Na ivici
Koliko para, toliko kritike, ili, kome je
biznis iznad kulturne misije
Tragedija slobodnih pisara
Kritika je
jedna vrsta demokratske cenzure. Ona je važna disciplina književnosti, jer je
glavna karika u lancu koji vezuje knjige i čitaoce. Da bi se otkrio novi
talenat, da bi se promovisala lepota i višestruka vrednost teksta, potrebni su
ljudi kao što behu Svetozar Marković, Jovan Skerlić, Milan Kašanin, Petar Džadžić, Isidora
Sekulić...Danas
su kritičari drugačijeg kova i drugih kriterijuma. Mnogi su arogantni, koristoljubivi,
tarifirani. Dok pisci godinama, decenijama rintaju bez finansijske stimulacije,
„za slavu", neki kritičari i nadrikritičari masno
naplaćuju „rad" uložen u mlaćenje prazne slame po književnim večerima, ili
u sastavljanje frazerskih prikaza.
Milan Ratković
Mnogo, baš svega je mnogo, i premnogo, na ovome svetu. Takvo nam
je bogato doba zapalo. Mnogo ljudi, mnogo bolesti i bede. Mnogo staraca, mnogo
penzionera. Ima, najzad, i mnogo knjiga, Svakih pet sekundi negde u svetu se
objavi nova. Postoji mišljenje da svaki čovek koji želi da ostavi neki trag
svog postojanja, treba da osnuje familiju, napravi dete i objavi bar jednu
knjigu. Većina ljudi ne samo da pišu za džabe već i džabe pišu.
O svom trošku objavljuju knjige, besplatno
ih dele, i opet ostaju bez traga i glasa.
Zvanične distribucije širom sveta prenatrpane
su raznim "remek-delima" poznatih javnih ličnosti: političara, pevaljki
ili kriminalaca. Nekada, dok su se knjige pisale guščijim perom, samo veliki
sanjari i filozofi su posvećivali svoj život lepom pisanju po papirusu.
Ukupno objavljenih knjiga krajem devetnaestog
veka nije bilo više od milion. A onda je stigla pisaća mašina, potom i
kompjuterska skalamerija, i svetom je krenuo pravi papirni cunami.
Slučaj "zlatne milijarde"
Moj saradnik Google uspeo je da
izbroji ukupan broj objavljenih knjiga od pamtiveka do danas, i najavio zlatnu
milijardu. Ovo me je toliko sludilo da sam napravio jednu anketu u potrazi za
srećnim dobitnikom ove jedinstvene titule.
Tako sam nepristrasno utvrdio da
je tu milijarditu knjigu objavio jedan naš čovek, Rusin iz Novog Sada. Ako su
eksperti Ujedinjenih nacija uspeli da utvrde da je šestomilijardito dete rođeno
baš u Sarajevu, i baš za vreme rata, što ne bih i ja imao pravo da ustanovim da
je milijardito književno ostvarenje koje je ugledalo svet heuteranističko-beletristički
venac "Snevajući zvezdu Heuteranije", Vladimira Kirde Bolhorvesa (VKB).
Ovaj neverovatni venac će imati čak
pedeset tomova (svetski rekord za Ginisa). Dosad je već objavljeno (prošle i
ove godine) devet tomova. Knjige se bave najvećim problemima čovečanstva ali i
upućuju na solucije za spas planete. Ni manje ni više.
Ko hoće o Heuteraniji više da sazna,
moraće da pročita bar deo ove sage. Ali baš tu i leži zec cele ove enigme, i
razlog za priču. Tih knjiga nema po knjižarama. Nisu zabranjene, ali nisu nigde
ni pomenute. Možda bi ih bile, da je pisac imao podosta ličnih prijatelja među
analitičarima, ili u džepu podosta para, kako bi mogao kritičare da honoriše.
Ovi bi napisali pohvalne prikaze, a ti prikazi bi onda motivisali šefove
knjižara da dotične knjige stave na policu, i u izlog.
Nije, naravno, svim kritičarima njihova vokacija
pre biznis nego kulturna misija. Mnogo je i onih koji su voljni da služe
književnosti, a ne da se služe književnošću. No ovde se bavimo prvenstveno onim
tipovima kojima su neretko mrski i pisci i njihove knjige. Koji nastoje da iz
svog poziva izvuku što veću korist za karijeru ili za džep. Često i za jedno i
za drugo.
Ljubav za ljubav, knjiga za pare
Dakle, da bi ma koje delo, pa i
remek-delo, došlo do svojih čitalaca, nije dovoljno da ga neko napiše. Taj neko
mora da nađe nekog ko će da ga, kao stvaraoca, podupre u održavanju
egzistencije za vreme pisanja (bez "plate"), pa treba da nađe nekog
ko će napisano delo da štampa, potom nekog, sasvim desetog, ko će da objavljenu
knjigu lansira u javnost...
Sve ove gnjavaže neretko su mnogo
bitnije, ili bar za život knjige presudnije, nego sam kvalitet njene forme i
sadržine. Oduvek je bilo tako, ili slično, dok jednoga dana ruski pisac Bulgakov
nije došao na ideju da sam sebi bude finansijer, izdavač i distributer.
Tako se rodio samizdat. Koji uvećava
ionako pregolemo mnoštvo knjiga. Od početka ove godine u svetu je objavljeno
više od milion i po novih naslova.
Samo u Parizu izašlo je oko 60.000, što
prvih romana, što autobiografskih ispovedanja, raznih pseudofilozofskih razglabanja
i plagijata svih nivoa. Na našem domaćem, srpskom tržištu je slična situacija.
I kako sad u toj lavini knjiga i knjižurina prepoznati budućeg Andrića ili
Crnjanskog?
Ljudi pišu, a
publika se češlja. Neki - kao, na primer, autor ovog teksta - nakon desete
knjige batale ovu đavolju rabotu, jer vide da zaista nemaju više kome da pišu.
Svi oni koji svojim knjigama ne mogu da stignu do izloga velikih knjižara,
najviše krive kritičare koji ne rade svoj posao. Pisac pravi knjigu a kritičar
pisca. Ne samo da je tih nadzornika književnosti sve manje, već su i sve probirljiviji,
i sve skuplji.
Zagledani u
vlastite karijerističke i finansijske interese, oni nemaju ni vremena ni volje
da pleve kulturno-književnu baštu, da podstiču rast kvalitetnih biljaka, a u
korenu sasecaju korov. Oni su za pisce što i šalterski službenici za raju u
čekaonici. Pošto su sve nepristupačniji, na putevima mnogih knjiga ka čitaocima
leže barikade. Tragajući za istinom o književnim koterijama, koje čine
književnu mafiju, došli smo do zaključka da su danas pojedini kritičari ispod
svake kritike. Zagledani u vlastite književne ambicije, mrzovoljni prema svemu
i svakome ko nije pripadnik njihove klike. Ima i onih koji su zlatousti, ali im
svaka reč vredi maltene sto evra. I onda, melju li melju. Koliko para, toliko
kritike. Kada nisu direktno korumpirani, jesu implicitno, jer hvale svoje
prijatelje, i u nebesa dižu knjige izdavača sa kojima su, imajući na umu
vlastite rukopise, koje pre ili kasnije treba da objave, u dobrim odnosima.
Od kritike do publike samo jedan
kredit
Beda današnje
književno-kritičarske branše ogleda se i u averziji te bratije prema piscima
koji ne pripadaju istoj, ili srodnoj, koteriji, ili nemaju uza se uticajne izdavače.
I jedni i drugi dužni su da otkrivaju nove autore i nova dela. A koga je
otkrila, i koga će otkriti, arogantna Bojana Stojanović Pantović? Koja
će vam, iako je članica žirija nagrade „Meša Selimović", grubo reći
da nema vremena da čita vaše knjige. Ako joj budete rekli da ima, kao članica
žirija, moralnu obavezu da bar ovlaš prošeta kroz knjige koje učestvuju u
konkurenciji za rečenu nagradu, prostački će, u pola vaše rečenice, zalupiti
slušalicu telefona. Zorica Nestorović, Svetlana Šeatović Dimitrijević,
Dragana Beleslijin...
Takođe su
članice istog žirija. Ali pokušajte da im dostavite svoje novoobjavljene
knjige. Ako s njima niste u prijateljskim, kolegijalnim ili inim bliskim
odnosima, jedna će reći da je prezauzeta, druga naprosto neće otići na poštu,
pa će vam se knjige vratiti, treća će reći da ima svoje favorite, a ostali je
ne zanimaju...
Tamara
Krstić,
novinarka Drugog programa Radio Beograda, koji se reklamira kao program
kulture, nekulturno će zbrisati iz redakcije pre zakazanog telefonskog
razgovora s vama. Ovo je samo konkretan primer opšte kulturološke situacije u
kojoj se mešaju književnost i lično knjigovodstvo. Nekada gotovo da nije bilo
promocije knjige bez Draška Ređepa. Danas je on star i bolestan, ali je
zato tu poveća bulumenta naslednika, kritičara tezgaroša. Predvodi je Aleksandar
Jerkov. Ala se taj, iz večeri u veče, namlati prazne slame! Potomcima će
ostaviti beznačajno, šupljikavo književnoteorijsko delce, ali i poveću sumu tezgaroške
love.
Pisac, koga navodim kao žrtvu nesređene, ili čak razularene kulture, i književne mafije, VKB, spada među najbolje poznavaoce
srpskog jezika. Intelektualac u stilu „bečka škola", inače magistar sociologije kulture (uža specijalizacija: sociologija književnosti). Nema šanse da se
kreatori kulturne politike zainteresuju za tako preškolovanu glavu. VKB je
danas formalno u penziji, pa je bogataš u slobodnom vremenu, koje do poslednje
sekunde ulaže u stvaranje već pomenutog remek-dela. Ono je plod njegovog pedesetogodišnjeg stvaralačkog
rada. Prvih sedam knjige koje je objavio, autor je spakovao i poslao na adrese osamdesetak
analitičara književnosti u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Zrenjaninu...
Svaka
ozbiljna knjiga mora, na putu do čitaoca, da pređe preko ćuprije kritike. Inače
sve pada u vodu. Zna se: uticajan izdavač, i nekoliko prikaza manje-više
uglednih kritičara, doneli bi uspeh čak i na Sajmu knjiga. I nakon sajma,
razume se. To je princip. Zato postoje i sajmovi i kritičari. Uzgred budi
rečeno, ove jeseni na sajmu su baš tih njegovih devet tomova bili (bar za mene,
i za kulturne poslenike koji o tim knjigama ponešto znaju) glavni izdavački
poduhvat godine. Ovo uverenje će potvrditi, ili negirati, budućnost. I to ne
daleka. Videćemo šta će tada reći kritika, koja je zasad nema.
Priču o "vidovitosti" analitičarsko-kritičarskog bratstva i sestrinstva završićemo istinitom anegdotskom
dogodovštinom.
Neki šeret ponudio je
nekolicini književnih fahmana malko prerađen prepis jednog toma čuvenog Prustovog romana-ciklusa "U potrazi za izgubljenim vremenom". Promenio je samo imena glavnih likova i nazive glavnih
lokacija. Književni teoretičari, kritičari i praktičari (izdavači) ocenili su da je rukopis totalno bezvredan!