Uvodnik
(Pr)osudite sami
Ćutnja
Milovan Brkić
Gledam one u Skupštini, razjedinjena
opozicija želi da ode vlada. Satima
otvaraju usta. Mi smo ih izabrali.
Poslanici vladajuće koalicije govore da nam je dobro.
I neka nam je. Opozicija zna da
je Srbija na rubu provalije. Treba samo koraknuti.
Ko su
ti ljudi koji mogu da
govore satima. Ništa ne kažu, a za
to dobijaju velike pare! Zašto misle da
smo mi koji sedimo kod kuće
pred TV ekranom i uvek se ispočetka
nadamo da ćemo čuti nešto suvislo - budale? Zato jer mi to jesmo. Sve što nam se već godinama
dešava držimo ili božjom voljom,
ili njegovom kaznom, ili posledicom
svetske krize.
Jedino mangupi
u skupštinskim redovima, i oni
u vladi, nisu krivi ni za
šta. Otplaćujemo kredite uz
lihvarske kamate i ćutimo, gubimo
posao i ćutimo, radimo besplatno
i ćutimo, crkavamo jer ne možemo da preživimo
ni uz platu,
ni uz penziju.
I ćutimo. Kad dođemo u bolnicu koja se raspada - ćutimo. Kad mesecima
čekamo na pregled koji život
znači - ćutimo. Kad staru majku
ili oca moramo
da pustimo da bolesni kući trunu, jer
za njih nema
domova - ćutimo. Kad decu ne možemo
upisati u dečji vrtić - ćutimo. Kad ih upišemo u vrtić i
kad tamo gladuju, a vaške
ih grizu - ćutimo. Kad moramo
da živimo u mraku, jer nismo
mogli da platimo struju - ćutimo. Psujemo, urlamo i besnimo
samo kada smo u kući,
pred TV ekranom, i kada gledamo
zasedanje Skupštine.
Odavno ne znamo
ko je šef opozicije.
Naš predsednik vlade je opsednut sobom. Šefica poslaničkog
kluba vladajuće koalicije je žestoko intelektualno nevina. Portparolka najjače stranke izgleda kao da dolazi
sa štajge. Najžešći opozicionari
sikću na kolege koji vladaju.
I obratno. To tako ide dok su
uključene TV kamere. Kada se one isključe svi ti jebivetri
odlaze zajedno u restoran u kome plaćaju ručak
manje nego što košta sendvič
sa margarinom. Nikome od tih
govornika ne pada na pamet - zašto
bi kad ćutimo - da priznaju kako
im je jedini posao višegodišnje blebetanje na sve teme
i višegodišnje pljačkanje sirote zemlje. I dok oni žestoko
trzaju jezicima, beogradske ulice izgledaju gore nego one u Čikagu za vreme
Ala Kaponea.
Prošle nedelje
u novobeogradskoj Areni SNS
je održala konvenciju povodom dvogodišnjice od osnivanja
stranke. Dežurni brojači sa Banjice
evidentirali su otprilike 30.000 prisutnih, dakle neprijatelja vladajuće elite, koji su frenetično aplaudirali
ruskom ambasadoru Konuzinu, i zviždali,
koliko ih grlo nosi, na
pomen imena američkih, engleskih i nemačkih diplomata.
Aca Vučić je morao da istrči
za govornicu, da prisutne pozove
da zajedničkim aplauzom umesto zviždukom, pozdrave sve goste.
Sa 30.000 ljudi
- a Toma tvrdi da može da
izvede i 100.000 na protest - može da padne svaka
diktatura. Hoće li SNS i dalje špekulisati,
čekajući da neko drugi
obori ovu diktatorsku vlast ogrezlu u najcrnjem kriminalu, koja je Srbiju bacila u ponor, a da oni
onda zasednu u stolicu ovih koje
treba odmah pohapsiti. I hoće li ih, ako SNS dođe
na vlast, zaista pohapsiti, ako već ne mogu
obesiti, jer to krivični zakon ne dozvoljava.
Hoće li doći dan kada
će magarci riknuti kao lavovi?
Nasilje vlasti,
pretnje, hapšenja, odvođenja u ludnice, pljačkanje svega što im dođe pod ruku,
slika je današnje Srbije.
Da li
ste zapazili da vođa navijača
Ivan Bogdanov, koji je vodio pobunu u Đenovi, odjednom nije više na nišanu vlasti. Zašto?
Zato što je njegov kum brbljivi državni
sekretar Slobodan Homen. Kum nije dugme.
U Srbiji se danas može preživeti jedino ako si
član pljačkaške družine okupljene
oko vladajućih partija. Za
druge nema života.
A mi uporno ćutimo, ćutimo...
Ćutanje nikom ne donosi dobro.