Kontranapad
Ministarka sporta u vezi sa sportom nije zakuvala ništa
Sneža voli da se slika, sport
može da se slika
Da li će srpski sport ući u normalne tokove
ili će se sa njime i ubuduće poigravati oni koji su odabrani da ga sahranjuju?
Dokle će vrtirepke bajkovitih imena biti nepisani zakon srpskog sporta,
a žive legende i grandiozne ličnosti predstavljati poslušne patuljke koji se
povinuju nepisanom zakonu? Kada će predsednik Olimpijskog komiteta Srbije,
gorostasni Vlade Divac, i jednaki sportski velikan
Aleksandar Šoštar, predsednik Sportskog
saveza Srbije, "prešaltovati"
Snežanu u plavom dresu na
domaći teren i ubediti državu da je poslednji trenutak za spas srpskog sporta?
Miroslav Vislavski
Nećkanje oko donošenja zakona o sportu koje traje
deset godina demokratske vladavine, koju karakteriše raskrčmljivanje svega
vrednog u Srbiji, dobija svoje finale sa potapanjem višedecenijskog najboljeg
proizvoda. Sport je na kolenima!
Nikad ponizniji i poniženiji! Klubovi više nemaju mogućnosti
da finansiraju najosnovnije potrebe za
takmičenje. A bez takmičenja nema ni sporta. Ministarka je pozvala dvojicu
čelnika najznačajnijih sportskih institucija koje predstavljaju - Olimpijski
komitet i Sportski savez Srbije - da se sa njima slika i poruči da je potrebno
doneti zakon o sportu! Istovremeno je sa ponosom govorila o izvanrednim
rezultatima koji su ostvareni u srpskom sportu za vreme njenog ministrovanja.
"Svetska kriza" je uzročnik naših problema u sportu. Zato neće biti
povećanja budžeta. Prošlogodišnji je nedovoljan, a ovogodišnji je još nedovoljniji! Ko treba da polaže račune zbog
nezadovoljavajućeg budžeta, zbog zakona koji je deset godina na stendbaju,
zbog strategije koja je mrtvo slovo na papiru (možda lepo napisana, ali bez budžeta za sprovođenje), zbog nepostojanja
sistemskih rešenja i agonije koja je okovala sport u lokalnim samoupravama...
Ko je odgovoran - da li sportisti ili ministarka? Pa valjda onaj koji drži
instrumente kojima utiče na prilike u sportu. Po formaciji i objektivnoj
odgovornosti to je prvi državni činovnik kome je poveren resor sporta! Dakle,
ministarka!
Ne meša se u svoj posao
Ali, Snežana Marković-Samardžić, sem što se šepuri
na sportskim manifestacijama i događajima, na putevima naših sportskih
ekspedicija i u sportskoj javnosti, još ništa posebno nije nametnula Vladi,
odnosno Narodnoj skupštini. Nije
"zakuvala" stvar oko zakona o sportu, privatizacije sporta,
sportskog budžeta, niti oko strategije koja je
usvojena samo na Ministarstvu,
kojom se frlja kao važnim dokumentom. On bi to bio da ga je usvojila barem Vlada
Republike Srbije, ili da je na njemu kreiran budžet. Ali to se ne dešava. Ona
vešto nameće svoju važnost u raspolaganju sredstvima koja su slobodna, a koja
su formirana zakidanjem od nedovoljnih para za programske potrebe srpskog
sporta. "Šarmeri" i vešti da izmuzu ono što se država smilovala da podari sportu ministarkini su favoriti.
Takvi su Boričić, Karadžić i još poneko... Ne bi ni to bilo loše kada bi ta sredstva dospevala do klubova u
lokalnoj samoupravi. Ali, o tome nema reči. Kao što je nema ni kada je reč o
borbi za sistem na nivou lokalne samouprave.
Strašno
je što se i tamo gde su stvari čiste i
jasne, tamo gde je na sceni pravno nasilje, kao što je u slučaju Rvačkog kluba Vojvodina, ministarka solidariše sa
rvačkim despotom, koga oličava predsednik
Rvačkog saveza Srbije. Dakle, mada je inspekcijski nadzor Ministarstva došao do
nalaza iz koga je vidljivo kršenje pravnih normi od strane organa rvačke
organizacije na štetu Rvačkog kluba Vojvodina, gospođa ministarka je obustavila aktiviranje
inspekcijskog nadzora. I na taj način je samo pojačala sumnju oko smene Vojislava
Tabačkog, donedavnog pomoćnika za sport, koji je odavno trn u oku Željku
Trajkoviću. A pošto Željko dobro stoji sa Mlađinim "gejevima", iz čijih redova je i Snežana
Marković-Samardžić, sve je jasno. Uprkos tome, izgleda da je progovorila savest rvačkih poslenika, koji su na
poslednjoj sednici svoje skupštine povukli nesuvislu odluku kojom je jedan od
najuzornijih rvačkih klubova izbačen iz Rvačkog saveza Srbije. Nakon godinu i
po dana mukotrpne borbe, Vojvodina, njeni takmičari i članovi ponovo su u
sastavu Rvačkog saveza Srbije! A ministarka nije želela u tome da učestvuje.
Ona, u stvari, ne želi da učestvuje u svom poslu. Najspokojnija je kada u
plavom dresu Srbije putuje na razna takmičenja, a da pri tome još nema ni finansijskih opterećenja!
U isto vreme dok gospođa ministarka sa Tomislavom
Karadžićem na čudesnom delu Radomira Antića veliča fudbalsku organizaciju
polažući kamene temeljce bez projektanta reprezentativnog uspeha i ispijajući
šampanjac sa Toletom, Borisom i vojnim ministrom, fudbalski klubovi sa
najzvučnijim imenima u Srbiji u samrtnom su ropcu.
Vladari bez kompleksa
Crvena zvezda je klinički mrtva od višemilionskih dugova
koji je dave uprkos entuzijazmu, upornosti, prkosu i borbi koju vodi Vladan
Lukić sa svojim timom. U takvom vrtlogu, predsednik udara glavom o zid.
Tera svoje najodanije koji su mu pomogli da se počne vraćati poverenje u
instituciju Zvezde. Na udaru je bio Petar Krivokuća. Njegovom smenom
otvoreno je privremeno mesto za Kratkog Ostanića. Zašto, ubrzo je usledio odgovor, kada je prvi Pižonov kiks iskorišćen da se
trener sa diskutabilnim karakterom, sa mesta direktora Omladinske škole ponovo
nađe na kormilu Zvedine struke.
Partizan još na neki način kontroliše svoje dužničko
ropstvo - ili se bar tako čini.
Evropa mu je ružan san, mada je on primeren višegodišnjoj javi našeg najbolje plasiranog u Evropi! Dakle, bez posebnih rezultata! Savo
Milošević, Bata Mirković, Ljubiša Tumbaković... nisu uspeli da se domognu crno-bele lađe. Zato je njihov drugar Albert
Nađ odabran od predsednika Đurića da "pokrije" velikane
Tumbine generacije. Razumljivo, jer im je zajednički kod. Kao da su braća
rođena po karakteru i retoričkim sposobnostima.
Vladan Lukić i Tomislav Karadžić se prepucavaju na
neprimeren način. Ili je reč o načinu primerenom njihovim karakterima. Upućene
su ozbiljne pretnje, ako je verovati Karadžiću. Lukić negira navode prvog
čoveka srpskog fudbala. Njih dvojica treba da su primer onima kojima se preti Zakonom o sprečavaju nasilja, a sami su protagonisti
nasilničkog ponašanja. Pretnje Vladana Lukića su posledica nemoći najsrpskijeg
kluba koji se ne pita naročito za prilike u srpskom fudbalu i bojazni da će
crnogorski kartel po inerciji odlučivati o budućem svojinskom statusu
nekadašnjeg evropskog i svetskog klupskog prvaka.
Tole je zaposeo vrh nacionalne kuće fudbala, nakon što je
u nekoliko navrata bio po onoj crnogorskoj - "i ja do njega!" Uskakao
je na mesto Miljana Miljanića, pa kasnije na mesto Zvezdana Terzića
kao njihov potpredsednik. Održao
je tradiciju da Crnogorci upravljaju i odlučuju o srpskom fudbalu. Razumljivo
kada to nisu znali ni Nemanja Stanković, ni Nebojša Leković, a ni
pokojni Miroljub Rajić. Danas je apsolutni lider koji je skepticima
odgovorio najbolje tamo gde su ga "argumentovano" osporavali.
Spočitavajući mu da ne govori strane jezike, brinuli su za našu diplomatiju i
odnose sa svetskom i evropskom kućom fudbala. Ali Tole je bez kompleksa zbog
svog lengvidža, uvek transparentan sa nekim trećim, izgradio odličnu komunikaciju sa Platinijem
i Blaterom.
Čelnik Kuljana Milorad Džomba prostačkim porukama uvredljivog sadržaja namenjenim
našim najtrofejnijim klubovima odvlači pažnju sa Hajdukove nevolje. Njegov
teren je pripremljen tako da asocira na predsednikovo prezime i u takvom je
stanju da bi takmičarski organi mogli zabraniti i rekreativne aktivnosti, a ne
prvoligaške utakmice!
Uprkos lepim terenima, zidovima i nameštaju u Vojvodini nedostaju kredibilni operativci koji
nose atribut direktora. A treneri su za jednokratnu upotrebu, stalno na
pokretnoj traci. Doduše, aktuelni Milan
Đuričić je za dvokratnu upotrebu. Čeka se "spasitelj" Bekvalac,
koji bi mogao na primeru nekadašnjeg
Glišovića u Radničkom iz Niša da po ko zna koji put zasedne na čelo
struke. Ali od kada nemaju Glišovića, Nišlije nemaju ni prvoligaša. Selektor Buturović nikako da formira tim
kvalitetnih operativaca, pa mu Rabrenović dođe kao kopija prethodnika, a
Pantelić kao ministar na prvom radnom mestu... Zato se sa Vojvodinom poigravaju
i sudije i fudbalska organizacija, koja ne računa na kadrove iz najstarijeg
prvoligaša u Srbiji. Tako je odlučio svemoćni Tole. Onaj koga sa Vojvodinom
vezuje "lep period" kada je kao iskusan pragmata bržebolje odgovorio na poziv Vošinog grobara Miodraga Kostića, da mu služi kao portparol za objašnjavanje
nesuvislih Koletovih smena za kojima je posezao u svojoj nemoći da napravi
rezultat.
Vraćanje zemlje na pravi kolosek
"Plavi golubovi" su, napojeni vodom sa
Zlatibora, visoko poleteli. Ali to nije garancija Spartaku da će trajati više
od jedne godine. Naprosto je usud ovog kluba da je u elitnom takmičenju uvek
kratko trajao. I koliko god se Tole odupirao odgovornosti za večitu turbulenciju
"Špartaka", njegova odgovornost je
stalna dokle god se vodi Subotičaninom. U minulih dvadeset godina oslanjao se
po pravilu na "alkoholičare" Momu Rajića, Kneževića i Simovića.
To su njegovi puleni iz vremena privatizacije fabrika koje proizvode
"vatrenu vodu". Kada se Tole oslobodio Palićkog "Podruma"
iz podruma je komandovao svojim štićenicima. Proizvođači alkohola Simex
i Čokanska vinarija, doduše bez Rajićevog "Spasa", i sada su
garancija visokom letu golubova. Gazda Dragan Simović je u fudbalu poput
plavog goluba - lako i visoko poleti, ali kratko traje.
Svi oni i drugi traže titulara kojeg država ne određuje. A
formalni titulari taktiziraju i nalaze opravdanje svojoj nedoraslosti i
neznanju da vode i grade kvalitetan fudbal u raznim razlozima. Istina, praviti
fudbal po evropskom receptu teško je graditi u nedostatku pravnog ambijenta.
Zato im treba omogućiti da postanu suštinski vlasnici klubova... Da se konačno
demistifikuje njihova sposobnost u svetu biznisa i uspešnost u
"drugim" poslovima... Tada će se pravednije suditi i videti ujedno
kakvi su oni golubovi - letači ili prevrtači!
Po meri partijaca
Snežana
Marković-Samardžić pre nego što je postala ministarka nije gledala fudbalske
utakmice. Zato su kod nje silne zablude. Zato je njena pažnja usredsređena samo
na reprezentaciju i pomalo na nasilje u fudbalu, kao delu opšte pojave u državi po meri njenoj, njenih
partijaca i njihovih koalicionih partnera. Ona ne razume da su desetine hiljada
mališana i mladića u fudbalskim klubovima na svojevrsnom životnom školovanju i
da tamo država i njeni instituti i instrumenti moraju da dejstvuju. Da bude
manje nasilja, kriminala i narkomana, a više ljudi i radnika koji će ovu tužnu
zemlju vraćati na kolosek njenih istorijskih tekovina i vrednosti.