Tuđa zemlja

Privatizacija u agraru: hoće li Srbija ostati bez svog poljoprivrednog zemljišta (5)

Povratak u feudalizam

Iako se vlastodršci u Srbiji pozivaju na zakone Evropske unije, zakonsko regulisanje korišćenja i zaštite poljoprivrednog zemljišta nije uslovljeno nijednim paragrafom u Briselu! Dakle, niko nije Srbiju primorao da prodaje zemlju strancima, niti da je prodaje samo onome ko ima novca. Od EU Srbija nema ni zabranu ograničenja obima poseda, nasleđivanja...Niko srpske kreatore agroekonomske politike nije sprečio da katastar u celini bude u službi naroda i države. Za ovakve poslove se čak dobijaju i pare iz EU, a neke zemlje su to i iskoristile pa danas na svaki njihov građanin na svom računaru može da vidi sve zemljišne međe. Dakle, samovolja vladajućeg režima u Srbiji, kako u vreme potpisivanja takozvanog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, pa tako i danas, dovela je poljoprivrednike u Srbiji do toga da će od 1. septembra ove godine postati najamna radna snaga na sopstvenim oranicama.

Arpad Nađ

Kad neko plati PIK ,,Bečej'' u Bečeju 45,5 miliona evra, a (neko, čitaj Kinezi) za Železaru u Smederevu daju 46 miliona evra logično se nametne pi tanje u čemu je tri? Da li je moguće da čeličana vredi kao propali poljoprivredni kombinat? Odgovor se ne krije u logici već u ekonomiji. U ovom trenutku u ovoj zemlji vrede isto i PIK i Železara, a čak bi se moglo reći da su Kinezi čeličanu preplatili. Tajkun Miodrag Kostić i njegova MK grupa, kupujući nekadašnji poljoprivredni gigant, bečejski PIK, kupili su imovinu, to jest njive, (dobili na obradu i velike državne površine) a Kinezi će morati da ulože novac, znanje, tržište i ogromne marketinške resurse kako bi Železaru učinili rentabilnom. Uz to moraće da daju najmanje 300 miliona evra da bi kompanija postala konkurentna jer, jasno je, cilj kineske kompanije je da preko periferije prodru na tržište Evrope.

PIK ,,Bečej'' je prodat sa 2.908 hektara zemljišta sa centrom za do radu semena, mešaonicom stočne hrane, silosima skladišnog kapaciteta 44.500 tona, krupnom i sitnom mehanizacijom. Radna jedinica "Svinjarstvo" ima šest objekata na farmi kapaciteta 4.600 krmača i 4.390 nazimica, što omogućuje proizvodnju do 100.000 tovljenika godišnje dok rad na jedinica "Govedarstvo" raspolaže sa dve farme kapaciteta 1.950 krava i proizvodnjom mleka do 12 miliona litara godišnje.

Prodata je i "Flora", fabrika za preradu povrća, ribnjak od 666 hektara, kao i restoran "Ribnjak" i poslovni prostor u "Master centru" Novosadskog sajma. Sve to je otišlo za 45,5 miliona. Da je kupio samo njive, ispalo bi da je Kostić hektar platio oko 15.000 evra, a da je silose, ,,Floru'', staje i poslovni prostor u Master centru Sajam dobio fraj. Pa ko je bolje prošao, Kostić ili Kinezi? Teško je prosuditi.

Teško je zapravo i porediti ova dva primera, ali prosto, interesantno je to što je jedno posrnulo poljoprivredno preduzeće uz rame Železari sa preko pet hiljada radnika i predviđenom proizvodnjom teškom dva miliona tona. Da je poljoprivreda u Srbiji, barem za domaće tajkune, jedini isplativ biznis jasno je ako se osvrnemo malo unazad. Kupovali su naši biznismeni i rudnike i fabrike i brodogradilišta i hemijske i tekstilne i razne druge industrije ali su na čvrstim nogama samo oni koji su ušli u poljoprivredu. Razlika je u tome što su Kinezi zadržali sve radnike, njih više od 5.000 ostaju na svojim radnim mestima, dok je od 1.300 radnika u ,,Bečeju" više od 600 ostalo na ulici!

To se već oseti u Bečeju, ti radnici nemaju prihoda, pa je znatno manji pazar u maloprodaji. Čak se ističe da će Bečej, uskoro biti grad gladnih i siromašnih, a nalazi se u srcu vojvođanske žitnice. I to je rezultat jedne od poslednjih velikih privatizacija u agraru (preostalo je još da se proda PKB...). Sa PKB to ne bi trebalo činiti jer, on je građen da bi poroizvodio hranu za Beograd, koji je danas tržište od dva miliona potrošača! Kombinat bi mogao dobro da posluje kroz snabdevanje tog tržišta i da ostane državno preduzeće. Uostalom, u Izraelu sva zemlja je u državnom vlasništvu i takva preduzeća, pa svi dobro posluju i žive! Međutim, priprema se i prodaja tog poslednjeg giganta u agraru PKB. Pominju se I kupci Kinezi ili firma Al Dahra?

Krah još jedne "uspešne" privatizacije

Akcionarsko društvo ,,Aleksa Šantić'' iz istoimenog sela kod Sombora posle dve neuspele prodaje 70 odsto kapitala u vlasništvu države, nalazi se pred stečajem, dok bezuspešno čeka da Ministarstvo privrede raspiše novu licitaciju. Prema navodima, račun preduzeća blokiran je već godinu dana zbog nagomilanih dugova a vrednost kapitala pala je na manje od 300.000 evra iako je pre dve godine iznosila 5,73 miliona evra. Dodaje se da veliki deo krivice za novonastalu situac iju snose država i Ministarstvo privrede, "koji su nezakonitim probijanjem rokova, odugovlačenjem i lošim vođenjem prodaje kapitala, doveli preduzeće u skoro bezizlaznu poziciju".To znači da će budući kupac, ako novi poziv za pro daju i bude objavljen i ako Ministarstvo privrede, prema logičnom sledu odredi cenu od trećine vrednosti kapitala, moći da kupi 70 odsto akcija u nekadašnjem poljoprivrednom gigantu za manje od 100.000 evra. Ali, da bi nastavio sa ra dom, potencijalni investitor će morati da isplati bar još najmanje 441 milion dinara, koliko iznosi trenutna blokada računa AD Aleksa Šantić.

Odluka Ministarstva privrede da odvojeno proda 700 hektara zemlje u vlasništvu AD ,,Aleksa Šantić'' italijanskom Fereru za zasad lešnika, ocenjenja je u javnosti kao primer uspešne privatizacije.Pokazalo se da je u pitanju bila samo rasprodaja zemlje, dok je prava privatizacija kombinata, koja je usledila, doživela potpuni fijasko. Treća licitacija za privatizaciju preduzeća, koja je bila najavljena za 18. april 2016. godine, nikada nije raspisana. Svi računi preduzeća bili ssu blokirani od 5. novembra 2015, odnosno nakon isteka roka za zaštitu od poverilaca. Onemogućeno je svakodnevno poslovanje preduzeća, a 108 zaposlenih primalo je platu preko računa kooperantske firme.

Država nelegalno prodala tuđu (zadružnu) imovinu

Udruženje malih akcionara Poljoprivrednog kombinata "Aleksa Šantić" iz istoimenog mesta u Vojvodini izrazili su nezadovoljstvo što je država bez njihove saglasnosti prodala imovinu preduzeća italijanskom "Fereru" i zatražili da se ispita poslovanje preduzeća, od prve neuspešne privatizacije 2007. godine do danas. Akcionari su u izjavama za Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE) najavili i tužbe protiv svih odgovornih za "ekspresnu propast" tog, nekad veoma uspešnog poljoprivrednog kombinata. Oni državu, odnosno Agenciju za privatizaciju, kao i rukovodstvo preduzeća, smatraju odgovornim zbog toga što su, kako su kazali, nepostupanjem i ignorisanjem pljačke imovine prilikom prve, neuspele privatizacije, kao i nedomaćinskim gazdovanjem nakon toga, doveli kombinat u situaciju da duguje oko 2,4 milijarde dinara.

Mali akcionari su vlasnici 30 odsto akcija "Alekse Šantića" i potpuno su izostavljeni iz druge privatizacije. Tako je prodat najvredniji deo kombinata, i to je ujedno i kraj "Alekse Šantića" i njihove nade da će naplatiti svoj deo. Mali akcionari su izgradili ovo preduzeće. Generacije su stvarale viškove od kojih je kupovana imovina. Mali akcionari sui samo tražili svoj deo. Država koja je najodogovornija za ovaj dug znala je uvek kako da se naplati, a oni koji su koji život ostavili u kombinatu po pravilu ne dobijaju ništa. Čak 882 akcionara tražilo je od rukovodstva "Alekse Šantića" da im se dostave svi ugovori sa bankama i poveriocima, procena imovine, kao i Statut i Odluke o prodaji preduzeća, ali njihov zahtev nije uvažen. A kako je nekada uspešno preduzeće, za samo sedam godina, napravilo dug od 20 miliona evra, odnosno, skoro tri miliona evra godišnje, to nikad nisu saznali.

Podsećanja radi, nekadašnje društveno poljoprivredno preduzeće "Aleksa Šantić" prodato je prvi put na javnoj aukciji u Novom Sadu 2007. godine, a u ime jednog konzorcijuma, kupila ga je Višnja Jerković, kćerka Mileta Jerkovića, zaštićenog svedoka u "slučaju Šarić" i aktera više od 10 poništenih privatizacija.

Pred prodaju 2007. godine, ovo preduzeće je obrađivalo oko 6.000 hektara zemlje, zapošljavalo 340 radnika, imalo je oko 30.000 tovnih svinja i 3.000 krava muzara, a svakog jutra iz kombinata je izlazilo 1.200 litara mleka za prodaju. Milorad Inić, jedan od malih akcionara koji je proveo čitav radni vek u "Aleksi Šantiću", rekao je da su godinu i po dana posle prve privatizacije od svega toga ostali samo hipoteke i dugovi.

Ugovor o kupovini "Alekse Šantića" sa Višnjom Jerković raskinut je 9. februara 2009. jer nije platila drugu ratu, nije poštovala socijalni program, kao ni klauzule o poštovanju kontinuiteta poslovanja i raspolaganja imovinom. Preduzeću su ostali hipoteke i dugovi. Nakon raskinute privatizacije, 70 odsto akcija prešlo je u vlasništvo Akcijskog fonda, odnosno, kasnije, Agencije za privatizaciju, dok su 30 odsto zadržali mali akcionari. Od 29. januara 2014. godine, na osnovu optužnog predloga Osnovnog javnog tužilaštva u Somboru, vodi se krivični postupak protiv Višnje Jerković, zbog pribavljanje nezakonite imovinske koristi za vreme dok je vodila "Aleksu Šantić". Država je tako nelegalno prodala tuđu, odnosno zadružnu imovinu.

Prodaja imovine s lažnim potvrdama

Nenad Ilić, lider udruženja NVO „Obruč", pred Evropskom komisijom u Briselu obelodanio je tridesetak nezakonitih privatizacija poljoprivrednih preduzeća. Članovi Evropske komisije, osim njega, saslušali su i predstavnike još nekoliko balkanskih zemalja, a Ilić kaže da bez obzira na to o kojim je državama reč sve sumnjive privatizacije izvedene su po istom modelu. Najpre se uz pomoć korumpiranih socijalističkih direktora kupovala firma za „šerpu ribe", a onda brzo preprodavala, najčešće strancima. Ilić kaže: "...Vrlo pažljivo su nas saslušali i mislim da su se članovi te komisije zapitali zašto država ne poštuje svoje vlasništvo, jer očigledno je da naša država i njene institucije ne brane dovoljno žustro svoju imovinu, što nije u duhu evropskog prava...".

Ilić je u Brisel nosio više od 1.000 dokumenata tridesetak poljoprivrednih preduzeća u Srbiji koja, kako tvrdi, nisu smela biti prodata kao bivša društvena imovina. Posebno je dokumentovao slučaj PP „Ratkovo" u kome je nekada radio. To poljoprivredno preduzeće sa više od 2.000 hektara najbolje zemlje, silosima i drugim objektima privatizovao je srpski konzorcijum na čelu sa Borisavom Lilićem 2003., a preprodao ga je hrvatskoj firmi „Žito" d.o.o. iz Osijeka 2009. godine. Kupoprodaja je urađena na osnovu potvrda da je zemlja društvena, a bila je do poslednjeg hektara zadružna i državna pola-pola.

Mišković hektar plaćao 307 evra

Zemlju, za male pare sumnjivog porekla, pokupovali su tajkuni, biznismeni, kriminalci...Država je zbog ovih mahinacija izgubila više stotina miliona evra. Država i mali akcionari, prema grubim procenama, izgubili su najmanje 200.000 hektara kvalitetnih oranica, koje su prodate budzašto. Srbija je u ovim mahinacijama izgubila najmanje nekoliko stotina miliona evra! U posed, zlata vredne zemlje, došli su, pored ostalih, Miroslav Mišković, narko-bos Darko Šarić, Rodoljub Radulović, zvani Miša Banana, Sreten Jocić zvani Joca Amsterdam, Anton Stanaj, Radovan Štrbac...Pljačka državne imovine bila je planska i odvijala se dugi niz godina uz pomoć najviših predstavnika vlasti (tako i danas, u 2017. godini, prim. red.).

Jedan od primera nezapamćene otimačine zemljišta je slučaj privatizacije Društvenog poljoprivrednog preduzeća „Jedinstvo" iz Apatina, koje je krajem 2005. godine kupila jedna od firmi Miroslava Miškovića „Delta M". Za prodaju 70 procenata društvenog kapitala ovog preduzeća, Agencija za privatizaciju je tada raspisala tender.

Kupci, kao i uslovi, znali su se unapred, odnosno da je ceo postupak bio namešten. Jer, kako drugačije objasniti činjenicu da je hektar zemljišta, ne računajući pokretnu i nepokretnu imovinu, dat za 307 evra?! Mišković je za ukupno 12,6 miliona evra dobio 41.561 hektar, 33 ara i 54 kvadrata najkvalitetnijeg obradivog zemljišta apatinskog „Jedinstva", zatim 16.183 kvadrata građevinskog zemljišta, ali i 82.653 kvadrata u objektima. Pored toga, Mišković je dobio i silose, farmu junadi, pogone za proizvodnju stočne hrane, objašnjava naš sagovornik. I to sve za 12.600.000 evra.

Prema pisanju medija početkom 2011. godine, tadašnja Vlada Srbije dogovorila se sa Miškovićem da za svih „632 miliona evra" od prodaje „Maksija" kupi poljoprivredna dobra po Vojvodini, čija je „privatizacija propala". Navodno, radilo se o 14 kombinata, koji osim pratećih objekata poseduju više od 25.300 hektara obradive zemlje. Većinu tih kombinata, za koje je bio zainteresovan navodno Mišković, svojevremeno je kupio Mile Jerković, pa ih posle izvesnog vremena izgubio.

Neki od njih našli su se u vlasništvu narko-bosa iz Pljevalja Darka Šarića, a pre njega i crnogorskog biznismena Antona Stanaja.Policija sve to i sad istražuje. Reč je o poljoprivrednim kombinatima „Jedinstvo" iz Gajdobre, „Poljoprivreda" iz Sente, „Agrobačka PKK" iz Bača, „Rudnik" iz Kovina", „7. jul" iz Siriga", „Mala Bosna" iz Subotice, „Doža Đerđ" iz Bačke Topole, „Jadran" iz Nove Gajdobre, „Graničar DPP" iz Gakova, „Bačka" iz Sivca, „Aleksa Šantić" iz istoimenog mesta, „Mladi borac" iz Sonte... Pominjali su se i „Vršački vinogradi", kao i „Rasadnik" iz Kikinde. Posebna priča kada je reč o privatizaciji vojvođanskih preduzeća, koja imaju velike obradive površine, jeste i slučaj „Zobnatice" kod Bačke Topole. Ovo preduzeće, za razliku od „Jedinstva" iz Apatina, prodato je na aukciji. Prva aukcija je ubrzo poništena, i to 11. aprila 2008. godine.

Guranje u stečaj

Dva su modela po kojima su privatizovana poljoprivredna preduzeća u Vojvodini - tenderom ili aukcijom, ali i namernim guranjem u stečaj. Policiji i tužilaštvu dostavljeni su papiri i sumnje o „Zobnatici", „PK Prigrevici", „PK Stanišić", „1. maju" iz Ruskog Krstura, „Zmajevu", „Karneksu", „Agrokombinatu" iz Subotice, „Jedinstvu" iz Apatina, „Njegošu" iz Lovćenca, „Agro Miletiću", „Gajdobri"...Tada Agencija za privatizaciju menja uslove aukcijske prodaje i bukvalno poklanja „Zobnaticu" firmi DOO „Nju kompani" iz Novog Beograda'' navodi naš sagovornik iz istrage.

Ova aukcija bila je unapred namenjena poznatim kupcima, jer su uslovi tako promenjeni da su odgovarali samo njima. Naravno, tu je bio umešan i neko iz bivše vlasti, koji je imao uticaja na Agenciju. „Zobnatica" je na prvoj aukciji bila prodata za 21 milion evra, a kada je ona poništena, „Nju kompani" je dobio vredno preduzeće za svega 1,8 miliona evropskih novčanica. Država je, na ovaj način, oštećena za 20 miliona evra. Interesantno je da je država u to vreme bila više nego naklonjena kupcu, pa je čak i obavezno godišnje investiranje u osnovna sredstva, podelila na tri godine. I tu nije kraj. Obavezno investiranje ubrzo preinačuje u obrtna sredstva, a kasnije je dozvolila i da se ništa od tih uslova ne ispunjava. Poljoprivredno dobro „Zobnatica" raspolaže sa 242,5 hektara zemljišta, od čega je građevinsko zemljište na površini od 113,7 hektara, poljoprivredno zemljište 105,1 hektar, a šuma je na 23,7 hektara, objašnava izvor blizak istrazi. Sve je to dato za bagatelu, praktično poklonjeno. Jer, pored zemljišta, „otišao" je i hotel „Jadran", ergela, konji...Danas je sve to gotovo propalo.

„Zobnatica" danas propada. Mali akcionari su opljačkani, njihov udeo u preduzeću devalviran. Nekoliko puta su pisali Agenciji za privatizaciju da se raskine ugovor sa kupcem „Nju kompani", jer ne ispunjava uslove dogovorene kupoprodajom. Mali akcionari upozorili su policiju i tužilaštvo da je vrlo sumnjivo vlasništvo ove novobeogradske firme. Policija sada istražuje sumnje da li su „Zobnaticu" praktično kupili Rodoljub Radulović, zvani Miša Banana i Šarićeva desna ruka, Nebojša Jestrović, jedan od optuženih za pranje para pljevaljskom narko-bosu, Sreten Jocić, zvani Joca Amsterdam, optužen za ubistvo hrvatskog novinara Ive Pukanića, Milomir Joksimović zvani Miša Omega i bivši direktor Andrija Raičević.

U dopisu upućenom MUP i Tužilaštvu za organizovani kriminal navodi se da je "poreklo kupca sumnjivo, da je osnivačka firma iz Liberije u Zapadnoj Africi, a suvlasnici iz Srbije su Milorad Miško Stevović" i neke firme iza kojih se, navodno, kriju određeni kriminalni klanovi.

Štetna i protivpravna prodaja kombinata

Sporazum Vlade Srbije sa arapskom kompanijom "Al Dahra" o prodaji poljoprivrednih kombinata u Srbiji je veliko pravno i moralno nasilje. Oni koji su napravili sporazum sa kompanijom "Al Dahra" iz Abu Dabija jednog dana će odgovarati pred sudom i morati da odgovore, između ostalog i na pitanje: zašto se dozvolilo "Al Dahri" kupovina 25.000 hektara zemlje, a to pravo uskraćuje kupcima iz Evropske unije koja je najveće tržište za firme iz Srbije i čije kompanije imaju tehnologiju i znanje koje bi jako dobro došlo Srbiji da unapredi preradu i proizvodnju.

Sporazum sa UAE protivan je Ustavu Srbije i zakonima o poljoprivrednom zemljištu, privatizaciji i restituciji. Pravno rešenje kojem će se pribeći je da se potpiše Međudržavni sporazum koji je iznad svakog domaćeg zakona. Međutim, dodatno pravno nasilje je što to nije ugovor sa državom nego kompanijom i što je izbegnuta tendersku prodaja kombinata.

U Dolovu, Starčevu i drugim selima gde su kombinati, umesto 50 do 100 porodica koje će živeti od obrade 20 do 100 hektara zemlje, sada postoji jedan vlasnik, jedan inženjer, pet traktorista, tri čuvara i dva magacionera. Tako je arapska "Al Dahra" u mnogim zemljama pokušavala da napravi slične aranžmane, ali je jedino u Srbiji bez tendera i procedura uspela da obezbedi ovoliku količinu zemljišta pod ovim uslovima.

Cena koja je dogovorena, nije tržišna jer nije bilo nikakvog takmičenja, ali za svakog poljoprivrednika i svakog ko se iole razume u poljoprivredno tržište, jasno je da je ta cena izuzetno niska.

Cena od 100 miliona evra za 80 odsto kompanije koja će imati 9.000 hektara i svu imovinu osam kombinata, prethodno očišćenih od hipoteka i dugova je niska, a još gori je dogovor o dugoročnom zakupu zemljišta za 250 evra po hektaru jer se takve parcele u Srbiji plaćaju i 700 evra po hektaru. Nema dileme da je Srbija pod ovakvim uslovima mogla da dovede Nestle, Unilever, Pepsiko ili bilo koju drugu kompaniju koja bi se bavila preradom i plasmanom naših proizvoda u evropske i druge supermarkete gde oni imaju pristup, a mi ne.

Predugovorom čiji je tekst objavilo Ministarstvo finansija i privrede Srbije, predviđeno je osnivanje nove, zajedničke kompanije, u kojoj će 80 odsto udela biti u vlasništvu "Al Dahre", a ostatak će zajednički pripadati Republici Srbiji i Gradu Beogradu. Zajednička kompanija uložiće 100 miliona evra u sistem za navodnjavanje, agrotehnički razvoj i obrtni kapital, dok Republika Srbija neće biti u obavezi da obezbeđuju sredstva, niti garancije za investicije u tim kombinatima. Predugovorom je predviđeno i da Ministarstvo poljoprivrede Srbije i nova kompanija zaključe ugovor o zakupu 2.982 hektara poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini na 30 godina.

Mutna voda u kojoj su raniji vladajući režimi u Srbiji pljačkali, danas je mnogo mutnija. Vučićev štetočinski odnos prema agraru, "poslovi" njegovog brata Andreja i njegovih kumova, prijatelja i poverilaca, vezani za otimačinu poljoprivrednog zemljišta i industriju hrane, samo pokazuju da je na sceni povratak otomanskog feudalizma, u još gorem vidu od onog autentičnog, koji je nekada postojao pod ovim nebom.

Glosa

Prema članu 3. Zakona o privatizaciji, iz privatizacije se izuzima nacionalno bogatstvo, odnosno zemljište, a i Zakon o zemljištu zabranjuje prodaju zemljišta strancima, jer se ono tretira kao teritorija. Stranci, međutim, kažu da oni nisu vlasnici zemljišta nego preduzeća (preko kojih posluju) i na osnovu toga obrađuju i zemlju! Ovako drsku sprdnju sa Srbijom, stranci sprovode u saradnji sa vladajućim režimom već godinama, tako da će, od 1. septembra ove godine, kad zakonski budu mogli da postanu i vlasnici poljoprivrednog zemljišta, moći otvoreno da nastpuaju, bez ove maskarade.