Kosovo

U vrtlogu političkih igara i ličnih ambicija: politikologija palanačkog života Olivera Ivanovića

Put do zvezda i pad u blato

U EULEKS-ovoj sudnici u Kosovskoj Mitrovici, odmah nakon što je srpskom političaru sa Kosova i Metohije, Oliveru Ivanoviću pročitana presuda o kazni od 9 godina zatvora koju treba da odsluži, iz sudnice je u hol nervozno izašao Dejan Pavićević, oficir za vezu između Beograda i Prištine i telefonom pozvao nekoga. Srbin, zaposlen u ovoj sudnici, sedeo je u holu i čekao kada se Pavićević pojavio. Čuo ga je kako na engleskom jeziku, nekome sa druge strane strane slušalice kaže: „...Dragi ambasadore, ovo nije bio dogovor". Kako su političke igre između vlade u Beogradu, takozvane kosovske (albanske) vlade u Prištini i okupacionih vlasti u južnoj srpskoj pokrajini, dovele Olivera Ivanovića u bezizlaznu situaciju i koliko su njegove lične i političke ambicije uticale na to, opisuje Ivan Maksimović, Tabloidov dopisnik iz Kosovske Mitrovice

Ivan Maksimović

Srpski političar sa Kosova i Metohije, Oliver Ivanović, rođen je u južnoj srpskoj pokrajini kao Crnogorac. Svog oca, po upokojenju, sahranio je u - rodnoj Crnoj Gori. U nekadašnji Savez komunista učlanio se još 1971., odmah pošto je postao punoletan. Mesto boravka u njegovoj ličnoj karti prijavljeno na adresi u Beogradu te on, administrativno, već dugo godina - „ne živi" na Kosovu i Metohiji.

„Ko je čovek kome Srbi veruju sa severa Kosova" pisao je „Glas javnosti" aprila 2000. godine predstavljajući Olivera Ivanovića kao uspešnog karatistu koji je slučajno odlučio da se bavi politikom u te teške dane po srpski narod. "...Na svoju sramotu, iako ovaj grad volim više nego bilo koji drugi, bio sam spreman da odem (u zbeg). Vratili su me momci koji su bili odlučniji od mene i sigurniji da će po svaku cenu ostati ovde. Njih dvadesetak došlo je kod mene sa idejom da me nagovore jer, ako ništa drugo, 'znam sa strancima' " prisećao se Oliver svog početka i aktiviranja u članstvo Srpskog nacionalnog veća (SNV) koje će u to vreme nastati.

Međutim, već tada „...Ivanovićevo viđenje budućnosti Kosova i Metohije zasniva se na razmišljanjima o punoj integraciji u novu kosovsku zajednicu koja će biti deo Srbije i Jugoslavije, reformisanu po demokratskim principima"!

Oliver Ivanović nikada nije iskreno pripadao nijednoj struji iako su mu pripisivani različiti politički „šefovi". Uvek je to negirao i može se reći da je jedino političkom soliranju ostao dosledan tokom svih ovih godina uprkos članstvu u minornim strankama poput SDP-a. Polovinom 2001. formirano je državno Koordinacionog tela za Kosovo i Metohiju a on kooptiran u to telo kao jedan od šesnaest članova. Već u julu iste godine smenjen je sa mesta Izvršnog predsednika SNV "...zbog političke arogancije i neprincipijelnog kalkulantstva".

Sa funkcije predsednika Regionalnog odbora SNV-a smenjen je, 29. oktobra 2001. "iz više razloga": prvi je što kao predsednik nije sazvao nijedan sastanak od januara ove godine, neizveštavanje SNV-a o njegovim putovanjima u inostranstvo na sednice o KiM, a za zlo mu je uzeto i njegovo "zauzimanje za izlazak na prve izbore na Kosovu" i Metohiji posle okupacije koje su 2001. organizovali UNMIK i OEBS. Ivanović je odgovorio da se na izbore treba izaći jer „Ponekad u životu moramo uraditi ono što nam se na prvi pogled ne sviđa, zarad viših interesa."

Ivanović je bio među 22 srpska „poslanika" koji su osvojili mandate sa liste koja je učestvovala pod nazivom Koalicija „Povratak" i tako po prvi put, te 2001. godine, ušao kao poslanik u kosovsku Skupštinu, pod nadzorom UNMIKA. Ipak, oni su bili prvi srpski narodni poslanci koji su zakletvu polagali i u Pećkoj patrijaršiji, posle 1939. godine u prisustvu patrijarha Pavla.

Izvor „Magazina Tabloid" veoma upućen u biografiju Olivera Ivanovića, govori o njemu ovako: „...Ponovo smo se povremeno susretali od kraja rata na Kosovu i Metohiji, zbog Kosova i svojih funkcija koje smo obavljali. Bio je vrlo aktivan, vredan, komunikativan i imao česte kontakte sa strancima, predstavnicima ambasada u Beogradu, a i na Kosovu, pa sa predstavnicma UMNIK-a, posle KFOR-a i Euleksa. Bio je vrlo interesantan i svi su ga zvali na Međunarodne konferencije o Kosovu, nema skoro nijedne važne konferencije od Budimpešte do Berlina gde on nije bio učesnik. U tome ga je jedino nadmašivao povodom pitanja KiM dr Dušan Janjić, jer je on radio i za Amerikance i za Albance i za Nemce i za Soroša i sa svojom nevladinom organizacijom 'Forum za etničke odnose' uzeo je velike pare za razne projekte vezane za Kosovo i Metohiju. Tako da sam ja na aktivnosti Olivera uvek gledao sa čuđenjem kako taj čovek svuda stiže, kako ga svuda ima, kako sve zna o Kosovu, uvek ima svoje mišljenje, nikad isključivo, nikad radikalno..." kaže naš sagovornik.

Ivanović je skupove podrške srpskim političarima, smatrao pogrešnim jer „nije dobro usmeravati negativnu energiju ka UNMIKU već treba sa njim započeti razgovore".

Lokalni Srbi nisu isuviše cenili Ivanovića, naprotiv. On nikada nije imao brojno članstvo ni podršku naroda za to što radi. Često su tvrdili da ga ne zanimaju interesi Srba i da sa UNMIK-om sklapa ugovore isključivo zarad ličnog interesa.

Neke od tih naveli su u ručno ispisanom dokumentu tokom antiizborne kampanje na severu KiM 2013. pod neobaveznim nazivom „Katastrofalne greške Olivera Ivanovića koje je potpisao sa UNMIK-om". Navedeni su dogovori među kojima 3 + 3, da uz pratnju KFOR-a po troje Srba i Albanaca mogu da se kreću sa jedne na drugu stranu grada što je zabranjeno nakon prebijanja Srba koji su to pokušali. Zatim razmena uzurpiranih stanova koja je takođe zabranjena od ovdašnjih Srba kada kada su neki Srbi iz tog projekta napadnuti i povređeni. Među pogubnije poteze spada svakako izmeštanje srpske straže sa sporednog mosta čime je omogućen povratak Albanaca u Bošnjačku mahalu i stvaranje njihove kompaktne sredine u srpskom delu grada.

Sagovornik Tabloida kaže da je Oliver „...uvek dobijao uvek neku ulogu, funkciju, a poznavao je mnogo ljudi iz vlasti DOS. Uz to, kako zna dobro albanski poznavao je i uticajne Albance iz Prištine. Oliver je uvek uspevao da se poveže, da se ukrca u novi voz, da bude u vlasti, da se ušlepa uz vlast...Tu je bio vešt, nikad baš u prvim redovima nijedne od partija, ali uvek uz neku koja je uticajna, koja je na vlasti, koja deli deo kolača vlasti" navodi naš izvor.

Početkom 2003. Oliver Ivanović, kao član predsedništva „Skupštine Kosova" izjavio je da su poslanici koalicije "Povratak" dobili podršku vlasti u Beogradu i da će ostati u „kosovskom parlamentu" iako je vremenom Koalicija sve više gubila na podršci na Kosovu i Metohiji zbog očajnog položaja u kome su se Srbi nalazili. Nakon martovskog Pogroma 2004. godine, kada su svi na KiM shvatili da se od učešća u albanskim institucijama ne može ništa dobiti, Oliver je ostao potpuno sam na terenu a Koalicija, po tvrdnji bivših članova, u to doba već uveliko nije postojala.

Već jula meseca te godine, kao „jedini pomak od martovskih događaja", napravljen je kada je potpisana Deklaracija o osnivanju Ministarstva za prava zajednica, ljudska prava i povratak ali i integracije (u kvazi - institucije) što je bio termin koji su srpski mediji redom izostavili ali stranim to nije promaklo. Oliver Ivanović je, u ime sada već nepostojeće Koalicije Povratak, potpisao dokument sa vodećim albanskim političarima nakon sastanka u američkoj kancelariji u Prištini tvrdeći da su uverenja albanskih lidera, nedugo posle martovskog Pogorma, „mnogo iskrenija i mnogo čvršća" nego što je to do sada bilo.

Novinar nekadašnjeg „AIM PRES"-a iz Prištine, Besnik Balja, marta 2002. godine piše kako je jednom prilikom, na sednici u Zvečanu, Rada Trajković optužila svoje kolege da su "umešane u neke kriminalne radnje". Nebojša Čović je na to rekao da će zatražiti od UNMIK-a i KFOR-a ali i od organa Srbije da obave istragu povodom tih optužbi slučajno ili ne zaboravljajući da se i sam pojavio na tom sastanku sa dosijeima troje lidera ove Koalicije: Rade Trajković, Olivera Ivanovića i Gojka Savića.

„...Jednom prilikom, pre nekoliko godina, u razgovoru nasamo sa (bivšim predsednikom države) pomenusmo Kosovo i Metohiju i Olivera, a on mi kaže: ne pominji njega, on je ucenjen čovek! Nisam hteo da ga pitam dalje oko toga, ali mi se ta rečenica urezala upamćenje. Kao potpredsednik vlade (on) je očigledno nešto znao i zna o Oliveru, što mi ne znamo, ali zna BIA ili ko već treba da zna i koja je to prenela predsedniku vlade. Imali su ga zbog nečega u šaci, da li Albanci ili Amerikanci ili naši - to ne znam" smirenim tonom prenosi svoje utiske naš izvor. Za nove izbore te 2004. svima je bilo jasno da dotadašnja Koalicija neće moći da se kandiduje jer joj je „istekao rok trajanja". Mnogi su je napustili i odbili da i dalje učestvuju u radu kvazi-institucija.

Mesec dana pre izbora, Oliver osniva „Srpsku listu za Kosovo i Metohiju" i predaje izbornoj komisiji sa 33 imena na njoj, uglavnom članova DS i SPO. Preporuku Čovića da Srbi ne izlaze na izbore Ivanović tumači kao „lični a ne stav stranke".

„...Poslednji kosovski izbori su pokazali da se na Kosovu unutar srpske zajednice formira politička alternativa, koja je i pored pritisaka Vlade Srbije i Srpske pravoslavne crkve donela odluku da prijavi listu za izbore i time, po prvi put, pokazala spremnost da svoje probleme rešava, pre u Prištini, nego u Beogradu" ocenio je u svom izveštaju Helsinški odbor za ljudska prava. Izbori su tada masovno bojkotovani čime su Srbi pokazali da ne žele integraciju u tzv. 'kosovsko društvo'. Na izbore je izašlo samo 0.02 odsto birača Srba. Bilo mi je jasno da on odlično osluškuje odakle duva vetar, da zna da se postavi uz taj vetar i da putuje na krilima te struje.

Nije moglo da se ne primeti da mu nešto nedostaje u materijalnom pogledu. Uvek je bio pri novcima. Sa novinarima je bio uvek u dobrim odnosima, uvek raspoložen da razgovora, da da izjavu, da kaže nešto "iz pouzdanih izvora".

"...Svuda rado primljen, svuda su ga zvali, sa svima u dobrim odnosima, a Srbe u međuvremenu ubiše i pobiše na Kosovu!" kaže izvor Tabloida.

Istraživanje agencije "Pragma" među novinarima sa teritorije Kosova i Metohije pokazalo je da je najkomunikativnija ličnost u 2004. ali i 2006. godini u svim kategorijama Oliver Ivanović.

Pripremali su se novi albanski „izbori" a za njih i Oliver Ivanović. Bojkot od strane Srba sa KiM je bio jak posebno što se sve više i otvorenije govorilo o samoproglašenju tzv. „nezavisnosti" albanskih separatista. Ali Oliver je imao svoj stil kojim je objašnjavao da se ni tada ne treba odreći poslaničkih mesta jer „u slučaju proglašenja nezavisnosti, demonstrativnim izlaskom tih poslanika iz kosovskog parlamenta, bila poslata veoma snažna poruka svetskoj javnosti"...

Samoproglašenje kvazi-nezavisnosti separatista sa KiM, Olivera, kao ni vladu Borisa Tadića, nije uznemiravalo suviše. U ovom gorućem tenutku, sada kao državni sekretar za KiM, Ivanović preporučuje da se Vlada ne bavi drugim pitanjima do fokusiranjem na običnog čoveka jer „od toga zavisi očuvanje državne teritorije". Klasičnom zamenom teza da se brigom o pojedincu čuva okupirana teritorija , Oliver uspešno obavlja zadatke. Za koga i kakve dobrim delom nam pruži uvid pogled u depeše Vikiliksa (http://wikileaks.org/cable/2006/08/06PRISTINA647.html).

Tu vidimo da još 2006. godine američka administracija na svoje čuđenje obaveštava pretpostavljene da on priprema osnivanje nove srpske stranke na Kosovu i to pri OEBS-u. Od njih je "zatražio sredstva za novu NVO osmišljenu tako da smanji uticaj beogradskih političkih stranaka na kosovske Srbe"! Iako je ocenjuju kao "granu političkih stranaka iz Beograda" oni ipak dodaju da je ovo "prvi put da stranka sa glavnim predstavništvom moći u Beogradu, ima registrovan ogranak u Prištini i to kod OEBS-a".

U ovom dokumentu koga je Vikiliks objavio navodi se da "...Ivanović tvrdi da ne može da osnuje potpuno nezavisnu stranku u ovom trenutku, jer su emocije izuzetno jake kod kosovskih Srba, koji bi ga mogli optužiti za prekidanje veza sa Beogradom i da doprinosi nezavisnosti Kosova". Tom prilikom, zatražio je i novčanu pomoć za svoju NVO kako bi kroz jednu takvu osnovanu pri albanskim institucijama umanjio svoju zavisnost ali i "drastično oslabio uticaj Beograda" kod kosovskih Srba.

Za svoju izrazito „humanu izdaju", u prvom krugu, zatražio je 340.000 evra. U komentaru njegovog ponašanja navodi se da je "...Ivanović mnogo puta do sada dolazio kod nas pre nego što je došao sa obećanjem da će se pridružiti lokalnim institucijama samouprave (albanske) i preformulisati osnovu svoje politike na Kosovu."

"...Ovaj put izgleda da je napravio konkretniji korak u tom pravcu" kaže se u delu dokumenta rezervisanog za komentar. Pošiljaoc navodi da niko od donatora u tom trenutku nije spreman da podrži osnivanje ove stranke "ali će nastaviti da ga podržavaju kako bi videli da li može više da ponudi za njihov projekat rastućih želja implenetacije na severu".

Zbog njegovih susreta sa "američkim ambasadorom u Prištini", „ministrom u vladi Kosova", Bobanom Stankovićem, što može značiti i saradnju dve vlade, onda je to i diskontinuitet državne i nacionalne politike prema Kosovu, Srpsko nacionalno veće severnog Kosova i Metohije se pita da li je to stav vlade Srbije ili političko soliranje državnog sekretara Olivera Ivanovića? Ako nije u pitanju stav vlade, "...SNV očekuje da državni sekretar Oliver Ivanović snosi političke konsekvence", zaključuje se u saopštenju.

Naravno da je bilo jasno šta Oliver Ivanović radi ali konsekvenci bilo kakve vrste nije moglo biti zato što on i jeste postavljen na to mesto kako bi utabao put izdajničkoj politici srpskih vlada koje su od 5. oktobra vodile sve razorniju politiku prema KiM.

Stvari su počele da se „privode kraju" u leto 2011. sa namerom da preuzmu kontrolu nad tim delom pokrajine uz upotrebu sile i sveukupnu podršku KFOR-a. Ivanović je cilj akcije ocenio kao „uznemirenje srpskog stanovništva na severu Kosova i Metohije, i naglasio da je izvedena bez saglasnosti Kfora i Euleksa".

Krajem septembra KFOR silom pokušava da ukloni barikade a na okupljene Srbe otvara vatru bez ikakvog povoda, kasnije se pravdajući da je to bila reakcija na „srpske ekstremiste" koji su na njih bacili nekoliko kamenica. Upozoravajući da su takvi potezi KFOR-a rizični, Oliver Ivanović je rekao da „...Kfor nije neprijatelj Srba na Kosovu i da građani ne smeju ulaziti u sukob sa njim i ugrožavati međunarodne vojnike".

Shvativši da Međunarodna zajednica, uz pomoć okupatorskih vojnika, želi da na sever pokrajine ustanovi kvazi-institucije separatista, Srbi se odlučuju na korak kojim će se jasno odrediti po tom pitanju. Februara 2012. raspisuju referendum sa pitanjem „Da li prihvatate institucije takozvane Republike Kosovo"? Odgovor NE zaokružilo je 99,74% stanovnika ovog područja. Referendumu su se protivili Međunarodna zajednica, OEBS, EULEKS ali i Vlada Srbije unapred negirajući rezultate jer se znalo kakvi mogu biti.

Kako je Beta prenela Ivanović je „predvodio grupu protiv referenduma" a izjavio je da će to smanjiti "...manevarski prostor države Srbije u budućim odnosima sa EU te da neće doneti istorijske rezultate, već samo negativne posledice, jer se Srbi prvi put otvoreno suprotstavljaju Vladi Srbije..."

Vlada je i rezultat, kao i sve ostale poteze Srba sa severa KiM da sačuvaju državu na ovom prostoru ignorisla, sabotirala ili eliminisala raznim pritiscima. Sa formiranjem nove vlade 2012. godine i Oliver Ivanović biva smenjen sa mesta državnog sekretara sa KiM, iščekujući dalji razvoj događaja. Raspisivanje albanskih izbora na severu pokrajine bilo je ono što je godinama čekao. Prilika kakvu sam nije mogao da stvori, za kakvu je bio potreban ogroman, složeni i sa više strana koordinisani aparat. Jedini problem Oliveru Ivanoviću bio je taj što on nije bio deo te Vlade a nije ni želeo da bude. Njemu lično, Vlada nije bila problem, ali on Vladi jeste.

Zbog svojih ciljeva, trenutka koji je namontirala, Vlada nije želela da izgubi kontrolu nad prostorom i situacijom. Dva meseca pre ulazi samostalno u trku za gradonačelnika tzv., „Severne Mitrovice" po albanskim zakonima. „...Kada razmislite o tome šta dobijete a šta gubite, shvatite da morate da idete dalje - jer država neće odustati" rekao je Ivanović gostujući u TV emisiji „Utisak nedelje".

Tokom predizborne kampanje nastupa krajnje samouvereno ali u retkim prilikama. Nikada pred narodom jer njegovu podršku nema. Uglavnom je to u zatvorenim prostorima, pred svojim članovima i novinarima koji ga prate.

Zanimljiv je slučaj srpkinje iz Kosovske Mitrovice, Vesne Ćosić, kojoj je neko pretio dok je bila u devetom mesecu trudnoće, jer nije želela da trpi pritisak državnih kriminalaca. Na društvenoj mreži je objavila šta joj se desilo ali je retko ko od medija i smeo i hteo da to prenese. Ipak, napravljen je video prilog. Gotovo istog trenutka kada je objavljen, dva dana pre albanskih izbora, stranka Olivera Ivanovića ga postavlja na svoj Fejsbuk profil.

Vesnu sutradan zove supruga Olivera Ivanovića, budući da su drugarice još iz detinjstva, da dođe u predstavništvo stranke. Dočekali su je Ivanović i još neki sa njegove liste, vrlo ljubazno i raspitivali se o svemu, nudili pomoć, pravnu i materijalnu...Vesna je ispričala šta se dogodila jer ih je sve poznavala. U nekoliko navrata je ponovila da ne želi da se njen događaj politizuje ni za jednu stranu.

Obećali su da neće. Čim je izašla iz kancelarije objavljeno je saopštenje kao je Oliver Ivanović primio trudnicu kojoj je prećeno. Vesni je ovo bio dodatni udarac i stres.

Na dan izbora, izašli na Albanske izbore merili su se u promilima zbog čega, u režiji Vučića i njegovih batinaša lome izborne kutije kako bi sakrili poraz i ponovili izbore. Posle prvog, „poništenog" kruga najavljen je novi a Antiizborni štab (nekim „čudom" ućutkan).

Krstimir Pantić i Oliver Ivanović bili su glavni konkurenti. U ponavljanim krugovima glasanja Pantić je odneo tesnu pobedu. Gorak ukus poraza u ustima brzo je ispran. U trenutku kada je trebalo da potpiše svečanu izjavu o prihvatanju mandata albanskih gradonačelnika-odbio je. Ovo je izazvalo buru reakcija ali i stvorilo novu priliku za Ivanovića.

Pojavio se novi čovek, kao protivnik potpuno bezopasan po Olivera i to su svi znali. Taj nedostatak nadoknađivao je nepromišljenim potezima, od prskanja farbom i cepanja protivničkih plakata do lepljenja svojih na šoferšajbne privatnih vozila!

Nastalao je beskompromisno nadmetanje. Goran Rakić, sa liste pod Vučićevom kontrolom, nije imao čime da privuče narod. Izazivao je jedino podsmeh. Pod pritiscima narod je našao „izlaz": „...Mogu nas naterati na albanske izbore, ali nas ne mogu naterati da glasamo za njih kad stanemo iza paravana".

To se sve češće moglo čuti. Oliver Ivanović je tako postajao sve popularnije ime. Dobijao je sve veću podrška pa čak i među onim građanima koji su do skoro zastupali Bojkot tih izbora. Ivanović je bio na domaku vlasti u obliku koji je toliko priželjkivao - „samostalno" vladanje gradom u sredini koju poznaje, sistemu koji je prihvatio i stranama koje je oduvek mogao da poveže i da se „institucionalno" uzdigne iznad svojih političkih protivnika a u Kosovskoj Mitrovici su mu to bili gotovo baš svi koji tu žive.

Novi krug izbora za gradonačelnika Kosovske Mitrovice zakazan je za 23. februar.

Na dan Svetog Save, 27. januara, tzv. „kosovski tužilac" saslušao je Ivanovića koji je na poziv došao, i odredio mu pritvor. Ljudi su odmah pomislili dve stvari, jedna je bila da od njega žele da naprave „novog Šešelja" koji će oko izbora biti oslobođen kako bi narod sa euforijom prihvatio „novog gradonačelnika" i sve novo što on donosi. Nije bilo tako. Bilo je ono drugo.

Izbori su prošli a Goran Rakić bez konkurencije na njima dobio i, kao što je i obećao, potpisao sve ono što Pantić nije hteo. Postao je i zvanično prvi gradonačelnik severnog dela Kosovske Mitrovice po zakonima takozvane „republike Kosovo". Odjednom su svi zaboravili ko je bio Oliver Ivanović do tog dana. Od njega je izgrađen lik mučenika, stradalnika za srpstvo. U njegovu odbranu stala je Vlada Srbije. Svi najviši zvaničnici tražili su njegovo hitno oslobađanje - ali tek farse radi, da pokažu kako oni brinu i o političkim protivnicima a ne „samo o narodu".

Iako su svi svedoci koji su se pojavili na suđenju potvrdili da on nije bio na navedenim mestima, niko ga nije sa zločinima iz optužnice povezao osim jednog svedoka od ranije poznatog kao šoviniste i mrzitelja Srba, Oliver Ivanović je na osnovu lažirane optužnice osuđen na devet godina zatvora.

Dve i po godine kasnije, Goran Rakić izdao je saopštenje kojim „sa radošću" obaveštava javnost da su „gotovo svi članovi GI SDP Oliver Ivanović, u Kosovskoj Mitrovici i Zvečanu, dobrovoljno napustili tu inicijativu i prešli u SNS".

„...Znači, on je ovim što su mu uradili zauvek eliminisan iz politike, otpisan. Sam je birao svoj put, svoj angažman, da se odselio u Srbiju ne bi nikome smetao, zaboravili bi ga, ali on je hteo da bude tu, da bude faktor koji se pita. E ta ambicija, ili naivno uverenje, da će oraspoložiti šefove - bila je pogrešna" uveren je sagovornik Tabloida.

„...I sada je iza rešetaka, niko njemu iskreno neće da pomogne, da je bilo čiji, albanski, nemački, američki...zapeli bi - i Oliver bi suđenje čekao kod svoje kuće. Tako da je uzalud mlatio godinama po Kosovu, Srbiji i Evropi kao 'predstavnik Srba', a ni za sebe ništa nije uspeo da uradi, a kamoli za interese Srba! Ali, jasno je da Vučića i bandu boli briga za njega" zaključuje u razgovoru za Tabloid dobar poznavalac ovih prilika.

A 1. Prvaci

Poslednja vest u nizu o Oliveru Ivanoviću, političaru sa severa Kosova i Metohije, odnosila se na polazak njegovog sina u školu: „... Bogdan uveliko sa tatom vežba matematiku i uči brojeve, jer mu je sad matematika omiljena nauka, tako da se on i Oliver polako pripremaju za prvi razred" prenose mediji da je njegova supruga Milena napisala na društvenoj mreži. Dok je pred dečakom život tek otvorio svoja prostranstva, za Olivera je možda prekasno...