Feljton
Serijske ubice sa bivših jugoslovenskih prostora (1)
To su bila ubitačna vremena
arsenika i Džeka Trboseka
Na prostorima nekadašnje
Jugoslavije bilo je više masovnih
nego serijskih ubica. Razlika
između njih je što masovne ubice sopstvene krvave pirove brzo počnu i još brže
ih završe, dok serijske ubice svoje zločine precizno planiraju i realizuju ih u
dužim vremenskim intervalima. Prema američkoj kriminološkoj i pravnoj
definiciji, svaki zločinac koji u određenom vremenskom intervalu ubije najmanje
tri osobe, stiče zvanje serijskog ubice. Prema takvoj kvalifikaciji, na
jugoslovenskom tlu bilo je osam serijskih ubica: Anujka Di Pištonja, Miodrag Stole Trifunović, Vinko Pintarić, Metod
Trobec, Silvo Plut, Lazo Radeski, Vlado Taneski i Viktor Karamarkov
Piše: Dušan Cicvara
Površnim prelistavanjem brojnih dnevnih listova,
nedeljnika i mesečnika shvatamo da živimo u zemlji u kojoj su ubistva kao
posledice porodičnih nasilja, mafijaških obračuna, neuzvraćenih ljubavi i
dejstva crnih magija postala svakodnevica. Opravdanja za pomenutu činjenicu
mnogi sociolozi, psiholozi i psihijatri traže u sankcijama i ratnom okruženju u
kome su stasale generacije rođene osamdesetih i devedesetih godina prošlog
veka. Pojedini sa nostalgijom govore da je u Brozovo vreme bilo bezbednije.
Pomenutu tezu demantuje tekst hrvatskog novinara Milivoja Pašičeka koji
je 1977. godine u dnevniku Vus konstatovao "da statistički podaci u
kojima se dnevno dešavaju tri ubistva SFRJ stavljaju na vrh evropske crne
ljestvice".
Svojevremeno i stručni saradnik beogradskog Instituta za
kriminološka i sociološka istraživanja dr Vukašin Pešić, u knjizi
"Ubistva u Jugoslaviji", analizirao je 15.000 ubistava koja su od
1962. do 1977. počinjena u bivšoj državi. Ovom prilikom treba istaći da je u tadašnjem
saveznom ustavu (član 73. Ustava SPRJ), kao i u posebnim
republičkim zakonima za najteža dela protiv društvenog uređenja, ali i za teška
krivična dela poput ubistava i razbojništava, bila propisana smrtna kazna. U
Srbiji je smrtna kazna zvanično ukinuta 2002. godine.
Trovanjem rešavala probleme
Liderstvo medu serijskim ubicama sa prostora nekadašnje
Jugoslavije pripada ženi koja je početkom dvadesetog veka u Južnom Banatu
postala poznata zato što je posedovala tajne recepture za brzu i sigurnu smrt.
Anujka Di Pištonja (rođ. 1837, datum smrti nije poznat) bila je najveća
banatska vračara-trovačica. Nju je iz potpunog zaborava otrgao prof. dr
Šimon A. Đarmati, koji je 2007. objavio knjigu "Baba Anujka - vračara
iz Vladimirovaca" (izdao Istorijski arhiv u Pančevu). Njena delatnost
preti da ugrozi ono što su u istoriji svetske kriminalistike činile slavne
trovačice, poput, na primer, Engleskinje Meri En Koton. Ova medicinska
sestra arsenom je usmrtila preko dvadeset ljudi, uključujući sopstvenu majku i
oca. Svojstva ovog otrova bila su joj dobro znana, zato što se arsen u
osamnaestom veku u engleskim kućama uglavnom koristio kao sredstvo za
dezinfekciju. Meri En Koton pogubljena je 24. marta 1873. u
41. godini života. U prošlom veku,
kada su u pitanju trovačice, ne bi trebalo zaboraviti imena Kristine Rigs, Džudit Buenoamo, Beverli Ajlin, Lidije Čičakove... Međutim,
svojim životom Anujka Di Pištonja samo je potvrdila ono što je kriminolozima,
psihijatrima i forenzičarima poznato: žene kao serijske ubice koriste oruđa
koja im se nađu pri ruci, kao i hemijske supstance čija im je upotreba dobro
znana. Izuzetak predstavlja amerikanka Ajlin Vuornos, koja je sve svoje žrtve,
sedmoricu muškaraca, ustrelila iz revolvera.
Anujkine bajalice
Baba Anujka, poreklom Rumunka, rođena je kao Ana Draksin,
od oca Pavla i majke Marte. Prema monografiji opštine Petrovo Selo -
Vladimirovac njena porodica se u Vladimirovac (selo koje se nalazi na pola puta
između Vršca i Beograda) sa područja Moriša doselila početkom devetnaestog
veka. Za svoje vreme baba Anujka bila je obrazovana žena. Njen otac, kao jedan
od najpoštovanijih paora u Vladimirovcu, želeo je da mu kći izuči visoke škole.
Na suđenju (baba Anujka uhapšena je maja 1928) govorila je da je prilikom
boravka u ženskom školskom internatu postala somnabulna.
"Vodili su me po manastirima i lečili.
Ali posle kada sam se udala (bila je udata za Jozefa Bija, takođe
rumunskog porekla, sa kojim je imala sina Stefana) više nisam tu bolest imala.
U dvanaestoj godini bila sam teško bolesna, nisam mogla ni da sedim ni da idem,
već sam ležala kao proštac. Ljudi i žene dolazili su da me gledaju kao čudo i
svi su govorili da ću sigurno biti vračara, pa sam tako i postala
vračara".
Potom je počela da ističe sopstvene uspehe, navodeći da
je bajalicama uz Božju pomoć vraćala u život bolesnike od kojih su i
najpoznatiji doktori tobože dizali ruke. Po njenim rečima, uspešno je rešavala
mnoge lične probleme, čak i one u vezi sa polnim životom.
Na suđenju su svedoci tvrdili da se u njenim vodicama i
lekovima, pored arsenika, nalazilo i istucano lišće otrovne tatule, kao i žive
iz termometra. Tatulu je sama brala, a arsenik i živu je ova, u prvim
decenijama dvadesetog veka jedna od najuglednijih ne samo vračara već i
birtašica ("baba Anujka je bila vlasnica jedne od najpoznatijih kafana u
Južnobanatskom okrugu), kupovala u apotekama. Na suđenju je ova starica sa
licem ptice grabljivice negirala da je trovala ljude. Za razliku od nje, kada
bi joj njeni saradnici i mušterije u lice sasuli da je "za papreno skupe
novce prodavala vodu, od koje su ljudi u najtežim mukama crkavali", Anujka
bi se prvo prekrstila, a potom bi ih proklinjala govoreći: "Obesite me
odmah ako je to tako!"
Ugovor sa đavolom
Baba Anujka se vračanjem bavila punih
pedeset godina. Od 1878. je širila
glasine da uz pomoć nečastivog rešava
sve probleme. Njeni saradnici svakodnevno su obilazili sela iz Južnobanatskog
okruga, raspitujući se u čijim kućama vlada nesloga. Tom prilikom sugestivno su
im preporučivali da kod Anujke iz Vladimirovca potraže rešenja za sve boljke.
Doduše, kod Anujke su dolazili i oni koji su samo želeli da saznaju buduća
zbivanja u poslu i ljubavi. Samo, znatno više bilo je onih koji su iz
različitih pobuda želeli da se "otarase sopstvenih najbližih". Anujka
je efikasno rešavala imovinske i bračne probleme. Vešto je igrala ulogu vračare
koja je u dosluhu sa nadzemaljskim nečistim silama, o čemu u knjizi posvećenoj
jedinoj ženi serijskom ubici sa jugoslovenskih prostora slikovito piše Šimon
A. Đarmati: "Tražila je od svojih klijenata da joj donesu jednu crnu i
jednu belu kokošku, torbu pepela, trica, bosiljka i tamjana. U misterioznoj
tišini svoje mračne sobice i u dimu tamjana, ona je razbacivala oko sebe pepeo
i trice, šaputala neke tajanstvene reči. Na kraju je spremila jednu bocu
napunjenu čistom vodom. Najzad bi uzimala jedno malo zvonce i tri puta bi
zazvonila. To je bilo "sporazumevanje sa đavolom". Opet bi produžila
šaputanje i mrmljanje nerazumnih reči praćenih čudnim pokretima i sve to radila
je pred očima zaprepašćene mušterije, koja je bila uverena da pred sobom ima
čudno biće, koje drži u vlasti i samog đavola. Vodu u boci davala je mušteriji sa uputstvom kako da se upotrebi. Tačno je
proricala dan kada će onaj kome je voda namenjena umreti i njen račun je nikada
nije izneverio. To je samo govorilo o njenom trovačkom umeću koje je stekla
dugogodišnjom praksom. Njeno proricanje imalo je, naravno - toksikološku
podlogu. Naime, ona bi mušterije redovno pitala za težinu problema, da bi na
osnovu toga davala i određenu bajanu vodicu, koja nije bila ništa drugo
do rastvoreni arsenik. Što je problem bio veći, bilo je i više arsenika, pa
pošto je toksična doza bila vezana za količinu otrova u odnosu na telesnu
težinu, ona nije grešila u svojim prognozama - ističe Đarmati.
Kraj poluvekovnih misterioznih smrti
Pitanje koje se nameće glasi: zašto su
austrougarske vlasti punih četrdeset godina (1878-1918) olako prelazile preko
glasina koje su direktno optuživale prvo sredovečnu ženu, a docnije i gluvu
staricu koja je dočekala devetu deceniju života. Svoje čudotvorne vodice Anujka
je od klijenata naplaćivala od dve hiljade i trista do pet hiljada dinara...
Odgovor bi trebalo tražiti u činjenici da rođaci koji su za to imali interesa
nisu tražili obdukciju, ili pak docnije ekshumaciju preminulih (naprotiv, sve
sahrane obavljane su u rekordnom roku), dok je vlastima, pogotovo do 1918.
godine, bilo najvažnije da se državi ništa ne duguje. Anujka Di Pištonja
redovno je izmirivala poreske obaveze, izgovarajući poznatu frazu: "Bogu
Božije, a sve države pune kase!"
Klupko je počelo da se odmotava kada je 29. decembra
1927. u Ilandži iznenada preminuo imućni udovac Gaja Prokin. Gaja, koji
je rođen u obližnjem banatskom selu Dobrica, bio je snažan čovek, u šezdesetim
godinama, boemskog raspoloženja. Svoje pristojno imanje Prokin je uvećao
trogodišnjim pečalbarstvom diljem SAD. Značajan deo imetka podelio je dvojici
sinova, dok je za sebe sačuvao, kako je sam govorio, "samo tol'ko da ga
starost ne bi pitala gde je spiskao mladost". Sestriću Milanu nameravao je
da posle smrti u nasledstvo ostavi osam jutara zemlje. Međutim, sestrić i
njegova supruga očigledno su želeli da se u najkraćem mogućem roku domognu
nasledstva. Prokin je o burnim svađama oko nasledstva sa sestrićem i njegovom
suprugom često sa gorčinom govorio kafanskim i kockarskim drugarima. Jednog
ledenog zimskog dana Gajino mesto za kafanskim stolom ostalo je prazno. Pozlilo
mu je 29. decembra. Glavobolja i stomačni problemi bili su sve intenzivniji. Poznanici i prijatelji vest o Gajinoj
iznenadnoj smrti primili su sa nevericom, prevashodno zbog činjenice da se
pomenuta persona radovala životu, čemu je znatno doprinelo ljubavisanje sa oko
dve decenije mlađom Pemkom Petrović. Islednici iz pančevačkog Okružnog
suda odlučili su da pritvore Ilandžanku Ljubinku Milankov. Istraga je
ubrzo pokazala da ova žena ne samo da je znala za poluvekovnu zločinačku
delatnost Baba Anujke već je bila njen najpoverljiviji saradnik. Ljubinka
Milankov, sa svojim saučesnicima, ljude željne osvete vešto je slala u
vračarinu lukavo ispletenu paukovu mrežu. Ekshumacijama je utvrđeno da se u
mnogim leševima nalaze otrovne čestice arsena i žive, pa je državni tužilac
imao solidnu osnovu da protiv devedesetjednogodišnje Anujke i njenih pomagača
podigne optužnicu. U podizanju optužbe pomoglo im je i svedočenje
tridesetjednogodišnje Savete David, koja se posle dvodecenijskog
šegrtovanja kod Baba Anujke odlučila na osvetu, zato što joj je starica i pored
obećanja nije isplatila ni dinara. Kada bi joj zatražila pare, Anujka bi je iz
kuće ispratila pogrdnim rečima: "Bestidnice, izučila si zanat, ti bi meni
trebalo da platiš, a ne ja tebi!"
Pohlepa koja je decenijama gospodarila umom Anujki Di
Pištonji vratila se poput bumeranga. Nečastivi, sa kojim je sklopila ugovor,
došao je po naplatu, i to sa kamatom.
Čitajući optužnicu, državni tužilac je jasnim,
jezgrovitim rečenicama precizno definisao Anujkinu delatnost:
"Decenijama banatski svet u selima pritiska jedna
opasna mora u vidu Baba Anujke. Ta stara zločinka prodavala je ništa drugo nego
otrov lakovernom svetu koji je ubeđivala da je to obična bajana vodica. Od te
njene bajane vodice ko zna koliko je ljudi našlo smrt. Ko zna koliko nerazrešenih misterija je razrešio sud. Sud će
izricanjem pravedne presude zadovoljiti jednu višu socijalnu pravdu za kojom
vapi svet". Anujka Di Pištonja je 6. jula 1929. u pančevačkom Okružnom
sudu osuđena na 15 godina tamnice. Kada je predsednik suda završio sa čitanjem
presude, Anujku Di Pištonju popeli su na "kola koja su vukla četiri konja
debela", i odvezli je u požarevačku kaznionu. Dok su je vozili u tamnicu
neprestano je ruke i oči podizala ka nebu, proklinjući one koji su je osudili.
Prema nepotvrđenim pričama, Baba Anujku su 1941. godine
iz ženskog bloka požarevačke tamnice na slobodu pustili nemački vojnici.
Vratila se u rodno selo, u kome se i upokojila u 104. godini života. U završnoj
rečenici svoje knjige prof. dr Simon A. Đarmati izrekao je neporecivu istinu:
"Baba Anujka, ta sitna, naizgled naivna i nevina
starica, zaorala je duboku i otrovnu brazdu u životima mnogih stanovnika
Banata, te čudesne ravnice".
Trovanje koje je započelo sa Baba Anujkom, radikalno je
iskorenjeno 1945. godine - streljanjem svih njenih učenica.
Beogradski Džek Trbosek
Najinteligentniji, ali nažalost i najefikasniji
posleratni serijski ubica u bivšoj SFRJ bio je Miodrag Stole Trifunović.
Svojim besomučnim orgijanjima ovaj obožavalac Balzakovih "Golicavih
priča" i poeta u pokušaju nimalo nije zaostajao za, kako se krajem
četrdesetih godina dvadesetog veka na ovdašnjim prostorima govorilo,
"manijakalnim zločinima iz trulog kapitalizma".
Miodrag Stole Trifunović rođen je u Nišu u problematičnoj
porodici. Njegov otac, koji je u centru Niša držao jednu od najuglednijih
obućarskih radnji, bio je notorni kockar i alkoholičar. U kuću je dovodio žene
sumnjivog morala i dok su ga one na bračnom krevetu seksualno zadovoljavale,
terao je suprugu da, im klečeći pored kreveta, peva njegove najomiljenije
pesme. Tako je, zahvaljujući ocu, Stole počeo da mrzi ceo ženski rod. Već tada
je razmišljao na koji način da se osveti ženama za poniženja kojima je, uz
njihovu pomoć, od oca bila izložena njegova majka. U detinjstvu je često sanjao
kako se krišom prikrada nekoj od ovih prostitutki, prvo je čvrsto hvata za vrat,
potom davi, i na kraju siluje.
Prvo seksualno nasilje izvršio je u petnaestoj godini u
Merošini pored Niša. Žrtva je bila devojčica, dvanaest godina stara. Da ne bi
pukla bruka, njegova majka, koja se u međuvremenu razvela, rešila je da se sa
sinom preseli u Beograd. Kao učenik Srednje građevinske škole, koja se nalazila
na Dorćolu, Trifunović je sopstvene bolesne nagone zadovoljavao u prepunim
tramvajima, tako što je devojke hvatao za grudi i stražnjice. Neposredno pred
početak Drugog svetskog rata, u večernjim satima, Miodrag Trifunović
predstavljao je strah i trepet za parove koji su ljubavisali po beogradskim
parkovima. Posle višečasovnog praćenja, prvo bi im se nečujno prikradao, da bi
potom gvozdenom šipkom onesvešćivao mladiće, a njihove devojke silovao. Odmah
posle položene mature Stole Trifunović dobio je poziv za služenje vojnog roka.
Dug otadžbini trebalo je da odsluži u rodnom Nišu. Zanimljiv je podatak da je
još tokom školovanja pasionirano sakupljao sve što je na srpskom jeziku bilo
objavljeno o Džeku Trboseku. Takođe je obožavao
i Blzakovu knjigu priča "Golicave priče". Pored pohotnih likova iz Balzakove proze, Trifunović se divio
Trbosekovoj snazi, inteligenciji i snalažljivosti, kao i dvostrukom životu koji
je vodio. Tada je odlučio da nadmaši svog idola. U tome je, kako se docnije
ispostavilo, uspeo. Stole nije vodio dvostruki, već trostruki život!
Posle oslobođenja, kao građevinski preduzimač, Miodrag
Stole Trifunović imao je pune ruke posla. Trebalo je sagraditi ono što je u
periodu od 1941. do 1945. godine, pogotovo prilikom povlačenja nemačke vojske,
bilo srušeno. Stole je pored sređivanja gradske infrastrukture pažljivo
pripremao i zločine po kojima će docnije dugo ostati upamćen. Mesec dana pre
početka svojih manijakalno-ubilačkih pirova, iz stana pozorišnog i filmskog
glumca Milivoja Mavida Popovića ukrao je periku, brkove, bradu, odela i
specijalne umetke za popunjavanje obraza. Zahvaljujući tim rekvizitima skoro
godinu dana je navodio na lažne tragove tadašnje operativce policijskog odseka
za delikte.
Krik iz paviljona
Prvo ubistvo Stole Trifunović izvršio je 31. januara
1948. oko 21 čas. U službenoj belešci operativac tadašnje Ozne zapisao je:
"Dana 1. februara 1948. godine nađen je ženski leš u jednom od nedovršenih
paviljona u Cvijićevoj ulici. Ustanovili smo da je žena stara oko 33 godine. Na njoj je pocepano rublje. Žrtva je verovatno
najpre silovana, a zatim zadavljena, što tragovi na vratu jasno pokazuju. Po
zgrčenim rukama i povredama na njima da se zaključiti da se između žrtve i
ubice vodila očajnička borba".
Daljom proverom utvrđen je identitet žrtve. Bila je to
trgovačka radnica Milka K, majka dvoje maloletne dece. Njeno telo, rano ujutru,
prvi je primetio neki sakupljač otpadnog materijala. Milkin suprug bio je
ubeđen da mu se žena zbog čišćenja i sređivanja radnje zadržala. Dvadeset dana
kasnije, Stole, koga je narod u međuvremenu prozvao Fantom, masakrirao je
dvadesetdvogodišnju Slavicu. Njeno unakaženo telo spakovao je u dve vreće i
bacio u Savu. Jednu vreću izvukao je iz vode penzionisani železničar, inače
strastveni alas, Čeda Savić. Prema izveštaju iz prosekture, žrtva je
najpre silovana, pa potom zadavljena. O nestanku svoje sestre policiju je
obavestila Seka Trifunović, radnica koja je sa suprugom živela u Zemunu.
Proverom u rejonu u kojem su Trifunovićevi stanovali utvrđeno je da je sestra
ubijene Slavice veoma preke naravi, sklona svađi i tuči, za razliku od njenog
muža, poslovođe uglednog građevinskog preduzeća, koji je, po rečima njihovih
komšija bio izuzetno miran i povučen čovek, spreman da im u svakom trenutku
priskoči u pomoć. Docnije je za komšije, kao i za policiju, predstavljalo
veliko iznenađenje kada je otkriveno da je taj mirni, tihi i dobri muž, koga je
supruga često zlostavljala, bio niko drugi do Fantom - Miodrag Stole
Trifunović! Nakon hapšenja, kada je saznala za zločine koje je počinio, Seka je
podnela zahtev za razvod braka.
Neshvaćeni poeta
Fantom je najradije harao po Zvezdarskoj šumi. Jedna od
njegovih žrtava bila je i plavokosa devojka lepuškastog izgleda, stara između
16 i 18 godina. Po tragovima koji su ostali na mestu zločina utvrđeno je da se
devojka očajnički borila sa pomahnitalim ubicom. Oko njenog mrtvog tela bilo je
polomljeno šiblje i izgažena trava. Tom prilikom policajci su pronašli tragove
muških cipela sa rebrastim otiscima, što je za istragu bilo značajno otkriće.
Međutim, zločinac je odneo sve stvari ko je su pripadale žrtvi, i time je
otežao njenu identifikaciju. U proleće i leto 1948. žrtve su počele da se nižu
kao na pokretnoj traci, što je operativce tadašnjeg Beogradskog odseka za krvne
delikte dovodilo do očaja. Stoletovi zločini delovali su
nemotivisano, što je istragu dodatno otežavalo i usporavalo.
Jednoj devojci, koja je srećom uspela da preživi napad
pomahnitalog Fantoma, pre davljenja i cepanja odeće recitovao je poeziju,
žaleći se da renomirani književnici, kojima je pokazivao pesme, nemaju sluha za
njegovu umetnost. Pesma koju je najčešće pre početka krvavog pira recitovao
glasila je:
Nekad davno,
u praistorijsko doba,
zavijaše moj predak
i bio je sretan.
A bio je ružan
ko prava rugoba.
Ali nikad tužan,
nikad ko ja setan.
Interesantan je i način na koji je Miodrag Stole Trifunović stupao u kontakt sa potencijalnim žrtvama. Devojkama i ženama prilazio je sa tugaljivom pričom o bolesnoj
supruzi koja je sama ostala kod kuće i kojoj je neophodna pomoć. Naivne i
povodijive, pogotovo mlade osobe ženskog pola, brzo su upadale u Stoletovu
vešto postavljenu zamku.
Miodrag Stole Trifunović dopao je šaka radnicima Ozne
kada je počeo da ubija muškarce, preciznije rečeno svoje jatake i ortake sa
kojima je pljačkao diplomatske magacine, prodavnice i kuće. Fatalnu grešku
napravio je prilikom podmetanja požara u bifeu "Zlatno burence", koji
se nalazio na Zvezdari. On je od prijatelja sa kojim je krao, a potom
preprodavao robu, čuo da je šef ovog ugostiteljskog objekta prijavio policiji
ukradenu robu koju je čuvao u skladištu. Trifunović je odlučio da ga zbog toga
kazni, ali je tom prilikom zaboravio da sa kante u kojoj se nalazio benzin
ukloni svoje otiske prstiju.
Te 1948. godine u Beogradu je registrovano četrnaest
Stoletovih ubistava. Ali, tačan broj njegovih žrtava u prestonici do danas je
ostao nepoznat. Ne zna se ni koliko je tačno ubio osoba u okolini Niša, kao i u
duševnoj bolnici u Toponici, u kojoj je jedno vreme bio smešten. Simulirao je
ludilo da bi izbegao ne samo služenje vojnog roka već i eventualni odlazak na
front, koji je početkom 1941. godine bio sve izvesniji.
Policiji je Stole ispričao na koji način je u kasnim
večernjim satima davio duševne bolesnike u Toponici. Pre egzekucije pažljivo je čekao
da utonu u san. Ubijao ih je da bi prisvajao njihova sledovanja cigareta i
hrane. Ta ubistva nikoga u bolnici nisu interesovala. Svi lekarski izveštaji
bili su isti, bolesnik (ime i prezime) umro je u snu od srčanog ili moždanog
udara. Miodrag Stole Trifunović je na saslušanju cinično govorio da mu je nemačka okupacija donela
slobodu. Umesto da bude u zatvoru, niko ga nije proganjao zbog silovanja koja
je počinio u okolini rodnog grada, a potom i ubistava u bolnici u Toponici.
Posle rata, Beograd kao veliki grad, bio je idealno mesto za nastavak
zločinačke aktivnosti. I do danas je ostalo nerazjašnjeno da li su Stoletovi
"podvizi" bili samo plod njegove bolesne mašte, ili su se pak zaista
dogodili. U mnogim srpskim gradovima arhiva o zločinima počinjenim krajem
tridesetih godina dvadesetog veka bila je uništena. Nisu sačuvane ni Fantomove
fotografije u policijskoj arhivi, pa je danas nemoguće, makar i ovlaš,
rekonstruisati Stoletov pravi izgled. Najveći serijski ubica sa prostora bivše
SFRJ Miodrag Stole Trifunović sam je sebi presudio. On je u zatvoru iz kreveta
iščupao dve gvozdene šipke. Oko vrha jedne uvio je deo čaršava i poput
"baklje" nabio je sebi u usta. Drugom šipkom probio je srce.
Nastaviće
se
Najveći serijski ubica sa
prostora bivše SFRJ Miodrag Stole Trifunović sam je sebi presudio. On je u
zatvoru iz kreveta iščupao dve gvozdene šipke. Oko vrha jedne uvio je deo
čaršava i poput "baklje" nabio je sebi u usta. Drugom šipkom probio
je srce.
Na suđenju su svedoci
tvrdili da se u Anujkinim vodicama i lekovima, pored arsenika, nalazilo i
istucano lišće otrovne tatule, kao i žive iz termometra. Tatulu je sama brala,
a arsenik i živu je kupovala u apotekama.