Druga strana
Kraj epohe
lažnih prometeja demokratije i njihovih
nečasnih poslova u Srbiji
Evroatlantske babe na izdisaju
Paralelno sa odumiranjem
utopije o Evropskoj uniji kakva je poznata iz propagande
o srećnom ishodu svih srpskih zabluda,
izumiru i promoteri te utopije
i njihov "civilni sektor"
Nikola Vlahović
Na poslednjem kongresu stranke Ujedinjena Rusija, ruski premijer i budući
novi predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin, pozvao je zemlje takozvane evroatlantske koalicije da se ne mešaju u predstojeće parlamentarne izbore. Tom prilikom je otvoreno progovorio o aktivnom učešću tih država
i njihovih vlada, da plaćaju nevladinim organizacijama kako bi uticali na tok
predizborne kampanje u Rusiji.
-
To je beskoristan posao i bačen novac,
bilo bi bolje ako bi taj novac
iskoristili da otplate svoj nacionalni
dug i zaustavili trošenje novca
na beskorisnu i preskupu spoljnu
politiku - savetovao je
Putin svoje političke protivnike na Zapadu.
Koliko je ova Putinova sarkastična doskočica uvredila "zapadne saveznike", bilo je jasno i po
tome što su je
samo retki zapadni mediji preneli, poput britanskog Dejli stara, koji je, inače, jedna obična
estradna tribina. Cilj je bio jasan: omalovažiti i Putina
i njegovu izjavu!
Ali,
ako u Rusiji znaju da odgovore
na pošast
onog dela politički dirigovanog nevladinog sektora, niko u državnim institucijama Srbije (počev od kabineta
predsednika), nema kritički odnos prema tom fenomenu. Naprotiv, već dvadeset
godina ti takozvani evroatlantski fondovi u Srbiji uzgajaju jednu ideološki, pojmovno,
pa konačno i mentalno izopačenu grupu ljudi, plaćaju im pristup
u medijima, finansiraju njihove tribine, "edukacije", "radionice",
veb-prezentacije, poslovne prostore, plate i putovanja.
Taj takozvani nevladin sektor zaradio je veliki novac poslednjih dvadeset godina, i preko njega
tekle su stotine miliona maraka, dolara i evra. Ukupan
zbir sigurno je težak nekoliko milijardi današnje evropske valute,
a najveće sume došle su tek posle
5. oktobra 2000. godine,
što govori da priliv tog novca
koji je dolazio preko američkih i evropskih obaveštajno-diplomatskih centara u susednim zemljama (poput Mađarske), nije ni izdaleka
bio toliko veliki kao kad je počeo
demokratski cirkus.
Samo politički diletanti ne znaju da je novac iz
evroameričkih nevladinih organizacija mnogo bitniji u opstrukciji ekonomskog i političkog
oporavka zemalja nekadašnjeg socijalizma,
nego što je bitan u rušenju diktatorskih
režima. Jer, nije ideja takozvanih
zapadnih demokratija da prenesu na
Istok najbolje, nego najgore! Pre svega, najgoru ekonomiju, najnižu masovnu kulturu, najniže oblike tehnološkog primitivizma
i sve ono
čega se uljudna civilizovana društva danas gnušaju.
Kad je to tako, a nesumnjivo jeste, i javnost u Srbiji
to zna, kako se onda desilo da
model političkog, ekonomskog
i kulturno-prosvetnog otpada tako snažno
dominira ovom, preko svake mere poniženom državom? Odgovor je jednostavan: tu deponiju danas
čuvaju i održavaju istaknute lučonoše lažnih sloboda i još
lažnije demokratije u Srbiji! Tu deponiju
danas finansira lažna demokratska vlada! Tom deponijom upravlja mala ali dobro raspoređena grupa evroatlantskih portparola! Na toj deponiji danas uzgajaju nove generacije
mladih ljudi, koji će za manje
od dve decenije
primenjivati tehnologiju modernog fašizma
"civilnog sektora",
a mnogi već danas vrlo uspešno
njime operišu oko svake državne
institucije i nalaze se na državnom
budžetu!
Čim je osvanulo prvo jutro sa
novim vlastima u oktobru 2000. godine, samoproglašena Majka Tereza nevladinog
sektora u Srbiji, Sonja Liht, odmah je stavila do znanja svima koji žive
od toga, da će "od sada raditi
za vladu", te je tako i
počela decenija jedne neverovatne alhemije: samozvani stručni kružoci postali su političke
organizacije (poput G17), a
političari koji su se dokopali ministarskih mesta postajali su odlično
plaćeni promoteri
nevladinog sektora.
Prvi koji je ozbiljno shvatio Sonju Liht bio je njen suprug Milan Nikolić, nekada slavni disident a danas tužni sluga
vladajuće klase, na službi u vazda
mračnoj RTS. Ovaj sada visoki državni
službenik, kao i svaki dvorski
čovek u slepom hodniku, uspeo je što niko nije: za
manje od 24 sata, nakon jasnog
stava nemačkog Bundestaga da Evropi
ne treba nikakvo pridruživanje nikakve Srbije, slagao je kako će taj događaj
(kandidovanja za EU), doći na proleće,
baš kad njegovom
predsedniku zatreba, u samom klimaksu predizborne kampanje!
Tako je i došlo do toga da se izgubi mera
i granica uticaja "društveno korisnih korektora", i da medijima, pa posredno i biračima,
vladaju opskurne osobe poput izvesne
Jelene Milić, srpskoj javnosti relativno malo poznate, ali vrlo
grlate promoterke evroatlantskog saveza, direktorke neke "liberalne think-thank organizacije"
Centar za Evroatlantske studije (CEAS), osnovane 2007. godine, koja se bavi ni
manje ni više nego reformom bezbednosnog
sektora, tranzicione pravde, zaštite
ljudskih prava, analize odnosa između Srbije i
EU i NATO i regionalne saradnje. Podsetnik iz njene
biografije kaže da je bila saradnica
jednom bivšem ministru spoljnih
poslova, da je radila kao službenica
u nekoliko međunarodnih organizacija (a postala zapažena kao direktorka
Međunarodne krizne grupe) i u Helsinškom odboru za
ljudska prava u Srbiji. U beogradskoj čaršiji je znaju
kao bivšu suprugu Nenada Milića, potpredsednika Liberalno-demokratske partije i nekadašnjeg
visokog policijskog službenika.
Možda je taj privatni deo njene biografije i odlučio da
se bavi "istragom udbaša" i "analizom bezbednosnih
struktura". No, jedna druga privatna, preciznije - intimna odiseja ove žene,
takođe je mogla imati uticaja na njene evroatlantske vatre kojima zna da
potpali večernje televizijske sesije na temu Zapad-Istok. Postojala je u
skorijoj prošlosti barem jedna osoba visokog obaveštajnog ranga iz, očito
neizbežne, američke ambasade u Beogradu, sa kojom je ova žena imala "više
od dijaloga". I to nije podatak tragikomičnog literarnog paranoika Ilije
Čvorovića, nego činjenica na koju je barem deo zapadnih obaveštajnih zajednica
u Beogradu računao a računa i danas.
No, takvih Jelena, Sonja, Nataša i sličnih otužnih i
neinspirativnih žena, prepuna je zemlja Srbija. Svaka regija i svaka opština
ima po jednu takvu, samo su manje grlate i manje upadljive, ali ne i manje
važne od ovih već potrošenih. Model prema kome ih je birao aeroatlantski žiri
uvek je isti: nezadovoljne, napuštene, izopštene... Dakle, sklone kompenzaciji
na jednom drugom prostoru, u ovom slučaju podrivačkom, destruktivnom.
Ovaj, na oko neznatan, ali čudovišni aparat kojim se
evroatlantska propaganda služi, sastavljen od već raštimovanog orkestra ocvalih
gospođa na koje "nije politički korektno nasrnuti", postao je
nepodnošljiv i degutantan. Novac koji troše gospođe Milić, Liht, Biserko,
Kandić - ali i njihove muške pratilje iz štabova za "širenje raketnog štita"
prema Istoku - mogao bi, kako reče Vladimir Putin, biti pametnije upotrebljen.
Najpre kao pomoć istinskoj sirotinji koje u Srbiji ima na svakom koraku, ali
konačno (što da ne?) i na prevaspitanje
mladih ljudi kojima je ta družina dvadeset godina nudila lažnu nadu i uveravala
ih da je konačno, istorijsko spasenje Srbije - ulazak u NATO pakt i u Evropsku
uniju.
Ali, bez obzira na
to što mu je došao kraj, treba očekivati da će taj "sektor" sve
učiniti da se pojavi i u ovim izborima kao bitan činilac daljeg usmrćivanja istinskih
sloboda, lobirajući u svojim medijima za dalji raspad bilo kakve suverenosti
ove države.
Zvuči tako oslobađajuće: nakon poslednjeg šamara iz
Berlina, danas se još bolje vidi da je Srbija daleko od Atlantika i da je
Evropska unija uopšte ne želi. Ni ovakvu sa
barikadama, niti bez njih.