Rasulo
Stari kontinent: Strah je eliksir za veštinu
vladanja
Evropska unija sve više zajednica, ali prvobitna
Svake godine iz Brisela kreće na stotine milijardi evra
za finansiranje raznih, često bezvrednih ili potpuno nepotrebnih projekata.
Veliki deo para završi u privatnim džepovima. Nekih sedam odsto od sveg prihoda
Evropske unije ode na malverzacije i korupciju. Drugim rečima, svaki zaposleni
Evropljanin pola sata dnevno radi za lopove i prevarante
Mile Urošević
dopisnik iz Pariza
Uvek sam se pitao kako to da naše vođe k'o mutavi
navaljuju da uđu u EU, dok mnoge napredne zemlje zapadne Evrope ili to uopšte
ne žele (Engleska ili Švajcarska, na primer) ili ako već jesu članice,
najradije bi da izađu iz takve klape.
Mnogi Grci, Irci, Danci, Holanđani, Španci, Portugalci, pa čak i veliki deo
Francuza, sve glasnije se pitaju: ima li smisla jedna takva zajednica potpuno
različitih ekonomija, navika i mentaliteta?
Najjača i najbogatija među svima, Nemačka, koja je uzgred
budi rečeno i najzaduženija sa oko 2.000 milijardi evra duga, ima takođe
aktivne pobornike raskida ovog braka na evropski način. Takav je bar pogled
evropskog severa na mediteranski jug, koji na Evropu gleda kao na vrstu unije
cvrčaka i mrava. Možda je zato i nastala nova zlatna groznica, i
to ne samo u Evropi nego u celom svetu. Svi kupuju "žuto" kome cena
ne prestaje da raste. Mnogi se pitaju zašto je to tako, a drugi odgovaraju da
je tipično da se pred svaki svetski rat papirni novac zamenjuje zlatom,
univerzalnim sredstvom plaćanja.
Ako ova zlatna groznica
i nema veze sa nekim velikim ratom, ono može biti u vezi sa sve glasnijim
proročanstvima o propasti evra. Desničarska francuska partija Marine Le Pen,
koja ima oko 20 odsto birača, otvoreno kao slogan za svoju predsedničku
kampanju propagira izlazak iz zone evra, obnavljanje granica i slično. Nemci,
kao ni Francuzi i Španci, ne žele više da plaćaju doprinos za grčki dug i
obesne bankare bez granica. Doduše, u vreme svake krize egoizam i
individualizam postaju glavne prirodne osobine ljudskog bića, a solidarnost je
prva reč koja nestaje iz ekonomskog vokabulara svih državnika.
Zastraši
pa vladaj
Sutra šišamo džabe je
izlizana parola u koju više ni deca ne veruju. Ipak, postoje ljudi koji se i
dalje zalažu za ulazak u organizaciju koja
je na putu raspadanja i to su oni koji imaju neki lični ćar, a to
su uglavnom političari, i sa
druge strane oni koji nemaju pojma šta im se sprema kada potpišu ugovor na neviđeno. Ovde ste se prepoznali? U državama koje vode ljudi
bez morala ne postoji mogućnost referenduma, a kako su mediji pod strogom
kontrolom, čak i zahvaćeni poniznom autocenzurom, vrlo su male šanse da se
izbegne nasilno učlanjivanje u Evropu i NATO. Jer bez njih umiremo 100 odsto i
pre smaka sveta koji je predviđen za godinu dana.
Strah je vrhunska umetnost vladanja. Ko zna da zaplaši
svoj narod, ne boji se ni rotacije ni gubljenja na izborima. Strah je prava reč
koja dominira celom Evropom. Strah od gubitka posla, ako ga neko uopšte i ima,
strah od pendreka, od zatvora, od pandura, pauka i gubitka poena na dozvoli,
strah od drogiranih klinaca koji kolju po kućama, strah od islamista, strah od
rata, strah od nevremena, od atomskih centrala, zemljotresa i cunamija, strah
od ljubomornog komšije, strah od šefa u firmi ili strah od pijanih šofera na
klizavom putu. Strah je eliksir za veštinu vladanja. On se kreira i neguje po
ministarstvima ne bi li zauvek
paralizovao mozak sitnoj boraniji.
Šta bi bilo da nekim čudom odjednom svima postane jasno
da je prava snaga u masi naroda i da je njegova volja zakon? Da može da ih pregazi i uništi kad hoće? Taman posla da
to narod ukapira, takav narod bi za tili čas suludo izginuo u nekoj revoluciji
ili nametnutom ratu i stvari bi opet legle na svoje mesto. Eto u čemu je srž
onoga što se u svetu, a pogotovo u Evropi, događa ovih dana, ovih meseci i ovih
kobnih godina raspleta. Jer taj legendarni naslov može biti primenjen i na sve
one koji su ležali na trgu Tahir, na Volstritu, u centru Madrida ili na prugama
Nemačke. Onih koji i dalje primenjuju savet Stefana Esela, autora knjige Rasrdite
se, pravog poziva na ustanak svih prezrenih u svetu.
Subvencije kao droga
A razloga za ustanak ima na sve strane, najviše u samoj
čovekovoj prirodi. Nedavno je nemački TV kanal Arte ponudio deo odgovora
na pitanje s početka ovog teksta: zašto političari svih zemalja tako žarko žele
u Evropu, pa čak i onda kada vide grčku katastrofu ili kada ni sam narod nije
za takvu avanturu?
Možda su za sve ovo krive subvencije i ostale privilegije
koje od ljudi prave pohlepne, čak i krvoločne đavole. Svake godine iz Brisela
kreće na stotine milijardi evra za finansiranje raznih, često bezvrednih ili
potpuno nepotrebnih projekata. Veliki deo para završi u privatnim džepovima.
Nekih sedam odsto od sveg prihoda Evropske unije ode na malverzacije i
korupciju. Drugim rečima, svaki zaposleni Evropljanin pola sata dnevno radi za
lopove i prevarante.
Kako objasniti da na primer Eurodirect, organizam
koji deli subvencije, nema nikakvu politiku kontrole nad upotrebom novca koji
daje. Te pare izlaze iz džepa običnih radnih ljudi, uzimaju se od poreza na
prihode. Za to vreme na stotine raznih komisija i nazovisavetnika izmišljaju
nove investicije jer fond mora da se isprazni svake godine da bi se izglasao
novi, malo veći, za narednu sezonu.
Samo u Danskoj postoji oko 500 savetovališta za ulaganje
u razvoj i slične tehnokratske izgovore za grebanje. Kao primer naveden je
zemljoradnik koji pod izgovorom tačke 4 zakonika o subvencijama, pretvara višak
zemljišta u turističke svrhe i pravi sebi malo brdo, skijaške terene, uspinjaču
i top za veštački sneg na ravnom ostrvu - gde snega nema, kao ni turista.
Jednostavno, čovek voli da se skija i zna da nađe rupu u zakoniku.
Ako on, seljak, ume da uzme Evropi 250.000 evra, što neki
pravi školovani mafijoza ne bi mogao da im uzme recimo 25 miliona evra? I
ovakav primer imaju na Arte-u, pa su izneli na videlo rabotu poznate francuske
firme Flechard koja pravi prvoklasni puter za izvoz. Doduše, više ne
prave ništa jer je fabrika zatvorena, direktor je već odslužio robiju, a kazna
od 23 miliona evra tek treba da se uplati. Ako se uplati.
Pod izgovorom jednog drugog člana zakonika o
subvencijama, koji predviđa pomoć za izvoz na vanevropsko tržište, Flechard
je uvozio iz Italije masnoću od crkotina i klaničnih otpadaka koje su
žabari pomoću kiselina i drugih
hemikalija pretvarali u sirovinu opasnu po život. Na hiljade tona takvog putera
prve klase made in Normandia - France otišlo je u svet.
I druge velike firme su kupovale zagađenu masnoću za
svoje specijalitete, Entremont i sodial, na primer, ali njih iz
nepoznatih razloga nisu jurili. Možda će na kraju teksta biti jasnije zašto
neko plati, a neko se izvuče. Jer ni druge prevare nisu imale lošiji scenario.
Najveći lopovi - političari
Anketa TV Arte jasno
pokazuje da su
najveći
lopovi zapravo oni koji bi trebalo da budu primer, a to su političari. Takvo
je to radno mesto. Njihova moć zataškavanja i skrivanja istine je ogromna. Još
kada se napravi sprega: politika, banke i mediji, onda ovoj firmi ni žešća
mafija nije ravna.
U samom Evropskom parlamentu nalazi se gnezdo velikog
zla. Kako drugačije objasniti da sami komesari, ima ih 27, koji su u stvari
evropski ministri, prelaze u konkurentske private firme čim im se završi mandat
i rade protiv zajedničkih interesa? Lobiranje putem veza stečenih za vreme
mandata sasvim je uobičajeno i opšteprihvaćeno pravilo života, iako je zakonik
privatne firme uglavnom za lobiranje farmaceutske industrije ili bankarstva.
Konflikt interesa je zabranjen, ali kako ga krše oni koji
su ga zabranili, to se on potire i rezultat je nula. To bi bila i ocena za
bivšeg potpredsednika Evropskog parlamenta i ministra industrije Guntera
Ferogena, koji ima četiri radna mesta za lobiranje, plus svoju ličnu firmu za
prodavanje uticaja. A u Evropskom parlamentu radi preko 34.000 službenika i svaki ima
poneku privilegiju. Pa sad, kako da krene ekonomija kad ovako dobro radi
korupcija?
Najtipičnije za mentalitet Evrope je afera
"Autostrada 3", nastala povodom gradnje puta koji treba da poveže
srednju Italiju sa Kalabrijom, stopalom čizme, gde mafija gazi svakog ko
imalo digne glavu. Konstrukcija ovog autoputa poklon je Evrope siromašnom delu
Italije i funkcioniše na principu Sizifa - nema mu kraja. A i što bi im se
žurilo kad već 15 godina Eurodirect redovno uplaćuje po pola milijarde
evra, a stučnjaci Ndranghete, lokalne mafije, svake godine izmišljaju nove radove,
prepravljaju stari projekat i usput uzimaju svojih 15 do 30 odsto. Tako jedan
kilometar ovog puta košta 50 miliona evra - što je normalna cena za asfalt kada
ga maže
mafija. Jedan je hrabri (ili ludi) preduzimač koji je isporučivao beton za
Autostradu 3 usnimio mafijaše kako ga reketiraju i odneo snimak javnom tužiocu
ne bi li se stalo nezasitoj hidri na glavu. Ali kako svaka hidra ima bar deset
glava i kako joj nakon sečenja jedne porastu dve nove, to su danas i novi Don
Kihot i tužilac pod policijskom stražom dan i noć. Svi kamioni firme
preduzimača su nestali na velikoj lomači, u plamenu, kako je to narodni običaj
na Kalabriji ili Siciliji.
Evropska unija ima svoju ekonomsku policiju LOLF,
koja poseduje sve uslove da otkrije prevare i ukine kredite tamo gde se muva.
Ipak, njihov šef tvrdi da je ovakva korupcija stvar italijanskog pravosuđa. I
sve dok se ne oformi evropsko sudstvo, ostaće tako. Političarima se očigledno
ne žuri da izgube glavnu polugu kojom se drže na vlasti, tvrdi se u komentaru
komentara šefa ekonomske policije. - Evropu niko ne reketira - tvrdi on. Ona
plati i posle oni tamo dele lovu kako znaju. To možda i jeste tako,
ali to što su cene naduvane a beton siromašniji gvožđem i cementom, to Evropu
nije briga.
Iduće
godine 40 novih milijardi je predviđeno samo za politiku zajedničke
agrikulture. Mnogo više za ostale projekte, od pomoći za izvoz do subvencija za
kulturu. Uvek će da preostane i malo sitnine za oce bezveznih projekta, al' za
vas neće biti para, u to sam siguran. Lobiranje putem veza stečenih za vreme
mandata su sasvim uobičajna i opšte prihvaćeno pravilo života. U vrbovanju ovih
nelojalnih ministara Evrope najaktivnije su firme za lobiranje farmaceutske industrije;
bankarstva i transporta. Konflikt interesa je po zakoniku unije strogo
zabranjen, ali kako ga krše oni koji su ga i zabranili to se pohlepa i zabrana
potiru i rezultat je nula.
Strah je vrhunska umetnost vladanja. Ko zna da zaplaši svoj narod ne boji
se ni rotacije ni gubljenja na izborima. Strah je prava reč koja dominira celom
Evropom. Strah od gubitka posla, ako ga neko uopšte i ima.