Nismo mi od juče

 

Epizoda 124

 

Zoran Milojević

 

Prethodnih nedelja trovalo nas je beščašće starleta i striptizeta i sponzoruša, koje su se sa svih TV kanala, užarenih pogleda, unapred radovale skupocenim poklonima svojih izabranika, povodom nekakvog, nesrpskog dana zaljubljenih i osmog marta, dana kada u ženi zaboravljamo ono najsvetije što ona jeste - zaboravljamo majku!

Sve što činimo činimo podsmevajući se onoj srpskoj: "Kuća na ženi stoji" i brukajući majčinsko srce i majčine ruke, koje su najnežnije i najdivnije što ljudski rod ima. A mi Srbi opstali smo i biološki i svakojako, jer sun as rađale i gajile srpske majke. Srpska majka! Kako to najsrpskije zvuči!

Mesecima iščitavam novopristigle arhivske podatke iz Beča, Berlina, Londona i Moskve. Čitam i unezvereno gledam oko sebe, u usput im prepričavam pisma koja je Karađorđe dobijao iz evropskih dvorova. U njima se Karađorđe poziva "da ne stvara nezavisnu Srpsku državu" jer to nije zdravo po budućnost srpskog naroda!"

 Ta dokumenta su godinama u SANU. I niko iz SANU da kaže, ili iskaže bilo kakvu ocenu tih pisama. Ako kažem da su akademici SANU zbog ćutanja skotovi, prvo će me kritikovati moja deca. I biće u pravu. Ko sam ja da akademike srpske podsećam na ono zbog čega jesu to što jesu. A zbog čega sam ja to što jesam, e to ja ne znam?! Ono što znam je da znam da me boli što srpski mozgovi ćute, u vreme kada i ja sa svojim polumozgom osećam potrebu da vrisnem!

Kada gledam rat na ulicama Kijeva, stidim se desetgodišnjih demonstracija. Ne žalim za Slobodanom Miloševićem, ni najmanje! Žalim što  smo poverovali da nas predvode domaćini. , intelektualci Srbi. A na našem čelu  su bile mutikaše dripci, barabe, bitange, lopovi, kriminalci,! Tek sada razumem očevu ljutinu, koju mi je prilikom nekih događanja izrekao!

„Nisi ništa bolji od onih sa kojima dižeš galamu po Srbiji." Gde očeva reč nije najstarija, deca su zauvek sirotani!

Zapadnjački prevaranti su nam podmetnuli rok-sastav „Deep Purple" bez klavijaturiste Džona Lorda, bez solo gitariste Ričija Blekmura, bez pevača Jana Gilana. A mi ko muve na šećer. Nikada da razumemo, da u Džajinim kopačkama samo Džaja mož da bude Džaja.  Predstavi „Radovan treći", samo Zoran Radmilović, može da bude Radovan Treći. Od dva belanca ne biva kajgana!

Neki nepismenko (ka) izgovori javno neku reč o ona postane sastavni deo svake rečenice javnih ličnosti, bez obzira da li mu uopšte toj reči ima mesta I smisla u izgovorenoj rečenici. Tako se, bez smisla, izgovaralo "definitivno", "ono", "kao", "znači"…

U poslednje vreme ušla je u modu reč, "negde". Nju u svakoj situaciji, besomučno upotrebljavaju ženski stvorovi, koji žele da se osim kličinom grudnog koša i veličinom južnog dela leđa, pohvale i kvantitetom mozga. Kad izgovore tu reč, dame čiji je pogled hladan kao čovečija ribica, mislile si da si dohvatile nebo!

Moj drug Risto Kubura i ja, nosily smo istu misao, poštovali ista saznanja, pidavali značaj istim znamenjima. On je bio živi dokaz da pošteni nisu slabiji, već da se oni ugrađuju kao kamen temeljac na kome se stoji. Risto Kubura je bio Srbin i bio je čovek. To se danas smatra podvigom, a Risto je pokazivao kako nema jednostavnije stvari od toga. Zbogm prijatelju!

O Kosovu i Metohiji ovaj put neću ništa, niti me išta pitajte! Ja nisam potpisao Briselski (ne)sporazum.