Tabloid istražuje

Kako Vučićeva kriminalna vlast proteruje radnike iz Srbije i podvodi ih kao robove stranim kompanijama

Zadah radnih logora

Izrabljivanje, terorisanje, i najbrutalnije podvođenje srpskih radnika u zemlji i inostranstvu, odvija se već pet godina pod direktnom komandom Aleksandra Vučića. On je taj koji urla preko svih mikrofona i kamera na naciju, govoreći kako su Srbi nesposobni, kako nemaju pojma o preduzetništvu, kako stranci treba da ih nauče redu, radu i disciplini, kako je divno raditi kao volonter, dakle, besplatno...On je taj koji nekažnjeno poziva maloletnike da obuku radne kombinezone i džabe rade za strane kompanije (da se brže priviknu na robovski rad). On je taj koji preko posredničkih privatnih agencija "izvozi" radno sposobne Srbe u okolne države Evropske unije, da tamo rade od jutra do mraka za dnevnicu koje ne prelazi ni dva evra po satu, pod uslovima koji su ravno onima u koncentracionim logorima u vreme nemačkog nacizma. Konačno, Vučić je taj koji je doneo odluku da kompanijama koje izrabljuju i ponižavaju radnike u Srbiji i van nje, pomogne subvencijama iz budžeta. Da mu se najvredniji građani ove zemlje "skinu sa grbače", kako je nedavno izjavio. Kako u praksi izgleda mehanizam podvođenja belog radničkog roblja iz Srbije?

Milan Malenović

Srbija je verovatno jedina zemlja na svetu koja iz budžeta finansira ropski rad sopstvenih građana! Odlazeći diktator Aleksandar Vučić, učinio je sve da radno sposobne ljude, u najboljim godinama života, pretvori u najjeftiniju najamnu radnu snagu, tačnije, u savremene robove koji rade u stranim privatnim kompanijama za dnevnicu koja nije dovoljna ni za puko biološko preživljavanje.

Da je to i zaista tako, preko Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, uveliko traje izdavanje dozvola privatnim agencijama za posredovanje u zapošljavanju građana Srbije u inostranstvu! Nekakvim propisom o radu tih agencija, određeno je da takve "institucije" treba da imaju kancelariju sa 12 kvadratnih metara površine. Uredbom o visini naknade za izdavanje dozvole za rad agenciji za zapošljavanje („Službeni glasnik RS", broj 104/2009) utvrđena je naknada za izdavanje dozvole za rad u iznosu od 15.000 dinara i 7.500,00 dinara (u slučaju produženja dozvole za rad i promene sedišta).

I dok privatne agencije pljačkaju i varaju radnike iz Srbije, vodeći ih na robovski rad u neke obližnje zemlje članice Evropske unije (Mađarsku, Slovačku, Češku, pa u poslednje vreme čak i u Bugarsku i Rumuniju, tamo gde god ima takozvanih "multinacionalnih" izrabljivača sa Zapada koje traže belo roblje za danonoćni rad u proizvodnji), dotle Vučićev režim finansira te strane kompanije, nudeći im novac iz budžeta kako bi mu "skinuli sa grbače" što više Srba. Najveći broj tih agencija osnovao je brat Aleksandra Vučića, Adrej, zajedno sa Predragom Malim, bratom Siniše Malog, odlazećeg gradonačelnika Beograda.

Svaka od privatnih agencija za zapošljavanje u Srbiji koje rade pod direktnom kontrolom Vučićevog režima, zapošljavaju radnike "na lizing" i u EPS-u i drugim javnim preduzećima, uzimajući veliki novac za taj posao. Agencije se brzo gase kao što brzo i nastaju, a "belo roblje" zaposleno na taj način je uvek kratkoročno eskploatisano i opet izbačeno na ulicu.

Svoju bolesnu ambiciju da još zgazi već obespravljene radnike i podvede ih stranim kompanijama po najnižim cenama na svetu, pokazala se i na sastanku sa italijanskim privrednicima održanom u novembru 2015. godine u prostorijama Privredne komore Srbije, Vučić je kao najvažniji razlog zašto bi neka svetska kompanija zalutala u Srbiju istakao niske plate ovdašnjih radnika, pa još dodao: "...Ako vam neko u okruženju ponudi bilo kakve uslove da investirate kod njega, dođite u Srbiju i mi ćemo vam dati bar za 10 odsto povoljnije uslove." Drugim rečima, daćemo vam i pare samo da "investirate" kod nas!

13. februara 2016, posle posete pogonu „Coca Cole" u Zemunu. Tom prilikom je on zabranio novinarima da pitaju, da li će biti otvorena nova radna mesta. Umesto traženog odgovora na pitanje, Vođe je rekao: "...Bilo bi dobro kad bismo ljudima mogli da objasnimo da ne smeju da pitaju 'kad ću dobiti posao'... ". Ukratko, pozvao je radništvo u Srbiji na poniznost i pokornost, na čekanje kad će ih neka strana kompanija uzeti "na lizing" kao krpu za jednokratnu upotrebu. Da budu mirni i gladni.

Srbija jedna od onih nesrećnih zemalja koje nemaju poseban zakon kojim se uređuje privremeno zapošljavanje radnika preko agencija. Zakonu o radu uređuje samo način na koji se registruju agencije, ali da ne uređuje zapošljavanje u svrhu ustupanja radnika drugom poslodavcu. Pripremane su bile razne "radne" verzije zakona o radu preko agencija za privremeno zapošljavanje, ali...Koliko tačno danas radnika u Srbiji dobija posao preko agencija koje ih iznajmljuju kompanijama uz proviziju niko ne zna, ali je sigurno da ih ima na desetine hiljada i da su trenutno u svakom pogledu obespravljeni, počev od toga da nemaju pravo na bolovanje, godišnji odmor, topli obrok, regres, plaćen prevoz, plaćen prekovremeni rad, mogućnost da podignu kredit...

Postojanje radnika na lizing na srpskom tržištu, zapravo je omogućila konvencija Međunarodne organizacije rada o privatnim agencijama za posredovanje i zapošljavanje, koju je Skupština Srbije ratifikovala februara 2013. godine. Ali, na kakav način Srbija primenjuje tu konvenciju, to je već druga priča i nema veze sa radničkim i ljudskim pravima.

Javnost danas ne zna kolika je provizija po jednom radniku "izdatom na lizinig"! Takođe, niko ne zna ni kako se novac od provizije deli? Ali, je poznato da strane kompanije u Srbiji mesečno uštede preko 15 miliona evra, od izrabljivanja "belog roblja", raznih radnika "na liziing" i slično. A, na to ide plus čisti novac iz budžeta, za svako navodno otvoreno radno mesto (bez obzira da li je popunjeno ili ne).

Slovački ministar za rad i zapošljavanje, Jan Rihter, nedavno je objašnjavao srpskom ministru za rad, Aleksandru Vulinu, da ne može da utiče na izrabljivanje radnika iz Srbije, dokle god vlada u Beogradu bude preko posrednika slala najamnike da rade "na crno"! Povod za ovo bila je vest o zastrašujućim uslovima u kojima su se našli srpski radnici, koji su preko posredničkih agencija otišli na tromesečni rad u fabrikama velikih korporacija, poput "Samsunga", "Fokskona" i još nekih kompanija koje imaju svoje pogone u Slovačkoj

Nakon što se čulo kroz šta sve prolaze srpski radnici u ovoj zemlji (da rade pod prinudom, kao u konc-logoru, da su prevareni i opljačkani, da im je dnevnica niža od one u najsiromašnijim afričkim zemaljama) više posredničkih agencija iz Novog Sada i Beograda odmah su počele da uslovljavaju radnike da potpisuju nove ugovore, i to na rumunskom jeziku! Naime, zapadnjačke kompanije, takođe i u Rumuniji jedva čekaju robove iz Srbije, da im rade za satnicu koje ne prelazi dva evra.

I dok se sa jedne strane, Vučićev režim lažno zalaže za poštovanje ljudskih i radničkih prava naših građana zaposlenih u pomenutim zemljama, sa druge strane taj režim sve čini kako bi radnike gurnuo u čeljusti kriminalnim apetitima stranih kompanija. I ne samo to, nego ih za ovakvo užasno nasilje, plaćaju direktno iz budžeta! Ovakvih robova iz Srbije danas ima najmanje 70.000 i svi su predati od strane države na milost i nemilost stranim robovlasnicima koji sa njima doslovno mogu da rade šta god hoće.

Prema onome što se na izlaznim granicama Srbije prema Mađarskoj vidi, jasno je da su svi sa vrha države uključeni u angažovanje modernih robova rada, pre svega Ministarstvo za rad, Centar za kontrolu migracija, Carina, MUP, Ministarstvo inostranih poslova...

Jer, kako kaže jedno istraživanje, kolone autobusa nesmetano prevoze hiljade ljudi iz Srbije svakog meseca kroz granične prelaze odvozeći ih u centar Evropske Unije da rade bez ugovora o radu! Jedini ugovor (vrlo nejasan) koji se potpisuje u autobusu pred polazak, jeste onaj sa Agencijom čija nadležnost se završava na granici sa Mađarskom. Odatle, ista agencija samo registrovana u Slovačkoj preuzima rukovođenje i raspoređuje radnike prema potrebama svake pojedinačne kompanije. Putnici u autobusima ne znaju u koji grad idu, gde će biti smešteni, gde i na kojem radnom mestu će raditi.

Kako to funkcioniše u praksi, vidi se i na primeru Američke kompanije "Johnson Electric" koja je u Niš stigla u jesen 2012. kada je potpisano prvo Pismo o namerama sa vladom Srbije. Kolike je subvencije kompanija dobila od Vučićeve Vlade do danas nije javno objavljeno, ali je poznato da nije ispunila ni minimum obaveza koje je na sebe preuzela u pogledu broja radnika koje treba da zaposli.

Radnici koji dobiju posao u "Johnson Electricu" potpisuju aneks radnog ugovora po kome pristaju da budu upućeni na "ispomoć" sestrinskoj kompaniji u Mađarskoj gde rade između tri i šest meseci pod neizdržljivim uslovima i za platu koja sa kojom ni u Srbiji ne mogu da prežive, a u Mađarskoj je daleko niža od tamošnje socijalne pomoći. Po povratku u Niš ti radnici su i dalje maltretirani od strane poslovodstva kako bi dobrovoljno napustili kompaniju ili im se sugeriše da ponovo potpišu novi aneks ugovora radi odlaska u Mađarsku. Na mesto radnika koji napusti "Johnson Electric" u Nišu, primaju odmah nove, koje upućuju u Mađarsku, a od Srbije, tačnije srpskog budžeta, za ovaj "transfer" dobijaju subvencije shodno ugovoru koji je svojevremeno potpisan sa Ministarstvom privrede, jer radnike lažno prikazuju kao novozaposlene u sopstvenoj fabrici u Nišu.

Vučićev zločinački plan da istrebi radno sposobno stanovništvo u Srbiji i stavi ga na raspolaganje strancima po najnižoj, robovskoj tarifi, otišao je toliko daleko, da najvitalniji deo nacije danas radi stalno ili sezonski u stranim kompanijama i to "na lizing" (što je propisano i kriminalnim Zakonom o radu, čije usvajanje bila manifestacija čistog diktatorskog nasilja).

Javnost u Srbiji vrlo malo zna o teroru nad našim radnicima koje u inostrane kompanije šalje vladajući režim i pretvara ih u "belo roblje". Tako je od očiju javnosti sklonjen i slučaj slučaj "Azerbejdžan", gde su radnici iz Srbije doživeli užasnu torturu radeći u građevinskoj kompaniji SerbAz (za koju se pogrešno verovalo da je registrovana u Srbiji) koja je rukovodila poslovima na nekoliko gradilišta u Azerbejžanu. Uglavnom su to bili vrlo mladi muškarci, starosti između 18 i 22 godine iz Srbije i Republike Srpske. Bez novca, radnici su mesecima držani kao pravi zarobljenici, živeli su i radili u ropskim uslovima. Istovremeno, nije im bilo dozvoljeno da se vrate kućama!

Oko "domova" u kojima su bili smešteni bila je naoružana straža, a unutra smeštaj je bio ispod svakog nivoa (spavaonice su imale krevet na sprat, u svakoj je spavalo od 12 do 24 osoba), kupanje je bilo zabranjeno do 21 čas, a posle obično nije bilo vode za tuširanje. Neretko se dešavalo da u domovima nema ni pijaće vode, a struja je često bila isključena zbog neplaćenih računa. Na kraju im je bilo zabranjeno da izlaze iz domova, ili je to bilo moguće samo uz posebne dozvole. Radno vreme nije postojalo, nekad 12, nekad 15 sati na gradilištu, a u jednom periodu morali su da rade neprekidno po 36 sati. Novac nisu ni videli, pa su porodice morale da im šalju da bi mogli da jedu. Muškarci su gubili po 20-30 kilograma, a tri čoveka su umrla. Dvojica zato što nisu imali lekove, a bili su srčani bolesnici, i jedan nekoliko dana pošto se vratio kući; pretpostavlja se od pretrpljenog stresa. Sistem kažnjavanja je bio takođe surov i propisan za svaku sitnicu: nenameštanje kreveta - 50 dolara, prestanak rada na jedan minut - 100 dolara, ogovaranje rukovodstva firme - 200 dolara, spavanje van vremena propisanog za to - 500 dolara, odbijanje prekovremenog rada - dodatni radni dani!

Slučaj "Azerbejdžan" je dospeo i do suda u Strazburu, ali tako što je tu kompaniju tužila jedna grupa radnika iz takozvanog federalnog dela Bosne i Hercegovine, ali ne i oni stradalnici iz Srbije i Republike Srpske. Zahvaljujući prisnom prijateljstvu vladajućeg režima u Srbiji sa par domaćih tajkuna i pojedinim korumpiranim ministrima u Azerbejdžanu, radnici iz Srbije nisu dobili nikakvu materijalnu satisfakciju za užas koji su preživeli.

Koliko novac odlazi u džepove stranih kompanija, govori i podatak da je samo za projekat slanja i izrabljivanja radnika u mađarskom mestu Godole, naša zemlja je platila više od 43 miliona evra.

Naime, krajem prošle godine u medijima su se pojavili oglasi kako mađarska kompanija „Robotika" i „Tisza Automotive" iz Sente traže radnike za posao u inostranstvu. Fabrika iz Sente je, po našim saznanjima, sa radom počela krajem 2014. i za otvaranje pogona i zapošljavanje radnika dobila 70 miliona dinara subvencija iz pokrajinskog budžeta. Po poslednjem dostupnom izveštaju „Tisza" je 2015. zapošljavala 258 radnika. Problem je u tome, kako i gde ih je „zapošljavala".

Oni koji su se javili na pomenuti oglas pozvani su na razgovor, tokom koga im je Akoš (u drugoj verziji Agošton) Barna, koji ima funkciju nekog od direktora u fabrici, obećavao kule i gradove. Prvo je isticao da će satnica iznositi 2,30 evra , da će se raditi pet dana u nedelji u samo dve smene, da će radnici imati uplaćeno penziono, socijalno i zdravstveno osiguranje, ishranu u fabričkoj kantini i besplatan smeštaj... Čak je sa ushićenjem pričao o tome da će po dolasku u Budimpeštu (put su zaposleni morali sami da plate i organizuju) poslodavac organizovati besplatno razgledanje grada pre polaska za Godole. Barna je zadužen za vrbovanje robova za rad u mađarskoj ispostavi „Lear"-a.

Posle trodnevnog kursa (koji nije bio plaćen), a u kome su obavljali poslove koji ih čekaju u Mađarskoj, budući zaposleni su na potpisivanje dobili ugovore u kojima je stajalo skoro sve onako kako im je direktor Barna ispričao. Ugovori su bili na više strana, puni teksta i zamornih klauzula, pa ih niko nije detaljno proučavao. Pred polazak su ih "radnici sa iskustvom" iz senćanske fabrike posavetovali da ponesu suvu hranu, konzerve i kese sa supom u Mađarsku.

Početkom januara 2017. prva grupa je krenula put Budimpešte. Ubrzo su shvatili da od obećanja nema ništa. Spavaju u grupnom smeštaju u motelu na samom autoputu. Ustajanje je u pola četiri ujutro, a radi se u prvoj smeni do dva posle podne. Umesto obećanog rada u dve smene pet dana nedeljno, radi se u tri smene šest dana nedeljno, bez doplate za smenski rad. Do sada su radnici primili samo dve trećine januarske plate, a neki ni toliko. Umesto obećane satnice od 2,3 evra poslodavac im daje samo 1,6 evra i to i dinarskoj protivuvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije, što bi, kada bi se ponovo pretvorilo u evre, iznosilo 1,4 evra. "Tisza Automotive" iz Sente za ove radnike u Srbiji uplaćuje samo 5.000 dinara po radniku na ime doprinosa, jer su svi oni prijavljeni da rade za po 15.000 dinara mesečno, što je daleko ispod zagarantovane minimalne plate.

U mejlu koji je Laslo Varga, direktor za pravne poslove "Tisza Automotive", poslao jednom nezadovoljnom radniku, a u koji je redakcija imala uvida, navodi se kako su radnici "pogrešno razumeli direktora Barnu", jer satnica jeste 2,3 evra, ali u bruto iznosu. To bi značilo da se radnicima doprinosi uplaćuju u Mađarskoj, ali oni tamo nigde nisu prijavljeni i preti im se proterivanjem zbog rada na crno.

Od obećane zdravstvene zaštite takođe nema ništa, već zaposleni u Godoleu mogu da koriste usluge fabričkih lekara i to samo radnim danom u prvoj smeni. U slučaju da im pozli za veme posla, moraju koordinatorku Andreu Laslo da mole da ih pusti na lekarski pregled, što ona nerado čini, osim kada radnici pred njom padnu u nesvest.

Neuhranjenost, problemi sa zatvorom, iscrpljenost i neispavanost su takođe akutni problemi ovih modernih robova. Ustaje se u pola četiri ujutro, a autobus stiže u pola pet, kada se kreće na posao. U međuvremenu je došlo i do fizičkog napada izgladnelih radnika na vođu proizvodnje.

Koliko su radnici loše plaćeni najbolje pokazuje činjenica da se hrane onim što im se pošalje iz Srbije. Oni ne mogu da napuste Mađarsku, jer u tom slučaju ne smeju više da se vrate, a otvoreno im je zaprećeno i proterivanjem uz zabranu ulaska u zemlje EU narednih pet godina.

Fabrika "Lear" u Mađarskoj je "sestra" istoimene fabrike u Novom Sadu, za čije je otvaranje Vučić izdvojio 42,5 miliona evra subvencija (od toga preko devet miliona u gotovini). Novosadski "Lear" novozaposlene prima isključivo ako su prošli "obuku", odnosno maltretiranje u Godoleu. Isto važi i za "Tisza Automotive" iz Sente, čiji je vlasnik "Tisza Cipo" partner "Lear"-u u Mađarskoj, koji od mađarskih vlasti takođe dobija subvencije prikrivajući da umesto lokalne radne snage zapošljava roblje iz Srbije.

Od slanja robova iz Srbije na rad u inostranstvo napravljen je veoma unosan posao. Primera radi, menadžment "Lear"-a u Mađarskoj zaračunava sedam evra na sat po radniku, što je uobičajena cena u Mađarskoj. Posrednicima, "Tiszi" i "Robotici" se isplaćuju 2,3 evra na sat po radniku, a oni radnike plaćaju 1,6 evra i to u dinarskoj protivuvrednosti po srednjem kursu NBS-a, faktički oko 1,4 evra. Razlika od sedam do 1,4 evra po satu i radniku deli se među menadžerima pomenutih kompanija, a uz to se uzimaju subvencije i od Srbije i od Mađarske.

A 1. Gde je bolje robovati, u Srbiji ili u inostranstvu?

Jedan od onih očajnika koji su direktna žrtva politike podvođenja najjeftinije radne snage, nedavno je na jednoj društvenoj mreži napisao i ovo:

To što ovde radim za 20.000 dinara neprijavljen i to što nemam ni godišnjeg odmora, a svaki dan mi se ponavlja rečenica: "...Ja te 'lebom ranim", to dolazi direktno iz Vučićevog kabineta. Što od 15 godina mog rada u radnoj knjižici imam upisano jedva pet, i to je došlo sa te adrese. Pa bolje da sam u Slovačkoj. A, ovakvih kao ja znam puno koji isto prolaze!

Što me moji nekadašnji prijatelji sa manjim ili istim obrazovanjem od mog me više ne poznaju jer rade po državnim firmama (bez subote i nedelje) imaju praznike, radno vreme, godišnji odmor, i to je od Vučića došlo. A, svi su pripadnici nekadašnjih demokrata su sada veoma "napredni". Gde su inspekcije rada da se ovaj trend ne bi nastavljao? Da vise ne bih doživljavao da od sitnijih opštinskih činovnika i nekih određenih ljudi koji su tu u "partiji" da mi odbruse rečenicu: "...Kako se to ti meni obraćaš, da li znaš u kojoj sam ja stranci" ili "...Mogu da ti sredim da se više nigde ne zaposliš". Obe su izgovorene u mom prisustvu direktno meni. Ljudi idite bilo gde. Verujte bolje je i robovati vani, nego u Srbiji, pogotovo kod privatnika koji je po službenoj dužnosti uvek u partiji zaštićen kao beli medved.