Stav
Svetislav Basara MEIN KAMPF.
Burleska. Izdavač: Laguna 2011
Komesar Blesara
Režimski pisac Svetislav Basara je prevazišao sam sebe. Postao je junak svojih
urnebesnih burleski. Svetislav Basara je danas pisac u trendu. To je pisac koji piše knjige o kojima se priča. Svaka njegova knjiga je kulturni događaj. Gostuje
na svim televizijskim kanalima i književnim večerima. Otvara Sajam knjiga. Nalazi se u ukrštenim rečima, što je dokaz najvećeg uspeha jednog pisca. Pravi intervjue sa predsednikom države. Piše kolumne u režimskim novinama. Drži nam predavanja. Kritikuje nas. Vodi borbu za, kako ističe, pobedu evropske Srbije, nad azijatskom Srbijom. Ako danas napadate režimskog pisca Basaru, vi ste primitivac, nacionalista, fašista, reakcionar, protivnik reformi, EU i evroatlantskih integracija
Branko Dragaš
U svojoj novoj knjizi MEIN KAMPF, čije je prvo izdanje odmah rasprodato, režimski pisac Basara se obračunava sa fašistima u Srbiji, tvrdeći da je obračun sa njima deo projekta denacifikacije Srbije. Meni je logično da se denacifikacijom omiljeni pisac predsednika države obračunava sa nacistima u Srbiji, ali da se denacifikacijom obračunava sa fašistima, to mi deluje zatucano. Koristim izraze pisca iz njegove knjige kada kaže: "Razlikovanje neurologije i neuropsihijatrije još uvek nije uhvatilo korena u našem narodu - narodu koji usled zatucanosti nije u stanju da razlikuje mnogo važnije stvari."/str.7/
Vidimo da ni preobraćenik Basara nije uspeo da se uzdigne, uprkos neprekidnim pokušajima, da se udalji od tog svog zatucanog naroda, koga toliko prezire, koga besramno napada i optužuje.
Na isti način ja mogu da kažem - Razlikovanje fašizma i nacizma još uvek nije uhvatilo korena kod našeg režimskog pisca - pisca koji, usled malograđanštine, lenjosti duha i ambasadorske sinekure, nije u stanju da razlikuje ni mnogo važnije stvari.
Pri takvoj zbrci pojmova u glavi režimskog pisca, potpuno je logično da Pisac u trendu beži u burlesku da bi izbljuvao svu svoju mržnju, zavist i svoje prokletstvo služenja Ocu nacije, koga sramno naziva Velikim Sotonom. Otac nacije je akademik Dobrica Ćosić.
Čovek koji je presudno pomogao nepoznatom provincijalnom piscu da se domogne svetlosti velegrada. Drugog svog dobrotvora, Koštunicu dr Vojislava, koji ga je postavio za ambasadora na Kipru, mada nije imao nijedan formalni uslov ispunjen za funkciju ambasadora, nazvao je "dr Mengele pravnih nauka i doživotni firer nacionalsocijalističke demokratske stranke Srbije i samozvani Rajhskancelar Imaginarne Velike Srbije."
A potom piše: "Veliki Sotona je jednoćelijski organizam i neprestano se razmnožava deobom"/str.73/, i piše: "Veliki Sotona... neka se da zaklati, ubiti i bombardovati, pa neka onda iz vlastitog rđavog iskustva cvili i zapomaže, umesto što privatizuje klanja, ubijanja i bombardovanja i na njima zgrće milione srpskih rajshmaraka, koje odmah konvertuje u dolare. Država čiji je predsednik bio Veliki Sotona jednostavno je morala da bude bombardovana, upamtite to. Kao što su njegovi prijatelji morali da umru pre njega, uvek u najcrnjim mukama, da bi on bio srećan što je živ i što traje"/ str.53/, a onda krešendo: "Klonite ga se, prelazite na drugu stranu ulice ako naletite na njega, jer je Veliki Sotona uzročnik tuberkoloze, kancera i leukemije"./str.54/
Izlivi nekontrolisane mržnje
Kakva retorika! Kakav cinizam! Kakva mržnja! Evroatlantski pisac je izgubio kontrolu nad biciklom. Klonite ga se i prelazite na drugu stranu da ne bi udario u vas.
Pisac u trendu se ne zaustavlja: "Kud god da krene, smrt ga prati u stopu. Iza njega ostaje lelek i vijorenje crnih barjaka. On lično ne usmrćuje i ne ubija, bar ne u posleratnom periodu, bar ne da se zna. A mogao bi jer je iznad zakona. Ali, prođe li ulicom, a stalno je u pokretu, eto ti sutradan serije umrlica na drvoredu, ode li na VMA da prilegne u aparat za magnetnu rezonancu, bolesnici umiru kao snoplje."/str.77/
Neverovatno! Ne mogu da se setim da je neki pisac u našoj književnosti izneo ovakve gnusne mržnje prema drugome piscu. Razumem da se pisci ne slažu, da se svađaju, da polemišu, čak i da padne neka ćuška, imali smo i takve slučajeve, ali da se u formi burleske pišu ovakve bljuvotine, prosto je zaprepašćujuće i deluje nestvarno.
Ko je kriv za toliku izlivenu mržnju? Otac nacije! On je glavni krivac za stvaranje nacionalne ideologije i mitova. Pre njega Srbi nisu bili nacionalno osvešćeni. Pre njega nisu ni znali da su Srbi. Sve dok nije došao komunistički komandant u kožnim čizmama da ih nacionalno probudi i da svojim pisanjem stvori od Srba fašiste.
Nacionalna ideologija je ideologija smrti: "Nacija je kolevka
smrti. Smisao svake nacije jeste genocid nad samom sobom. Sitni nacionalni
zlodusi ne mogu da žive bez smrti, naročito tuđih, neprestalno broje leševe,
dodaju hiljade fiktivnih smrti na ionako zastrašujuće liste streljanih i
zaklanih da bismo zauvek bili lider u regionu u broju žrtava po glavi
stanovnika i da bismo imali što više argumenata za samosažaljenje i projekciju
krivice na druge. Besramno jedu u piju po grobovima. Drže posmrtne govore.
Prijatelje počnu istinski voleti tek kada pomru i oslobode im lebensraum. Samo
su mrtvi Srbi pravi Srbi. Svi ostali su petokolonaši i izdajnici."
/str.76/. Samo su mrtvi Srbi pravi Srbi! Kako to poznato zvuči. Srbi su
izvršili genocid sami nad sobom. To je krucijalni dokaz da smo mi genocidan
narod. Zato nas treba kazniti. Basara je poslat da nas kazni.
Međutim, to nije kraj. Basara ide i dalje. Njegov bicikl se ne zaustavlja. On nudi
originalno rešenje. Spasonosno rešenje za Srbe. Rešenje koje je predlagao novoj
vlasti. "U noći između petog i šestog oktobra na čelu jedne ad hoc
delegacije istinskih demokrata i patriota, otišao sam kod Zorana Đinđića, u već
osvojenu Skupštinu tobožnjeg Grada Beograda, sa zahtevom da se Veliki Sotona
izvede pred preki sud i po kratkom postupku STRELJA na Trgu
republike."/str.109/
Tako treba! Nema
milosti! Nova vlast, nova streljanja! Po kratkom postupku! Nema suđenja! Nema cile-mile! Metak u glavu! Nema tu šta da se raspravlja! Dobricu Ćosića
je trebalo odmah likvidirati! Ustreliti ga kao kriminalca! Ustreliti ga kao
besnog psa, jer širi opasno nacionalno besnilo. Sve po kratkom postupku! U
tobožnjem Gradu Beogradu! Tobožnjem?! Beograd nije Grad, to je tobožnji Grad.
Kao što je Basara tobožnji pisac. Koji strelja po kratkom postupku druge pisce.
Koji nema milosti. Evropska demokratija započinje - streljanjem! Streljanjem
pisca uvodi se demokratija u Srbiji. To traži tobožnji pisac. Koga je stvorio upravo
taj komunista i Otac nacije. Zato ga treba streljati na Trgu republike da se
odbrani evropska ideja. Jakobinci su nemilosrdno giljotinirali. Pisac u trendu
samo strelja. Napredujemo tehnički u sprovođenju zla.
Na ivici
ludila i "zdrave pameti"
Zašto je Basara tako
oštar, okrutan i isključiv? Zašto hoće da strelja po kratkom postupku? Otkuda
tolika mržnja prema čoveku koji ga je podigao, koji mu je pružio ruku, pred
kojim je pseći ponizno puzio, kome je bio odan i kome se godinama divio? Zašto
Basara piše baš ovako ostrašćeno? Zašto streljanje? Zar to ne pripada nekom
drugom dobu? Zašto streljanje pisca? Da li je bilo nekih drugih kandidata za
streljanje?
Pošto je roman
autobiografski, pošto je reč o burleski, pošto analiziram šta je sve napisano,
glavnog junaka ove maškarade ću nadalje zvati Blesara, ne samo zbog toga
što mu to ime pristoji nego radi lakšeg praćenja polemike. Objašnjenje
nagomilane mržnje i isključivosti možda mogu da nađem u sledećim rečima pisca
ambasadora, priučenog diplomate i revolucionarnog inkvizitora, "ali
tvrdim da smo svi, doslovno svi, mentalno bolesni i to od svih duševnih bolesti
istovremeno. Mogu to reći na osnovu sopstvenog iskustva jer sam dugi niz godina
lebdeo na ivici između ludila i 'zdrave pameti', na ivici koja je sto puta
opasnija od najtežeg oblika šizofrenije." /str.60/
Posle ovakve jedne
šizofrene izjave, koja je nastala na osnovu ličnog iskustva u lebdenju, jer je
naš provincijalni pisac, budući veliki režimski pisac, ambasador i miljenik
svih medija, dugi niz godina, kako priznaje, lebdeo na ivici, kao neki
guru-mentalni bolesnik, joga letač, koji boluje od svih duševnih bolesti
istovremeno, koji izrasta u krvavog Velikog Inkvizitora, možda možemo da nađemo
opravdanje za teške reči pisca letača, čije su reči sto puta opasnije od
najteže šizofrenije i najtežeg lebdenja, jer Njegova ekselencija ambasador bez
diplomatskog iskustva, koji je završavao pijan pod stolovima, dokazujući svoju
evropsku usmerenost i određenost, i zet bez pedigrea, potrčko Velikog Sotone i
sluga Dr Mengelea, nije mogao da sakrije svoja sopstvena iskustva i ludilo, pa
nas je udostojio ove režimske burleske, koja je sto puta opasnija od najtežeg
oblika njegove šizofrenije.
Ako ovoj izjavi dodamo i
njegovo iskreno priznanje da "naša je nesreća, naša je propast što
najmanje 35 odsto srpske populacije čine tipovi poput Blesare /izmena - BD/.
Ili čak i gori. Takvi su da ih je jednostavno nemoguće opisati. Beskrupulozni,
koji misle isključivo na svoju korist, nemilice arče vazduh i vodu, bestidno
troše novac poreskih obveznika i satima telefoniraju na tuđ račun, pritom se
lažno predstavljajući kao tobožni zaštitnici bezimenih…"/str.32/, onda
dobijamo okvir za razumevanje svih ovih poganih reči koje su ispljuvane na
stranicama knjige Pisca u trendu, koji otpočinje svoju borbu sam sa sobom.
Blesara priznaje da je "značajan
faktor moje netrpeljivosti bila zavist" /str.33/ , pa se iskazana
mržnja prema Ocu nacije i Ideologu verbalnog legalizma može objasniti i na taj
način. Njegova zavist ga čini ubicom, jer traži streljanje po kratkom postupku
svoga dobrotvora, opseda ga na ivici ludila i šizofrenije, tera ga da piše
najpogrdnije uvrede i proganja ga da nanese zlo i svojoj državi i naciji.
Plaćeni
denacifikator
Pored Velikog Sotone i
Dr Mengelea, Blesara mrzi i Srbiju. Srbija je za njega - Vermaht
Srbija. On piše da je "jednopartijska Jugoslavija bila neuporedivo
zdravije mesto od višepartijske i takoreći nacionalsocijalističke
Srbije"./str.42/. Jugoslavija koja je izrodila bratoubilački i verski
rat je bila neuporedivo zdravije mesto od fašističke Srbije. Jugoslavija je
trebalo da bude večna grobnica za nacističku Srbiju. Jugoslavija je trebalo da
sahrani srpski patriotizam i nacionalni identitet.
Ni demokratija nije dobro prošla u
ovom lebdećem ludilu .
Basara smatra da se "nipošto
nije smelo ići na uvođenje višepartijskog sistema"... SKJ je napravila kardinalnu
grešku. Trebalo je da postane još jednopartijskija. Trebalo je da pojača
pritisak. Da uvede policijski čas. Da ponovo otvori logor na Golom otoku."
/str.45/.
Posle prekog streljanja Komesar Blesara mora da dobije čin zbog svoje
ideološke isključivosti, nastavlja da sprovodi svoje totalitarne metode, traži
da se ponovo uvede policijski čas i da se otvori i Goli otok. Streljanja,
policijski čas i Goli otok za prevaspitavanje neistomišljenika, pripadaju setu
demokratskih sredstva koja opravdavaju sve demokratske ciljeve za uključivanje
u evropske i evroatlantske integracije.
Spas, dakle, od fašističke Srbe je Jugoslavija i socijalizam. "Poludeću
jednog dana od nostalgije za socijalizmom". / str.120/
Šta je Jugoslavija, kao idealna demokratska država, prema mišljenju
Komesara Blesare, trebalo da postane? Jednopartijska država? Ma, ne. To nije
dovoljno. Mora da postane jednopartijskija država?Jednopartijskija? Ne, napisao
je - još jednopartijskija!
Kakav doprinos srpskoj gramatici
režimskog pisca. Poređenje
prideva u lebdećem stanju. Na granici između ludila i šizofrenije.
Jednopartijska država, još jednopartijskija i još još jednopartijskija. Ali
može i superlativ, skraćeno, ovako - najjedopartijskija država. O, kakva lepota
poređenja! O, kakav fašizam poređenja! O, kakvo pijano brabonjanje! O, kakvo
ludačko lebdenje na ivici! Gde je moguće ovako poređenje prideva? Moguće je
samo u pijanoj glavi Komesara Blesare. To je moguće u državi gde su svi
mentalno bolesni i gde je Veliki pisac, budući kakademik, ekselencija pod
stolom, plaćeni denacifikator, najprodavaniji režimski pisac, estradni mucavac
i mrsomud, napokon odlučio da se obračuna sa fašizmom koji postoji samo u
njegovoj glavi "ja sam, da budem
još iskreniji, takođe fašista."/ str.40/
Mogao je da kaže da je bio fašistički iskren. Pa da nam prizna da je sada
još fašističkiji iskren i da zaključi da se trudi da bude još još fašističkiji
iskren ili najfašističkiji iskren. Morao je da bude najjednopartijski i najfašističkiji iskren
kada je zaključio - "Tito je bio najbolje, iako ne idealno rešenje za
nas"./str.45/
To je Komesar Blesara shvatio tek kada se vratio sa ambasadorovanja i kada
je presekao vrpce Sajma knjiga. Kada je ušao u ukrštenicu i kada je iz dosade,
izgubivši talenat i vrcavost, zadrigao u blagodetima režimskog
samoreklamiranja, kada je postao dvorski pisac i sagovornik predsednika
mediokriteta, opijen sopstvenom veličinom i istorijskim značajem, poput onoga
slikara iz Gogoljeve priče Portet, počeo da shvata da je Veliki meštar
sviju hulja bio najbolje rešenje za nas.
Doduše, Komesar Blesara još uvek nije postao Maršal naše književnosti, jer
nije kao idealno rešenje za našu književnost uspeo da sahrani svog stvoritelja
i dobročinitelja, ostavio je nezaklanog Oca nacije. Oceubistvo pokušava da
izvrši ovom burleskom, kada već nije mogao da ga strelja, makar da se sprda sa
njim. Palanačka zavist lokalnog đilkoša. Kada Veliki Sotona na Sajmu knjiga
potpisuje svoji knjigu, ljudima koji strpljivo čekaju u redu, dok kod Komesara
Blesare na štandu nema ljudi, onda je to krucijalan dokaz da je Srbija
fašistička država i da su Srbi fašisti.
Njegova opijenost Maršalom kao najboljim rešenjem za Srbe je posledica
šizofrenog lebdenja na ivici. Naravno, Maršal nije baš idealno rešenje za Srbe,
priznaje to i poludeli nostalgičar za socijalizmom, jer je Sin naroda i
narodnosti "ljubio pionirke - kada bi malo više potegao i bio dobre
volje - i u usta. Nekima bi gurao jezik." /str.47/. Nije idealno, ali
je Najbolje rešenje. Eto tako, nek se zna da je i Drug Komesar Blesara dobro
obavešten o svemu. Priznao je da zna šta je radio pionirkama. Najbolje rešenje
za nas. Pa, šta? Nema veze! Neka je radio! I drugi bi to radili da su bili na
njegovom mestu. Pred naletom narastajućeg fašizma sve je dozvoljeno u antifašističkom
pokretu. Smrt književnosti - živela burleska!
Prevaspitavanjem do uništenja
Najbolje rešenje za nas Srbe, genocidne fašiste i remetilački faktor na
Balkanu, bio bi taj uniformisani i preparirani Maršal, ostareli kicoš i
perverznjak, koji pionirkama gura jezik u usta, jer je dobre volje, jer je malo
popio, jer je neprikosnoveni gospodar najjednopartijskije partije, pa, samom
tom činjenicom, niko ne sme da mu se suprotstavi u njegovim perverznim
igrarijama. To Srbima treba. Takav najjednopartijskiji Gazda.
Komesar Blesara zna, kada bi malo više potegao, kada bi i on, takođe, bio
dobre volje, šta je najbolje za Srbe. U pijanom zanosu, na ivici, dok lebdi,
idealno je stanje za davanje najboljih rešenja i zakukavanje za propalim
socijalizmom. Jedino rešenje bi bilo, naravno i najbolje, jer druga se u
totalitarnom načinu razmišljanja ni ne razmatraju, da Srbi, kao dokazani
divljaci i koljači, izbegnu fašizam i nacizam. Sve zajedno, za svaki slučaj
neka idu u paketu, stave pod strogu najjednopartijskiju kontrolu gramatički
nepismenog pisca, kako bi njegova ekselencija ambasador, koji pijan ordinira
ispod stolova, danas priznati evropejac i medijski pisac, bio sasvim siguran,
dok ladi spolovilo na plaži u Larnaki, dok pije viski sa ledom o trošku opljačkanih
poreskih obveznika i namešta suncobran da ne bude previše na suncu, jer ima
jako osetljivu kožu, pa mora, kakvog li napora, svaka dva sata da prekida svoje
udobno ambasadorsko lenjstvovanje, izležavanje i plandovanje, dok na miru
razmišlja kako da strelja Oca nacije, kako i kada da uvede policijski čas i
koga da pošalje na Goli otok, na prevaspitavanje.
Neka prođu, brate, Toplog zeca, to je najbolje za sve koji imaju
suprotno mišljenje od Komesara Blesare, da bi on, dakle, bio potpuno siguran da
su Srbi, napokon, porobljeni najjednopartijskijom partijom na svetu i
najjednopartijskijim najboljim rešenjem, jer to je jedini način, ponavljam,
jedini način, da ne kažem još jediniji ili još još jediniji, odnosno
najjediniji, da Srbi više ne prave nikakva sranja, da ne nerviraju Upravljače
sveta, da nema nikakvih više usranih pobuna i da se ne dižu proklete
revolucije, jer su ti ludi, genocidni, fašističko-nacistički, primitivni i
nepokorivi Srbi, na kraju svih krajeva, konačno i definitivno pokoreni i uništeni.
Srbi su iskorenjeni! Daje se na znanje Upravljačima sveta, operacija bez
anestezije je završena. Srba više nema! To je najbolja vest u propaloj
tranziciji. Srba više nema! Kako to dobro zvuči! Srušena je fama o
biciklistima! Pronašli smo najbolje rešenje za sve: za Upravljače sveta,
međunarodnu zajednicu, evropske integracije i za malograđane iz Kruga Dvojke,
rešenje koje bi donelo trajan mir i stabilnost u regionu, rešenje kojim se
konačno rešava srpsko nacionalno pitanje i sva ta zajebancija oko tradicije,
pravoslavne vere i nacionalnog identiteta, rešenje koje je sigurno i dokazano
najbolje, ali ne baš i idealno, jer bi idealno bilo da, ipak, onaj pegavi
osamdesetogodišnji Maršal na odru napastvuje neku našu pionirku, da je u
antifašističkom pokretu smežuranih i osušenih udova uzme i dokaže da i posle
Tita živi samo Tito i njegova večna deca komunizma.
To silovanje srpskih devojčica je mnogo bolje, nije baš idealno, jer još
uvek srpska krv nije puštena, ali je u svakom slučaju zaista mnogo bolje od nacionalsocijalističkog
zanosa napaljenih Srba, zanosa koga nije mogla da uništi ni izrežirana i
nameštena Petooktobarska kontrarevolucija.
Njegova naknadna pamet, nakon
ambasadorskog lenjstvovanja na mediteranskom suncu, "lenjost mi je
spasila život" /str.51/, ambasadorovanja koje se, prema iskrenom
priznanju, svodilo na "jedino što sam u ambasadi uspeo da promenim bilo
je da okrečim zgradu i da postignem da prozori ostanu otvoreni... ipak, sam se
odmorio tokom te četri godine." /str.113/, odmaranju o trošku
genocidnog i siromašnog naroda srpskog, koga prezire i ismejava, uspela je
nekako da dokuči, da dođe do poražavajućeg saznanja da je "bledunjava,
nenasilna i neosvetnička, petooktobarska paradajz-revolucija, zapravo
karikatura od revolucije."/str.27/. Sa Kipra mu ta
paradajz-revolucija, dok je iz dosade farbao zgradu i otvarao prozore, nije
delovala previše karikaturalno. Ali kada je izgubio sve sinekure, kada je
vraćen u grotlo hladne azijatske stvarnosti, probudila se u njemu varvarska
zavist, mržnja i bes. Danas to više ni ne krije. Ništa ga više ne može
zaustaviti da se obračuna sa zabludama. Svim zabludama koje on smatra prokletim
nasleđem prošlosti.
Isus Hrist opasan tip
Ni Isus Hrist nije ostao izvan ove sprdnje. Zašto bi Isusa Hrista poštedeo?
Sve je dozvoljeno u ludačkom pijanstvu. "Čak je i hrišćanstvo podleglo
toj zabludi. Što
je neoprostivo. A možda je čak i jeres. Jer, Isus, skupa sa učenicima, nije
radio ništa KORISNO /podvukao Blesara/ u ovozemaljskome smislu. Čak je i
učenike odvraćao od posla." /strr.51/. Isus Hrist je, dakle, takođe bio njegov
drug lenjivac, koji nije radio ništa korisno. Ništa KORISNO! Podvučeno!
Naglašeno. Neka se upamti. I ne samo to. Bio je i poguban za okolinu. Svoje
učenike je odvraćao od poslova. Zamislite?! Čak je i njih odvraćao od rada.
Kakva štetočina! Kakav blefer!
Jer ako Isus Hrist ne
radi ništa korisno i učenike odvraća od poslova, onda je on opasan tip. To su
isto mislili jerusalemski sadukeji i fariseji, Komesara Blesare ideološki
pajtaši. Uplašeni da ih bič Sina Božijeg trajno ne istera iz udobnog hrama, gde
su trgovali, špekulisali i radili ovozemaljske korisne stvari. Zato su ga
izručili Pontiju Pilatu i optužili. Zato su ga razapeli na krstu i ubili.
Komesar Blesara je naš književni sadukej i farisej. Komesar Blesara strelja
pisca. Na licu mesta, po kratkom postupku. Komesar Blesara se plaši biča
kritičke javnosti. Zaštićen je privilegijama okupatorskog režima, umotan u
sopstvenu sujetu, uzdignut na položaj dvorskog lakeja, sagradio je oko sebe
hram ljudske pohlepe, licemerja i gluposti, pa nam sa trona velikog pisca i
intelektualca, nadmeno i bestidno, drži moralne pridike.
Ambasador lenjivac je
prevazišao maštu pisca lenjivca. U svom lebdenju nad ivicom
spoznao je da je lenjost vrlina i da je Isus Hrist bio guru svih lenjivaca. Šta
je to korisno u ovozemaljskom smislu i zašto je Isus Hrist bio lenjivac nije
nam objašnjeno. Jednostavno, Komesar Blesara smatra da to i ne treba da
objašnjava nikome, jer je on pisac čije se sprdačine odmah objavljuju, on ne
traži sponzore, njemu je sve dozvoljeno, on može da blesara, da lupeta, udara,
vređa, može da strelja pisce, može da širi blesarevštinu, jer je on miljenik
evopejaca, dece crvene buržoazije, miljenik svih proevropskih nacionalnih
medija, on je brend skorojevića i palanačkih modernista, svih onih koji žive na
budžetu države koju preziru, njega niko nema prava ništa više da pita, on je
institucuja nemorala i podlosti, on ne vodi nikakve polemike, on je iznad svih
nas, on vodi monologe i sanja o najjedopartijskijem sistemu, streljanju,
policijskom času i Golom otoku.
Svi koji mu stanu na put su unapred osuđeni na uvrede, porugu i sprdanje.
Ne dozvoljava nikome da ga sputava u tom njegovom pijanom prosipanju žuči i
kritici svega postojećeg, jer okupatori demokratije i nacionalne nezavisnosti
podržavaju njegova mucava i nepismena baljezganja, jer im to odgovara, jer su
dobili zadatak da to baš tako rade, jer rade po unapred smišljenom scenariju,
rade kako im je naređeno, rade protiv interesa svoje države i svog naroda.
Komesara Blesaru to nije briga. Bitno je da on dobije medijski prostor, da
zagadi javnost što više, da sve obesmisli, da se osveti, da izbljuje sve
gadosti i zavisti iz sebe i da tako doprinese opštoj konfuziji, apatiji i
rastakanju našeg nacionalnog i građanskog bića. Njemu ne smeta što je okovana
demokratija, što je uništena privreda, što su mediji stavljeni pod kontrolu
savetnika, što je predsednik mediokritet i klovn, što su tajkuni opljačkali
Srbiju, što je gradonačelnik prevarant, demagog i totalitarista, što su
uništene sve građanske institucije, što žuta pošast privatizuje čitavu državu,
što su građani opljačkani, osiromašeni i što žive na samom egzistencijalnom
minimumu, što sve više dece gladuje, što više Srba umire nego što se rađa, što
građani ne mogu da se leče, što nam je školstvo propalo, što kulturu vode
kriminalni tipovi, što se preko kulture peru pare, što je sve u kulturnom
životu betonirano i pod kontrolom,što je književnost bačena u potpalublje, što
mladi napuštaju Srbiju, što sela umiru, što nacija umire, što država odumire i
što, ako ovako nastavimo, sigurno nestajemo, na opštu radost moćnika koji
upravljaju svetom. Komesaru Blesari to ništa nije važno, nego vodi svoje lične
krstaške ratove da bi nahranio svoju bolesnu taštinu.
Opšte mesto
Komesar Blesara je baš odlučio da se obračuna sa svima. Niko ne sme ostati
pošteđen. Tako se, navodno, obrušava i na političare i piše za njih: "političari
su svuda takvi samo zato što - kao u slučaju rasne teorije - podležemo zabludi
da su na zapadu bolji jer su organizovaniji, redovno se tuširaju i posle
vršenja velike nužde puštaju vodu u toaletima... ovi naši to ne čine jer je
prezir prema zapadnoj tehnologiji, uključujući vodokotliće, deo - našeg
identiteta".
Ovo je tipična
blesaroviština. Nešto kao deo identiteta Komesara Blesare. Nešto što je postalo
njegovo opšte mesto. Trebalo je da ispadne smešno, ironično i vrcavo, ali je
postalo glupo, prazno i dosadno. On kao kritikuje
političare, odnosno režim, čiji je on omiljeni pisac. Političari se kao ljute,
da se Srbi ne dosete, ali, ipak, otvaraju sve medije svome omiljenom piscu.
Puštaju ga sa lanca da opogani javni život. Svi mi kao treba da se smejemo što
su naši političari tako prikazani. Ali mi svi znamo da je to gnusna laž. Naši
političari uopšte nisu takvi. To je namerna zamena teza. Sprdanje sa povodom.
Sprdoblesarenje. Blesoprd!Sprdobles! Blesarosprdačina. Sprdoblesosprd!
Sprdoblesosprobles! Blesosprdobles! Na ivici. Komesar Blesara je mogao, recimo,
sve to da izravno proveri sa predsednikom države, prosrpskim predsednikom koji
se budi sa pevaljkom Severinom. Mogao je da pita svoga obožavanog predsednika,
kada je već vodio namešten intervju sa tim mediokritetom, kada već ne sme ništa
drugo da ga pita, da li se redovno tušira, da li posle vršenja velike nužde
povlači vodu u toaletu i da li ima prezir prema vodokotliću.
Naravno, Komesar Blesara je lukav. Nije on ludi Srbin. On to nikada ne bi pitao.
Ovako je mnogo bolje. Piše da bi ispao kao duhovit i da bi se kao podsmehnuo
srpskim političarima. Svi mi znamo da je Komesar Blesara fama. Srpski
okupatorski režim je uspostavljen odlukom velikih sila i ucenjenim političarima
je dato neograničeno pravo da opljačkaju državu i građane Srbije, da zaduže
državu i narod i da slome ekonomsku kičmu Srbije, da Srbija nikada više ne bude
remetilački faktor na Balkanu. Srpski politički ološ je tu priliku obilato
iskoristio i danas su oni bogati ljudi. Sve su podredili pljačkanju države i
naroda. Pljačka je još uvek u toku. O tome Komesar Blesara, naravno, ne sme da
piše. Poltron i kukavica uživa u svojim privilegijama bogatog i priznatog
režimskog pisca. On ima arhaičnu predstavu o srpskim političarima i pokušava da
bude duhovit na najbizarniji način.
Skutonoša banditskog režima
Srpski političari
pripadaju staležu bogatih članova evropskog društva. Neka obrati pažnju koja
odela nose njegovi prijatelji, koja kola voze i koja pića piju. Mogao bi,
recimo, Komesar Blesara da upita svoga najdražeg političara Čedu Jovanovića
kako se obogatio, da li se tušira, da li povlači vodu na vodokotliću sam ili to
rade njegovi telohranitelji. Srpski političari su se obogatili bestidnim
pljačkanjem države i naroda, postali su kapitalisti preko noći, japijevci,
špekulanti i ne razlikuju se od belosvetskog političkog ološa koji su uništili
civilizaciju. Koji su doveli do bankrota EU i Evropu uveli u sazvežđe
socijalnih revolucija. Uništili su evropsku ideju. Uništili su demokratiju.
Uništili su republikansku ideju. Oteli su nam slobodu i predali nas u ruke
bankara zlikovaca. Porobili su čovečanstvo zelenaškim kamatama. Porobili su
države i nacije. Razorili su institucije. Obesmislili su život. Okupirali su medije. Stvorili su od građana konzumente. Idiote.
Debilizovali su javni život.
Veliki brat sve kontroliše. Svuda perverzija, pijanstvo i nemoral. Svuda rasulo i raspad. O
tome treba danas da piše angažovani evropski pisac. O tim temama treba pisati.
Pisati i urlikati! Zašto Komesar Blesara o tome ne piše? Zašto ne udari na te
najmoćnije skotove? Zašto ne pokaže svoju drskost i hrabrost u obračunu sa tim
kriminalcima na vlasti? Zašto se iživljava na ostarelom piscu? Njega hoće da
strelja?! Masturbira nad Drugom Titom i socijalizamom! Veliča
najjednopartiskiji sistem i zajebava nas u zdrav mozak. Nema muda da izađe na
crtu tim mafijašima na vlasti. Nema petlju da se obračuna sa njima. Postao je
odguzna muva predsednika mediokriteta. Zatvara oči pred najvećom pljačkom u
istoriji našeg naroda. Postao je skutonoša tog banditskog
režima. Postao je njihov glasnogovornik. Konsiljere. Potkupili su njegovu
lenjost. Potkupili su ga otvaranjem Sajma knjiga, dobijenom NIN-ovom nagradom i
slikom u ukrštenim rečima. Ucenili su ga. Prodao je svoja uverenja i to je
njegovo pravo. Njegov život. Ali nema prava više da nam drži predavanja. Nema prava
da se sprda i zajebava. Neka napiše burlesku o sebi. Neka bude to što jeste i
neka umukne. Neka brani svoj status i svoj kapital. Neka nas ostavi na miru.
Blesarevština
Pokušaj Komesara Blesare
da ispadne duhovit i da se kao sprda sa svojim prijateljima srpskim
političarima je jadna blesarovština. O, Blesara, Blesara! Ne hvataj se u kolo u
kome ne možeš da igraš. Drži se svojih nalogodavaca i svoga udobnog,
malograđanskog života. Povuci vodu u vodokotliću, posle velike nužde
predsednika države, možda će te nagraditi nekim boljim ambasadorskim
nameštenjem. Možda nećeš morati da farbaš zgrade i otvaraš prozore.
Možda nećeš više morati da pišeš naručene burleske. Možda će se tvoji gospodari
zadovoljiti da povlačiš vodu u vodokotliću njihovih toaleta.
Parafraziraću jednu rečenicu napisanu o Velikom Sotoni - Komesar Blesara je
zgrnuo milione dinara, odnosno stotine hiljada evra intenzivnim pljuvanjem i
ponižavanjem sopstvene nacije i sopstvene države, pljuvanje i mržnja su njegov
plaćeni posao, on je vrhunski inženjer manipulacije i spinovanja, sluga
okupatorskog režima, poltron i licemer, mekušac i jajara koji ne sme da digne
svoj glas protiv totalitarizma i pljačkanja, koji mora da oblači odela koja mu
ne stoje da bi otvarao Sajam knjiga, neotesani primitivac, pijandura i podlac,
kome neko mora da kaže da umukne, da se skloni iz svih televizijskih emisija,
da nauči da govori, da nauči da misli, da nauči da piše gramatički pravilno, da
uzme bicikl i da pokuša, ako ga lenjost nije ubila, da se vrati na početak, jer
sve je ovo fama koja će proći, koja će otići u zaborav, a sa njom i on,
režimski sluga, propali ambasador, neuspeli satiričar, njegova mržnja, zavist,
ludilo i primitivizam, sve će to, dragi moji, otiću u prokleti zaborav, da ne
kažem smrdljivu kanalizaciju, kao i njegove ofarbane ambasade, otvoreni prozori
i vodokotlići po toaletima.
Uzgred, ako je već hteo da govori o evropskim političarima, onda je mogao
da pročita i da prenese izveštaj o analizama koje su nađene u toaletima
parlamenta Evrope. Te objavljene analize više govore o evropskoj politici, nego
sve burleske Komesara Blesare i sve njegove donkihotovske borbe sa pokvarenim
vodokotlićima.
Jedini koji je tobož dobio naklonost Komesara Blesare je Zoran Đinđić: "Pristojan
filosof, ali Ničeu ipak ni do kolena, koga su hladnokrvno ubili samo zato što
je perfektno govorio nemački i koji je, zahvaljujući superiornom pojmovnom
aparatu tog jezika, uspeo da prozre prevaru viševekovnog srpskog
paradajz-fašizma" / str.38/... "Đinđića su ubili zbog toga što
je ugrozio stabilnost hiljadugodišnjeg srpskog Reicha." /str.42/
Kažem tobože, jer Komesar Blesara ne oprašta ni njemu. Sprda se sa svima,
prcka i pljucka na sve, jer je zločest, zavidan, ljubomoran, lenjivac, uobražen
i ponižava pristojnog filosofa, koji nije do kolena Ničeu, kao što ni Komesar
Blesara nije do kolena Domanoviću, Steriji, Nušiću, Petru Kočiću ili Dušku
Kovačeviću. Poređenje Đinđića i Ničea je ta prokleta blesarevština.
Blesarevština je skorojevićko poprckavanje na sitno, palanački narcizam malih
diferencija, provincijalna zavist, šanerski zajeb, odsustvo duhovne vertikale,
sprdanje na zadatu temu, onanisanje nad istorijskim impresijama, varvarska
mržnja, jezuitska isključivost, krstaška okrutnost, komesarska logika,
podaničko uvlačenje moćnima, guzoljub, totalitarističko licemerje, pijani
modernizam i proklestvo ugašenog talenta. Blesarevština je zarazna bolest koja
mora de se leči. Najbolji lek za blesarevšinu je da ne piše ništa i da umukne. Neka se povuče u osamu i
neka doživi katarzu.
Tvrdnje da su Đinđića
hladnokrvno ubili samo zato što je perfektno govorio nemački je podlost.
Tvrdnja da je Đinđić uspeo da prozre prevaru viševekovnog srpskog
paradajz-fašizma je glupost. Istorijska je istina da je poslednjih meseci svog
života Đinđić, shvativši o čemu se radi, postao zagovornik zaštite srpskih
nacionalnih i državnih interesa. Nažalost, streljali su ga jer rešavanje
nacionalnih i državnih pitanja nije bilo u njihovom planu. Tako stalno rade
kroz istoriju. Nije im to prvi put. Ako ne mogu da vas potkupe, oni vas ubiju.
O tome Komesar Blesara ne sme da piše. Niti sme da piše ko su bili insajderi i
pomagači u tom streljanju. Ako je dobro obavešten kako je Maršal revolucije
gurao jezik u usta pionirkama, morao je da zna ko je iz Đinđićevog bliskog
okruženja učestvovao u programiranom streljanju. Koji
političari oko Đinđića su bili deo te političke zavere? Zašto nam to ne otkrije?
Zašto se plaši? Zašto ne skine famu sa tog kriminalnog streljanja? Neka to
napiše i spasi napaćenu dušu.
Tvrdnja da su Đinđića
ubili zbog toga što je ugrozio stabilnost hiljadugodišnjeg srpskog Reicha spada
u izjave sa ivice. Izjave date u transu letenja. Između ludila i burleske.
Ništa nije
slučajno
Na kraju, čemu ovo
pisanije? Zašto Komesar Blesara sve ovo radi? Mislite
li da je on glup i izmanipulisan? Mislite li da je burleska slučajno napisana?
Slučajno ima taj hitlerovski naslov? Ništa nije slučajno. Nema slučajnosti.
Njegova knjiga je izašla programirano. Posle ekonomskog kolapsa, ostalo je da
se uništi još preostali nacionalni identitet. Sada je na tapetu nacionalni
identitet. Njega treba razoriti. A najbolje se to radi kada se Srbi optuže za
fašizam. To
je preuzeti recept. Izvođača radova ima na pretek. Otimaju se ko će preuzeti
operativu. Sve su spremni da urade samo da ostanu u igri, da ne presuši dotok
donacija.
Borba protiv fašizma se pojavila u pravom trenutku. Tačno kad treba. Kada
je ponestalo para. Uvek se sve vrti, ipak, oko novca. Briselska birokratija,
administracija Imperije u rastrojstvu i sorošovske fondacije ukidaju mnoge
donacije za profesionalne parazite u nevladinom anacionalnom sektoru, koji
koračaju rame uz rame sa vladinim činovnicima, koji uzimaju pare na foru, na
guzove, na glupost i na prevaru, koji su čitavu deceniju naučili da dobro žive
na donacijama, ali danas donacija više nema, presušila su vrela, nema više para
jer je kriza, jer se svet menja, jer je došlo novo doba, pa kada je već tako,
brže-bolje je nađena neka nova žvaka, neka nova obmana, samo da bi se obezbedio
siguran priliv novca, samo da bi se osigurao parazitski život na tuđi račun,
izmišlja se jedna nova pošast koja može da bude jako profitabilna i za koju se
mogu izvući lepe pare. Tako je otkriven fašizam u Srbiji. Napravljen je
projekat-fašizam u Srbiji.
Deci komunizma je odgovaralo da oni postanu antifašistički pokret koji će
dobijati novac od briselske Kominterne. Ali, projekat je lansiran u pogrešnom
trenutku. To nisu očekivali. Ne samo da su budžeti EU i Imperije prazni, ne
samo da stotine hiljada ljudi u Evropi i Imperiji izlaze na ulice da zaštite
ugroženu demokratiju, da odbrane republikansku ideju i građanske slobode,
nalazimo se u predrevolucionarnom stanju koje mora nešto novo da izrodi, nego
je u evropskim društvima, koja su doživela potpuni bankrot evrozone i propast
evrounijskog nametnutog briselskog političkog koncepta, došlo do pojave i
nacizma i fašizma do te mere da ultradesničari dobijaju sve veću naklonost
birača i da su u mnogim mestima širom Evrope već ušli u lokalne organe vlasti.
Bilo je prirodno očekivati da će Evropa naglo zaokrenuti udesno i da će se
probuditi stari aveti prošlosti. Umni ljudi su to već davno predvideli. Ali
fariseji i sadukeji tranzicije nisu pratili igru. Ostali su zatečeni.
Pokušaji neoliberalnih ideologa da, u novonastaloj evropskoj zbilji,
nastave da sviraju staru, dobro poznatu muziku o donacijama, veličajući navodni
fašizam u Srba, dok prizivaju streljanja, policijski čas, Goli otok, perverznog
Maršala i socijalizam, samo je žalosni dokaz da naša malograđanska kvazielita
na vlasti ništa ne čita, da ništa ne prati, da je izgubila moć rasuđivanja, da
su zadovoljnim onim što su opljačkali, da ne žele ništa da menjaju i da su
spremni, radi svoje lične udobnosti, sve da preduzmu da se totalitarni režim i
dalje zadrži, da sve ostane isto, jer taj totalitarni režim je garancija
njihovog parazitskog života u kome može da se lenjstvuje do mile volje i da se
pišu ovakve posprdne burleske. Udarna pesnica tog totalitarnog režima u kulturi
je nesretni Komesar Blesara.
Neoliberalni totalitarni režim je na izdisaju. Tržišni fundamentalisti će
svim sredstvima braniti osvojenu vlast. Njihovi životi su ugroženi ako nisu na
vlasti. To je njihova borba za opstanak na slobodi. Ukoliko izgube vlast,
završiće na robiji i konfiskovaće im se imovina. To ih sigurno čeka. Pre ili
kasnije. Zato je važno da se nacionalna i građanska Srbija obračuna sa podvalom
o fašizmu u Srba. Zato
je važno da se raskrinka podlost Komesara Blesare i blesarevštine u celini. To
mora da bude zadatak svakog od nas.
Naša nacionalna osobina
je da prepustimo sve slučaju, jer uvek pogrešno mislimo da to nije ništa, da je
to prolazno i da će samo da se ispravi. Greška! Ako smo išta naučili za ove dve
decenije nacionalne tragedije, to je iskustvo da ne smemo više ništa prepuštati
slučaju i da moramo ustati u odbranu naše nacije i naše države. To je jedini
način da sačuvamo svoj nacionalni identitet i svoju državnu nezavisnost. To je jedini način da obezbedimo sigurnu budućnost našem pokolenju.
Zato su napisani ovi redovi. Zato moramo otpočeti našu borbu protiv
totalitarizma i blesarevštine. Moramo ih poraziti odmah, jer sutra neki novi
Komesar Blesara, na ivici nerava, može da izda naređenje evroatlantskim
inkvizitorima da nas streljaju po kratkom postupku, da nam uvedu policijski
čas, da nas pošalju na Goli otok ili na Kolimu, da njihovi generalisimusi
guraju jezik u usta našoj deci i da sve to objašnjavaju borbom protiv fašizma u
Srba. Veliki
brat to traži od njih. Oni su spremni sve da urade jer su ucenjeni. Oni su
spremni sve da urade jer su podlaci i moralne protuve.
Naše je da se borimo i
ne dozvolimo da nam razruše kuću. Mi rezervne države i rezervne nacije nemamo.
Nemamo velikog izbora. Ostalo nam je jedino da branimo slobodu i nezavisnost.
To je naša sveta dužnost.