O tome se ne razmišlja

Turizam razvratno zlo

Jedno od najinfernalnijih zanimanja savremenog čoveka je turizam.Postavši turista, čovek dobija pasoš idiota. Turista je čovek nesumnjivo površan i lakomislen. On putuje u svaku zemlju radi čegapoželi, ali samo ne da bi je upoznao. Obratite pažnju, kako je organizovan turistički biznis u Turskoj, u Egiptu ili u Tunisu, piše ruski novinar Aleksandar Dugin

Aleksandar Dugin

U hotelima ili drugim mestima turističkog boravka sve je veštačko. Sve je poreklom iz drugih zemalja - i namernice, i pesak, i biljni svet, i osoblje koje vas opslužuje, i nameštaj. Čak i samo more sa koralima u značajnoj meri predstavlja holografsku projekciju, posebno dosoljen u nekoj zemljici - da bi ono bilo slano i ličilno na pravo, na nekim plažama more dosoljavaju. Sve je u principu veštačko.

Čovek koji ide na turustičko putovanje, garantovano nikada ne dospe u onu zemlju, u kojoj će mu udariti pečat na carini o dolasku. On dolazi u drugu zemlju, stvorenu specijano za njega, koju je on zapravo i hteo videti.

Ona je dosta slična njegovoj sopstvenoj, mada ima i određenih razlika. Na primer, zonama plaža Šarm El Šejha možemo naići na gigantske statue do belog mramora, koje prikazuju ronice, ljude koji igraju golf, preplanule žene. To nisu svinge, nisu bogovi ili heroji, nego jednostavno ironično namigivanje budalama, koji su tu došli sa palicama za golf. Oni tamo vide sami sebe, jednom rečju odlaze na putovanje, ne izlazeći iz kuće. Da bi turistu bilo komforno, on se svuda mora suočavati sa onim na šta je navikao. Tako, dolaze i u Moskvu, čovek vidi medveda na ulicama i cigane na trojkama - sličan servis već postoji.

U Sant Peterburgu na saonicama sa velom putuju dame. Ljudi žele videti ono što već znaju. I ako se suoče s onim što ne odgovara njihovim očekivanjima, oni su zapravo rastrojeni. U Kini zmajevi i vatrometi. U gradovima cele zone su odvojene za evropske turiste.

U dubinama kontinentalne Kine glad, patnje i čaša riže nedeljno, ali u turstičkim centrima sve procvati, skaču zmajevi i večno plešu devojke sa trakama, potvrđujući očekivanja turista. Turista je čovek koji nikuda ne može stići.

Zigmung Bauman je dobro govorio o turistima, kao o formi tečnog društva. To stalo preseljavanje je već planetarnih razmera. I one zemlje koje na njemu zarađuju, u suštini same podlokavaju sopstvenu infrastrukturu. Šta se, na primer, dešava u Španiji i Grčkoj - stičući ogroman profit na račun trgovine artefaktima za glupe turiste, oni su postepeno ugasili svoju privredu i industriju, odustali od proizvodnje, i sasvim zakonomerno ulaze u određeni bankrot.

Zato je ideja reorganizacije ekonomije u pravcu turističkog biznisa potpuno besperspektivna. Da, tako možemo obezbediti neki priliv kapitala, ali to je apsolutno efemerna stvar.

Za to vreme mi se ne možemo baviti što stvara realnu ekonomsku osnovu zemlje. U tom pogledu biti turista je sramotno. Čovek koji pristane da to bude, spreman je da igranje uloge onoga koga razvode. Zato što je svako turističko putovanje razvod. Njemu svejedno ne pokažu ono što imaju. I čak ne uopšte ono što on želi - njemu pokažu ono što odgovara tim principijelnim i stalno reciklirajućim dogmama.

Na primer, još jendog igrača golfa, kojih je on ionako video mnogo u banjama. Ali turista nesumnjivo na to pristaje, zato što se počinje navikavati, saglasan je da sa njim postupaju kako žele.

U turističkom birou on potvrđuje tu saglasnost sopstvenim potpisom.