 milja akvadukta od Kanade do Aljaske i Meksika i usisavate vodu svuda
između. Gradite čvrste stvari. Zbog toga su planeri vode, istorijski, najčešće
inženjeri. Odgovor je gradnja nečeg novog. Tako fokus postaje isporuka, a ne
potražnja. U novom veku je izvršena promena ovog koncepta. Zaista je skupo
građenje novih opcija isporuke vode, na najvećem broju lokacija. Iz ekoloških razloga".
U Kaliforniji se javnost snažno protivi gradnji novih
brana ili akvadukata. Uz to, federalna vlada je saopštila da u budućnosti više
neće davati pare za tu svrhu, kao što je to činila pedesetih
i šezdesetih.
Malo čudno zvuči, ali je tačno: toaleti su najveći
pojedinačni potrošači vode, oni u domovima. Više nego tuševi, nego mašine za
pranje sudova, mašine za rublje. U Kaliforniji su do osamdesetih
prodavane WC šolje koje su trošile
šest galona vode po upotrebi. Posle toga Kalifornija je počela da primenjuje
programe instaliranja toaleta koji štede vodu, 3,5 galona po upotrebi. To je
čak ušlo i u državni zakon. Od 1994, već je federalni zakon zahtevao prodaju
toaleta koji su trošili 1,6 galona po upotrebi, što je i današnji standard. To
znači da je potrošnja vode samo u ovom detalju smanjena za dve trećine. A da
nema samo ove uštede, Amerikanci bi koristili 1,2 miliona vode po jutru više u toaletima svojih domova. A sada koriste oko
780.000 po jutru.
Delimično se deo toga menja i u strategiji
zasejavanja useva u Americi.
Pitanja koja se postavljaju su, s jedne strane: koliko
efikasno mogu da delaju u okviru onoga što čine. S druge strane: mogu li da
promene ono što čine i tako uštede vodu? A može se i jedno i drugo. Farmeri
mogu realno da pređu sa navodnjavanja vodotokom na navodnjavanje kapljicama u
istom usevu (kao u Izraelu koji je šampion ove tehnologije, prim. Z.P.). Mogu i
da postižu iste ili čak i više prinose sa manje vode. A mogu i da uzgajaju, to
je posebno istina u zapadnim delovima SAD - malo manje pamuka i stočne hrane,
pirinča. Takođe je moguće da se ekonomiše sa navodnjavanjem pašnjaka, a više da
se obraća pažnja na povrće i voće, kao i na vrednije useve koji koriste manje
vode. Ali, američki poljoprivrednici su vrlo osetljivi na nekog spolja ko im
govori šta da uzgajaju, makar bio i najveći svetski stručnjak. Država im ipak
sugeriše šta
da uzgajaju, budžetiranjem izvesnih žitarica.
U stvari, Svetska trgovinska organizacija (STO) je
sprovela pravilo o budžetiranju pamuka u svetu, što bi trebalo da dovede do
prilično dramatičnih promena povodom toga gde je profitabilno i odgovarajuće
uzgajati pamuk. Ova intervencija STO sigurno će promeniti svetske slike
uzgajališta pamuka, a verovatno i doneti rezultate u štednji vode.
Ta velika neravnoteža da poljoprivreda koristi
najveći deo vode, odlika je posebno bogatog Zapada, i najpre SAD, koje su,
naravno, veoma suve. Uzmimo za primer zapad SAD na 100. meridijanu, koji je
klasični opis za oblasti gde nema dovoljno prirodnih padavina za uzgajanje
poljoprivrednih kultura na način na koji se one uobičajeno uzgajaju. Tako da je
federalna vlada SAD svojevremeno nudila praktično milijarde dolara svojevrsnog
mita za brane, rezervoare, akvadukte, irigacione sisteme kao način ohrabrivanja
dogovora na Zapadu.
Poređenja radi, ogroman deo vode u Kini ide na
poljoprivredu, u Indiji takođe. U Evropi je to drugačije. Ona nema navodnjavanu
poljoprivredu, tako da je korišćenje vode za industrijsku i komercijalnu
upotrebu znatno veće nego za irigaciju.
Međutim, globalno posmatrano, poljoprivreda je
veliki, najveći korisnik vode. A kao što se zna, ima mnogo ljudi koje treba
prehraniti, od Amerike do Afrike.
U Americi se takođe uglavnom smatra kako je sve
aktuelnije klimatsko pitanje, umnogome pitanje vode. Hidrološki ciklus, koji su
svi đaci upoznali u osnovnoj školi - isparavanje iz okeana, oblaci, padavine na
zemlju, oticanje u okeane - to je klimatski ciklus takođe. I kao i klimatske
promene koje su, znamo, promenljive, u narednim godinama se predviđa i u SAD
sve više efekata na vodene resurse. Učestalost oluja i njihov intenzitet će se
promeniti, što će reći da će katastrofe poput "Katrine" iz 2006.
godine postati učestalije. To je naročito kritično za Zapadnu obalu SAD, ali i
za Meksiko i Centralnu Ameriku. Više temperature imaće vrlo značajne efekte na
količinu snega na zapadu SAD, tvrde američki stručnjaci. Bićemo svedoci
prisustva znatno manje snega na američkom tlu. Ono što će padati mešaće se
ranije i brže, pa to postaje velika briga klimatologa i svih drugih naučnika.
Briga će biti i nestašica vode, i poplave, možda na
različitim mestima u različita vremena. Na zapadu SAD, izvesno je, biće više
oba ova fenomena. I više poplava kada snežne padavine počnu brže da se mešaju
zimi, i više suša pošto će pre da presušuju, kao i da nestaju ranije u godini.
A mnogo zavisi od fenomena i pojava koji se još
uvek ne razumeju u potpunosti. U Kaliforniji, na primer, razlika između stvarno
vlažne godine jeste u tome da li jedna ili dve oluje idu na sever, te da li će
pogoditi Vašington umesto Kalifornije. Ako idu na sever ka Vašingtonu, Amerika
je suva.
Tvrda staza do vode
U SAD su u terminologiju vode uneti novi pojmovi.
Ekolog Glajk govori o tvrdoj stazi do vode, a to je ono što je Amerika sledila u XX
veku. To je ponajviše značilo gradnju velikih infrastruktura brana, rezervoara,
centralizovanih sistema za obradu otpadnih voda, da bi se na kraju XX veka
suočili sa problemima sa vodom. Ta infrastruktura je donela ogromne koristi,
ali istovremeno i neka neočekivana visoka koštanja:
ekološku štetu,
socijalne i ekonomske probleme. I nije rešila
sve probleme sa vodom.
Veoma je jasno u XXI veku da je neophodan novi
pristup, nešto što
koristi široku infrastrukturu tamo gde je potrebno, možda i
građenje široke infrastrukture sa različitim standardom, ali i korišćenje
decentralizovane infrastrukture, pametne ekonomije, novih institucija koje
obraćaju pažnju na to šta je potrebno zajednicama. Ideja da se koristi
irigacija kapima. U Indiji je to primer pametne tehnologije primenjene
na široku skalu problema vode, pre nego široke tehnologije primenjene na stari način, i u SAD
pomno prate ovakvu soluciju problema vode.
Privatizacija vode negde funkcioniše, a negde ne, i
zavisi od toga kako se primenjuje. To je i u SAD veoma kontroverzna tema zbog
brojnih razloga, a pozicije su vrlo polarizovane. Tokom vekova je u oblasti
vode postojalo privatno učešće u nekom obliku. Istovremeno, voda je javno
dobro, i postoje neki njeni aspekti za koje se javno mnenje sve više pokreće u želji da vodu učini sigurnom i zaštićenom
u javnom interesu. Zato i postoje regulatorne agencije, naspram javnih i
privatnih vodnih kompanija, jer je usluga isporuka vode u Americi u krajnjoj
instanci monopol. U SAD ima čak 60.000 firmi za eksploatisanje vode.
Vilijam Rajli kaže: "Pogađa me to što, kadgod
idem na Svetski kongres vode ili na konferencije o vodi, uvek se nađe
neki aktivista, ljutita grupa ekologista ili Indijanaca, koji protestuju protiv
privatizacije negde. To je u redu. Ali, mi verovatno nećemo biti svedoci
klasične privatizacije, kako je to učinila gospođa Tačer u Engleskoj. Mi ćemo morati
da poboljšamo javne sisteme. Ja se bavim javnim vodnim sistemima u svetu,
Latinske Amerike posebno. Njih je previše, oni imaju previše curenja, oni ne
vraćaju novac nazad u poboljšavanje sistema, korumpirani su. Nije dovoljno da
se izbaci napolje Bechtel, ako je voda isto tako loša
kao što je uvek bila. A izgleda da je ponašanje u stilu: Svetska banka bi to trebalo da
obezbedi. E, pa Svetska banka ne može da obezbedi vodu za svakog. Tako
da su potrebne brojne reforme u domenu vode kojom se
javno snabdeva. Tu bih se ja fokusirao na budućnost, zato što ne mislim da je
privatizacija više tolika pretnja."
Američko javno mnenje, ekologisti, intelektualci, pa
i sve više političara i onih na krajnjem desnom delu političkog spektra, vodu
smatraju ljudskim pravom. I to je uticaj delimično i akcija OUN, mada SAD to
zvanično ne priznaju.
Ljudsko pravo na vodu
Pitanje o kome se često u Americi raspravlja glasi:
ako postoji ljudsko pravo na vodu, šta to praktično znači? Šta ono znači za
snabdevanje vodom i vodnih usluga za široki broj ljudi čije osnovne ljudske
potrebe za vodom još nisu ostvarene? Čini se da značajan deo američkog društva,
sviklog na filozofiju novca i profita pre svega, ne smatra da ljudsko pravo na
vodu znači da bi voda trebalo da bude potpuno besplatna. Amerikanci su voljni
da plaćaju za vodu. Kažu da moraju da plate za vodne usluge koje dobijaju.
Naravno, mnogo je i onih u Americi koji smatraju da
vodu treba da dobijaju besplatno. To je stoga što su ljudi dobijali vodu za
koju nisu plaćali u mnogim delovima sveta. Ali, van Amerike uglavnom nema novca
koji se namenjuje poboljšavanju
vodnih usluga. Tako je bilo u Meksiko Sitiju, na primer. Tokom sedam godina
gradski oci nisu davali novac za poboljšavanje vodovodnih cevi. Tako je
meksička prestonica u jednom trenutku imala katastrofalni sistem i kupovali su
vodu, posebno siromašni stanovnici, od
prodavaca sa kamionima cisternama za vodu, po desetostrukoj ceni od one koju bi
plaćali za razumni javni servis za snabdevanje vodom. Meksički mračni primer
deo je teme o ljudskom pravu, kada ono može da znači različite stvari
različitim ljudima.
Piter Glajk pominje u raspravi o vodi da postoji
ljudsko pravo na dom. U SAD postoji nacionalni zakon o stanovanju od 1949.
godine, koji jasno kaže da Amerikanci imaju pravo na pristojnu kuću i
odgovarajuću životnu okolinu. Glajk se inspiriše
tim primerom da objasni stav o vodi. "Koga možete da tužite da
nametnete to pravo? Šta je značilo da se to izjavi? To je važan beočug, mera
napretka u civilizovanom društvu,
ali ne brkajte koliko daleko vas to može odvesti. Pitanje nije koga mogu da
tužim ako nemam vodu? Pitanje je da li postoji način da se pritisnu vlade koje
ne ispunjavaju odgovornosti prema svojim građanima? Oni ne lišavaju vode svoje građane namerno, ali omanjuju u
omogućavanju infrastrukture i institucija, i sistema koji se zahtevaju za
snabdevanje vodom, I dalje milijarda ljudi nema pristup čistoj vodi za piće, a
2,5 milijardi je bez pristupa sanitarnim službama. Rekao bih da je to stoga što vlade nisu odgovorile svojim odgovornostima."
Problem vode u SAD izražava se i u promišljanju mogućnosti štednje i u
svakodnevnom životu: štednja kada skraćujete,
presecate upotrebu vode kada nije nužno njeno korišćenje, kada se ostavi
dvorišni travnjak da potamni, kada se tuširate kraće.
Očuvanje vode u glavi prosečnog Amerikanca znači da
čini ono što može da se čini sa manje vode. A potencijal za takvu vrstu štednje
i očuvanja je ogroman. Čak i u oblastima poput zapada SAD, uloženi su napori
tokom dugog perioda, a i dalje postoji ogroman potencijal da se čini sa manje
vode. Ima znatno više potencijala za smanjivanje potražnje za vodom bez
smanjivanja koristi koje korišćenje vode pruža, uveravaju stručnjaci za vodu i
eko-aktivisti vode. I prvi rezultati su vidljivi: SAD se već kreću pravcem
efikasnijeg korišćenja manje vode danas za sve što se koristilo i pre 20
godina. Ne zaboravimo, uprkos većoj ekonomiji i brojnijem stanovništvu.
Kako
štedeti dragocenu vodu
"Šta možemo da učinimo
oko štednje
vode? Najpre, da jedemo vegetarijanski, to zahteva znatno više vode (fosilnog goriva, i zemlje) za uzgajanje mesa
od uzgajanja useva. Drugo, možemo da upražnjavamo porodično planiranje i da
smanjimo potražnju za vodom. Ja nemam dece
i ne planiram da ih imam." (Danijel Barker Lakeland, Florida, učesnik
rasprave o vodi na američkom internet panelu, Čija je odgovornost voda?)
Deset
velikih reka planete u opasnosti
Brojne velike reke mogle bi da presuše zbog klimatskih promena i gradnje brana, tvrdi se u
izveštaju iz marta 2007. godine World
Wide Fund for Nature, jedne od glavnih svetskih organizacija za zaštitu
čovekove okoline.
Kao preludijum Svetskog dana vode, 22. marta, WWF
identifikuje deset reka koje su posebno u opasnosti: Dunav u Evropi, Nil u
Africi, Rio de la Plata i Rio Grande u Americi, Jangce, Mekong, Saluen, Gang i
Ind u Aziji, najzad i Mjurej Darling u Australiji. Autori izveštaja opominju: "Loše planiranje i
neprilagođena zaštita prirodnih zona ne omogućuju nam više da budemo sigurni
kako će voda reka nastaviti da teče". WWF živo podstiče vlade da
zaključe ugovore o boljem upravljanju resursima vode, kako bi se ograničila
oskudica.
Le Monde, 20. 3.
2007.
Američko javno mnenje, ekolozi, intelektualci, pa i
sve više političara i onih na krajnjem desnom delu političkog spektra, vodu
smatraju ljudskim pravom. I to je uticaj delimično i akcija OUN, mada SAD to
zvanično ne priznaju.
Amerikanci su voljni da plaćaju za vodu. Kažu da
moraju da plate za vodne usluge koje dobijaju. Naravno, mnogo je i onih u
Americi koji smatraju da vodu treba da dobijaju besplatno.
To je stoga što ljudi dobijali vodu za koju nisu plaćali u mnogim delovima
sveta. Ali, van Amerike uglavnom nema novca koji je namenjen poboljšavanju vodnih usluga.