Vojska

Kako je NATO pakt angažovao Srbiju u međunarodnom švercu oružja

 

Kud plovi njihov brod?

 

Usred Beograda, polovinom aprila ove godine, sa nevešto prikrivenom organizacijom NATO pakta, održan je sastanak zemalja regiona koje aktivno učestvuju u međunarodnom švercu naoružanja za interese ove posrnule vojne alijanse. Srbija je odabrana kao "šef klana", odakle ide distribucija naoružanja i vojne opreme na sve četiri strane sveta.

Lako i teško naoružanje i municija tako putuju preko Srbije i Crne Gore, Kosova i Albanije, do nepoznatih odredišta, uglavnom u pobunjeničke tabore onih zemalja u kojima je Amerika podmetnula "revoluciju". Na taj način i Srbija, preko svoje kriminalne organizacije koja suštinsku upravlja domaćom namenskom proizvodnjom, učestvuje u svrgavanju brojnih režima širom sveta koji više nisu po volji svojim gazdama na Zapadu

 

Piše: pukovnik Milan Jovanović

 

U Ministarstvu odbrane Srbije i Vojsci Srbije (ono što je od nje još ostalo) postoji centralizovana i decentralizovana korupcija. Decentralizovana je na nivou činovnika, koji rade za sebe i svoj račun, a ne po nekom velikom planu. Njihove poduhvate omogućuje velika normiranost, posebno vojničkog života, "na zakonskoj osnovi". No, niži državni činovnici imaju velika diskreciona ovlašćenja i u mnogim oblastima važnim za odbrambeni sistem Srbije. Takođe, Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije deo su jake sistemske korupcije, koja inače funkcioniše na najvišem nivou.

U nedemokratskom političkom sistemu kao što je ovaj u "demokratskoj Srbiji", političke vođe ne samo da dozvoljavaju, oni čak i podstiču svoje saradnike da budu korumpirani! Najbližim saradnicima omogućavaju da zarade onoliko koliko ne bi mogli u normalnim okolnostima. Oni podstiču njihovu ekonomsku zainteresovanost za održavanje režima. Drugi podsticaj je pretnja sankcijama, koje šef ima upravo zato što su njegovi saradnici korumpirani.    

 

NATO komanduje organizovanom švercu oružja!

 

Imajući u vidu pravo stanje stvari, da Ministarstvom odbrane i Vojskom Srbije caruju organizovani kriminal, mito i korupcija, da hara mafija, "velikom američkom bratu" se to dopalo pa je u Palati "Srbija" u Beogradu 12.04.2012. godine održan sastanak ministara odbrane država učesnica takozvanog Procesa saradnje u Jugoistočnoj Evropi (Southeast European Cooperation Process - SEECP), kojim Srbija inače predsedava ove godine. Tema susreta bila je „Unapređenje stepena zajedničke saradnje u regionu za rešavanje pitanja viška naoružanja". Na sastanku su učestvovale delegacije ministarstava odbrane Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Slovenije, Albanije, Rumunije, Bugarske, Turske i Grčke, kao i predstavnici UN, EU, NATO, OEBS, Regionalnog saveta za saradnju i Centra za bezbednosnu politiku - RACVIAC.

 

Na prvi pogled ništa neobično. Međutim, tema sastanka "Unapređenje stepena zajedničke saradnje u rešavanju viškova naoružanja i vojne opreme" sve govori! Naime, činjenica da ogromne količine oružja koje već godinama cirkulišu na relaciji Srbija-Kosovo-Albanija-Crna Gora, a pod komandom najjačeg klana švercera u ovom delu Evrope, i da putuju na ratišta širom sveta, očigledno govore o tome zašto je baš u Srbiji u ovom trenutku pod napred navedenom temom održan sastanak ministara odbrane država učesnica Procesa saradnje u Jugoistočnoj Evropi (Southeast European Cooperation Process - SEECP)!

 Ako znamo da državni vrhovi nekoliko balkanskih zemalja učestvuju u švercu oružja i da je NATO komanda u Briselu dobro upoznata sa tim, eto konačno i odgovora zbog čega je mafija švercera naoružanja i vojne opreme na ovim prostorima tako postojana. Ali, vojno liferantstvo ima opšte mesto u srpskoj istoriji, i to je posebna tema. Pominje se kao kakav usud i motiv u rodoljubivoj literaturi, pojednostavljeno, ovde se kaže "nekom rat - nekom brat". A kako domaći liferanti već duži niz godina rade, vidi se iz brojnih primera potkrepljenih originalnim dokumentima...

 

Brodom na Kavkaz!

 

Srpska kompanija "CPR Impexs" (gigant sa dva zaposlena!) je dana 30.09.2009. godine, brodom "Barbet Arrow" iz luke Bar, kompaniji "DG Arms Corporation" iz Jerevana (Jermenija), isporučila u luku Latakia, u Siriji, 99.993.600 komada municije 7,62 mm, upakovane u 89.280 sanduka složenih na 2.790 paleta, bruto težine 2.499,84 tone i 5.760 komada.

Raketa 90 mm M79 "OSA" upakovanih u 1.920 sanduka i složenih na 160 paleta, bruto težine 154,52 tone (pogledati kopiju brodsko tovarnog lista, Bill of lading, prim. red.).

 Na prvi pogled sve je u redu, međutim kompanija "DG Arms Corporation" se nalazi u Jermeniji, inače kontinentalno planinskoj državi u regionu Zakavkazja. Smeštena je na raskrsnici puteva iz Jugozapadne Azije i Istočne Evrope, između Turske na zapadu, Gruzije na severu, Irana i Nahčivanske enklave Azerbejdžana na jugu, te de facto nezavisne Republike Nagorno-Karabah i Azerbejdžana na istoku, dok je Sirijska Arapska Republika država u Aziji, na Bliskom istoku, i graniči se sa Libanom na zapadu, Izraelom na jugozapadu, Jordanom na jugu, Irakom na istoku i Turskom na severu.

 Kao što se vidi, Sirija i Jermenija nemaju nikakvih dodirnih tačaka! Zakavkazje i Bliski istok su i te kako međusobno udaljeni!

Pažljivijim pogledom na jedinstvenu carinsku ispravu, Međunarodni tovarni list, takozvani Cargo manifest, kao i ulogu i mesto luke Latakia u Siriji, sasvim je jasno da se ovde radi o klasičnom međunarodnom švercu naoružanja i municije u režiji države Srbije, odnosno o "Unapređenju saradnje u rešavanju viškova naoružanja i vojne opreme". Samo ovog puta u svetskim razmerama. Kada pažljivo analiziramo napred navedena dokumenta kao i učesnike u celokupnoj realizaciji, jasno je kao dan da se ovde radi o tranzitu robe iz Srbije, BIH, Hrvatske kroz Crnu Goru do luke Bar, dokumentima dobro obezbeđenoj, kojoj je takvim načinom poslovanja veoma teško ući u trag... Naime, po međunarodnom pravu, svako ko u lučkim skladištima donese originalni brodski tovarni list, može da preuzme robu! Na taj način carinske vlasti u međunarodnim lukama ne znaju (niti ih zanima) ko je konačni korisnik robe.

Sa druge strane, i Irak je bio zainteresovan da nabavi od Srbije opremu vrednu 235 miliona dolara. Od toga je posao za "Krušik" bio vredan 35 miliona, za "Zastavu" pet miliona, "Utvu" iz Pančeva 20 miliona, preduzeće "Mile Dragić" iz Zrenjanina 110 miliona dolara, a za ostatak od 65 miliona se ne zna. I kako sve ide preko firme "Jugoimport SDPR", Iračani su sklopili ugovor sa njima kao posrednikom.

Naručeno je 150.000 pancira i 300.000 ploča koje proizvodi "Mile Dragić". Iračani su bili u Zrenjaninu, dobili uzorke kakve su želeli, izvršili laboratorijska ispitivanja i zahtevali baš tu opremu. Ali pokvarenost predstavnika SDPR-a je u tome što su otišli u Kinu i Izrael i naručili tu opremu po modelu kakav proizvodi "Mile Dragić". Potom u vojvođanskom mestu Kisač, u firmi "Novoteks", prepakuju, ubacuju uputstvo i nalepnice SDPR-a i šalju kao srpski proizvod!

 I ne samo da su Iračani prevareni već je srpska privreda na poslovima sa Irakom mogla da zaposli 10.000 radnika u uslovima svetske finansijske krize! Iz sledećih primera koji se odnose na suprotan smer odnosno uvoz, jasno se vidi ko su glavni bosovi u prometu naoružanja i vojne opreme (NVO) na ovim prostorima...

 

Ni "Pandur" ni "Pirana", nego firma odabrana

 

Početkom 2008. godine raspisuje se tender za nabavku 70 terenskih vozila "Land Rover Defender". Nakon završetka tenderske procedure organizuje se test na poligonu u Pančevu. Stručna komisija i krajnji korisnik vrše odabir ponuđača. Posle toga, kum Dragana Šutanovca, Ilija Pilipović, vrši pritisak na komisiju da se ceo tender obori, a član komisije iz saobraćajne uprave osporava kvalitet vozila koje koriste skoro sve vojske sveta u nekoj verziji, nakon čega avanzuje na viši položaj!

Organizuje se novi tender, sklapa se ugovor sa "Grand motorsom", cena za pomenuta vozila raste za preko 400.000 evra... To je posao od 360 miliona evra i trebalo je da traje pet godina. Prve godine se isporučuju četiri vozila, sledeće 16, i tako dalje. Na tenderu su bile firme: austrijski "Pandur", švajcarska "Pirana", finska "Patrija" i ruski BTR-90.

Sva vozila su kvalitetna, ali izabrano je finsko, mada je duplo skuplje od ruskog! I sve ovo uprkos tome što za ruska vozila imamo sopstvenu proizvodnju dela naoružanja i municije, a za finsko moramo i to da kupujemo!

Najgora stvar u celoj priči je to što Vojska Srbije dobija terenska vozila koja nisu prilagođena vojnom standardu. Naime, ugovorena je isporuka vozila koja imaju motor TD 4 koji isključivo koristi EURO 5 gorivo. Ta su vozila, u stvari, za civilno tržište, ali to nije sprečilo Šutanovca i Pilipovića da kupovinom "Ahtisarijevih" vozila budu dobri za 400.000 evra samo u ovom poslu! Treba dodati i da je reč o vozilima koja treba da služe pretorijanskoj gardi koja treba "u kriznim situacijama" da štiti lažnu demokratsku elitu. A reč je o poslu od 360 miliona evra i trebalo je da traje pet godina!

Bila su još dva posla za nabavku telekomunikacione opreme, jedan vredan 4,5 miliona evra, drugi 50 miliona evra. Prvi posao je dobila firma "Megalink", osnovana 2006. godine sa 500 evra, a potrebno je da ima bilans u poslednje tri godine. Posao nije dobio jeftiniji ponuđač, "Novatel", koji je ispunio sve uslove. Zatim, posao nabavke relejne i optotehničke opreme, vredan 50 miliona, dobile su firme "Tales" i "Tadiran" iako delovi njihove opreme nisu zadovoljili taktičko-tehničke zahteve, na šta je skrenuta pažnja ministru. I nikom ništa...

 

Revizor sabira demokratski

 

Ministarstvo odbrane je za potrebe Vojnogeografskog instituta (koji je u sastavu Uprave za obaveštajno izviđačke poslove - J2 - Generalštab Vojske Srbije) nabavilo navodno "najsavremeniju" digitalnu tehnološku liniju za aerofotogrametrijsko snimanje. Komplet opreme čini vazduhoplov "Piper Seneca V" sa integrisanom digitalnom aerofotogrametrijskom kamerom ADS80 kao i pripadajuće softvere.

Investicijom vrednom 2,7 miliona evra (3,6 miliona dolara) omogućavaju se prikupljanja i analize geoprostornih podataka u digitalnom obliku, po savremenim standardima zemalja Evropske unije. Time se stvaraju uslovi za razvoj i implementaciju geografsko-informacionog sistema Republike Srbije i formiranje baze digitalnih geoprostornih podataka za potrebe Vojske Srbije.

Na prvi pogled, navedena vest spada u najobičnije marketinške vesti iz MO, međutim... Prema dostupnim podacima, avion košta oko 800.000 američkih dolara (ili oko 590.000 evra), ali ukupna cena sa kamerom za snimanje i dodatnom opremom može da iznosi nešto manje od dva miliona dolara (ili oko 1.450.000 evra) dolazimo do cifre od 1.250.000 evra (ili 1.680.000 dolara) za koliko je više plaćen avion sa kamerom za snimanje i dodatnom opremom.

Naravno, odmah su u Ministarstvu odbrane, bez imalo srama, istakli da je pokazatelj ispravnosti procedure nabavke aviona i činjenica da je isti ugovor pre samo par meseci bio predmet revizije Državne revizorske institucije (DRI), koja tom prilikom nije konstatovala nepravilnosti! Naravno, to su isti oni revizori čiji je direktor poput pevaljke gostovao po raznoraznim niškim televizijama sa pričicom o tehničkim greškama. Na sednici Skupštine grada Niša gradonačelnik i tehnički direktor Direkcije za izgradnju grada ismejali su i njega i izveštaj, tako da je tragikomično posle svega da se neko poziva na izveštaj DRI kao da je reč o nekoj ozbiljnoj instituciji.

Kupuju i računare, po mnogo većim cenama, koji su bili aktuelni pre nekoliko godina, i to samo od određenih firmi kao što je "CMS-Beograd", ali zato je vlasnik firme uvek pozvan na lumperajke i gozbe. A tek najveće pare se peru kada se vrše popravke i nadogradnje u garantnom roku i vojska sve to mora da plati. Zato je deo programera koji su bili postavljeni na takvim mestima nabavke i potpisivanja računa pobegao iz vojske. Pa šta će da uradi kapetan ili major koji sam treba da potpiše želje pojedinih komandanata, nego da ode da radi u civilstvu? Neće valjda da čeka da neko napravi aferu i da ga kao jedinog potpisnika naloga i računa strpaju u zatvor?

 

Ministarstvo kao ratni plen

 

Kao posledica svega, Vojska Srbije postala je obična prćija u rukama privatnih moćnika obučenih u žute dresove išarane plavim zvezdicama. Stvar je poprimila drastičnije oblike razbijanja srpske vojne moći. Pošto su ministri proizvod stranačkih kalauza i kuhinja, zašto je onda profesionalni vojni vrh ostao bez sluha i vida? Drastičnom odmazdom su počišćeni svi srpski generali učesnici otpora NATO paktu, a onda ustoličeni neki novi klinci i pritajene kreature, u svemu zavisni od koalicionih spahija. Pa svaki ponaosob dodatno istraumiran i programiran po brojnim elementima kodeksa "atlantskog" ponašanja.

Kao u svakoj privatnoj firmi u kojoj se čiste nesimpatični i oni bez jakih kumova, matrica je u vojsci bila vrlo slična: ko se kome dopada, ko je kome bliži, koga je i koja stranka poslala na put brzog uspona ka vojnom vrhu... Apsolutistički i bez valjanog kriterijuma, prema hirovima moćnika ili po volji feudalnih vlasnika odbrane, uz sasluženje natovskih zunzara. Reklo bi se, privatno i nikako drugačije. A sve kao na dlanu vidljivo, sav taj savetnički kapacitet i menadžerska umešnost stranačkih liliputanaca na ključnim mestima srpske odbrane. "Nacionalna strategija i adekvatni zakoni ne postoje, već svako gleda pojedinačne interese. Pokazalo se, i pored svih upozorenja, da je sistemska korupcija u Srbiji nekažnjiva i veoma isplativa. Ako imamo situaciju na političkoj sceni da su resori i ministarska mesta podeljeni po principu "ratnog plena" i da svako vlada kao u zasebnoj oblasti, onda tu nema borbe protiv korupcije.

Javna je tajna da je ministarstvo vojske jedno od najkorumpiranijih u Srbiji. Od dolaska demokrata na vlast, naša vojska je od jedne najuglednije i po mišljenju mnogih najcenjenije institucije postala institucija za sprdnju. Naša vojska reformom po NATO standardima, koja je sada aktuelna, doživela je potpuno rasulo. Ugled vojske je poljuljan i na najnižem stepenu u srpskoj istoriji. Ako je cilj reforma po NATO standardima, onda bi trebalo tako i raditi, a ne slušati kvaziprijatelje iz SAD, Britanije ili njima slične.

 

 

 

Dok liferanti švercuju oružje, vojna sirotinja gladuje

 

Saga o zlonamernom i manipulantskom urušavanja ugleda pripadnika Vojske Srbije i celokupnog sistema odbrane sve je duža, pa je tako u senci krijumčarenja naoružanja i vojne opreme, daleko od očiju javnosti, na sceni završno ubijanje bilo kakvih tragova vojničkog dostojanstva i bilo kakve primisli o postojanju ozbiljne vojske.

 Uredništvo Tabloida svakodnevno dobija nove informacije o tome. U međuvremenu je stigla i reakcija na ranije objavljeno pismo grupe oficira o skandaloznim "poslovnim aranžmanima" Ministarstva odbrane. U njoj autori, između ostalog, pišu da "...nikada nije objašnjeno kako je objekat u Balkanskoj ulici u Beogradu  od nekoliko stotina kvadratnih metara poslovnog prostora, predat na korišćenje (u stvari, poklonjen) trećoj strani, bez konkursa, tendera i bez poznatih činjenica oko cene koštanja...". Činjenica je da je taj objekat dat gradonačelniku Đilasu besplatno, odnosno da vojska od te transakcije nije videla ni dinara!

Takođe, i depandans vojnog hotela na Zvezdari, veličine oko 400 kvadratnih metara stambeno i poslovnog prostora, predat je bez naknade N.N. licu, bez ikakvih uzvratnih informacija, dakle poklonjen! VMA je postala oruđe u rukama ministra odbrane, tako da više nije i neće nikada biti vojna zdravstvena ustanova. Aktivni sastav je podvrgnut ponižavanjima i maltretiranjima, bez mogućnosti lečenja, dok se civilima omogućavaju prioritetni pregledi (sa ili bez uputa), a vojnim licima se isti zakazuju na po pet ili više meseci, s tim da nije dozvoljeno ako za mesec dana nema pregleda da se lečimo u drugim ustanovama, kako je to u celoj Srbiji.

Snimanje TV serije za potreba RTS pod nazivom "Vojna akademija" koštalo je Ministarstvo odbrane nekoliko miliona dinara u direktnim troškovima, a o indirektnim (hrana, smeštaj, gubitak nastave, učešće kadeta, putovanja u Valjevo i sl.) ne vredi ni govoriti. Čak su ispitni rokovi pomerani, prekidana nastava - celokupan život u Vojnoj akademiji prestao je na šest meseci - dok je trajalo snimanje!

Uredbom o platama, u Ministarstvu odbrane i Generalštabu napravljen je nesrazmeran raspon platnih grupa. Uredba o stanjima u službi koncipirana je tako da se isključivo moralnopolitički podobni oficiri (čitaj simpatizeri i članovi DS-a!) mogu nadati napredovanju u karijeri, ostalima je zagarantovana mizerna plata i još mizernija penzija. Ogroman  je broj oficira postavljenih na jedno ili dva niža mesta od svog čina, tako su potpukovnici na mestima kapetana ili majora, majori na mestima kapetana... Ukinute su sve mogućnosti licima koja žive odvojeno od porodice - put je plaćen jednom mesečno. Dnevnice su pune za ministarstvo i GŠ, a ostalima polovina ili četvrtina, jer se hrana na kazanu i spavanje pod šatorom plaća 1.000 dinara dnevno!

Posebna nadoknada data je isključivo nekim licima koja rade u Ministarstvu i Generalštabu, dok je veliki broj službi jednostavno izbrisan. Po ugovoru o delu u samom Ministarstvu i na Vojnoj akademiji angažovan je toliki broj spoljnih saradnika (preko 400), da se veoma lako godišnje može školovati preko 50 stručnjaka iz redova vojske! Tu su mahom miljenici rukovodećih struktura, penzionisana vojna ili civilna lica ili civili u rodbinskim vezama sa nekim od šefova. Tako "angažovani" penzionisani pukovnik prima penziju od 80.000 dinara i radi na istom mestu po ugovoru, a uzima još i po 75.000 dinara mesečno!