Valjevo

 

Radnici valjevskog "Krušika" postali žrtve rukovodstva fabrike i Fonda za razvoj

 

Iščupani iz korena, ponuđeni da sade

 

Uništena u bombardovanju fabrika namenske proizvodnje u Valjevu "Krušik" morala je da otpusti najveći broj radnika. Da ne bi bez prihoda bili na ulici, preduzeće im je u saradnji sa državom obezbedilo sredstva iz Fonda za razvoj Srbije čiji povraćaj sada, posle 15 godina zahteva "demokratska" vlast. Redakcija Tabloida dobila je pismo dugogodišnje radnice "Krušika", u kome je opisano kakvim su sve maltretiranjima bili izloženi otpušteni i "nepotrebni", kako ih je rukovodstvo fabrike zajedno sa Fondom za razvoj Republike Srbije prevarilo i ostavilo na ulici...

 

....

 

Čitav svoj radni vek provela sam u fabrici namenske proizvodnje "Krušik" iz Valjeva, sve do 1999. godine, kada je nakon bombardovanja došlo do čistke nepotrebne radne snage. Nepotrebne jer je u bombardovanju stradalo ono malo proizvodnje što nije stradalo ranije devedesetih godina. S obzirom da nije postojala zakonska regulativa kojom bi se toliki broj radnika otpustio, "Krušik" je u saradnji sa Fondom za razvoj Republike Srbije ponudio radnicima kredite za podsticaj poljoprivrede, uzgoj stoke i živine, sadnju voća i slično.

To je, svakako bila farsa, jer niko nije kontrolisao kome se daju ti krediti, kao i da li se namenski troše. Uslov za dobijanje kredita je bio potpisivanje sporazumnog raskida, i odricanje od prava na penziono i zdravstveno osiguranje. Druga opcija je bilo ostajanje u fabrici sa garantovanom platom od 240 dinara.

Suočeni sa nemaštinom, i uveravani od strane rukovodstva fabrike, kao i pravne službe da su ti ugovori "pro forme", i da se "to neće ni vraćati", masovno smo, saterani uza zid i pod pritiskom rukovodstva potpisivali ugovore i uzimali kredit. Niko nikada nije kontrolisao da li se sredstva koriste namenski, a i kako bi se koristila kad su kredite delili bez ikakve provere čak ljudima koji nemaju ni pedalj zemlje. Jednom rečju: mi smo tada bili pritisnuti i prevareni da prodamo svoja radna mesta.

Lično, nisam od 240 dinara mesečno mogla da izdržavam porodicu, niti da idem na posao sedam kilometara udaljen od kuće. Fondu za razvoj niko nikada nije vratio niti jedan jedini dinar, a i odakle, kada se nigde nismo ni mogli da zaposlimo nakon 2000. godine?

Da, ja taj novac jesam potrošila namenski, i to baš na poljoprivredu - na voće i povrće, meso i mlečne proizvode, da ja i članovi moje porodice ne crknemo od gladi.

Sada, nakon 15 godina, Fond za razvoj mi je poslao opomenu pred utuženje da dug izmirim u celosti. Veća farsa bi jedino bila da počnu da nas terete za nenamensko trošenje kredita - izgleda da smo trebali da posadimo višnje na terasama solitera, a kokoške da gajimo po parkovima.

Verujem da su i ostalim bivšim radnicima "Krušika" stigle ovakve opomene pred utuženje, ali ja nemam načina da to proverim, jer mi je i telefon već dva meseca isključen zbog neplaćanja, a da ne pričam o stanju u mom frižideru.