Policija

Ni čuvari reda nisu pod zaštitom

Zakon ćutanja u zemlji bez zakona

Trbuhozborac Aleksandra Vučića (Dragan J. Vučićević) najavio je na sva zvona da nakon izbora u Srbiji neće biti dozvoljeno bilo kakvo okupljanje građana, i da će biti sprečeno. To je izjavio povodom nagoveštaja opozicionih kandidata da će pozvati građane na protest, ako Vučić lažira i pokrade glasove na izborima. Već pet godina Vučićević, za račun Vučića, preti policijom građanima i policiju koristi kao toalet papir. Da li srpska policija, obespravljena, unižena, sa platama od kojih ne mogu službenici ni da se prehrane, ima razloga da se sukobljava sa takođe obespravljenim građanima? Dve priče pokazuju kako su i policajci danas potpuno nezaštićeni.

major Goran Mitrović

Ko preživi - nagrabusiće

U Prištini je 1998. godine Tomo Odalović, tada maloletni sin Veljka Odalovića, danas generalnog sekretara Ministarstva spoljnih poslova i desne ruke Ivice Dačića, vozeći automobil bez dozvole, u kojem je bio i njegov brat Uglješa, naleteo je na dvojicu pripadnika saobraćajne policije PS Dardanija. Na licu mesta poginuo je policajac Zvonko Stanojević iz sela Parlovo, a njegov kolega, Radiša Ristić je uspeo da izađe iz kliničke smrti, sa teškim povredama i prelomima. Bio je godinu dana na bolovanju.

Veljko Odalović zataškava slučaj. Njegov sin Tomo je danas zaposlen u Beogradskoj poslovnoj školi, a brat Uglješa je na Diplomatskoj akademiji!

Nesrećni policajac Radiša Ristić je, nakon bombardovanja, preseljen u Kuršumliju, ali ga Odalović, kao opomenu, šalje u Sentu, sa ciljem da ga istera iz službe, ako ga već njegov sin nije usmrtio.

Nakon 5. oktobra 2.000 godine jedan Mađar iz Sente pomaže Radiši da ga primi tadašnji ministar Zoran Živković, koji ga šalje u Kuršumliju na rad. A, Veljko je zatro sve tragove zločina svog maloletnog sina. Zvonku nije ni spomenik podignut.

Teško povređen i istraumiran, Radiša se raspitivao šta je sa predmetom, koji se nalazio u sudu u Nišu. Kada se 2008. godine preselio da radi u Nišu, Odalović koristi položaj Ivice Dačića - ministra unutrašnjih poslova i Radiša dobija otkaz 2010 godine. Ostaje bez posla. Bog je hteo da ga vrati u život, ali Veljko ne prašta. Ako njegov sin neko pogazi, taj ima da je mrtav.

Veljko Odalović je prebogat čovek. Priprost, neobrazovan, ali ga Dačić koristi kao svoju desnu ruku za svoj levi džep. Njegov sin Tomo napreduje u službi. Postaće i doktor nauka!

Ministar izjavljuje samo saučešće

Istina o surovoj smrti sjeničkog policajca Jevrema Đurovića, koji je, sasvim izvesno, ubijen iz razloga jer je mnogo znao o prljavim poslovima nekih svojih kolega, i dalje se zataškava i sklanja od očiju javnosti zbog strašnih činjenica koje stoje iza celog slučaja. Otac ubijenog Jevrema, siguran je da su sve laži, podmetanja i spekulacije u vezi sa smrću njegovog sina, posledica toga. Kako "nalaz" sudskog veštaka, tako i izmišljena priča o epileptičnom napadu i slično. Vrh MUP-a o svemu ćuti.

Prošlo je skoro godinu i po dana od kako je u Sjenici, ispred iznajmljenog stana u kome je živeo, ubijen policajac Jevrem Đurović, a pojedinosti o njegovoj smrti ni do danas nisu razjašnjene. Naime, dana 10. decembra 2015. godine, policajac Jevrem Đurović, nasilnim putem je lišen života, o čemu govori i obdukcioni zapisnik koji je sačinio Institut za sudsku medicini iz Beograda, a na zahtev Višeg javnog tužilaštava u Novom Pazaru. Obdukcioni zapisnik su potpisali dr Slobodan Nikolić i dr Snežana Pavlekić, a u zaključku piše:

"...Na osnovu obdukcionog nalaza i podataka iz medicinske dokumentacije, smrt je nasilna i nastupila je usled oštećenja za život važnih moždanih centara i nastalih komplikacija". Dalje, doktori Nikolić i Pavlekić kažu da je "...Oštećenje za život važnih moždanih centara, prelomi kostiju lobanje, kao i druge opisane spoljašnje i unutrašnje povrede, nanesene su tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa".

Vest o smrti policajca Jevrema Đurovića, stigla je i do resornog ministra Nebojše Stefanovića, koji je porodici Đurović uputio telegram saučešća i to je bilo sve od njega. Stefanovića ovaj slučaj dalje nije zanimao. A, da ga je zanimao, imao bi šta i da sazna. Naime, pokojni Jevrem Đurović, pronađen je u svom stanu, u krevetu, pred uključenim televizorom, smrskane glave u potiljačnom delu i brojnim povredama po na prednjoj strani tela (čeoni deo, grudni koš, gornja strana stopala...).

Ovako unakažen i teško povređen, Đurović je prebačen do najbliže zdravstvene ustanove u Sjenici a odatle u Užice, pa potom u Klinički centar u Beogradu, gde je i podlegao povredama na Neurohirurškoj klinici. Mišljenje sudskog veštaka neuropsihijatra dr Zorana Đurića, bilo je sasvim suprotno obdukcionom nalazu! Dr Đurić je zaključio da je smrt bila "zadesna", tačnije, da je policajac Jevrem Đurović povrede zadobio "pri padu". Još gore, ovaj "veštak" je tvrdio da je nesrećni Đurović sam sebe ubio, tako što je "pao sa sopstvene visine, najmanje dva puta, o čemu govore povrede zadnjoj i prednjoj strani glave"!

To u sudskoj medicini nije nikad zabeleženo, da je sebi neko razbio lobanju od pozadi! Sudski veštak je potpuno preskočio da pomene povrede na prednjoj strani tela i to povrede na čelu, povrede na grudima, pa čak i na gornjem delu stopala! Kako je nesrećni Đurović moga u takvom stanju da skine odeću sa sebe i uključi televizor?

Otac pokojnog policajca Đurovića bio je primljen i kod predstavnika direkcije Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije i imao je kontakt sa službenicima Damirom Duštincem i Slobodanom Kuribakom.Ni od toga ništa nije bilo. Neko je odlučio da ceo slučaj zataška.

Policajac Jevrem Đurović je bio miran i skroman mladić, nije bio alkoholičar. Ko bi takvog čoveka ubio i zašto? Ali, već na sahrani, bilo je očito da se neki od njegovih kolega ponašaju neuobičajeno čudno.

Posle izvesnog vremena, počele su da stižu informacije da je on ubijen i da glavnu ulogu u njegovoj likvidaciji ima njegov kolega Mile Nedić penzionisani radnik policijske stanice u Sjenici. I on se na sahrani ponašao čudno. Nakon što mi je izjavilo saučešće, iako ga niko ništa nije pitao, počeo je da priča kako je pokojni Jevrem bio epileptičar, da njegov otac to nije znao a da on ima obaveštenje i informaciju da mu je sin u bolnici u Užicu imao epi-napad.

Jevremov otac je ovo kategorički demantovao, jer nikada nikakvih znakova bilo kakve bolesti tokom njegovog detinjstva, odrastanja i školovanja nije bilo. Uostalom ni u zdravstvenom kartonu nikakvih naznaka bilo kakve bolesti nema, a sve preglede kao policajac uredno je prošao.

Ubrzo, o penzionisanom policajcu Miletu Nediću, saznalo se da je tokom devedesetih godina, kao pripadnik Miloševićeve policije, pravio haos u Sandžaku, da je pretukao i usmrtio više osoba (uglanom Muslimana-Bošnjaka). Organizovao je "prodaju" (na crno) državnog oružja preko svojih doušnika, pa je od kupaca tog oružja pokupio ogromne iznose u novcu, a zatim sve te kupce privodio tukao, zlostavljao i svašta im radio. Ima puno slučajeva sa smrtnim ishodom. Kod jednog broja takvih ljudi uzimao je gotov novac i vredne stvari - "da ih zaštiti" od gonjenja. Osakatio je batinama Rizvana Gašanina, iz sela Dunišići, Opština Sjenica, koga je vezivao, tukao i slično. Od Rizvanovih rođaka je uzeo traktor potpuno nov - da bi im pomogao da ne idu u zatvor za oružje koje je kod njih nađeno a čiju prodaju njima je on organizovao.

Saznalo se da se Nedić obraćao doktorki Nuradiji Mujagić, zaposlenoj u Domu zdravlja Sjenica, koja se izjasnila na više mesta da je imala u rukama medicinski nalaz i da na osnovu težine i lokacije povreda smatra da je policajac Jevrem Đurović ubijen. Nedić joj je zbog toga pretio ("...da ne zabada nos u ove stvari" i da "...ubuduće ne sme da se izjašnjava da je Đurović ubijen").

Đurovićev otac se setio da mu je pokojni sin pričao kako ga je Nedić kinjio, jer nije hteo da uzima mito kad je bio raspoređen prema državnoj granici, te da Nedić silne novce uzima od švercera i kriminalaca koji prenose oružje, narkotike i slično...

Očito da je gospodi u vrhu MUP-a Srbije jasno kakve bi posledice imala istraga i procesuiranje penzionisanog policijskog službenika, Mileta Nedića, čoveka koji je izgleda po zlu zapamćen u ovom kraju i koji, sigurno nije bio bez zaštite kad je činio zulume devedesetih godina u policijskoj uniformi.