Tragom vesti
Kraj epohe: ukidanje
vojnog roka u vezi s NATO obavezom
Ko će sad vraćati dug otadžbini
Mada zvanično niko spolja nije naredio državi Srbiji da
ukine obavezno služenje vojnog roka, ovdašnji vlastodršci odlučili su da sami
sprovedu ovu akciju kako bi trasirali put prema maloj plaćeničkoj armiji, koja
će se uklopiti u imperijalne ambicije takozvanih velikih sila zapadne hemisfere
Nikola Vlahović
Granice Srbije već dugo
ne čuva vojska, već policija, uništeni su (u cilju "racionalizacije i usklađivanja
sa standardima NATO pakta") vazduhoplovi i teško naoružanje, uvedeno je
najpre civilno služenje vojnog roka, pa je na kraju ukinuta i sama vojna
obaveza, po planu traje i rasprodaja preostale vojne imovine, a mogući
neprijatelj koji bi izvršio agresiju na ovu državu, spolja ili iznutra,
izbrisan je kao kategorija.
Srbija više nema
neprijatelja, izgovorio je jedan njen plitkoumni ministar, imajući sve to u
vidu.
Da li je to došao
trenutak apsolutne demokratske sreće na ovim redovno nemirnim predelima, pa je
i pitanje bezbednosti konačno rešeno, ili je razoružana, razvojničena i uskoro
regionalno raskomadana Srbija skupo platila sve sulude politike potonjih
diktatura?
Ali, kao i mnogi drugi
ministri, i ovaj je izgovorio rečenicu samo do pola, jer je druga polovina sve
suprotno prvoj. U tom slučaju, to znači da će Srbija, ukoliko danas nema
neprijatelja odlaskom svoje plaćeničke vojske u zemlje koju je okupirala SAD i
NATO pakt dobiti brojne neprijatelje.
Umri plaćen
U svakoj drugoj državi,
osim u demokratskoj Srbiji, senzacionalno bi odjeknula vest da se poslednja
klasa regruta koja služi obavezni vojni rok, odazvala sa neverovatnih 98 odsto,
što se nije desilo ni u nekada sređenoj državi kakva je bila Jugoslavija. Šta
taj poslednji odziv regruta može da govori? Da li je nekoga opomenuo,
p(r)otresao ili osvestio ovaj krik jedne generacije koja pokušava sebe negde da
pronađe, jer joj domovina ne daje nikakvu nadu, niti putokaz kojim bi trebalo
krenuti?
Da li je to došlo do
spontanog bunta tradicionalno vojničke Srbije, može li plaćenička vojska biti
ono što je regularna vojska, zašto je neko požurio da "pacifikuje"
ovaj narod skidajući mu i poslednje objekte časti?
Zašto nije, ako je
klasična obuka skupa, organizovana kratkotrajna ali obavezna najosnovnija obuka
i shodno tome periodične edukacije kako stečena znanja ne bi bila zaboravljena
i kako bi se vojno sposobni upoznali s novim tehnologijama?
Nije li Švajcarska konfederacija, koja je daleko
ispred Srbije u svemu, jednom zauvek uvela sličan sistem u kome je svaki
sposobni Švajcarac istovremeno i vojnik po potrebi, zar nisu brojne zemlje
Evropske unije daleko od ideje da ukinu regrutne komisije i obavezno služenje
vojnog roka?
Sve govori da je Odluka
Vlade Srbije o obustavi obaveze služenja vojnog roka od 1. januara 2011. godine
u najvećoj meri proizvod potreba američke imperije za što više stranih
plaćenika, jer je jedan poginuli vojnik ove posrnule velesile politički problem
u samoj Americi, a smrt stranog plaćenika nije ni vest u novinama nego interni
statistički podatak.
S druge strane, režim
koji će Srbiju pokušati da uvede u NATO pakt bez referenduma ima debeo razlog
da sebi već sada obezbedi plaćeničku pretorijansku gardu koja će imati
prvenstvenu obavezu da brani politiku kojom je predviđena predaja preostalih
tragova suvereniteta, a time i vojne sile kao garanta tog suvereniteta, nego
što će braniti ustavni poredak.
Problem je, međutim, u
tome što su najveće evropske vojne sile, uprkos tome što su članice i Evropske
unije i NATO pakta, ipak očuvale svoje nacionalne armije, svoju vojničku
tradiciju i svoje osobenosti, te nema drugog razloga zbog koga je Srbija
besramno ostala bez svoje redovne vojske, osim najbednije podaničke psihologije
sadašnjih vlasti.
Odziv bez lozinke
Umesto da osavremeni
regrutne centre, učini ih jeftinijim i efikasnijim, prekine sa stalnim pozivima
na "dug otadžbini" (uz pretnju zatvorom čim se pojave na granici
domovine) onim građanima Srbije koji su otišli iz nekadašnje Jugoslavije i koji
su stekli drugu domovinu i njeno državljanstvo, ova država i njena vojna
administracija su do te mere taoci "zarobljenog uma" i nekih drugih
vremena, da su nova destrukcija, kao i samoukidanje vojne obaveze bili logičan
nastavak politike ekstremnih rešenja.
Na taj način je narodu
koji je pretrpeo politiku režima Slobodana Miloševića i njegovog vojnog i
paravojnog krila, koji je uprkos tome smogao snage i hrabrosti da se herojski
suprotstavi u novijoj istoriji nezapamćenoj agresiji 19 zemalja NATO pakta,
oduzeta jedna od poslednjih institucija u koje je verovao kao oslonac u slučaju
rata ali i u miru.
U vojsci je srpski
seljak kroz vekove sebe školovao, sticao zanatska znanja, širio svoje socijalne
vidike i bolje razumevao i sebe samoga i svoju, vazda nemirnu domovinu. U
vojsci je srpski intelektualac sebe potvrđivao kao čoveka, izdizao svoju
ličnost i svoj ljudski potencijal do granica najvećeg duhovnog i fizičkog
heroizma. U vojsci su nastajale slavne generacije buduće srpske elite, ali i
večna prijateljstva, vojska je bila dokaz da je neko odrastao i zreo čovek.
Zašto je sve ovo danas sramota reći, i zašto
je onaj tihi bunt današnje omladine koja je odzivom poslednje klase od 98 odsto
bio i jedini odgovor još jednoj etapi davljenja ovog naroda i njegovog nasleđa?
Ali, ono na šta
zaboravljaju i duhovni inspiratori čerečenja srpske vojske, i domaći izvođači
tih radova, to je karakter i tradicija ovdašnjeg čoveka. Srbin je vojnik, sa
ili bez regrutne komisije, sa ili bez obaveznog služenja vojnog roka. To će
uskoro i njima postati jasno, jer je za služenje vojnog roka "po
novom", ostavljena mogućnost svakom pojedincu da pristupi obuci svojom
voljom.
I ovo bi moralo da
zanima ministra vojnog i sve one koji su zdušno radili na ukidanju vojnog roka:
prema poslednjim istraživanjima Galupa, inače najozbiljnije agencije za
ispitivanje javnog mišljenja, vojska je institucija kojoj se u poslednjih
nekoliko godina sve više veruje, i po tome je među građanima Srbije na prvom
mestu. Preciznije, svakim činom dodatne devastacije vojske kakvu ovaj narod
poznaje, vera u nju je sve više rasla.
Očigledno, ne zbog
reformi u sadejstvu sa lovačkim društvom iz američke države Ohajo, nego iz
unutrašnjeg bunta, vere u vojničku tradiciju (bez obzira na prolazna politička
ustrojstva), ali i činjenice da su sve druge državne institucije razorene ili
javno kompromitovane u znatno većoj meri nego što je to bila vojska.
U koga će od sada narod
tako bespogovorno verovati, i koja će to omladina sada "vraćati dug
otadžbini"?
Sirotinjski kadar
Bivša vojska Srbije i
Crne Gore, a ranije JNA, ostavila je teško breme konačno samostalnoj državi
Srbiji i njenoj armiji koja treba u budućnosti da bude efikasna, odbrambena,
sofisticirana, inteligentna i dovoljno razumna da koristi tradicionalna
iskustva sa vremenom u kome živi.
Zahvaljujući naopakoj
politici koju je vodila takozvana srpska politička elita poslednjih 20 godina,
širena je gubitnička psihologija i u vojsci, jer su sve državice nekadašnje
Jugoslavije stvorile svoju armiju, samo je srpska vojska ostala zaparložena u
svojevrsnom "jeljcinizmu" prolaznih ministara odbrane, te je u svakoj
etapi dodatno propadala.
Najzad, kad se pojavilo
malo nade da će vojne reforme (u duhu proglašene vojne neutralnosti) konačno
dati rezultata, sadašnji ministar odbrane stvorio je demagošku matricu na dva
koloseka: na jednom "vozi" oficirski kadar u pravcu plaćeničkih
"misija" za račun osvajačkih pohoda SAD, a na drugom izvozi,
manje-više sve što namenska industrija proizvede, i od toga prevashodno pravi
politički kapital za sebe i svoju stranku, ali i veliku finansijsku dobit za
određenu grupu ljudi (o čemu ovaj magazin već mesecima dokumentovano piše -
prim. aut.).
Tako Vojska Srbije
polako prestaje da bude stvar naroda i države, a postaje stvar jednog
ministarstva i stranke koja "popunjava" taj osetljivi resor.
Nažalost, "oči i uši" Vojske Srbije, danas se kao u najgorim
vremenima skorije istorije više bave neoboljševičkom istragom unutrašnjih
neprijatelja, pa čak i međustranačkim cinkarenjima, nego što se bave borbom za
vojnu neutralnost na koju Srbija ima pravo, i koju joj ne bi osporio ni Istok
ni Zapad posle svega što se ovde u poslednjih 20 godina desilo.
U vašarskoj atmosferi
sveopšte rasprodaje vojne imovine, prestanak važenja obaveznog vojnog roka u
Srbiji, višestruko je štetan događaj.
Pre svega, uvođenje
plaćeničke vojske neće sačuvati budžet, nego će ga dodatno opteretiti, a samu
vojsku neće učiniti više efikasnom niti kadrovski bogatijom, nego će srpska
sirotinja popuniti njene redove u potrazi za bilo kakvom "državnom"
platom. Jer, ne treba očekivati da će u dobrovoljnu ili u plaćeničku vojsku ići
onaj ko bi svojim obrazovanjem ili talentom mogao da učini srpsku vojsku
bogatijom i sadržajnijom "ljudskim faktorom". Takav će u sadašnjim
ekonomskim i političkim okolnostima radije da napusti Srbiju i potraži posao u
srećnijem društvu od ovoga u kojem živi.
Plaćeni patriotizam
S druge strane,
ukidanjem vojnog roka, nestaće jedan duh obaveznog vojničkog vaspitanja koji
je, sviđalo se to nekome ili ne, stvarao od mladih momaka zrele muške članove
društva koji su kroz "armijsku katarzu" prvi put dolazili do spoznaje
discipline i samodiscipline, prvi put doživljavali sebe kao nezavisne ličnosti
i zauvek u očima svoje porodice i društva smatrani za odrasle ljude.
Takvi ljudi su stvarali
jedno zdravo, umereno patrijarhalno društvo, i to nije ni fraza ni mali
mačo-manifest, jer je lako dokazati da njima ide u zaslugu sve što je sagrađeno
u periodu do raspada bivše zajedničke domovine. Taj poluvekovni znoj, trud i
zajedništvo ondašnje vojske i akcijaške omladine danas je predmet besomučne
rasprodaje kako drugde, tako i u Srbiji.
Uvođenje "plaćenog
patriotizma" u vojsci nije ništa bolje od nedavnog pokliča salonskih
nacionalista i nasilja koje su parazitski vršili nad građanima, uterujući ih u
blato besmislenih i krvavih ratova. Ukidanjem redovnog i obaveznog vojnog roka,
ova državna administracija je prekinula jednu od poslednjih veza sa sopstvenim
narodom, pre svega, njenom omladinom koja je upravo zbog nebrige i mentalnog
terora koji se nad njom medijski putem raznih "rijaliti" terora
sprovodi, svrstana u "horde", "huligane", "navijačke
grupe" i "ekstremističke organizacije".
Da je u toku ozbiljan
projekat američkog "ohrabrivanja" Srbije da izvrši prekompoziciju iz
neutralne u vojno zavisnu državu, postalo je jasno onda kada je u Skupštini
Srbije zamenik šefa Poslaničke grupe G17 Plus Vlajko Senić rekao da će podržati
odluku o ukidanju obaveze služenja vojnog roka i da će
"...profesionalizacija vojske i ukidanje odluke o vojnoj neutralnosti
otvoriti put da budemo član najmoćnijeg vojnog saveza na svetu!", pa je
još dodao kako je
"...profesionalizacija najvažniji korak koji vojska čini u
proteklih nekoliko godina i još jedan od koraka koji će doprineti da Vojska
Srbije postane punopravni član NATO", posebno naglašavajući očekivanje da
će naredna vlada ići korak dalje i da će ukinuti odluku o vojnoj neutralnosti.
Odluka o prestanku
važenja redovne vojne obaveze doneta na sednici Vlade Srbije 30. septembra
2010. godine, i to bez prethodne promene Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj
obavezi, samo je dokaz više o skandaloznoj politici koju današnji vlastodršci
vode dekretima "o miru" i "dekretima o zemlji", kao na
boljševičkim kongresima 1917. godine.
Mada neke planirane
izmene govore da bi rezervni sastav Vojske Srbije ubuduće bio podeljen na
aktivnu rezervu i pasivnu rezervu, i da će takozvana aktivna rezerva
predstavljati obučeni rezervni sastav Vojske Srbije koji će biti angažovan
"...za popunu jedinica VS i MO radi izvršavanja zadataka u određenom
periodu i čija će prava i dužnosti biti regulisana zakonom i zaključenim
ugovorom", nema nikakve sumnje da su godine institucionalne i moralne
demontaže celog jednog naroda, ostavile takve posledice da je pozivanje "u
rezervu" nešto potpuno nerealno. Ogroman broj onih koji su ranih
devedesetih godina XX veka pozivani "na vežbu" i "u
rezervu", a, u stvari, gurani u rat bez ratnih ciljeva i na front bez
saveznika, teško će se odazvati i ovoj današnjoj vlasti, posebno zato što
većina njih zna da će biti statisti u mirnodopskim bahanalijama vladajuće
političke klike, a ne branioci vojno ugrožene otadžbine.
Uoči razliku
U američkim medijima pre
par godina počele su ozbiljne spekulacije o tome da će ponovo biti uvedena
redovna vojna obaveza. U SAD je proteklih nekoliko godina na internetu sve
vrvelo od glasina da se opet uvodi vojna obaveza, što je očito bila instrukcija
Pentagonovih službi s idejom da ispitaju kako bi narod reagovao na ovakvu jednu
informaciju. S druge strane, SAD su snažno uticale na svoje evropske saveznike
da ukinu redovno služenje vojnog roka, što su mnogi od njih i uradili, ali ne i
jedna Nemačka.
Odgovor na pitanje zašto
su Americi potrebni profesionalni vojnici iz sastava NATO, a ne regruti koji će
se obučavati u svojoj domovini i baviti njenom odbranom nakon toga, više je
nego jasan: u takozvane mirovne misije, američkoj imperiji potrebni su
profesionalni vojnici - plaćenici. Oni koji su spremni da zaborave verska,
nacionalna i politička ubeđenja, ali i brojne moralne kodekse koje je
dosadašnja civilizacija izgradila.
Nedavno je grupici
crnogorskih oficira i vojnika predavanje u vezi s tim održala britanska vojna
ekspertkinja Viktorija Sim Tejlor, govoreći da bi oficiri u modernoj
(plaćeničkim - prim. red.) vojsci ipak
trebalo da budu više politički svesni, ali i u toku sa svim
socijalno-ekonomskim kretanjima u društvu (misleći na društvo okupirane
države), što govori o potrebi osvajača za što dužim boravkom na zaposednutim
teritorijama. U vezi sa tim, Vlada Srbije i Ministarstvo odbrane u svakom
momentu mogu sebi da postave pitanje: šta ćemo mi tamo? Umesto toga, ovde se
radi na ukidanju vojne neutralnosti, a ukidanje redovnog služenja vojnog roka
bio je poslednji korak do ostvarenja tog nauma.
Vrlo neubedljivo zvuči objašnjenje
pojedinih, dobro plaćenih vojnih analitičara bliskih današnjoj političkoj
koaliciji na vlasti, da je razlog ukidanja regrutnog sistema između ostalog i
taj što današnji regruti ne stignu da za vreme redovnog vojnog roka ovladaju
modernim vojno-tehničkim sistemima, a ako bi se zbog toga vojni rok produžio to
ne bi politički bilo popularno, i to političari ne bi prihvatili.
Danas u Srbiji ne
postoji dovoljno snažna i prosvećena politička opozicija koja bi postavila
javnosti pitanje zbog čega Nemačka, Grčka i Turska kao najveće članice NATO
pakta centralne u južne Evrope i dalje imaju obavezno služenje vojnog roka, i
zašto je tako važno da se Srbija koja nije članica ovog saveza, već sada udvara
njegovim standardima. Ili, zašto nije primenjen model Nemačke: vojnici na
redovnom odsluženju vojnog roka, a oficiri i podoficiri po ugovoru!
Zanimljivo, ali upravo
nemački vojni stručnjaci smatraju da vojska mora da ima vezu sa svojim
narodom da ne bi došlo do pretvaranja vojske u neku vrstu pretorijanske garde u
službi vladajuće politike!
Na kraju, nikako ne
treba zaboraviti da je najnovija prošlost Srbije pokazala šta se dešava kad
vojska postane privatni posed jednog čoveka i njegove politike, i kako je lako
preokrenuti slavnu vojničku tradiciju u varvarstvo. Ali ni to nije bilo sve.
Današnjim vlastodršcima palo je na pamet da sve rasprodaju, a što nije za
rasprodaju da dobrovoljno predaju na uslugu svetskim policajcima. Da su u
pitanju samo stvari, nekako bi bilo podnošljivo, ali, u pitanju su ljudi...
Dođi kući,
nećemo ti ništa
Sve što je Vlada Srbije sa Ministarstvom odbrane zamislila,
u trenutku donošenja Odluke o prestanku obaveznog služenja vojnog roka, istog
momenta je bilo suprotno sa važećim Zakonom o vojnoj, radnoj i materijalnoj
obavezi.
Jer, u njemu doslovno piše (član 2) da je "...vojna
obaveza pravo i dužnost građana da se pripremaju i osposobljavaju za učešće u
odbrani", i dalje (član 3), da je "...vojna obaveza opšta i podležu
joj svi državljani Republike Srbije, a sastoji se od: regrutne obaveze, obaveze
služenja vojnog roka, obaveza vršenja civilne službe i obaveza u rezervnom
sastavu koje se vrše pod uslovima propisanim ovim zakonom".
Šta može da se desi građaninu koji nije služio vojsku jer se
godinama nalazio na radu u inostranstvu, a želi da dođe u domovinu
i veruje medijima i odlukama Vlade Srbije? Šta ako naiđe na nekoga od
pograničnih vlasti koji sprovodi zakone Republike Srbije, a ne protivzakonite
odluke Vlade Srbije?
O, optimista
Uveren da će od 2011. godine Vojska Srbije imati 11.000
profesionalnih vojnika (od planiranih 16.000), ministar Šutanovac optimistički
predviđa i regrutovanje 2.000 dobrovoljaca. Na čemu je utemeljena ta
pretpostavka, nigde ne piše.
Trenutno je u sastavu Vojske Srbije oko 8.000 profesionalnih
vojnika, a nešto manje od 4.000 vojnika je na redovnom odsluženju (par
prethodnih i poslednja klasa).
Može li, zaista, sa mizerno malom platom od 27.000 dinara
taj budući vojnik profesionalac biti oslonac ove države i njene bezbednosti?
Jer, ne treba zaboraviti, čak i za one koji budu upućeni u jedinice posebne
namene, kao što su specijalne brigade iz Pančeva i Niša i obezbeđenje
administrativne linije sa Kosovom i Metohijom, neće imati više od 5.000 do
najviše 10.000 dinara posebnog dodatka.
Šta govori Dinkićeva
matematika
Dok još niko iz Ministarstva odbrane nije ni pominjao
mogućnost ukidanja služenja redovnog vojnog roka (reč je o periodu kada je
ministar bio Zoran Stanković), univerzalni ministar svih vlada Mlađan Dinkić
javno je govorio da "pripreme za ukidanje služenja vojnog roka"
podrazumevaju izdvajanje 2,4 odsto bruto društvenog proizvoda godišnje za
vojsku, pa je još izračunao da će u naredne četiri godine iz budžeta Srbije za
vojsku biti izdvojeno 50 milijardi dinara više nego što je planirano, što je
iznos jednog celog godišnjeg vojnog budžeta, ali da je bezbednost zemlje
preduslov za brz ekonomski razvoj i da je Ministarstvo finansija zato spremno
da podrži predlog Ministarstva odbrane SCG i Generalštaba za reformu vojske.
Čak je i tadašnji ministar odbrane Zoran Stanković govorio
da se nada da će reforma sistema odbrane biti izvršena na zadovoljavajući i
prihvatljiv način, ali i da te promene ne mogu da se obave bez adekvatnog
finansiranja.
U današnjim okolnostima, kada "nije politički korektno"
govoriti o velikom trošku koji ide na teret oporezovane sirotinje, ova
Dinkićeva računica ozbiljno govori o lažnoj "racionalizaciji" vojske.
Onaj ko je bez referenduma planirao da uđe u NATO pakt, odlično zna da je to
skupo zadovoljstvo i da će Srbija morati da plati ulaznicu u ovo društvo kao
što su i drugi, mnogo bogatiji plaćali (mnogi od njih bi danas platili da
izađu, ali je kasno jer su i suviše upleteni u vojno-tehničke obligacije sa
SAD).