(P)likovi

Vođu sa vlasti može oterati samo smrt

Vučićevci u zemlji čuda

Aleksandar Vučić od Srbije pravi državu kakvu svet još nije video. A, ako on uspe u svojim namerama, neće je ni videti, Srbija neće postojati.Sistem vladavine, koji diktator stvara već četiri godine, pojedini opozicionari opisuju kao neku vrstu političkog autizma. Vučić zaista, zloupotrebom državnih institucija, u strogo kontrolisanim medijima kreira lični paralaleni marketinški univerzum, koji u potpunosti ignoriše stvarnost. U njegovoj predstavi Srbija ima izuzetan ekonomski uspon, kriminal i korupcija gotovo da su iskorenjeni, policija štiti građane, pravosuđe je nezavisno, nema cenzure, poštuju se demokratski principi, Srbija je uvažavana u svetu, a čeri paradajz je zapravo mutirana riba list... Bilo bi lepo da je tako, ali njegovu sablasno smešnu bajku demantuje realan život, tvrdi novinar Magazina Tabloid Predrag Popović, nekadašnji urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde, i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Kakav je ekonomski uspon Srbije najbolje znaju milioni građana gurnutih u bedu i beznađe, koji nemaju šanse da nađu posao ili rade u robovlasničkim uslovima za 200 evra, koliko princ prestolonaslednik Danilo spiska na dve ture pića po elitnim beogradskim splavovima. Dok princ bahanališe, njegovi vršnjaci, svesni da nemaju nikakvu nadu, skaču sa zgrada i mostova, vešaju se ili seku vene.

Koliko je ovaj režim ispunio obećanje o borbi protiv korupcije najbolje ilustruju primeri oslobađajućih presuda za Stanka Subotića Caneta, Zvonka Veselinovića, Mihalja Kertesa i ostalih diktatorovih dobrovoljnih ili prinudnih sponzora.

U Srbiji su čak i kriminalci pretvoreni u karikature. Uživeli su se u komične uloge kontraverznih biznismena, a svi su provaljeni.

Zna se ko otima javna preduzeća, privatne restorane, legate, poljoprivredna imanja, ko mulja s tenderima i stranim donacijama. Sve se zna, ali džabe kad su mafijaški gangovi samo podzemne filijale vladajućeg kartela.

Kakvu ulogu u ovom kalifatu imaju policija, tužilaštvo i sudovi, videlo se u izbornoj noći u Savamali, kad su Vučićevi kompletni idioti, kako uniformisani tako i oni pod fantomkama, u sitne sate rušili zgrade, hapsili i zlostavljali slučajne prolaznike. Sve se zna, postoje dokazi o saradnji policije, gradske uprave i kriminalaca, ali istraga stoji u mestu više od četiri meseca. Nisu razrešeni brojni slučajevi nasilja komunalnih policajaca nad građanima. Naprotiv, režim ide korak dalje i daje neustavna i nezakonita ovlašćenja običnim kontrolorima da u autobusu pišu prekršajne prijave protiv sirotinje koja nema 90 dinara za kartu. Na sledećem nivou režimskog fašizma verovatno će članovi Srpske napredne stranke dobiti ovlašćenja da na licu mesta hapse ili tuku svakog ko kaže „Ja sam gladan" ili, daleko bilo, „Vučiću, pederu".

Koliko god Vučićev politički autizam bio očigledan, on je i kompleksan. Pored propagandnog univerzuma, koji služi isključivo zataškavanju stvarnosti, postoji i drugi, dublji, mračniji i pogubniji sloj, s one strane zakona. U tom miljeu vladaju Vučićevi jurišno-kazneni odredi, koji čerupaju sve što stignu - tuđe poslove, firme, sportske klubove, medije, naprosto sve što vredi.

Najsvežiji primer najezde naprednjačkih termita je fudbalski klub Vojvodina. Preuzimanje kluba dobro je pripremljeno. Akcija je počela na katolički Božić prošle godine, kad je uhapšen Zoran Šćepanović, predsednik Upravnog odbora Vojvodine i predsednik Zajednice klubova Superlige Srbije. Šćepanović, vlasnik preduzeća „Maksim i co." i suvlasnik broda „Skiper", uhapšen je pod sumnjom da je učestvovao u malverzacijama poljoprivrednim zemljištem u vlasništvu grada Novog Sada. Prema optužnici, od decembra 2004. do jula 2008. godine izvršena je nezakonita zamena zemljišta između „Maksim i co." i Novog Sada. Iako od tada do danas nije promenjena namena korišćenja tih parcela, a samim tim nije ni ostvarena nikakva protivpravna korist, Šćepanović je provučen kroz pritvor, istragu i medijsko blato. Priteran uza zid, napustio je klub koji je podigao na noge i osposobio da konkuriše Zvezdi i Partizanu.

Početkom septembra Vojvodinu su i zvanično preuzeli ljudi od poverenja braće Vučić, posebno onog mlađeg. Na mesto predsednika Upravnog odbora postavljen je Vojislav Gajić, a za prvog operativca Dragoljub Zbiljić. O njima je Magazin Tabloid pisao mnogo toga što bi, da je Srbija pravna država, već odavno postalo predmet nadležnih tužilaštava. Gajić, biznismen iz vukovarskog sela Bobota, dobar deo svoje poslovne imperije izgradio je uz pomoć bivše vojvođanske vlasti, tačnije rečeno Bojana Pajtića.

Zahvaljujući toj vezi, Gajić je, navodno, bez konkursa i tendera, besplatno dobio gradsko građevinsko zemljište za izgradnju hotela „Holidej In". To će dodatno uvećati Gajićevu impozantnu imovinsku listu, na kojoj se posebno ističu hotel „Aleksandar" i ergela limuzina na kakvoj bi mu pozavideo i kolega Ričard Hilton.

Da bi sačuvao i proširio imperiju, Gajić je na vreme napustio Pajtićev i prešao u Vučićev tabor. Istim putem je, iako ne dobrovoljno, krenuo i Dragoljub Zbiljić. Pritisnut s dve krivične prijave za utaju poreza, Zbiljić je pristao da sarađuje s Vučićevim kartelom. I, ne žali se. Sudski postupci su zamrli, a biznis procvetao. Njegovo preduzeće „Elektrotehnika Južna Bačka", koje se ranije bavilo samo preprodajom sekundarnih sirovina, unazad tri godine dobilo je nekoliko izuzetno unosnih poslova. Na najvrednijim tenderima Elektroprivrede Srbije, RTB Bora, Rafinerije Pančevo, Toplane „Niš", Ministarstva energetike i drugih državnih firmi i institucija, Zbiljić je dobio poslove vredne oko 50 miliona evra. Pažnju javnosti privukao je ispumpavanjem vode iz kolubarskog rudnika „Tamnava", jednom od spornih tendera u kome je određenu ulogu imao i Vučićev svemoćni kum Nikola Petrović.

Posle svega, Zbiljić je od strane novih nezvaničnih vladara severne srpske pokrajine, bate Andreja i batice Zvonka Veselinovića, postavljen za upravnika FK Vojvodina. Na promociji, iako su namesnici Gajić i Zbiljić predstavljeni kao besprekorni „autoriteti iz poslovnog tima", nisu prevarili nikoga, naročito ne stare navijače, odlično upućene u dešavanja u klubu.

„...Nemojte ovde stati, evo Zvonka Veselinovića, Stanka Subotića...Dajte još te privredne elite u klub, to je ono što Novosađani žele, da Vojvodina postane isto govno kao Crvena Zvezda i Partizan."

„Tačno se vidi da je SNS preuzeo klub. Za dve-tri godine biće bolje. Andrej Vučić i Zvonko Veselinović vode klub, kakav Zbiljić..." „Pa, ovi su bolji od Trotera..." - navodi se u nekim komentarima na klupskom Fejsbuk-nalogu, gde stari navijači Vojvodine kritikuju novu upravu, podržanu naprednjačkim botovima.

Na ovom „sportskom" primeru vidi se suština promene vlasti u pokrajini. Dok je vladala Demokratska stranka, glavnu reč u Vojvodini je imao isključivo Bojan Pajtić, moćniji od Borisa Tadića i Dragana Đilasa, a kamoli od njihovih rođaka i saradnika. Pajtićev naslednik na mestu pokrajinskog premijera Igor Mirović ne može ni da sanja tako autonoman položaj.

Istorija odnosa Vučića i Mirovića, duga dve decenije, obeležena je konstantnim sukobima. Mirović je četiri godine vršio pritisak na Vučića, zahtevajući svoj deo vlasti kojeg se dočepala Srpska napredna stranka. Kao ozbiljan političar starog kova, nije propuštao priliku da gospodaru da do znanja kako mu ne bi bilo pametno da ga prevari, da ne bi u javnost isplivali mnogi detalji o njegovim koruptivnim kombinacijama. Vučić se odupirao koliko je mogao, da bi na kraju ipak podvio rep, zadovoljio Mirovićevu ambiciju da postane „Pajtić posle Pajtića".

Međutim, to nije značilo da se Vučić predao, nego da rat tek počinje. Mirović ima funkciju, ali ne i realnu moć. Sav uticaj u Vojvodini nose Andrej Vučić i Zvonko Veselinović, kod njih je i nož i pogača, oni odlučuju ko šta može i sme da radi.

Pored poslovnih, oni obavljaju i političku kontrolu.

Iako je ostao u Vučićevom okruženju, Mirović je etiketiran kao čovek od poverenja Tomislava Nikolića. Ta pozicija dobija na značaju s približavanjem predsedničkih izbora, koji će ozvaničiti raskol između Vučića i Nikolića. Kako sada stoje stvari, aktuelni gospodar Srbije ne namerava da podrži novu kandidaturu svog političkog tate. Vučić će uraditi sve što može da bi Nikolića oterao u penziju i na elegantan način rešio se nemilog svedoka svoje prošlosti. Ni Toma se tome ne bi mnogo opirao kad bi bio toliko naivan da poveruje u Vučićeve garancije da neće kvariti političke i poslovne interese sinova Radomira i Branislava. Ako niko drugi, Toma se dobro uverio da Alekova reč vredi kao Andrejeva lična karta.

- Jedini iskreni i ozbiljni opozicioni konkurent Vučićevom predsedničkom kandidatu može da bude samo Nikolić - napisao je bivši član grupe Idoli, i večiti savetnik Nebojša Krstić ono što diktator misli.

U pripremi konačnog obračuna između Vučića i Nikolića značajnu ulogu može da ima Igor Mirović. Zato mu je Vučić eliminisao uticaj na finansijske kombinacije u pokrajini, a za političkog kontrolora postavio „zrenjaninskog Isusa" Gorana Kneževića, povratnika u Vladu, ovog puta na mesto ministra privrede.

Dobro kaže stara kineska poslovica - zdrav čovek ima hiljadu želja, a Vučić samo jednu, da vlada sto godina. Da će se Fireru ispuniti ta želja nije uveren samo on, nego i svi njegovi saučesnici u okupaciji Srbije. Sve je njihovo (državne institucije,firme, mediji, pare...), mogu da rade što god hoće, bez ikakve obaveze prema zakonima i zdravom razumu, niko im ništa ne može. Zato svakim svojim potezom ponižavaju inteligenciju građana. Primitivnu bahatost odmah je prezentovala i sveža ministarka državne uprave i lokalne samouprave Ana Brnabić.

Agenciji za borbu protiv korupcije prijavila je da, između ostalog, poseduje stan od 327 kvadrata, koji je 2014. kupila na kredit, i džip Tojota Rava 4, vredan oko 40.000 evra, koji je uzela na lizing. Rate za stambeni kredit i lizing, kao i ostale životne troškove, kaže, pokriva s ministarskom platom od ravno 88.825 dinara! Možda ona jeste finansijski Hudini, pa može da bez dopune kućnog budžeta, da pokriva sve te troškove, ali svi normalni građani s pravom u to sumnjaju, a čak i Nebojša dr Stefanović sumlja. (Nije važno za ovu temu, ali, pošto se i sama hvali, red je pomenuti da gospođica Brnabić poseduje i dve kuće na hrvatskom ostrvu Krk, jednu od 167, drugu od 30 kvadrata. Za njih ne otplaćuje kredit, dobila ih je u nasledsvo).

Zanimljivija je i imovinska prijava novog ministra kulture i informisanja Vladana Vukosavljevića. Ekspert za korporativno lobiranje i prodaju nekretnina, u svojoj 54. godini nema ništa, imovinska karta liči na njega, ćelava je i potpuno prazna. Mnogo je uspešniji, dakle bogatiji, Vučićev dvostruki kum i gospodar Nikola Petrović. Možda je kasno da se utvrdi poreklo njegovog prvog miliona, svejedno da li je stečen uz pomoć tate Race, gazde Caneta ili nekog trećeg, nedavno je Saša Radulović, lider pokreta „Dosta je bilo", na najkonkretniji način pokazao kako posluje kum Nikola.

Radulović je Tužilaštvu za organizovani kriminal podneo krivičnu prijavu protiv Petrovića zbog sumnje da je izvršio krivična dela zloupotrebe službenog položaja i zloupotrebe u vezi s javnom nabavkom. Prijava je podneta zbog osnovane sumnje da je Petrović, sa pozicije direktora Elektromreže Srbije, 2013. godine sa privrednim društvom „AAA-1 Rent" d.o.o zaključio štetne ugovore o četvorogodišnjem zakupu dva automobila marke BMW.

Cena zakupa vozila, koje je EMS po isteku perioda zakupa trebalo da vrati vlasniku, iznosila je 145.200 evra, dok bi za kupovinu tih istih novih vozila po kataloškoj ceni, koji bi trajno ostali u vlasništvu EMS-a, trebalo izdvojiti 107.580 evra. Tokom sprovođenja ove javne nabavke, na pismeni zahtev firme „AAA-1 Rent", naručilac EMS je za 24 časa promenio uslove iz konkursne dokumentacije.

Prvobitni kriterijum da potencijalni prodavac poseduje flotu od minimalnih 1.500 vozila smanjen je na 275 vozila. Osim što su kriterijumi prilagođeni firmi „AAA-1 Rent", na ovaj način prekršene su odredbe Zakona o javnim nabavkama kojima je propisano da naručilac, po isteku roka predviđenog za podnošenje ponuda, ne sme da menja niti da dopunjuje konkursnu dokumentaciju. Ove mahinacije Vučićevog kuma dokumentovane su u službenom izveštaju antikorupcijskog tima tadašnjeg ministarstva energetike, razvoja i zaštite životne sredine, koji je formirala ministarka Zorana Mihajlović. Izveštaj, sastavljen još u julu 2013.godine, završio je u fioci, jer ministarka Mihajlović nije imala smelosti da se suprotstavi direktoru EMS-a Nikoli Petroviću. Za zloupotrebu službenog položaja, koja je pričinila štetu veću u 1,5 miliona dinara, zaprećena je kazna od dve do 12 godina zatvora - navodi se u saopštenju pokreta „Dosta je bilo" povodom krivične prijave protiv Nikole Petrovića.

Naravno, kao i optužujući izveštaj, tako će i krivična prijava završiti u nekoj fioci.

Da nije tako, da Tužilaštvo za organizovani kriminal radi svoj posao, mnogi čelnici naprednjačkog kartela, kumovi i batice odavno bi bili procesuirani, a njihov vođa ne bi uređivao sve medije u Srbiji već, eventualno, samo zidne novine u Zabeli.

No, bez obzira što se to ne uklapa u planove vladajuće kaste, patologija koju šire i na kojoj profitiraju ne može da traje koliko bi oni želeli. Zasad, diktator se dobro drži. Ima konjske živce (to nije jedina sličnost), ali i oni sve češće popuštaju.

Izvarao je mnoge saradnike, istrošio je njihovo strpljenje, pa mora da smišlja izgovore i stare laži prekriva novima. Jedan od nezadovoljnika je Nikola Selaković. Kad ga je smenio s funkcije ministra pravde, Vučić mu je ponudio da bira hoće li da bude gradonačelnik Beograda ili šef Bezbednosno-informativne agencije. Selakovićev odgovor je bio u stilu - daj šta daš. Vreme je prošlo, eks-ministar je umesto nove službe dobio obećanje da će biti, ni manje ni više, kandidat za predsednika Srbije.

- Može, ali krenimo redom, prvo održi reč i postavi me na čelo BIA - zatražio je Selaković.

Nije bio zadovoljan odgovorom, zato je opet počeo da u društvu od poverenja priča istinu o Vučiću.

- Kad god kažem nešto što mu se ne sviđa, naprosto mu vidim u očima kako njegovi lekovi prestaju da deluju - nedavno se narugao Selaković diktatoru, iako je zbog takvih šala, a i konkretnijih ofiranja, pao u nemilost.

Kako god bilo, Vučiću nije lako. Ma koliko bio poremećen, i on zna da neće moći doveka da sa svojih pet-šest dobro organizovanih zlikovaca kontroliše nezadovoljstvo miliona nezadovoljnih građana. Pre ili kasnije, umesto ove kompromitovane, koruptivne i kilave opozicije, neko normalan naći će načine da kanališe bes žrtava naprednjačkog kartela. Puknuće trpilo i doći se vreme za svođenje računa. Tada će Vučić, pored psihijatra, morati da zatraži i pomoć jakog advokatskog tima.

NOVU KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

A 1. Ministarska moralna gromada

- Nisam moralna kreatura - tvrdi ministar kulture Vladan Vukosavljević povodom teksta iz prošlog broja MagaZina Tabloid.

Ne demantuje nijednu činjenicu navedenu u tekstu ovog autora, ali ne sviđa mu se zaključak da je moralna kreatura, kao i njegov novi šef Aleksandar Vučić. U nekoliko sledećih sms-poruka potvrdio je tačnost moje procene njegovog moralnog lika.

Ponudio sam mu da zakaže sastanak u Ministarstvu kulture i informisanja, da ga detaljno obavestim o pretnjama koje mi svakodnevno upućuju Vučićevi „koljači", kao i o ostalim brutalnim pritiscima o kojima posedujem obimnu dokumentaciju, pa neka onda izda saopštenje u kome će osuditi tu vrstu obračuna s nepodobnim novinarom. Na taj izazov ministar je odgovorio u vučićevskom stilu:

- U vlasti učestujem manje od mesec dana. Nisam upoznat sa detaljima, nisam doprineo, niti ću doprineti bilo čijem „proganjanju". Vaš rat ili „rat" nije moj. Nisam ministar ni policije ni pravde, pa zato kažem da nisam nadležan, a da je moj rat, svakako da nije, bez obzira što ne odobravam prljave metode, ko god da se njima koristi... Konačno, sve do nekakvog sukoba (čiju prirodu ne znam), ti si sa Vučićem bio blizak prijatelj i saradnik, a ne ja.

U pokušaju da odbrani svoj moralni integritet, ministar se sakrio iza tvrdnji da ne zna, nije obavešten, nije nadležan... Naravno, nijednom rečju nije pokazao želju da bude upoznat sa činjenicama, ne pada mu na pamet da se zameri diktatoru. Usput, rekao je i delimičnu istinu, bio sam blizak saradnik Aleksandra Vučića. Ne kroz politiku, već radeći svoj novinarski posao u njegovom listu „Pravda". Upravo s tim diskvalifikacijama Vučić je progonio Slavka Ćuruviju, objašnjavajući da je Ćuruvija bio saradnik Mire Marković, zato - ko ga jebe. Uostalom, u vreme kad sam sarađivao s Vučićem, Vukosavljević je bio član DSS-a i poslovni partner Dragana Đilasa. Dakle, on uvek uz vlast, ja u opoziciji. Taj trend će se nastaviti, bar do oslobođenja od naprednjačkog kartela i njemu pripadajućih moralnih kreatura