Na licu mesta

Kragujevac:Zastava oružje, mesto odakle se kreće u grabež

 

Puške koje nikad ne zapucaju

 

U kragujevačkoj fabrici oružja već decenijama je potpuno nebitno ko je direktor. Svi oni imaju jedan isti cilj - da ovu fabriku opljačkaju

 

Insajder   O -5

 

Pre nekoliko dana imali smo priliku da na lokalnoj televiziji gledamo obraćanje predsednika Samostalnog sindikata. Govorio je čovek o poslovnim rezultatima Zastava-oružja, o izvozu tehnologije u Azerbejdžan, o interesovanju za prototip našeg novog mitraljeza i slično. Dakle, predsednik jednog sindikata govori o takvim stvarima, a to ne radi prvi čovek fabrike, koji se predstavlja kao generalni direktor!

Umesto o radničkim pravima ili sindikalnoj borbi, o otpuštanju preko 4.000 radnika iz Zastava-oružja poslednjih godina, sindikalac je pričao o uspešnoj poslovnoj politici rukovodstva. Nedostajalo je samo još da na kraju uzvikne: "Živeo direktor!"

Tabloid je u prošlom uspeo da objasni pozadinu takvog odnosa tj. pakta između poslodavca i Samostalnog sindikata. Sada je na redu da se u kratkim crtama prikaže doprinos bivših i sadašnjeg direktora u propadanju fabrike Zastava oružje.

Sve je počelo devedesetih godina prošlog veka, raspadom države i ulaskom u veliku ekonomsku krizu. Inflacija je bila na vrhuncu, ali to nije sprečavalo privatne prodavnice oružja da niču kao pečurke posle kiše. Način prodaje oružja je bio takav da je oružje koje se kupovalo od fabrike vredelo nekoliko maraka po komadu. Međutim, u novootvorenim prodavnicama cena je bila sasvim drugačija - nekoliko desetina puta viša. Najtraženiji je bio novi pištolj CZ-99. Zbog toga je linija obradnih centara radila u tri smene. U to vreme zemlja je bila pod sankcijama, pa nije bilo moguće uvoziti ni rezervne delove. Ali, rukovodstvo fabrike dosetilo se da jedan obradni centar može da posluži za rezervne delove. Prvo jedan, pa drugi, i tako redom, i to sve zato da bi se CZ-99 prodavao za nekoliko maraka. Ni radnička plata nije bila veća, ali su zato profitirali privatni trgovci koji su oružje prodavali po tržišnim cenama.

U to vreme direktor fabrike je bio Vukašin Filipović. Dok su drugi direktori i rukovodstva fabrika znali kako da sačuvaju svoje resurse, naši su se u to vreme uveliko trošili kao da se računalo na to da fabrika nema budućnosti.

Veliko nezadovoljstvo radnika iskoristio je Samostalni sindikat za jačanje svojih pozicija, tako da je 1996. uspeo da izdejstvuje smenjivanje Vukašina Filipovića. Taj gospodin je nastavio da radi u Beogradu u Jugoimportu SDPR, tako da mu je, ustvari, učinjena usluga. Naravno da se smenom direktora nije suštinski ništa rešilo.

Jedan kraći vremenski period vršilac dužnosti direktora je bio Branko Šmigić. Posle njega za direktora je postavljen Dragoljub Grujović (1997-1998).

Od 1998. do 2003. generalni direktor fabrike je bio Đorđe Nestorović. Za vreme njegovog mandata počinje uspon u karijeri Radeta Gromovića, koji je tada postavljen za rukovodioca sektora marketinga. Na toj funkciji se nije najbolje snalazio: napravio je nekoliko grešaka zbog kojih su protiv njega pokrenute i krivične prijave. O tome nešto kasnije.

Ekipa međunarodnih TV novinara, finansirana od strane UN, napravila je televizijsku emisiju o nelegalnoj trgovini automatskim oružjem u Evropi. Kao glavne snabdevače naveli su albansku mafiju i Zastava-oružje, koja je prodavala oružje preko privatne firme Temeks Slobodana Tešića. Novinari koji su se predstavili kao potencijalni kupci uspeli su da snime Đorđa Nestorovića i Radeta Gromovića kako im pokazuju automatsku pušku i demonstriraju njenu ubojnost, ne sluteći da će se njihova neslavna uloga nekoliko puta emitovati na TV kanalu Explorer. U to vreme Zastava oružje je obnovila svoj vozni park kupovinom limuzine i kombi busa marke KIA. Interesantno je i to da je direktor fabrike Đorđe Nestorović kupio za sebe auto od istog proizvođača. Takođe, u to vreme je zamenio svoj stan za veći.

U periodu od 2003-2004. generalni direktor je bio Marinko Petrović. Njegova misija je kratko trajala, ali je bila veoma uspešna, barem kad su njegovi lični interesi u pitanju. Radeći do tada kao konstruktor, on je našu automatsku pušku modifikovao prema NATO kalibru. Svoja rešenja koja je primenio na toj modifikaciji uspeo je da patentira (pitanje kako), a kao direktor preduzeća stvorio je uslove da nešto kasnije sudskim putem dobije i naplati ogromnu odštetu od fabrike.

Zar nije posao konstruktora da iznalazi nova rešenja i konstruiše nove proizvode, zbog čega i prima platu? Ni do današnjeg dana fabrika Zastava oružje nije uspela da od prodaje nove puške ostvari značajniju dobit. Novom puškom još uvek nije naoružana ni naša vojska! Marinko Petrović je napustio fabriku, jer od dobijene odštete može lagodno da živi ništa ne radeći.

U periodu od 2004-2007. za direktora preduzeća je ponovo izabran Dragoljub Grujović. Za njega je karakteristično da je posle direktorovanja u Zastava-oružju izvesno vreme bio direktor Gradske čistoće i da je sa tog položaja otišao u penziju.

Krajem 2007. i početkom 2008 vršilac dužnosti direktora je Zoran Aleksić. Nešto kasnije, kao rukovodilac sektora tehnologije prijavljuje se za socijalni program (uzima 300 evra po godini staža) i odlazi da radi u Crnoj Gori, za njihovu namensku industriju (MDI).

I tako, od 2008. na mesto direktora fabrike dolazi Rade Gromović, koji je već imao nekoliko krivičnih prijava kao rukovodilac marketinga. Te prijave i sudski procesi se nisu uzimali u obzir prilikom njegovog izbora - jednostavno su zaboravljene. Iako su se na konkurs za direktora prijavila tri kandidata, a on nije bio među njima, skupština i upravni odbor ne prihvataju njihove prijave, već jednostavno odlučuju da Gromovića postave na to mesto!?