Postdemokratija

VUČIĆ ANTE PORTAS

Vučić je pred vratima. Ali ne zna da li da uđe ili da izađe. U oba slučaja u velikom smo problemu, baš kao što kaže latinska izreka iz naslova, koja ima više značenja, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Osim ovog bukvalnog prevoda, izraz Hanibal ante portas je postao univerzalna poslovica koja u prenosnom značenju predstavlja upozorenje kad nekome preti velika opasnost, ali i kad neko nepoželjan stigne da zauzme važno mesto u društvu. A Vučić je zauzeo sva najvažnija u državi i drma li drma. Pošto to nije dalo nikakve rezultate sad je, kaže, rešio da se pravi blesav. Da li to znači da se dosad nije samo pravio?

Situacija je zabrinuta. Mnogo zabrinutija nego što sam mislio. Ja sam, naime, dosad verovao da se Vučić sve vreme pravio blesav, kad god se suoči sa ozbiljnim problemima, a sad čujem da će tek da počne. To znači da se dosad nije pravio. A to znači da na čelu države imamo posla sa čovekom koji je ozbiljno opičen mokrom čarapom, kako se u narodu kaže za onog koji se smatra blesavim. Ili da je ponesen pa ispušten, kako je i sam priznao u jednom od bezbrojnih intervjua, pričajući o tome kako je kao dete pao na glavu kad je bukvalno ispao iz majčinog naručja.

Kako drugačije tumačiti ponašanje predsednika države koji jednoga dana izjavi da će pri rešavanju problema Kosova da se pravi blesav, a već sledećg pompenzno najavi zasedanje Narodne Skupštine na kojem će da govori upravo na tu temu. Pošto se šest godina nije pravio blesav, odbijao je bilo kakav razgovor o Kosovu u Skupštini, sad kad je odlučio da se pravi blesav došao je do zaključka da „nema važnijeg pitanja od Kosova, ni važnijeg mesta za raspravu o tome od Skupštine".

Do juče je opozicija upravo to tvrdila i tražila od njega, ali pošto se nije pravio blesav ignorisao je te zahteve sa obrazloženjem da nema šta da ponudi. Sad bi trebalo tako blesavom da mu se veruje da ima.

Vučić je, dakle, pred vratima Narodne Skupštine u trenutku dok pišem ove redove. U vreme njegove govorancije tamo ovaj tekst će već biti u štampi, tako da ne mogu da komentarišem taj događaj, ali na osnovu svega što mu je prethodilo i onoga kako je najavljen, nije teško njegov nastup okarakterisati kao veliku opasnost, što sugeriše i latinska poslovica u naslovu.

Izreku Hanibal ante portas, prvi je upotrebio rimski filozof i političar Marko Tulije Ciceron u svom govoru protiv Marka Antonija, koji je posle ubistva Cezara želeo da nastavi njegovim putem i nametne svoju samovlast. Vojskovođa Kartagine Hanibal, smatran je najvećom opasnošću za Rim, pošto je prešao Alpe i upao u Italiju rušeći sve pred sobom.

Ciceron je, dakle, braneći Republiku, pokušaj Marka Antonija da se proglasi imperatorom i sam preuzme svu vlast, izrekom Hanibal je pred vratima, proglasio najvećom opasnošću po državu i demokratiju, što je toj izreci dalo univerzalna značenja za sva vremena. Nije onda teško prepoznati njenu aktuelnost danas i ovde u Srbiji.

I mi imamo jednog pokojnog imperatora, Miloševića, i jednog novog koji poput Marka Antonija nastoji da nastavi njegovu cezarističku politiku. U međuvremenu ubijen je i jedan Ciceron, koji je pokušavao da spase Republiku, a čije su napore sasvim obezvredili njegovi naslednici.

Kada smo onomad pustili Tomu Nikolića da pobedi Tadića, koji je bio sasvim pošandrcao od vlasti i osilio se, verovalo se da će ta zaslužena kazna biti upozorenje i nauk svim demokratama, svih boja i naziva, kako se ne sme voditi država i kako se mora poštovati i negovati demokratija. Verovatno nisam jedini koji je bio uveren da Toma, sa svojim više nego skromnim intelektualnim mogućnostima, neće biti u stanju čak ni da nanese veću štetu, dok se demokrate ne dozovu pameti da bi im se u ruke vratilo kormilo državnog broda.

Najprostije rečeno, znalo se da je glup, ali niko nije ni pretpostavljao da je toliko glup da dozvoli da mu Vučić preotme svu vlast i na kraju ga šutne u zapećak. Sa druge strane, malo je ko mogao predvideti da će gubitak vlasti toliko pogoditi i obezglaviti demokrate da se potpuno izgube, čime su širom otvorena vrata za nekog našeg Hanibala, koji je čekao pred vratima

Aleksandar Vučić, umesto sa Alpa, sišao je sa Ravne gore i sa svojim radikalskim hordama uništio sve institucije demokratskog sistema, a najviše onu najvažniju, Narodnu Skupštinu. Dovoljno je samo navesti likove koji njome upravljaju već sedam godina, pa da bude jasno u šta se pretvorio najviši organ vlasti u zemlji Srbiji, koji bi trebalo da bude noseći stub demokratije i primer svim drugim institucajama demokratskog sistema.

Najpre joj je bio predsednik lažni doktor nauka, poznat kao podrepaš Nebojša iz Beograda, a u poslednje vreme još poznatiji kao ministar policije čiji se otac bavi prljavim poslovima noseći na poslovne sastanke trista hiljada eura u kešu. A onda ga je nasledila Maja Gojković, sa epitetom najveće političke protistutke od kako je višestranačja u ovoj zemlji.

Za to vreme, parlamentarnu većinu vladajuće koalicije predvode jedan Martinović, koji je sam priznao da je dugo bio magarac, i Marjan Rističević, kojeg smo u "Koaliciji Vojvodina", dok je bio služinče Dragana Veselinova, svi zvali Čita. Šta onda može da znači Vučićev nastup u toj i takvoj Skupštini. Kaže, spreman je i da odgovori na sva pitanja. Naravno, kad nema ko da ih postavi, jer u njoj više nema opozicije.

Prema tome, Vučićev nastup u Parlamentu, koji to nije, samo je pokušaj rehabilitacije Skupštine koju je ozbiljno delegitimisao bojkot makar i nejake opozicije.

Njemu nije potrebna Skupština, najmanje za raspravu o njegovim privatnim pregovorima o Kosovu, ali mu je potreban privid da ona ipak postoji, jer bez Parlamenta nema ni države, a onda ni on nema čega da bude predsednik.

Zato je naredio da se na njen dnevni red pod hitno stavi nekoliko populističkih zakona, sa kojih je skinuta višegodišnja prašina. Najpre je, na vrat na nos usvojen problematičan Zakon o deviznoj štednji u švajcarcima, a onda i takozvani Tijanin zakon, kojim se uvodi doživotna robija za najveće zločine, suprotno evropskim standardima.

Nije prošao, jer nije bila ni takva namera, ali je i stavljanje na dnevni red zakona o finansiranju Vojvodine, takođe bio pokušaj da se debelo kompromitovana Skupština predstavi kao demokratska institucija koja se eto bavi svim životnim problemima, na inicijativu građana i opozicije.

Ali, pošto ni to nije dalo očekivane rezultate, vratio se temi svih tema, Kosovu, koja provereno uvek dobro služi za sakrivanje drugih, stvarnih problema. Samo zato je sad to na dnevnom redu, a ne zbog Kosova. Nema on ni nameru, ni petlju da se upusti u suštinsku debatu o rešenju za Kosovo i Metohiju. A nema ni ideju kako, od kad mu je propao tajni dogovora sa Tačijem o takozvanom razgraničenju.

Zato se unapred ograđuje izjavom da će da se pravi blesav kad je Kosovo u pitanju. Zato nam preti da ćemo skupo platiti i kajati se što ga nismo poslušali, mada nam nikad ništa nije ni predložio. Zato neprestano ponavlja kako smo suviše mala zemlja koja ne može sama da odlučuje o svojoj sudbini, indirektno lamentirajući tako nad svojim ranijim iskustvom kad ga narod već jednom takođe nije poslušao, onomad kad je zagovarao borbu za Veliku Srbiju.

Ne mogu, dakle, u ovom trenutku da znam šta će da kaže na toj istorijskoj Skupštini 27. maja, ali znam šta sigurno neće. Neće podneti izveštaj o zvaničnim i nezvaničnim pregovorima koje je šest godina vodio sa predstavnicima Kosova, Evropske unije, Nemačke, Amerike i Rusije. Neće saopštiti ni koje su sve opcije bile na stolu, za koju od njih se on zalagao i na osnovu kojih političkih i pravnih dokumenata ove zemlje i međunarodne zajednice, odnosno u kakvoj su korelaciji njegove vizije Kosova sa Ustavom Srbije i Rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija.

Neće, naravno, ponuditi ni bilo kakvo rešenje ili bar predlog za platformu koja bi bila orijentir za dalje pregovore. Neće jer nema ni pameti, ni hrabrosti ni morala da izađe na crtu.

Umesto što kuka kako je situacija teška, gotovo bezizlazna, predsednik koji je na sebe preuzeo sve poslove morao bi preuzeti i odgovornost. Morao bi zauzeti stav i stati iza njega svim svojim autoritetom, zalažući za to i svoju funkciju.

Ma koliko situacija bila komplikovana, a sam je tome najviše doprineo, za čoveka od digniteta stvar je u krajnjoj liniji vrlo jednostavna. Ili treba priznati Kosovo ili ne treba.

Ako misli da treba trebalo bi da kaže zašto i pod kojim uslovima. A, ako misli da ga ne treba priznati, takođe bi morao da kaže zbog čega i šta nam u tom slučaju valja činiti. Ako misli da je najbolje rešenje podela Kosova i razgraničenje, trebalo bi to i da obrazloži, a onda da pozove Skupštinu i građane da o tome odlučuju. Suočen sa tim izazovom, da mora da progovori otvoreno o čemu se pregovara, šta on misli da je najbolje za Srbiju i šta i kako ona treba da preduzme, on je odlučio da se pravi blesav.

Kakva je to beda od čoveka, radije će priznati da je blesav, nego stati na crtu, da ne bi reskirao da izgubi vlast. Naročito se uplašio reči jednog vladike, kojeg je očigledno potrešen citirao posle toplog zeca kroz koji je prošao u Patrijaršiji: Šta god da uradiš, bićeš kriv! Ovako blesav, kakvim se predstavlja, nije razumeo da to važi i ako ništa ne uradi.

Ulaskom na velika vrata u Narodnu Skupštinu, da bi izašao na mala, nije uradio ništa.