Feljton
Rođena kao Grkinja: Priča o umetnosti,
slobodi, demokratiji, patriotizmu, ljubavi, moralnom integritetu...(1)
Kad se otadžbina nađe urukama ludog kasapina
Autobiografija Meline
Merkuri, slavne grčke glumice koja je svoj veličanstveni umetnički put počela
kultnim filmom "Nikad nedeljom", a završila kao najvoljenija
ministarke kulture u dugoj istoriji savremenih Grka, bolno je iskreno i
dramatično svedočanstvo o večnoj žeđi za slobodom, pogotovo ako je uzurpirana
na sraman i bestijalan način
Melina Merkuri
Veze s Grčkom su u prekidu. Cele noći dobijali smo isti odgovor.
Pozvali smo grčku ambasadu u Vašingtonu. Ambasador Macas ležao je u
bolnici i jedini odgovor koji smo dobili od članova njegovog kabineta bio je:
"Veze s Grčkom su u prekidu". I od konzula u Njujorku, Nikosa
Gavasa: "Veze s Grčkom su u prekidu". Što smo to duže slušali,
zvučalo je sve zlokobnije. Svakih nekoliko minuta zvali smo telegrafske
agencije. Potvrđivali su da je došlo do puča, ali nisu imali detaljnije
informacije. Stupili smo u kontakt s jednim prijateljem, novinarom iz Pariza.
Nije znao ništa više od nas. Pokušali smo da stupimo u kontakt s mojim ocem u
Parizu. Nisu se javljali.
Čitave noći prijatelji su se okupljali u našoj sobi u hotelu. Činili smo
nemoćne pokušaje da izađemo s tim na kraj. Diktatura u Grčkoj? Ne bi mogla da
potraje ni četrdeset osam sati! Narod to ne bi dozvolio. Amerikanci se s tim ne
bi pomirili. Izolovala bi je čitava Evropa.
Dva meseca pred državni udar, Andreas Papandreu, sin premijera Georgiosa
Papandreua, govorio je pred Udruženjem strane štampe u Atini. Rekao je, ako
je Grčka odlučila da bude član zapadnog saveza, to joj ne oduzima pravo da sama
uređuje svoju međunarodnu političku poziciju, kao ni njenu nezavisnost kao
nacije. Protestovao je zbog mešanja CIA u grčke stvari. Dvojica ljudi iz
američke ambasade izašli su dok je držao govor, a la Gromiko. Sve je to
izazvalo buru i žeđ za Andreasovom krvlju koja je bila jača nego ikad.
Georgios Papandreu bio je celog života, na reči i delu, izričiti antikomunista.
Ipak, optužili su ga da namerava da sarađuje s komunistima, a to je zahtevalo
budnost vojnog vrha. Sajrus Šulcberger, poznat kao prijatelj grčkog
dvora, napisao je članak za Njujork tajms, u kome je rekao da, ukoliko Konstantin
veruje da bi krajnja levica mogla da preuzme vlast u Grčkoj, može da
"iskoristi sva raspoloživa sredstva da sačuva naciju od propasti".
Da li je g. Šulcberger zaista verovao da je levica imala snage da promeni
režim? Skromno izražavam svoju sumnju. Ono što je bilo očigledno jeste da su
takvi članci opravdavali potrebu za vladom čvrste ruke. Grčki narod obuzela je
panika. Gledali su na koju će stranu dunuti vetar. U mnogo slučajeva, stotine
hiljada ljudi izlazilo je na ulice da iskaže podršku demokratskoj vladi i
slobodnim izborima.
Razmišljali smo o svemu tome dok smo sedeli u hotelskoj sobi. Moj brat Spiros
izvadio je iz džepa isečak iz Njujork tajmsa. Imao je datum 17. april,
samo četiri dana ranije. "Kralj je ćušnut u ugao tako da jedino
alternativno rešenje za povratak Papandreuove vlade može da bude diktatura uz
podršku vojske".
Tek što je Spiros završio sa čitanjem, zazvonio je telefon. Svi smo
potrčali da se javimo. Poziv je bio iz Engleske. Moj otac. Bio je jedini
poslanik koji se zadesio van Grčke 21. aprila. Bio je jako bolestan i otišao je
na lečenje u London. Rekao nam je da su tenkovi izašli na atinske ulice, da je
došlo do masovnih hapšenja i da je bilo pouzdanih glasina da su sve građanske
slobode koje garantuje ustav suspendovane. Posebno ga je brinula suspenzija
člana koji zabranjuje mučenja.
Pitali smo ga šta je učinio narod da se suprotstavi. "Ništa". Ali
je Georgios Papandreu upozorio da će, ako neko bude pokušao da izvrši državni
udar, zvona svih crkava u Grčkoj pozvati narod na ulice i da se stotine hiljada
ljudi zaklelo da će zaustaviti diktaturu sopstvenim telima. "Nema zvona.
Nema ljudi. Svi koji mogu da organizuju otpor ili su u zatvoru, ili se
kriju". Glas mu je, i pored besa, zvučao vrlo umorno. Upravo je, kaže,
organizovao konferenciju za štampu da osudi vojni udar. To je bio prvi čin
javnog otpora.
Falsifikovani
udar
Trebalo je više od trideset šest sati da saznamo šta se desilo u mojoj
zemlji.
U početku je radio prenosio izveštaje sračunate da izazovu zbunjenost i da
obmanu.
"Grčka je vaskrsla!"
"Došla je prava sloboda naroda!"
Pa onda ništa sem vojnih koračnica. Najzad jedna obznana u kojoj se
spominju "opasnosti koje prete javnom redu i bezbednosti naše zemlje"
kao i suspenzija građanskih prava. Potpisao ju je Konstantin, kralj Helena, pa
ministarski savet, predsednik i njegovi članovi.
Zabranjuje se kretanje ljudi i vozila na ulicama.
Svaki onaj ko se bude kretao ulicom posle zalaska sunca, biće ustreljen.
Svaki pokušaj stvaranja zaliha namirnica smatraće se sabotažom, a
prestupnicima će suditi vojni sud.
Zabranjuje se podizanje novca iz banaka.
Zatim objava vanrednog stanja.
Dozvoljavaju se hapšenja i pritvor bez suđenja.
Trajanje pritvora nije ograničeno.
Svako javno ili privatno okupljanje je zabranjeno i biće rastureno silom.
Dozvoljen je ulaz u javne zgrade i privatne kuće i njihov pretres, noću i
danju, bez ograničenja.
Sva prepiska podleže cenzuri.
Tema i jezik podsećali su na naciste za vreme okupacije. Ponovo smo
doživljavali košmar.
Tokom noći uhapšeno je 10.000 ljudi. Naravno, Andreas Papandreu bio je među
prvima. Izvukli su ga silom iz kuće i odveli ga. Hiljade ih je trgnuto iz sna
da bi pred sobom videli vojničke mašinke i da bi bili odvučeni u automobile i
kamione koji su ih čekali, a da se nisu ni obukli: sindikalisti, javni radnici,
članovi omladinskih organizacija, profesori, advokati, novinari, glumci. To je
bilo prirodno ponašanje fašista, ali je zbrka nastala onda kad smo saznali za
hapšenje dvanaest skupštinskih poslanika i nekoliko ministara iz desničarskih
stranaka.
Zatim je stigla zapanjujuća vest da su uhapsili Panajotisa Kanelopulosa,
konzervativnog premijera! Nije imalo smisla. Zašto bi Konstantin dozvolio
hapšenje jednog premijera iz Nacionalne radikalne unije (ERE)? Kanelopulos je
bio izričit protivnik Papandreua. Ponovo smo pozvali telegrafske agencije. Da
li su bili sigurni da je na obznani stajao Konstantinov potpis? Jesu. Da li je
potvrđeno hapšenje Kanelopulosa? Jeste. Kad je stigla vest da je uhapšen Makis
Arnautis, bliski savetnik i lični kraljev sekretar, potpuno smo se
obeznanili.
Imali smo pravo što smo bili u nedoumici. Uskoro smo saznali da smo bili
svedoci tragične farse. Kraljev potpis bio je falsifikovan! Trojica nepoznatih
pukovnika, Papadopulos, Patakos i Makarezos izvršili su državni udar
koji su pripremali generali i povezali su kraljevo ime s obznanom, a da ga nisu
ni pitali.
Možda je to moglo da objasni zašto je puč iznenadio sve. Uglavnom su
pretpostavljali da će državni udar, ukoliko do njega dođe, biti sproveden posle
izbora, ako bi Papandreu odbio da sarađuje s desnicom i dvorom. Bio bi
sproveden plan NATO nazvan Prometej, kojim se zauzima i paralizuje
država. Bio je vrlo efikasan i upalio je, osim sitnog detalja da su pukovnici
prestigli generale i upotrebili planove u svoju korist.
Jedna je stvar osvojiti državu, a sasvim druga zadržati je. Pitanje
narodnog otpora rešeno je, bar privremeno, munjevitim zatvaranjem narodnih vođa
i prekidom svake komunikacije. A kopilad su koristila radio ne samo radi
terora, nego i da bi izazvala zbrku. Govorili su:
"Ko smo mi? Ne pripadamo nijednoj političkoj stranci. Pripadamo
radničkoj klasi. Staćemo uz svoju grčku braću."
Postojale su samo dve opasnosti za pukovnike, s kojima su oni računali. Ako
bi kralj bio protiv njih, pali bi. Ako bi Sjedinjene Države bile protiv njih,
pali bi.
Barjak
otpora
Ko su bili pučisti? Ko je bila ta gnusna trojka jeftinih Hitlera? Pre 21.
aprila 1967, kao i većina Grka, nikad nisam čula za njihova imena. Jedno
istraživanje nas je obavestilo kakvom soju su ti ljudi pripadali, ali ništa
više od toga.
Georgios Papadopulos, artiljerijski pukovnik i veza između grčke tajne
službe, KIP, i američke CIA. Lečen od neuropatije. Za vreme Karamanlisovog
mandata član Tajne komisije za borbu protiv komunizma. Godine 1964.
bivakovao je blizu turske granice. Prijavio je jednu komunističku zaveru u
cilju sabotaže. Sipali su šećer u rezervoar za benzin vojnih kamiona. Optužba
je istražena i okrenula se protiv njega. Pokazalo se da je sam Papadopulos
inscenirao ovu komediju. Ukoren je i premešten na manje značajan položaj.
Godine 1966. ponovo se pojavljuje na položaju direktora psiholoških operacija
(!) i propagande u glavnom štabu pešadije. To je bila tačka s koje je
organizovao puč.
Stilijanos Patakos, madam Malaprop hunte; starešina oklopne divizije u
oblasti Atine, član organizacije Život, čiji je cilj bio reorganizacija
crkve i društva prema puritanskim obrascima. Bilo je prirodno da istog trenutka
kad je hunta preuzela vlast zabrani mini suknje i brade. Kad je postao smešan,
napravio je zaokret od sto osamdeset stepeni i dozvolio da se jedno međunarodno
takmičenje u mini suknjama održi u Grčkoj. Govoreći o političkim zatvorenicima
rekao je: "Ako treba da se smaknu, biće smaknuti". Ali, gospodin
Sajrus Šulcberger piše: "To je odvažan, poštovanja dostojan i posvećen
čovek". Taj posvećeni čovek kasnije je izjavio da je lozinka
"narodnog ustanka" glasila: "Stoj ili pucam!"
Nikolaos Makarezos. O njemu se nije znalo mnogo, osim činjenice da je i on
radio za KIP. Atinjani su tvrdili da su mu poverili nadzor nad ekonomijom, jer
je "jedini od sve trojice znao sabiranje i oduzimanje".
Došao je dan majčinog povratka u Atinu. Nekoliko sati pre polaska na
aerodrom ugovorila sam rutinski intervju za radio u kome bih govorila o
pozorištu, filmu i sličnom. Prebacivala sam samoj sebi što sam tako glupa.
Naravno da sam mogla da očekujem da će se intervju vrteti oko predstave
"Ilja, ljubavi moja". Novinar je pitao: "Da li mi se sviđa da je
igram?" "Gadi mi se da igram Ilju. Gadi mi se".
Nisam znala da ću to reći. Ali trebalo je to da kažem.
"Recite mi zašto?", upitao je novinar.
Majka me je pogledom preklinjala.
"Zato što je to laž. Nema sreće u Grčkoj danas. To je zemlja okovana u
lance".
"Dajete izjavu protiv pukovnika?", rekao je novinar.
"Ne", viknula je moja majka.
"Da", viknula sam ja.
"Mogu da počnem sa pitanjem za američke turiste", rekao je
novinar. "Da li ovoga leta treba da idu u Grčku?"
"Ako možete da idete na grčka ostrva, znajući da su neka od njih
zatvori u kojima se ljudi podvrgavaju mučenju, onda idite u Grčku". Majka
me je preklinjala da prestanem. "Ako želite da vaši dolari podupru
fašističku vladu, onda idite u Grčku".
Novinar je isključio magnetofon. Kazao je da želi da dođe ponovo kroz
nekoliko sati sa televizijskom ekipom. Želi intervju na ovu temu. Bio bi
emitovan na nacionalnoj mreži. Rekla sam da dođu. I rekla sam sve što mi je
bilo na srcu. Počela sam svoj rat protiv pukovnika. Ćutanje me je gušilo.
Intervju je prikazan u dnevniku NBC. Ponovljen je još nekoliko puta iste
večeri. Neposredno posle prvog prikazivanja naš telefon počeo je da zvoni. Nije
prestajao sve dok nisam otišla u pozorište. Prijatelji i nepoznat svet
pozdravljali su me sa "bravo" i "alal ti vera". Jedan je
rekao: "Melina, podigla si barjak otpora!" Osećala sam se kao La
Pasionarija.
Moralne
dileme
Okovi koji su sputavali Grčku sve više su se stezali. Za mene je
predstavljalo agoniju da budem odsečena, da budem tako daleko, da se osećam
tako bespomoćno i bilo je pravo mučenje da nastavim da igram u "Ilja ljubavi moja". Nastupala sam u komadu koji je
prikazivao Grčku slobodnu i radosnu. Trebalo je da igram i da pevam da bih
simbolizovala radost grčkog života, dok su u Grčkoj vladali vojni sud i
mučenja. A razjarilo bi me kad bi se moje fotografije pojavile na upadljivim
mestima u glasilima hunte s tekstovima koji su dizali u nebesa moj uspeh u
Njujorku. "Naša Melina". Vlada pukovnika koristila me je kao svoju promoterku.
Noćima nismo spavali. Rekla sam Džuliju (Žil Dasen, slavni filmski
režiser, Melinin muž) da treba da progovorim. Treba da ih osudim. Treba da
radim sve što mogu da bih im naškodila. Džuli mi je rekao da i nemam drugog
izbora, ali me je upozorio da ću morati da se borim do kraja, da su oni ubice
koje nameravaju da ostanu tu gde jesu, da lažu kad govore da im je cilj da
očiste zemlju i da će se povući kad ispune svoj plemeniti zadatak. Otiću će tek
kad budu oterani. Pričao mi je o Pikasu i Kazalsu koji su se borili
protiv Franka i nisu se vraćali u Španiju više od trideset godina. Objasnio mi
je šta znači nemati pasoš. Da, trebalo je da govorim, ali i da budem sigurna da
će hunta reagovati, da imam na umu da možda još dugo ili više nikad neću videti
Grčku.
Rekla sam majci i bratu Spirosu da sam odlučila da razgovaram sa gospodinom
Blumgardenom, producentom mjuzikla. Znala sam da je sudbina stotine
ljudi zavisila od mog ostanka u komadu, da sam se obavezala ugovorom, ali bilo
bi mučenje da nastavim. Nameravala sam da zatražim od njega da mi dopusti da
održim govor, da kažem publici da slobodna Grčka koju gledaju u našem komadu ne
postoji.
Spiros je smatrao da sam izrazito naivna, ali je rekao da neće škoditi da
pitam. Majka me je molila da ne preduzimam ništa dok se ona ne vrati u Grčku.
Svi smo je molili da se ne vraća. Bila je neumoljiva. Otići će za dve nedelje.
Tamo je njen muž, a podsetila je Spirosa da su tamo i njegovi žena i deca.
Spiros je rekao da će se vratiti s majkom, da će povesti sa sobom ženu i decu i
da će se čim oni budu na sigurnom baciti na posao. Onda smo počeli da se
plašimo da Spirosa, ako bude otišao u Grčku, možda neće pustiti da ponovo
izađe. Moj otac je pokazao neprijateljstvo prema režimu i zato hunta neće imati
razumevanja za njegovog sina ako ovaj bude pokušao da napusti zemlju s
porodicom.
Moj otac je živeo u Londonu. Bio je veoma bolestan i veoma umoran, ali ono
snage što mu je ostalo ulivao u borbu protiv hunte. Putovao je po celoj Evropi
osnivajući odbore, organizujući javne skupove, tražeći pomoć demokratskih
stranaka. Govorio je u Savetu Evrope. Do poslednjeg daha borio se protiv hunte.
Umro je nekoliko meseci kasnije. Njegovo telo počiva u jednoj kapeli u Londonu.
Ostavili smo ga tamo jer znamo da bi nam, kad bi morao da govori, rekao da ga
ne nosimo u Grčku dok ne bude slobodna.
A na premijeri "Pobednika" u Londonu, baš sam se proslavila. Filmske
zvezde stajale su u besprekornom špaliru, a kraljica Elizabeta išla je od jedne
do druge, pozdravljajući ih s ljupkošću i šarmom. Učinila mi se veoma
simaptičnom, ali sam znala da bih zapala u teškoće ako bih pokušala da se
poklonim. Ohrabrilo me je kada sam videla kako se nekolicina prosto saginje da
prihvati ruku koju im je pružila kraljica. To sam bila u stanju da izvedem. Ali
kad je Njeno veličanstvo kraljica stigla do mene, nešto je pošlo naopako s
mojim refleksima. Desna ruka mi je ostala pripijena uz bok, a leva se podigla i
Bog zna zašto ostala veoma visoko. Falilo je nekoliko santimetara i samo
zahvaljujući intervenciji božanske promisli nisam kraljici zabola prst u oko.
Svako
se rodio na svoj način
Moj intervju američkoj nacionalnoj TV mreži, u kome sam poručila
Amerikancima da ne letuju u Grčkoj ako ne žele da podupru njenu fašističku
vladu, izazvao je burne reakcije. Narednih dana dobila sam mnogo pisama.
Nekoliko ih je bilo lepih, nekoliko ih je ličilo na ljubavne pesme. Ali, na
svaku od njih dolazilo je nekoliko onih koja su bila puna mržnje i patnje.
Bilo je upadljivo da su najoštrije pretnje bile prepune slika seksualnog
nasilja i perverzije. Takve su bile pristalice hunte.
Jedan od njih mi je u slušalicu urlao:
"Kučkin porode! Umukni da te mi ne nateramo da umukneš!"
Dobila sam stotine telegrama. Većina ih je bila neprijateljska, a svi su
imali potpis "američki Grk" ili "američki Grk vernik". Na
telefonu, promukao glas na grčkom: "Kurvo! Kurvo komunistička! Pukovnici
su predupredili invaziju 50.000 komunističkih vojnika iz Jugoslavije i
Bugarske. Misliš da će im biti teško da zaustave tebe?"
Hunta je za svog predstavnika za štampu imenovala Nikolaosa Farmakisa.
On mi je rekao: "Ponosim se što sam fašista".
Posle intervjua za američku nacionalnu TV mrežu, za mene nije bilo predaha.
Mnoga javna glasila tražila su da za njih govorim.
Sve je izgledalo nesrazmerno. Šta se dogodilo? Bila sam glumica koja je
iznela svoje mišljenje o gangsterima pukovnicima i zatražila pomoć nemačkog
naroda za ponovno uspostavljanje demokratije u Grčkoj. Nisam glupa. Znam da su
u većini slučajeva mediji hitali k meni, jer sam bila nešto neobično, devojče
iz filma "Nikad nedeljom", koje se zatrčalo na pukovnike. To je bila
za njih "dobra priča".
To mi je smetalo. Bila sam spremna da platim tu cenu da bi me saslušali,
ali kako su prolazile nedelje, osećaj nečeg novog lebdeo je i morala sam
prihvatiti činjenicu da sam bar za neko vreme postala glasnogovornik svih Grka
koji nisu mogli da govore.
Uho hunte bilo je osetljivo i na muziku Mikisa Teodorakisa.
Osetljivo sa medicinskog stanovišta: alergično. Zabranili su grčkom narodu da
kupuje, svira i sluša bilo koju Mikisovu kompoziciju. Prestupnici će biti
uhapšeni. Trebalo je da neko bude Grk i da živi u Grčkoj da bi shvatio šta je
značila ova zabrana.
Ne sećam se nijednog dana u Grčkoj kad na radiju, u pozorištu, u bioskopu,
u taverni ili kroz prozor neke kuće ne bih čula Mikisovu muziku. Zviždali su je
dečaci na ulici. Ona je bila deo našeg svakodnevnog života.
Alergija pukovnika bila je razumljiva. Mikisova muzika u filmu "Grk
Zorba" prodire do kostiju. Zorba je, pre svega, slobodna duša.
Lov na sreću i slobodu njegov je način života. Sloboda i sreća nemaju mesta
u fašističkoj državi. Bio je 12. jul 1967. godine. Javio mi se telefonom neki
novinar iz Engleske.
"Gospođo Merkuri, gospodin Patakos, grčki ministar spoljnih poslova,
proglasio vas je neprijateljem grčkog naroda. Kaže da ste oštetili zemlju
moralno i materijalno. Vaša imovina biće zaplenjena i oduzeto vam grčko
državljanstvo." Za trenutak nisam mogla da progovorim.
"Imate li neki komentar?", upitao je novinar. Reči su mi se
popele do usta. Najzad sam rekla:
"Rodila sam se kao Grkinja i umreću kao Grkinja. Gospodin Patakos
rodio se kao fašista i umreće kao fašista."
Taj moj komentar proneo se širom sveta. Dva dana kasnije u njujorškim
radnjama prodavao se bedž sa natpisom: "Melina je Grkinja".
Ućuti
i potpisuj
Pukovnici pučisti dobro su procenili kralja Konstantina. Odmah je ustuknuo.
Komanda mornarice i vazduhoplovstva bila je spremna da uzvrati napad. Komandant
mornarice već je bio naredio da flota isplovi na more i molio Konstantina da
izda naredbu da krenu na huntu. Kralj je odbio. Rekao je da želi da izbegne
krvoproliće. Da, pukovnici su dobro procenili svog čoveka. Zli jezici su
govorili da su dobro procenili i njegovu majku.
Na mesto premijera hunta je postavila Konstantinosa Kolijasa. Bio je
poznati tužilac vrhovnog suda (Areopaga), koji je svojom taktikom zataškavanja
atentata na Lambrakisa učinio da se mnogim Grcima prevrne utroba, a bio
je prijatelj i saradnik kraljice Frederike.
Tako su glasine da je Konstantin pokušao da se suprotstavi pukovnicima
donele neodređene nade, koje su iščezle kad je svet video zvaničnu fotografiju
predvodnika hunte. Tačno u sredini stajao je tužni kralj Konstantin. Tiražni
nemački list Špigl objavio je tekst koji nikad nije demantovan. Ticao se
trenutka kad je kralj trebalo da stavi potpis na dokument koji ozakonjuje vladu
pukovnika.
Njegovo odbijanje još je moralo da dovede do njihovog pada. Tekst u Špiglu
navodi da je kralj oklevao na trenutak, ali mu je kraljevska majka naredila:
"Ućuti i potpisuj." Kao što sam rekla, priča nikad nije demantovana.
Bilo kako bilo, potpisao je.
Što se tiče američke vlade, ona se podigla kao gnevni gigant da zaštiti
demokratiju i moral. Oborila se svom svojom snagom da bi lupila hunti čvrgu i
izrazila nadu da će uskoro doći do povratka parlamentarnom sistemu. Moj
gospodine, ala im je odbrusila!
Mnogi Amerikanci izražavali su svoj stid u političkom životu i u štampi.
Najumereniji kritičari osećali su zabrinutost zbog priznavanja hunte od strane
SAD. Oni najotvoreniji optuživali su ih za saradnju s diktaturom.
Neki od nas koji su izbliza pratili igru moći bili su spremni da se opklade
da je negde u nekoj skrovitoj sobici Stejt departmenta održano pravo malo
slavlje. Posao je dobro obavljen. Doduše, pukovnici su bili pomalo vulgarni,
onako... Generali bi bolje
pristajali, ali ne može se dobiti sve.
Dani koji su usledili bili su pakleni. Sve više priča o nasilništvima
hunte, o hapšenjima i deportacijama. Ubrzo se jasno pokazalo da nijedna
politička stranka ne podržava pukovnike. Neprekidna hapšenja desničarskih
političara dokazivala su njihovu potpunu izolaciju, a pokazalo se isto tako
jasno da hunta, da bi preživela, mora da obavi čistku u vojsci. Sa žarom su se
bacili na posao. Uskoro je otpušteno više od dve hiljade oficira, štampa je
bila sasvim ućutkana, cenzura je bila potpuna. Nisu postojale tačke aktivnog
otpora.
Grčka je živela u strahu. Zatim je došla ludačka Papadopulosova izjava zbog
koje sam zadrhtala od jeze: izjavio je da je Grčka bolesna, da je treba
zavezati za sto i operisati. On je hirurg koji će odstraniti bolest. Videla sam
svoju otadžbinu u rukama ludog kasapina. Demokratija je ubijana na operacionom
stolu.
Bio je Uskrs. Mislim da je to bio prvi Uskrs u petnaest godina koji nisam
provela u Grčkoj. To je naš najlepši praznik. To je trenutak bratstva i
ljubavi. Trenutak praznovanja. Kad se Grci pozdravljaju rečima "Hristos
voskrese!", tu nije u pitanju verska ceremonija. Njihov Uskrs je stvarnost
i trenutak radosti. Grčka pravoslavna crkva u Njujorku bila je puna vernika.
Stajali smo napolju na kiši i plakali. U Atini su se novi vlastodršci, ubice,
fotografisali kako slave Uskrs. Njihov Uskrs zaudarao je na smrt.
(Nastaviće se)
Knjigu "Rođena kao Grkinja" možete naručiti kod
izdavača "Plavi jahač", Beograd, Knez Mihailova 42, telefon
011/2623-652 i imejl: plavijahacŽsezampro.rs.