Direktno

Uzurpatori

 

Kraj ideologije u zemlji suza

 

Pisac i disident Ivan Ivanović zapamtio je, i u svojim delima zabeležio, vremena potonjih diktatora i uzurpatora. Njima je posvetio seriju tekstova, koje Tabloid uz autorovu saglasnost ekskluzivno objavljuje

 

Ivan Ivanović

 

Jedan od najzanimljivijih savremenih filozofskih mislilaca, Amerikanac japanskog porekla, profesor više univerziteta, Frensis Fukujama (1952), postavio je najpre u članku "Kraj istorije?" (1989) a potom u knjizi "Kraj istorije i poslednji čovek", kontroverznu i diskutabilnu teoriju o kraju istorije. Pritom on ne tvrdi da je istorija završena u smislu da više neće biti ratova, zločina i nepravdi i da u tom pogledu neće biti velikih socijalnih i nacionalnih potresa na planeti. On samo kaže da je hegelovski shvaćena istorija kao kretanje ideja iscrpljena i da nema na vidiku novih ideja. U dvadesetom veku, u onom delu sveta koji se smatra najrazvijenijim, dakle na Zapadu, carovale su tri ideje: fašizam kao desni totalitarizam, komunizam kao levi totalitarizam, i liberalna demokratija. Prve dve ideje su istorijski poražene i za jedno dugo vreme neće biti na istorijskoj sceni.

Liberalizam kao proizvod zapadne filozofije takođe je iscrpljen i u narednih pola milenijuma predstoji mu samo usavršavanje, a ne revolucionarna promena. Nekih drugih ideja nema na vidiku. Ova Fukujamina teorija naišla je na velike pohvale i na potpuna osporavanja. Ja sam od nje uzeo onoliko koliko mi treba za moju antropološku analizu, uz sva nužna uprošćavanja koja ovakav pothvat donosi.

Čitalac je video da sam rođen u zemlji koja se zvala Kraljevina Jugoslavija, što znači da sam bio Jugosloven. U toj državi sam proveo rano detinjstvo, brutalno prekinuto velikim svetskim ratom. Istorijske prilike su me gurnule da odrastam i sazrevam u državi koja se prozvala Socijalističkom Jugoslavijom, u kojoj sam takođe ostao Jugosloven. Devedesetih godina dvadesetog veka u ovoj državi došlo je do lomova i stravične tuče. Svi narodi i njihove federalne države odlučili su da je rasture i unište, ne bi li stvorili svoje države. (Da li je taj proces podstaknut iznutra ili spolja ovde nije važno.) Konačno, u starosti, vratio sam se u državu u kakvoj su živeli moji preci na početku dvadesetog veka, Srbiju (ali republiku, ne kraljevinu), što znači da sam postao Srbijanac (Srbin sam, razume se, uvek bio u nacionalnom smislu, ali ovde je reč o državljanstvu).

Da pogledamo, u Fukujaminom smislu, koje ideje danas vladaju Srbijom i šta možemo očekivati. Padom komunizma verovalo se da su leve ideje propale. Komunistički naslednici - socijalisti napustili su sve klasične komunističke ideje, kao što su društvena svojina nad sredstvima za proizvodnju, puna zaposlenost, partijska i državna regulativa javnog života, socijalna jednakost, a prihvatili klasične kapitalističke postulate, kao što su tržišna privreda, predstavnički parlamentarni sistem, privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju. Socijalisti su ostali u ideološkom smislu crveni, ali u praktičnom životu su pocrneli, militarizovali državu, opljačkali društvenu imovinu, ušli u građanske ratove.

Posle Tita nije ostao Tito, došao je Slobodan Milošević da načini od Srbije gubitničku državu. Sva vlast je bila u rukama koalicije Socijalistička partija Srbije - Srpska radikalna stranka, dakle crveno-crne koalicije. Sve prljave poslove Milošević je izvodio preko Srpske radikalne stranke, koja je pod apsolutističkim vođstvom Vojislava Šešelja napustila ideje Pašićeve prethodnice i približila se klasičnom fašizmu. Porazom Slobodana Miloševića i crveno-crne koalicije na izborima 2000. godine, na scenu se popela Demokratska stranka (sa komponentama Demokratska stranka Srbije, G-17 plus, kasnije Liberalno-demokratska partija), jednim imenom - žuti. Međutim, pobednici nisu umeli da vladaju, žuta koalicija se brzo raspala. Sa svoje strane Demokratska stranka, koju su nekada sa ponosom vodili najčasniji srpski političari Ljuba Davidović i Milan Grol, već pod Mićunovićem je počela da crveni i napustila je klasične demokratske ideale, kao što su vladavina prava, socijalna pravda, kosmopolitska orijentacija.

 

Kao što Fukujama ne vidi nove ideje u svetskom liberalizmu, tako ni ja ne vidim nove ideje u srpskoj demokratiji. Fukujama misli da će se narednih pola milenijuma liberalizam usavršavati dok ne dostigne nekakvu idealnu opciju ljudske civilizacije. Ta opcija će biti daleko od ideala, ali će biti snošljiva. Zemlje koje taj neoliberalizam ne prihvate, prolaziće kroz mnogobrojne unutrašnje sukobe dok ga ne dostignu. U krajnjoj liniji - to je Evropska unija.

Postavlja se pitanje gde je tu Srbija? Kao i u čitavoj svojoj istoriji, Srbija je raspolućena između Istoka i Zapada. Htela bi u Evropu, ali ne ume da izađe iz Balkana. Jednim okom gleda na Zapad, drugim osmatra može li Rusija da obnovi Sovjetski Savez i svet uđe u novi hladni rat. Htela bi da napusti tradicionalne vrednosti, a ne zna koje su moderne. Pluta između nacionalizma i internacionalizma.

 

U Srbiji vršljaju raznorazne strane obaveštajne službe, kao uoči Drugog svetskog rata. Država je postala kolonija svetskih banaka i kompanija. Sumnjivi kapitalisti sa Zapada i Istoka se takmiče ko će više da iznese iz zemlje. Narod je zbunjen, zaluđen, bezidejan. Povremeno izlazi na izbore da bi glasao za svoje dalje propadanje i doveo na vlast svoje uništitelje. Od svih civilizacijskih vrednosti Srbima je ostala samo borba za opstanak.

Davno je rečeno: kakav narod, takva vlast! Svejedno koja partija ili koalicija da vlada Srbijom, nema nove ideje, da ne govorimo o ideologiji. Temelji zgrade propadaju i tonu, vlast kreči fasade i tako obmanjuje i svet i sebe.

U Srbiji je demokratija samo privid, vlada autokratija. Vlast je postala sama sebi cilj, kao kod Makijavelija. Od Monteskjea, njegovog "Duha zakona", nema ni pomena. Osvojiti vlast znači zavladati društvenim resursima, zajašiti narod. Pošto je narod po jednoj idiotskoj definiciji stoka, on najčešće glasa za vlast. U takvoj konstelaciji vlast je silna, poštuje samo sebe. Ukratko, Srbija je zemlja koja plače!