Sezona
Turizam u Srbiji
2011. godine, nešto drugačiji nego 1911.
Sikter
turizam, put u potpunu prošlost
Pojedine slovenačke turističke agencije odmor u Srbiji
zovu "mentalni turizam", što podrazumeva apsolutno uživanje u svim
slobodama koje još nisu utamničene standardima Evropske unije. No, Srbija pati
od hroničnog terora sopstvenih vlastodržaca, koji su i ovu božiju baštu zdrave
hrane, vode, reka, jezera, banja, planina i ravnica prodali ili poklonili
svojim kriminalcima
Nikola Vlahović
Dok ministri i ove godine uglavnom kolektivno letuju u Grčkoj na čelu sa
predsednikom vlade Mirkom Cvetkovićem (valjda da svojim primerom pokažu
Grcima kako su stoički izdržali sve munje i gromove globalnog ekonomskog
ekonomskog kolapsa, a i da ostave neki evro braći po bankrotu, da im se nađe u
nevolji), turizam u Srbiji je sveden na dva muzička festivala, Egzit i Guču.
Vlastodršci koji licemerno beže od ovog profitabilnog "domaćeg
razvrata", odavno su ličnim primerom pokazali ljubav prema tuđoj Sodomi i
Gomori. Čak je i uvoze, u vidu "investicija" i "direktnih
ulaganja"...
Ali, istorija ove bolesti duga je i kompleksna, jer poslednjih dvadeset
godina, nijedna vlada u Srbiji nije smatrala da je turizam (kao uostalom i
poljoprivreda), ključno mesto u razvoju države. Naprotiv, umesto da to postane
jedan od glavnih izvora prihoda i ključ za rešavanje problema nezaposlenosti,
turizam je postao privatni monopol male grupe parajlija. Ta nova klasa
poslovično bezdušnih, primitivnih i, shodno toj dijalektici, glupih, niti može
niti želi da razume da je turizam jedna kolektivna disciplina, koje podrazumeva
potpuno novu orijentaciju čitavog društva, svake
institucija i svakog čoveka.
Biće da je ovo pravilo bolje od bilo koga shvatio - srpski seljak. Jer, on
već duže vreme nudi turistima, naravno, bez pomoći države, sve ono što nije
turistički stereotip, viđen svugde na svetu u istim formama. Najbolji dokaz za
to je i festival trube u Guči, koji je postao svetska atrakcija upravo zbog
svoje originalnosti, počev od hrane do neponovljivog ambijenta. Ali, to nije smislila nijedna srpska vlada niti njeni
političari, nego je još davno, u prošlom veku, sve spontano nastalo kao
promocija sela, života na selu, običaja, muzike, hrane i uopšte srpske
tradicije kao takve.
U okolnostima kad je ovdašnjoj
vladajućoj oligarhiji veoma stalo do svega što donosi novac, i to novac od koga
ona sebe treba da povrati iz evidentne kliničke smrti, turizam je i doslovno
proglašen sektorom! Njime se i zvanično bavi Ministarstvo ekonomije i
regionalnog razvoja, sektor turizam!
Biće da je ovo vrlo smišljeno nastalo kako bi jedna periferna delatnost,
kojom cirkuliše puno novca, postala teren za finansijske operacije usko
stručnih kriminalnih klanova, sposobnih da prevedu vino u vodu, prljavi novac u
oprani, štale u hotele i obrnuto. Kome odgovara odsustvo osmišljene turističke
politike u Srbiji, i kome je bilo potrebno da ovo uporište masovnog
zapošljavanja postane teren za probrani poslovni establišment? Ni na ovo
pitanje nije teško odgovoriti. Odgovori su svuda, diljem zemlje Srbije,
ponajviše u Beogradu, odakle sve počinje i gde se sve uglavnom i završava...
Na primerima najavljenih gradnji i rekonstrukcije nekoliko beogradskih
hotela, bekstva od tih investicija, pranja novca i drugog otvorenog kriminala
pod maskom "ulaganja u turizam", izrasta i slika isto tako
kriminalnih namera ovdašnje "demokratske diktature". Tu, na toj
nultoj tački spajanja pojedinačnih i sektaških interesa vladajuće partije i
samoodržive mafije, leži odgovor na pitanje: zašto Srbija ne zarađuje
milijarde od turizma?
Obećanja
ili pretnje!
Pre nekoliko godina izraelska kompanija Plaza centri (nastala
devedesetih godina, u vreme jugoslovenskih ratova) obradovala je srpsku javnost
vešću da će na mestu zgrade bivšeg saveznog MUP-a u ulici Kneza Miloša u
Beogradu sagraditi hotel Belgrade Plaza sa pet zvezdica, vredan 150
miliona evra. Prethodno je kupila srušeni objekat za 29,1 milion evra. Počelo
je vrlo optimistički, kad je tek pristigli direktor kompanije Plaza centri Sagiv Meger
kazao da "samo što nije dobijena dozvola od gradskih vlasti", i da će
hotel biti površine 100.000 kvadratnih metara, da će imati konferencijski
centar, restoran u staklu sa pogledom na Beograd, šoping-centar, poslovni
toranj, parking za 2.000 mesta i još mnoga druga viđena i neviđena čuda.
Nije se kompanija Plaza centri na tome zaustavila, nego je planirala
čak i gradnju impozantnog šoping-centra u beogradskom naselju Višnjica, na
istočnim obalama Dunava, vredan 105 miliona evra, sa hipermarketom veličine
8.000 kvadratnih metara. Ni to nije bilo sve, nego je za potrebe zamišljenog
objekta Višnjica Plaza kupljeno zemljište nekadašnjeg proizvođača
sportske opreme Sportstar za 1,55 milijardi dinara.
Na red su došli i planovi za gradnju 28.000 kvadratnih metara tržnog megacentra
sa 100 prodavnica u Kragujevcu, ali i slični poduhvati u Nišu, Subotici, Novom
Sadu, Zrenjaninu, Leskovcu, Kruševcu...
"Naš cilj je da ulažemo i u druge gradove u Srbiji, ne samo u
Beogradu, da zaposlimo što više ljudi, kao i da damo priliku domaćim
kompanijama da učestvuju u našim projektima", govorio je zahuktali
direktor kompanije Plaza centri g. Meger, tvrdeći
da će njihove investicije u Srbiji preći 500 miliona dolara!
Prošlo je od tada mnogo vode Savom i Dunavom, prošle su i skoro četiri godine
ljudskih života i nadanja, ali od obećane svetle perspektive i novih radnih
mesta nije bilo ništa.
Nešto je država htela da
"zavrne" Izraelce, nešto su Izraelci hteli da budu, što nije moguće u
Srbiji biti pored postojećih tajkuna... Tek, planovi ostadoše planovi.
Uostalom, i bez toga, pola Beograda liči na napušteno gradilište, a ona druga
polovina vapi za rušenjem. A pomoći niotkuda. Takozvani tranzitni turisti, oni
koji se zapate na dan-dva u glavnom gradu svih Srba, ljubazno govore o
"harmoniji kontrasta". Oni, malo
iskreniji, priznaju da je grad haotičan. Dobro, i to je nešto. Iz haosa je sve
i nastalo, pokušavaju lokalpatriote da prepevaju ovu gorku istinu na jezik nade
i optimizma bez pokrića.
Ali, ako u Srbiji posao ne ide čak ni tradicionalno sposobnim trgovcima kakav je narod Izrailja, ima ih koji grade čak i
tamo gde je i Bog odustao! Na primer, nedavno je iz budžeta Srbije izdvojeno
nekih 560 miliona dinara za gradnju hotela na Jabučkom ravništu, preciznije, na
Staroj planini, koja nije obična planina već javno preduzeće! Suvo preduzeće na
javnoj planini!
Direktor tog JP, izvesni Slobodan Mihajlović, pohvalio se jednom u
novinama da će hotel biti završen 2012. godine i da će imati ravno 500 kreveta.
Da se spusti ko se popenje. Taj Mihailović u nečemu jako podseća na onog
izraelskog optimistu. Dao je tvrdu veru da će na Staru planinu da privuče
strane investitore koji se bave hotelskim biznisom i imaju iskustva u toj
oblasti te da su španski hotelijeri "već zainteresovani". Svašta ima
da bude te sudbonosne 2012. godine...
Nije
svejedeno. Ili jeste.
Glavni grad Beograd i njegovi stanovnici uglavnom ne znaju šta sve imaju.
Turista i ima i nema, hotela i ima i nema. Ali, ono čega sigurno ima, to su
interesi. Uglavnom strani, ali na domaćem terenu. Zanimljiv je slučaj hotela na
Novom Beogradu pod imenom Tulip in - Putnik,
koji je dve godine glancan i konačno svečano otvoren u ulici Palmira Toljatija.
Kategorisan je sa tri zvezdice i prostire se na 7.100 kvadrata, ima sedam
spratova, a sa podrumskim prostorijama ukupno devet nivoa.
Stari hotel Putnik otvoren je još davne 1972. godine, ali do početka
rekonstrukcije 2007. godine, bio je, narodnim rečnikom rečeno, "za ne
pogledati". Radove na rekonstrukciji finansirala je investiciono
finansijska grupa Metropol sa ruskim kapitalom, u čijem je sastavu i
preduzeće Putnik. Hotel Putnik je takođe i prvi u regionu započeo
saradnju na bazi franšize sa brendom Tulip in, koji pripada holandskoj
korporaciji Golden tulip hospitality group. Ta korporacija broji 1072
hotela sa kapacitetom od 83.000 soba i spada među deset najjačih hotelskih
lanaca.
Ali, ako je rusko-holandska investicija prošla mirno i nezapaženo, slučaj
sa hotelskim lancem Kempinski i nastavkom rekonstrukcije i izgradnja
hotela Jugoslavija, više podseća na epsku pesmu o izgradnji Skadra na
Bojani. Nije Kempinski umešan samo u ovu bruku, nego je umešan i u
skandaloznu otimačinu stare trolejbuske okretnice u Rajićevoj ulici kod
Kalemegdana, gde je planirana gradnja "velelepnog poslovno-hotelskog
kompleksa".
Slučaj hotela Jugoslavija višestruko je problematičan, tim pre što i u 2011. godini opstajava teza da će "biti
završen" takođe sudbonosne 2012. godine, "ako sve potrebne dozvole budu dobijene".
Što će reći - da ih još uvek nema.
Inače, ovaj nekadašnji reprezentativni hotel, koji su posećivali čak i
britanska kraljica Elizabeta II i dva američka predsednika, Ričard
Nikson i Džimi Karter, doživeo je goru sudbinu, da ga uzjašu kockari i
kriminalci, da bi ga u aprilu 2006. godine konačno kupila grčka kompanija Grik
hotel za 27,4 miliona evra, uz obavezu da ga potpuno renovira. Do današnjeg
dana samo su razvaljeni zidovi i tako avetinjsku sliku već godinama gledaju
Beograđani, ali i turisti koji prolaze kroz Beograd. Nadobudni poznavaoci
stvari tvrde da je za sve kriva rigorozna politika Zavoda za zaštitu spomenika
kulture grada Beograda, koji ima svoju viziju harmonije novog i starog.
Istina je malo drukčija. Sama kompanija Grik hotel tvrdi da je
renoviranje stalo zbog ekonomske krize. Pošteno. Poštenije nego laži koje kao
iz puške ispaljuju režimski mediji zaduženi za lakiranje stvarnosti. I ne samo
to, nego su Grik hoteli izneli u javnost i činjenicu koja govori kakvu
vlast ima Srbija i grad Beograd i koliko je ta vlast neodgovorna prilikom
sklapanja ugovora milionskih vrednosti. Naime, ova grčka kompanija tvrdi da ih
kupoprodajni ugovor ne vezuje za rokove i da ne postoje zakonska ograničenja
u pogledu dinamike ili obima radova! Ako je to tako, a ne treba sumnjati da
jeste, odgovorne osobe koje su ovakvo nešto potpisale napravile su štetan
posao.
Mentalni
turizam
Ista ili slična sudbina zadesila je i zgradu hotela Metropol koji je
u registru Zavoda za zaštitu spomenika Beograda zaveden kao gradska
znamenitost. To znači da novi vlasnik objekta ima zakonsku obavezu prema
očuvanju izgleda i kvaliteta zgrade.
S obzirom da su scene strave i užasa
razrušenog Metropola skoro iste kao i sa razlupanom Jugoslavijom,
svaka pristojna država bi u ovom slučaju, kao krajnju meru predviđenu zakonom, odredila staraoca nad
zgradom hotela, koji bi preuzeo kontrolu nad građevinskim radovima koji bi
vratili objekat u prvobitno stanje, a sve o trošku vlasnika.
Naravno, nikome takvo nešto ne pada na pamet, nego ovdašnje vlasti ćute (ne
treba biti puno pametan pa razumeti i zašto) i čekaju da se investitor smiluje
i nastavi radove.
Ista je slika i sa zgradom bivše japanske ambasade u neposrednom komšiluku
sa zgradom Predsedništva Srbije. Nju je novi vlasnik porušio, otvorilo se
klizište, podzemne vode, otvorio se i veliki posao. Novi vlasnik koji je to
postao protivno svakoj urbanističkoj logici, napravio j ružan betonski kostur i
tu stao. Rokovi su mu odavno prošli, ali, ako ne smeta onima koji su ih
propisali, što bi njemu smetalo?
Biti turista u prolazu kroz Beograd, podrazumeva nekoliko ozbiljnih
istraživačkih talenata, dosta kondicije i dobar starinski kompas. Onda se pred
njim otvara ono što nigde na svetu neće svojim očima videti: zgrade koje jezivo
zjape, srušene tokom bombardovanja NATO pakta, zgrade kroz koje duva vetar i iz
kojih raste korov, koje su razni "investitori" započeli pa ostavili,
zgrade koje niko nije okrečio od 1941. godine i ranije, rupe u centru grada,
poput one "Mitićeve" na Slaviji, ili one "Veljkovićeve" u
Rajićevoj, gde su komunisti i postkomunisti za nešto više od pola veka
sagradili ništa, a raskopavali i zakopavali bezbroj puta.
Videće taj hrabri turista čitavu sirotinjsku vojsku pod komandom prosjačke
mafije, ako se prevari da sedne u taksi, očerupaće ga i registrovani i
neregistrovani hohštapleri kao ćurku na crveno slovo, bude li mrdnuo iz centra
grada prema periferiji u predvečerje, a bogami i u pola belog dana, krenuće na
njega kerovi lutalice, prevari li se pa ode prema vilama na Dedinju, krenuće za
njim rotaciona svetla pretorijanskih gardi nove klase, razna fizičko tehnička
obezbeđenja pa i sama policija. Bude li se okliznuo na kakav pseći ili ljudski
izmet kojih je prepun Beograd, biće to najmanje loše što može da mu se desi u
prestonici Srbije.
Naravno, onaj ko je odlučio da zanemari ove neprijatnosti i preda se
ovdašnjem haosu, može sa punim pravom da kaže da je spoznao šta je
"mentalni turizam", kako su ga nazvale neke slovenačke turističke
agencije koje rade sa Srbijom. Njemu neće biti važno šta je i kako raskopano i
unakaženo u ovom kontejneru balkanskih civilizacija, nego šta će sve
neverovatno da doživi i to prepričava kad se vrati u sređeni život svoje
dosadne domovine.
Izveštaj realnog rodoljuba o stanju u srpskom
turizmu
Jutros mi se hvalio
prijatelj kako se juče odlično proveo u Mohaču, u Mađarskoj. Sa ženom je obišao
znamenitosti u gradu, ručali su u prelepom restoranu, popili piće na nekoliko
mesta i potrošili manje od 50 evra, uključujući i gorivo!
Odmah sam pomislio na tužnu
priču srpskog turizma. Iako Turistička organizacija Srbije ističe da smo jedna
od retkih zemalja u svetu čiji su prihodi od turizma ove godine veći nego
prošle, jasna je slika nedovoljno iskorišćenih potencijala Srbije kada je
turizam u pitanju. To što statističari u strane turiste računaju naše ljude
koji odmor provode u rodnom kraju neka njima služi na čast.
Potencijali Srbije se
nalaze u pre svega u seoskom, ali i banjskom, lovnom, ribolovnom, rečnom i
planinskom turizmu. Za njihov razvoj najvažnija je uloga države, ali Srbija ni
danas nema jasnu strategiju razvoja turizma. Prvi preduslov za razvoj turizma
je donošenje odgovarajućih zakona i pronalaženje načina da se oni sprovode. Ako
se složimo da se najbolje uči na greškama, treba da pogledamo Zlatibor i vidimo
kako se divljom gradnjom i bezvlašćem uništava jedno istinsko bogatstvo ove
zemlje.
Ono na šta se fokusira naša
turistička organizacija i nadležno ministarstvo je promocija, bez jasne slike
šta se promoviše i da li ima šta da se promoviše. Setimo se samo čuvenih
spotova na CNN-u koji su naručeni samo zato što je "bilo jeftino".
Osnovno pravilo marketinga je da je najskuplja reklama ona koja nema rezultat,
a vrlo sam skeptičan po pitanju rezultata pomenute kampanje na CNN.
Za razvoj turizma u Srbiji
najveći problem su loši putevi. Verujem da je jedini način razvoja, pre svega
seoskog turizma, razvoj turističkih potencijala onih krajeva Srbije koji su u
blizini kvalitetnih saobraćajnica. Ministar treba da kupi auto-kartu Evrope i
pogleda kojim putem dolazi turista iz Nemačke, Austrije, Italije, Mađarske... i
na osnovu toga odredi gde će se razvijati etno turizam.
Jagodina je jedino mesto u
Srbiji koje ima akvapark. U Mađarskoj ih ima desetak. Srbija nema zabavne
parkove, Mađarska ima pet reprezentativnih. Vinski turizam je sve popularniji u
svetu, Slovenija je napravila pravi bum u ovom vidu turizma, Mađarska ne
zaostaje mnogo. U Srbiji on postoji samo u priči. Brojni istorijski lokaliteti,
Đavolja varoš i druge prirodne lepote Srbije su ogroman potencijal,
apsolutno neiskorišćen. Dobar provod u Beogradu ili Novom Sadu, brojni
vojvođanski salaši sa domaćom kuhinjom i prelepi manastiri trebaju dobru
promociju da bi privukli strane goste.
Kada je reč o planinskom
turizmu, Srbija ima Kopaonik, namenjen domaćem "džet setu" (teško bi
se našao dovoljno lud stranac da toliko plati za uslugu koju tamo dobija),
Zlatibor, čija je lepota trajno narušena divljom gradnjom, ali i mnoge druge
planine čija je lepota srećom još netaknuta i koje imaju izvanredan potencijal.
Nautički turizam je vid
turizma koji donosi veliku dobit. Nažalost, početna ulaganja su velika, ali se
brzo isplate. Lepote naših reka su poznate, samo Beograd ima dve lepotice. A
mene je oduševila Tisa i Carska bara.
Posebna priča su cene u
Srbiji. Ako ih uporedimo sa cenama u Sloveniji, Makedoniji i Mađarskoj, sa
razlogom možemo da se zapitamo ko je lud? Valjda će i Srbima da padne na pamet
da upale auto i odu "negde preko" gde će dobiti bolju uslugu,
sadržajniji odmor i bolji provod nego u sopstvenoj zemlji, i to za duplo manje
novca.
Srbija za razvoj turizma
ima sve što joj je potrebno, samo još želje i pameti fali. Guču i Egzit
ne treba ukinuti, naravno, samo je krajnje vreme da oni prestanu da služe kao
pokriće nadležnima za sve propuste kada je turizam u pitanju.
S obzirom da nema more, i da
ima relativno niske planine, Srbija bi po većini procena trebalo da razvija
seoski turizam.
Najatraktivnije destinacije
za seoski turizam u Srbiji su Gornji Milanovac, Knić, Čajetina, Valjevo,
Ivanjica i Lučani.
"U Srbiji je zanemaren
seoski turizam, a ljudi nisu svesni mogućnosti koje on pruža. Na primeru sela
opštine Knić, gde je izvršeno anketiranje svih seoskih domaćinstava, 179 njih
je izjavilo da bi hteli da se bave turizmom, a 40 je spremno da se odmah
uključi jer imaju potrebne uslove".
Najveći broj građana Srbije
planira da godišnji odmor provede na moru, što će reći u nekoj stranoj zemlji,
a za seoski turizam zainteresovani su uglavnom oni koji imaju niži životni
standard.
"Sam odmor u selima je
potreba svih ljudi koji žive u gradovima, pa prema tome i stanovnika gradova u
Srbiji. Međutim, jedan dobar deo tih ljudi nema mogućnosti za putovanja uopšte,
drugi deo ima svoje rođake u selima i kod njih dolazi ili preko vikenda za
vreme godišnjeg odmora. Manji deo naših ljudi koji imaju dovoljno sredstava
svoj odmor provode u inostranstvu".
Srbija treba da se potrudi
da pozove i strane goste da se odmaraju u našim uređenim selima.
Trend razvoja turizma u
svetu je upravo seoski turizam, delom i zato što su uske morske obale već
pretrpane turistima u kupališnoj sezoni a broj turista u svetu raste.
Svetska turistička
urganizacija (WTO) predviđa da će 2020. godine u svetu biti 1,6 milijardi
stranih turista, što je 100 odsto više nego što je bilo 2006. godine. (N.N)