Kontranapad

Tamo gde počnu izbori prestaje sport, pa i u tenisu

 

I miševi bi da udaraju, a ne da kupe loptice

 

U Srbiji se svaki značajniji sportski uspeh završava na balkonu Gradske skupštine pred desetinama hiljada građana, među kojima su ponajviše mladi, koji traže dobru "žurku". Tu se prospe valjda sva energija na kojoj bi morao da traje vredan rezultat. Nekako posle "balkona" prestaje svaka dalja pozitivna priča o vrhunskom ostvarenju.

 

Miroslav Vislavski

 

Trijumfalni pohod Đokovića, Troickog, Tipsarevića i Zimonjića u Dejvis kupu pretvorio se u svojevrsni delirijum u Beogradskoj areni. Na ulicama gradova slavila se velika pobeda srpskih tenisera nad Francuzima. To nije bila samo pobeda tenisera! Slavljena je superiornost malog, siromašnog i okupiranog naroda  nad neuporedivo brojnijim, bogatijim i moćnijim "protivnicima". Tako je to u Srbiji, ali i u komšiluku - otkako je razbijena velika Jugoslavija. Svaki sportski rezultat koji ostvare srpski sportisti i zabeleže svetski mediji, bio je i povod za manifestovanje "snage i nadmoći" malih nad velikim. Ne sportista, već nacije. U tom ludilu, često su žrtve bile javna imovina i puni izlozi koji su se našli na udaru "razdraganih". Tako je to kod malih država i naroda. Kod velikih masovna slavlja bez razbijanih prodavnica i javne imovine upražnjavana su posle osvajanja evropskog ili svetskog fudbalskog šampionata. Poslednji koji su to demonstrirali bili su Španci nakon Svetskog prvenstva u Južnoj Africi.

Veličanstven ambijent u najvećoj dvorani u Srbiji bio je i novo dokazivanje i nastojanje svih da se pred celim svetom rehabilituje jedan narod zbog zlodela grupe umobolnika, koji su namrtvo prebili i na taj način lišili života nedužnog Brisa Tatona. Idioti su ovim zverstvom ponudili dobar razlog drugim idiotima da ni krivom ni dužnom, jednom prosečnom građaninu Francuske posvete naziv jedne ulice u srpskoj prestonici, nasuprot značajnim ličnostima iz istorije ovog podneblja, čije delo neće doživeti poštovanje i počast dodeljivanjem ulice, trga ili institucije po imenu svoga tvorca.

 

Čiji glas

 

Osvajanje Dejvis kupa, sami teniseri su upoređivali s podvigom kakav je osvajanje Svetskog prvenstva u fudbalu. I to je bezmalo tako! Osvajači Dejvis kupa su junaci planete. Sa njihovim podvigom, govori se i o državi iz koje su. Njihov doprinos afirmaciji zemlje samo u jednoj akciji kakva je Dejvis kup prevazilazi sva činjenja i višegodišnje "napore" naših diplomatskih predstavništava i diplomatije u celini. Zato nije čudo što se kompletna Vlada Srbije na čelu s predsednikom Srbije Borisom Tadićem postrojila u prvim redovima pred TV kamerama ne bi li se predstavila u pozitivnom smislu pred celim svetom i "poručila" tom istom svetu koji nas steže sa svih strana da smo narod svetskih šampiona i olimpijskih pobednika, a sada i pobednika najznačajnijeg teniskog nadmetanja. Kao da ta ista grupa građana kojoj je narod poverio državu na upravljanje ima bilo kakve veze s onim što su srpski teniseri postigli!

Da li je usud Srbije da sve što joj se lepo desi kratko traje? U sportu se nebrojeno puta pokazala naša loša narav. Kad god smo nešto dobro uradili, kad god je neko u zemlji čemera načinio neki podvig na planetarnom ili kontinentalnom nivou, dežurne budale su se pobrinule da naša osećanja okrenemo u pravcu u kom idemo više od dve decenije sveopšteg poniranja. Stečeno iskustvo iz tog perioda nas nije naučilo da su protagonisti opšteg sunovrata jedne ozbiljne i organizovane države kakva je bila Jugoslavija u punom sastavu već zaboravljeni od svojih idolopoklonika. Nismo se naučili da ono što mukotrpno stvaramo - traje! Da nam to bude uporište za nova dokazivanja i dalji napredak. Poslednji primer su događaji koji obeležavaju scenu u srpskom tenisu, nakon ostvarenog veličanstvenog rezultata u Dejvis kupu. Umesto da na temeljima tog uspeha jača teniska piramida, počela je borba za vlast. Kažu, to je legitimno i svaka čast ljudima u tenisu koji su mirovali za vreme pohoda ka najvrednijem rezultatu, ne remeteći mir igrača i stručnog rukovodstva. Međutim, ponašanje nekih aktera koji se eksponiraju u nadmetanju kandidata za presto dovodi u pitanje održivost takvog stava.

Nijedna borba za vlast nije čista. Prljavštine koje se u to vreme izbace trajna su senka u odnosima onih koji učestvuju u nadmetanju za poziciju. Zato je sportskom svetu zasmetalo svrstavanje Bogdana Obradovića na poziciju Srđana Đokovića kao jednog od pretendenata za predsedničku fotelju, već na samom početku kampanje. Naprosto zbog toga što nije dobro da se trener nacionalne selekcije s te pozicije svrstava u izbornoj kampanji za predsednički mandat. Upućeni kažu da je on glas igrača. Možda je to tako, ali nisu igrači ti koji treba da vode kadrovsku politiku Saveza. Iz prostog razloga što može da se desi da neko jednostavno odluči da ne želi više da nastupa za nacionalni tim. Šta ako Novak Đoković, potvrđeni i dokazani patriota, u jednom trenutku odluči da se povuče iz reprezentacije. Za takvu eventualnu odluku ne mora biti drugi razlog, već raspored njegovih takmičarskih obaveza. Da li bi tada Srđan Đoković, koji ćuti ili poriče svoju predsedničku kandidaturu, kao predsednik Saveza imao jednak autoritet kao sada kada je Nole u programu nacionalnog tima? Ili - da li je Srđan Đoković kao predsednik Saveza garancija da će se Nole odazivati svim obavezama koje proizlaze iz reprezentativnih obaveza? Ako je to u pitanju, onda ima opravdanja da se Đokovićima preda Teniski savez Srbije. Novosađani su prvo odslušali Bobu Živojinovića, a svoju podršku su ipak uputili Srđanu Đokoviću.

Ono što nije pristojno, što nije fer, nije korektno jesu glasine koje se mogu čuti na terenu od "kompetentnih" u vidu pitanja koja omalovažavaju doprinos Bobe Živojinovića uspehu nacionalnog tima u Dejvis kupu. Koliko je Boba doneo novaca Savezu? Šta je Boba kao predsednik uradio za razvoj tenisa? On se samo slika s igračima kao da je zaslužan za pobedu u Dejvis kupu! Ovo su samo neka pitanja i konstatacije koje imaju za cilj da omalovaže kandidaturu Bobe Živojinovića. Potiču od malih teniskih miševa koji se dodvoravaju autoritetu oca našeg najboljeg tenisera i trećeg reketa na svetu! E, to je slika našeg karaktera i mentalnog sklopa! Nepoznanica je da li je to "njihovo uverenje", "njihov stav" ili je reč o scenariju podrivanja ličnosti našeg najvećeg teniskog autoriteta do pojave Novaka, Nenada, Janka, Viktora, igrača koji je nastavio vrednosti koje su u nekadašnjoj Jugoslaviji utabali u to vreme naš Nikola Pilić, zatim Bora Jovanović ili Nikola Špear.

Dakle, to je ono što je prljavo i što ostavlja traga u odnosima tamo gde je jedinstvo ekipe uslov svih uslova. O Bobi Živojinoviću sude oni koji su mu se do juče klanjali i veličali ga, ponajviše zato što s druge strane ima kandidata koji je pokazao na delu kako se pravi najbolji srpski teniser. Ima šansu da to potvrdi s drugom dvojicom sinova. Da li je to moguće ili je Novak neponovljiv? Bez obzira na to što su sva trojica sazdani od istog materijala, vreme koje dolazi daće brzo odgovor i na takvo pitanje. Ako se to desi, onda nisu potrebni izbori! Tada treba kleknuti i zamoliti Srđana Đokovića da prihvati Tenisku organizaciju! Ipak, mala je to verovatnoća. Zato u okolnostima promenjenih vrednosti, nepostojanja kriterijuma i svemu što je suprotnost prošlom vremenu ne bi trebalo da se organizacija koja predstavlja nevladin sektor privatizuje, jer ona pripada svim teniskim entuzijastama i ljubiteljima belog sporta.

 

Nije to baš udvaranje

 

Boba Živojinović, kao nesumnjivi teniski autoritet, priznat i poštovan u celom svetu, pokazao je da je čovek na zemlji. Preuzeo je Savez kada ta organizacija nije imala ništa više do njegovog autoriteta s kojim se pozicionirala kao važna u Srbiji. Borio se i radio kako je znao i umeo. Možda miševi imaju pravo kada kažu da nije zaslužan za osvojeni Dejvis kup, ali je činjenica da je pod njegovim vođstvom Srbija postala osvajač ovog statusnog takmičenja. Uostalom, i u trenucima najvećeg slavlja stalno je isticao da su igrači osvojili salataru i da je srećan što je to doživeo kao čovek tima (nije rekao kao vođa)! Prihvatio je da se glupira s tom mladošću velikih pobednika i da se naočigled stotina miliona ili milijarde televizijskih gledalaca podšiša do glave! Da nije možda da bi se udvarao igračima? Gluposti! Boba je brend za sebe iako nije dosegao takmičarske rezultate poput Đokovića, Zimonjića... Bio je respektovan i pobeđivao je na svim takmičenjima na kojima su današnji vitezovi teniskog sporta. Najzad, imao je nos i autoritet da dovede Nikolu Pilića, stručnjaka koji je već osvojio tri Dejvis kupa i koji je nesumnjivo bio stvarni selektor i stručnjak, strateg i taktičar, autoritet koji se zadovoljio da bude "savetnik" u Stručnom štabu srpske reprezentacije.

Bilo kako bilo, Teniski savez Srbije i posebno teniska reprezentacija neće biti isto što su bili do početka decembra 2010. godine. Izborna kampanja je u toku i tek će se čuti oštri jezici i pokazati naš karakter. Doći će se i do trenutka kada će se izabrati predsednik u narednom periodu. Da li će to biti Srđan ili Boba, Boba ili Srđan, tenis će se igrati. Biće popularan sve dok su ovi ili neki drugi uspešni momci pojačani nekim devojkama koje danas oličavaju Jelena Janković, Ana Ivanović, Bojana Jovanovski u formi, dok igraju značajniju ulogu na svetskoj pozornici... Za nama će ostati iskazane reči i pokazan karakter onih koji su ponajmanje zaslužni za ostvareni istorijski uspeh. Sa svim posledicama po budućnost! Da li će Srbija u takvoj budućnosti potvrditi naslov pobednika Dejvis kupa veliko je pitanje. Ne dešava se to često u istoriji sporta iz malih zemalja. Trnovite su putanje koje vode do vrhunskih ostvarenja, a trofeje ne osvajaju uvek najkvalitetniji.

 

 

 

 

 

Nije sve kao što izgleda

 

Za prosečno informisane sportske ljude, Bogdan Obradović je bio iznenađenje prilikom izbora za trenera selekcije. Naprosto, on nije "marka" kalibra Nikole Pilića u svetu tenisa. Ali, Pilić je ipak Hrvat, a Srbija je Srbija i teško bi to išlo da se formalno proglasilo ono što je u suštini funkcionisalo. Bogdan je ipak bio Pilićev glasnogovornik. To se pokazalo dobrim rešenjem. Nakon Obradovićevih izjava kojima favorizuje Srđana Đokovića stiče se utisak da je ovaj, kažu, dobar čovek zaista poverovao da je bio trener reprezentacije i vođa ekipe koja je osvojila najvredniji trofej u istoriji srpskog tenisa. Izgleda da nije shvatio da je on samo kolateralna šteta nekritičkog prilaza dela organizacije u kreiranju kriterijuma koje treba da poseduje budući predsednik Teniskog saveza Srbije.