Krađa

Tragedija Soko Štarka: izgubljen u kolopletu međunarodne "investicione" mafije 

 

Hijena javlja: Soko pojeden. Kafa popijena. Prijem.

 

  U političkom smislu bratstvo i jedinstvo je propalo, ali se ono uvek ponovo javlja onda kada treba opljačkati ovaj narod. Soko Štark su od Srba i preko Srba kupili Slovenci, koji su ga utrapili Hrvatima, kojima je glavni vlasnik italijanizovana porodica Tedeski, što znači "Nemac"

 

Milan Malenović

 

Konditorska industrija Soko Nada Štark ima osamdesetogodišnju tradiciju. Nekada je bila jedna od najvećih firmi te vrste u staroj Jugoslaviji, a i danas je u Srbiji na samom vrhu po broju i kvalitetu svojih proizvoda.

Na vrhuncu poslovanja Štark je zapošljavao više od 4.000 radnika, a njegovi su se proizvodi izvozili na sve četiri strane sveta. I sada ovo preduzeće u mnogim zemljama ima sigurno tržište za svoje proizvode.

Štark bi tako mogao da se ubroji u malobrojna uspešna preduzeća potekla iz ove zemlje. Umesto radosti i profita, on, međutim, svima zadaje najviše glavobolje.

Još početkom devedesetih godina XX veka, po ondašnjem zakonu, radnici su postali deoničari ove kompanije. Vremenom, njihove akcije su volšebno nestajale da bi krajem 1994. godine u preduzeću bio iskazan samo društveni kapital. Početkom ovog veka radnici su pokrenuli sudski postupak u kome bi trebalo da se utvrdi da je njihovo suvlasništvo za nekih 22 odsto veće od onoga što je 14. avgusta 2001. utvrdila Direkcija za procenu vrednosti kapitala.

Ovaj postupak je još uvek u toku, a spornih 22 odsto nikako nije bez značaja za celu priču koja sledi.

 

Radnici i lopovi

 

U postupku privatizacije 2005. godine većinski udeo u Štarku od srpske države otkupljuje Grand kafa iz slovenačke grupacije Droga Kolinska. Država je svoje akcije doslovce poklonila po ceni od 10 evra (tadašnjih 900 dinara) po komadu i celo preduzeće otuđila za samo 36 miliona evra. Samo plac u beogradskoj Kumodraškoj ulici veličine 7,5 hektara, u posedu Štarka, vredi daleko više.

Namera tadašnjih vlasti, ako i nije bila pljačka onoga što je generacijama stvarano, bila je da se stvore uslovi da novi vlasnik visokim investicijama nadoknadi nisku kupovnu cenu i omogući dalje poslovanje Štarka. Kvaka je jedino u tome što ni Grand Kafa, a još manje slovenački investitori nisu poznati po ulaganjima, već daleko više po otimanju.

Tadašnji generalni direktor Štarka Vojislav Đorđević odbio je da spreči privatizaciju ukazivanjem na još aktuelni sudski spor u pogledu 22 odsto vlasništva rečima koje će ostati upamćene u istoriji: „Neće meni radnici da prodaju firmu."

I firmu, tako, prodadoše lopovi.

Tadašnjem V opštinskom javnom tužilaštvu, Ministarstvu ekonomije i Agenciji za privatizaciju 6. aprila 2006. stigle su prijave protiv novih vlasnika i rukovodilaca Soko Štarka. Razlog za prijavu je bilo to što je novi vlasnik prilikom podnošenja ponude za otkup državnog udela naveo: „Ponudilac planira da radi na povećanju uposlenosti kapaciteta i efikasnosti poslovanja, unapređenju organizacije poslovanja i promovisanju proizvoda preduzeća na tržištu. Kao rezultat, ponudilac očekuje da ostvari profit u budućem periodu, kao i poboljšanje svih ekonomskih parametara poslovanja preduzeća."

Umesto toga, posle višedecenijskog uspešnog poslovanja Soko Štark je prvu godinu privatizacije završio sa gubitkom. Gubitak je iznosio 1.110.811.721,70 dinara, ili 37,76 odsto cene koju je kupac platio da bi preuzeo većinski paket akcija.

Iako je i laiku bilo jasno da je takvim enormnim gubicima novi vlasnik, u stvari, izvlačio uložena sredstva, nijedna pomenuta prijava nikada nije bila procesuirana. Možda je razlog tome i to što među novim rukovodiocima Soko Štarka u tom periodu zatičemo Mariju Rašetu-Vukosavljević na mestu direktora finansija, ili što je direktor kadrovskih, pravnih i opštih poslova do pre dve godine bio Srđan Radovanović, donedavni teško smenjivi generalni direktor JAT-a?

 

Poslovne bahanalije

 

Pošto je pootpuštao radnike i pozatvarao i rasprodao sve pogone koje je mogao (kao primer: pogon u Andrejevici) slovenačko-srpski vlasnik je odlučio da dalju sudbinu preduzeća prepusti u ruke hrvatskoj Adriatic grupi u posedu italijanizovane porodice Tedeski.

Jedan od funkcionera Droge Kolinske bio je i Slobodan Vučićević, osnivač preduzeća Grand kafa i sin tržišnog inspektora sa Novog Beograda. Krajem juna, pošto je Istra Benc, većinski vlasnik Droge Kolinske u čijem je sastavu i Grand Kafa, odlučio da ovu svoju firmu proda zbog sopstvenih dugova u visini od skoro milijardu evra, u raskošnoj vili Vučićevića na Srebrnom jezeru upriličena je bahanalistička žurka za najvažnije poslovne partnere iz Srbije, Slovenije i Hrvatske.

Još danima pre slavlja vrtlari su uređivali prostranu baštu, a oko raskošne vile u bungalov stilu postavljano je i specijalno osvetljenje. Na dan kada je žurka počela konobari preuzeti iz obližnjih lokala u vlasništvu Grand kafe razmažene goste su nutkali specijalitetima svih vrsta. Samo na piće je potrošeno više hiljada evra, dok je na trpezama bilo i od ptice mleko, kako bi rekao naš narod.

Vučićević tada nije slavio prodaju Droge Kolinske Hrvatima, jer on u tom preduzeću ionako nije imao nikakvog udela. Još manje je proslavljao svoje odstranjenje s mesta predsednika Upravnog odbora (zamenio ga Srećko Nakić), već je s prijateljima i prijateljicama obeležavao jednu od najuspešnijih podvala koje su mu pošle za rukom.

Vlasnik nekih 23 odsto akcija Soko Štarka, koje su u paketu sa Drogom Kolinskom otišle Adriatik grupi, bila je izvesna firma Tobess s jednog ostrvskog poreskog raja. Pomenutih 23 odsto odgovara onim akcijama sa početka ovog teksta povodom kojih se i dalje vodi spor, a pravi vlasnik Tobessa je supruga Slobodana Vučićevića odnosno on lično.

Razlog za letošnje grandiozno slavlje sa sve vatrometom na Srebrnom jezeru bila je, dakle, uspešna prodaja Adriatik grupi i akcija koje su, zvanično, još uvek u sudskom sporu i koje kao takve ne mogu da budu predmet trgovine. U Srbiji je sve moguće, pa i ovako nešto.

Pošto osim pomenute porodice Tedeski iza Atlantik grupe stoje i Rajfajzen banka, kao i Evropska banka za obnovu i razvoj, malo je verovatno da se novi vlasnici Droga Kolinske, koji su za istu izbrojali 382 miliona evra, nisu dobro raspitali šta sve kupuju za svoje novce. Očigledno je da im je iz podmitljivog srpskog pravosuđa već tada signalizirano da ne brinu za akcije u posedu Tobessa, jer u ovoj zemlji mali akcionari ionako nikada nisu uspeli da dobiju nijedno svoje pravo.

Da je drugačije, valjda bi za sve ove godine bar jednom bila isplaćena dividenda. To je deo prihoda koje ostvari jedno preduzeće, a koji se deli među vlasnicima akcija. Soko Štark je, uprkos pljačkanju, poslovao sa dobiti, ali mali akcionari sve ove godine nisu dobili ni dinara. Svuda u svetu, pa i u Srbiji, zakon omogućava većinskom vlasniku da na skupštinama akcionara donese odluku o reinvestiranju dividendi. Problem na Balkanu je u tome što to većinski vlasnik zloupotrebljava, pa niti isplaćuje dividendu, niti reinvestira, već novac drži na posebnom računu pod šifrom „neraspoređena dobit" i ulaže u neke svoje poslove.

 

Do kraja

 

Kupujući Drogu, Atlantik grupa je od insolventnosti spasla Istra Benc i istovremeno uzela nešto što je na prvi pogled izgledalo kao zdrav konglomerat preduzeća iz prehrambene branše. Samo na prvi pogled, jer od 26 firmi koje čine sazvežđe Droga Kolinske, njih 24 su zatvorena akcionarska društva, što znači da imaju samo jednog vlasnika. Ostala dva su otvorena društva, jer imaju i male akcionare.

U Soko Štarku radnici imaju 5,86 odsto akcija. Čak i kada bi većinskom pribrojali i onih 22 odsto spornih akcija, njemu i dalje nedostaje 0,86 odsto do mogućnosti da zahteva zakonom mogući prinudni otkup svih deonica.

Drugo otvoreno akcionarsko društvo u okviru Droge je Palanački kiseljak, gde mali akcionari imaju čak 21,59 odsto akcija, što će reći da je prinudni otkup na izuzetno dugačkom štapu.

Do sada je većinski vlasnik u Štarku ravno sedam puta pozivao male akcionare da mu prodaju svoje deonice, svaki put bez uspeha, a upravo je u toku novi pokušaj preuzimanja. Odlučnost akcionara da ne prodaju svoje deonice nema veze sa srpskim inatom, već s elementarnom ekonomskom logikom.

Većinski vlasnik i sada s preduzećem čini šta hoće, tako da njegovo obuzdavanje nije motiv malih akcionara da sačuvaju svoje vlasništvo. Problem je cena koja je ponuđena.

Vučićević i Janezi su većinski udeo u Štarku dobili po ceni od 10 evra po akciji i misle da i sada mogu toliko da plate izgladnelim radnicima. Realna vrednost, kako ističu mali akcionari, negde je iznad 100 evra i njima ni na kraj pameti nije da poklanjaju svoje akcije, kao što je to država učinila.

 „Investitori, odnosno oni koji se tako nazivaju, moraju da nauče da plaćaju realnu vrednost za akciju, a ne onu po kojoj ih je Srbija častila," ističu mali akcionari u Soko Štarku, „Trčali smo već sedam krugova i imamo snage da trčimo još toliko, ali svoj višedecenijski, u nekim slučajevima i višegeneracijski trud nećemo budzašto da damo."

Bitka za srpsku imovinu se nastavlja.

 

 

 

 

 

 

Uvek tajkuni

 

Koliko je pravda na strani malih akcionara, iako istovremeno za njih nedostižna, kazuje i presuda Vrhovnog kasacionog suda od 22. aprila 2010. godine. U njoj veće sastavljeno od sudija Stojana Jokića, Mihaila Rulića i Mirjane Ćerasimović konstatuje:

 „Deonički kapital u bilansu tuženog (Soko Štark - prim. aut.) na kraju 1990. godine iznosio je 21,30 odsto, na kraju 1991. godine 22,93 odsto, ali je na kraju 1992. iznosio svega 0,1 odsto obzirom da je revalorizacija deoničkog kapitala u celosti pripisana društvenom kapitalu..."

Sve te godine zaposleni su od ličnog dohotka izdvajali deo za otkup deonica, ali je, kao što se vidi, sve to pripisano državi. Onda je država svoj deo spiskala na nekom tenderu i svi su ostali kratkih rukava. Osim alavih tajkuna, razume se.

 

 

 

 

Besplatno do ogromne imovine u dve države

 

 

O tome šta bi moglo da snađe sadašnje male akcionare Soko Štarka i Palanačkog kiseljaka, svedoči hrvatska štampa povodom preuzimanja Droge Kolinske od strane Tedeskijeve Atlantik grupe.

Tako je zagrebački Jutarnji list 23. novembra 2010. objavio: "Emil Tedeski kupuje Drogu Kolinsku njenim vlastitim novcem. Droga Kolinska sama će sebe da otplaćuje. Pošto kupi preduzeće, prodavaće njegove delove."

Emil Tedeski je istaknuti član porodice. U vreme preuzimanja Droge od Istra Benca u hrvatskim medijima se špekulisalo da je Tedeski kupovinu obavio za račun hrvatskog magnata Ive Todorića, vlasnika Agrokora i lanca Idea marketa.

U vezi sa finansiranjem kupovine Droge hrvatski i slovenački mediji su objavili da je od ukupno 382 miliona evra kupoprodajne cene 243 miliona za deonice, dok će 139 miliona evra otići na otplatu Droginih dugovanja.

O finansijskoj konstrukciji koja treba da obezbedi pomenutu svotu Tedeski je objasnio da će 45 odsto platiti iz sopstvenih odnosno sredstava Atlantik grupe, 10 odsto je mezanin finansiranje Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) i 45 odsto su dugoročni krediti UniCredit i Rajfajzen banke. O garancijama za ovaj kredit Tedeski ništa nije rekao, ali se veruje da je za njega položio Drogine nekretnine.

Zanimljiv je onaj kredit od EBRD-a, koji označava pozajmicu pokrivenu akcijama Droge koje banka može da preuzme u slučaju da dužnik prestane s otplatom. Tako EBRD ulazi u vlasničku strukturu Droge Kolinske, a preko nje i u Soko Štark, Grand Prom i Palanački kiseljak.

Sve u svemu, vidljivo je da Tedeski u ceo posao ulaže manje od tražene svote, koja je ionako ispod realne cene Droge Kolinske. Njegova se investicija primarno odnosi na otkup deonica od finansijski posrnulog Istra Benca, dok će o preuzimanju kredita od dosadašnjih poverilaca pregovarati konzorcijum banaka okupljenih oko Atlantik grupe.

Slovenački mediji su potvrdili ovu sumnju objavljivanjem Tedeskijevih planova da Drogu optereti za novih 175 miliona evra, što znači da će i Soko Štark delom dopasti u novo dužničko ropstvo. S obzirom na to da je on uz Palanački kiseljak jedino otvoreno akcionarsko društvo u Droginoj grupaciji, može se očekivati da će kao finansijski manje atraktivno od zatvorenih društava čak i srazmerno više biti opterećeno kreditima.

Slovenci su upozoravali na to da će praktično sama Kolinska otplaćivati transakciju kojom je vlasništvo nad njom preuzeo Tedeski sa svojom Atlantik grupom. Za slovenački Dnevnik ključno je pitanje pri prodaji Droge Kolinske hrvatskoj Atlantik grupi upravo pitanje finansiranja: "Prema svim pokazateljima, hrvatski kupac je dva puta manji od kupljenog preduzeća. Kako će Atlantik grupa, koja je krajem prošle godine imala 129 miliona evra obaveza, finansirati kupovinu Droge Kolinske i da li će kredite koje će podići Atlantik grupa zapravo otplaćivati sama Kolinska", pitaju se u slovenačkom listu.

Na kraju će se neka od povezanih firmi pojaviti kod malih akcionara s predlogom da otkupi njihove deonice po principu "daj šta daš", jer preduzeće ionako tone u prezaduženost. Nije onda čudno što su i hrvatski i slovenački mediji Tedeskijevo preuzimanje Droge već nazvali "kupovinom na balkanski način".