Nemačka

Dok se u SAD bore da se smanje ovlašćenja policije i državnih organa, u Nemačkoj je trend suprotan.

Švabe se plaše povratka Hitlerovog duha

Nemila ubistva prilkom policijskih intervencija primorala su Amerikance da se zapitaju šta nije u redu sa njihovim policijskim aparatom i da potraže rešenja. Nasuprot tome, vlast u Nemačkoj želi da stvori policijsku državu zbog veštački stvorenog straha od epidemije. Planira se niz mera praćenja kretanja pojedinaca, ali i njegovih navika. Nemci su ne tako davno živeli u jednoj totalitarnoj policijskoj državi, sećanja su još sveža i sasvim je očekivano da pružaju otpor ovakvim planovima Angele Merkel.

Fridrih Emke

dopisnik iz Frankfurta

Nemci sa zabrinutošću prate dešavanja u SAD i to prvenstveno zato što se otkriva mračna strana Amerike koju nisu poznaavali. SAD su nekada bile uzorna demokratija, a u međuvremenu su postali policijska država. Malim koracima, jedva vidljivim promenama od terorističkih napada 11. septembra 2001. sve više su proširivana ovlašćenja državnih organa, posebno policije.

Malo se zna da se posle revizija zakona neposredno posle terorističkih udara, najveći talas takvih promena desio za vreme administracije Baraka Obame, kada je i prvi put postalo za sve vidljivo da je lek ubitačniji od bolesti.

Za vladavine prvog Afro-amerikanca u SAD došlo je u kratkom periodu do serije ubistava od strane policije gde su žrtve bile nenaoružane i često još veoma mlade. Umesto da tada pokuša da promeni iz korena sistem koji ovako nešto bukvalno provocira, Bela kuća se zadovoljila kozmetičkim promenama koje su javnosti predstavljane kao uspeh.

Medijima je pažnja skrenuta na druge probleme, prestalo se sa izveštavanjem o ubistvima crnih momaka od strane policije i javnost se smiriila. Ubistvo u Minesoti je sve podsetilo na ovaj skoro zaboravljeni problem, ali se to sada koristi za kritiku Trampa koji najmanje ima udela u tragediji. Niko da se seti da kritikuje demokratskog predsednika Baraka Obamu što nije još pre nekoliko godina sproveo potrebne reforme.

Donald Tramp je već najavio korenite promene u policijskom sistemu, odnosno u celom sistemu unutrašnje zaštite. Drugačijom raspodelom sredstava izdvojenih za policiju trebalo bi u buduće da se više radi na prevenciji kriminala kako bi policijske intervencije bile manje potrebne, a time bi se smanjila i opasnost da neki policajac slabih živaca potegne oružje na nenaoružanog i nenasilnog građanina.

Svi lokalni budžeti u SAD zajedno godišnje izdvajaju 114 milijardi dolara za policijske snage. Na prvom mestu je Hjuston u Teksasu gde se za policiju daje 36 odsto gradskog budžeta. Za njim sledi Minesota sa 35 odsto budžeta. Najveći grad Kalifornije, Los Anđeles u kome živi pola stanovništva ove savezne države, planirao je da ove godine za policiju izdvoji 1,8 milijardi dolara.

Predlozi kako da se reši problem nepotrebne upotrebe sile u policijskim akcijama neki su videli u drastičnom smanjenju finansijskih sredstava, a ima i onih koji bi potpuno ukinuli policiju. Minesota je među takvima, njena je gradska skupština donela odluku o raspuštanju policijskih snaga u ovom gradu, mada nikome nije poznato šra će dalje biti, odnosno kako neki grad uopšte može da funkcioniše bez snaga reda.

Trampova administraciija ima drugačiji predlog. Tehnički bi policija trebalo da bude još bolje opremljena, ali treba raditi i na sistemu koji bi primoravao policajce da se pridržavaju pravila o upotrebi sile, posebno vatrenog oružja. Prošle godine je preko 1.000 Amerikanaca izgubilo život tokom policijskih akcija. U poslednjih 15 godina 110 policajaca je sudski odgovaralo za posledice svoje intervencije, ali je samo njih petoro i osuđeno. Tu ima prostora za delovanje i poboljšanje kroz zakonske izmene, smatraju u Beloj kući.

I ono što je najvažnije: policija mora više da ulaže u prevenciju kriminala. Zna se da je siromaštvo jedan od najvažnijih razloga zašto sve više mladh kreće stranputicom. Zbog toga lokalne vlasti treba više da ulažu u smanjenje siromaštva, odnosno osećaja bezizlaznosti koji se pojavljuje kod hronično siromašnih slojeva stanovništva. Interesantno je da ove inicijative dolaze od administracije koja se smatra veoma konzervativnom, dok ih se takozvana liberalna vlast Obame nije setila.

Nemci su u svojoj bliskoj prošlosti imali iskustva života u policijskoj državi i plaše se da bi njihova zemlja ponovo mogla da krene u tom pravcu, upravo po ugledu na SAD i Francusku koje se stalno pozivaju na borbu protiv terorizma. Ulične racije i zaustavljanje vozila radi pretresa su u Francuskoj postali normalna pojava, dok su u Nemačkoj nepoznati.

Čak ni u vremenima kada su pripadnici grupe Bader-Majnhog sejali strah terorističkim akcijama, Nemačka nije imala tako restrektivne mere. One se sada uvode, ali ne zbog eventualnog straha od islamskog terorizma, već od epidemije korona virusom.

U istoriji Savezne Republike Nemačke od 1949. nije bilo slučajeva zabrane kretanja kao sada, za vreme navodne epidemije koja je odnela manje žrtava od redovnog godišnjeg virusa gripa.

Danas ne treba uvoditi policijske kontrolne punktove na ulicama i putevima da bi se pratilo kretanje stanovništva. Za to može da se koristi i aplikacija na mobilnom telefonu čija se zakonski obavezna upotreba razmatra u vrhu vlasti. Radi se o aplikaciji koja vlasniku aparata pokazuje da li u blizini ima zaraženih korona virusom.

Za sada je njeno korišćenje dobrovoljno, ali bi uskoro moglo da postane obavezno. Osobe kod kojih se utvrdi postojanje virusa SARS-CoV-2 morale bi da to prijave aplikaciji i u slučajevima da nemaju nikakve simptome. Od toga do praćenja kretanja te osobe samo je jedan mali korak.

Iz istog razloga, straha od širenja zaraze, predlaže se ukidanje gotovinskog plaćanja. Pomoću platnih kartica, međutim, može da se prati ne samo kretanje vlasnika, već i njegove navike, kao i sa kim je, na primer, bio na ručku (kod Nemaca je uobičajeno da svako plaća svoj račun).

Dok se u SAD bore da se smanje ovlašćenja policije i državnih organa, u Nemačkoj je trend suprotan.

Masovna panika posle terorističkih napada 2001. i strah kod većine građana da bi u svakom trenutku u blizini mogla da eksplodira podmetnuta bomba, doveli su do pristanka građana Amerike da im se u mnogome ograniče ljudska prava. Umesto toga, u Nemačkoj se koristi strah od epidemije. Otkrijmo i pratimo zaražene, postala je deviza mnogih uspaničenih Nemaca koji tako zaboravljaju činjenicu da će pod posebnim merama uskoro biti celokupno stanovništvo, a ne samo zaraženi ili kriminalci.

Meta spubotnjih protesta po nemačkim gradovima bila je upravo ova od režima instalirana duboka država. Protesti su sezonski uslovljeno splasnuli (u Nemačkoj školski raspusti, u zavisnosti od pokrajine, počinju od prve polovine juna do sredine avgusta), ali je već sada sigurno da će se sa još većom žestinom nastaviti na jesen. Ultra-levičarske organizacije (kao na primer „Kaoti" - nazvani tako jer se trude da izazovu haos - i „Autonomi" - tvrde da su nezavisni, autonomi od svake vlasti i partije) već uveliko rade na organizaciji protesta koji se obavezno pretvaraju u orgije nasilja sa puno povređenih i privedenih.

Većina Nemaca, upravo zbog lošeg iskustva od pre nekoliko decenija, odbacuje kako jačanje državnog nadzora nad građanima, tako isto i divljanje demonstranata. Pravnici najavljuju poplavu ustavnih tužbi protiv nekih rešenja predloženih i uvedenih od strane vlasti Velike koalicije. Na svu sreću, nemački sudovi su još uvek nezavisni i postoji velika šansa da ove tužbe prođu, što već sada stvara glavobolju Angeli Merkel i njenim saradnicima.

A:

Istočno od Raja

Ima puno ljudi koji pogrešno veruju propagandi iz Hladnog rata kako je Zapadna Nemačka bila bastion demokratije, a Istočna Nemačka jedan veliki zatvor. Na nekoliko primera se vidi kako je DDR bio u mnogim slučajevima liberalniji.

U Istočnoj Nemačkoj je strogo bilo zabranjeno svako nekontrolisano kritikovanje režima i vladajuće partije, dok je u Zapadnoj Nemačkoj to bilo dozvoljeno. Na Istoku je bila ograničena sloboda kretanja, posebno putovanje u inostranstvo, dok je na Zapadu to bilo dozvoljeno. Tu se, otprilike završava prednost SR Nemačke po pitanju sloboda u odnosu na DDR.

Homoseksualnost je, primera radi, bila mnogo ranije dekriminalizovana u Istočnoj nego u Zapadnoj Nemačkoj. U DDR-u je postojao daleko kvalitetniji sistem prevencije krivičnih dela, nego na Zapadu. Mladi su, kada se primeti da naginju kriminalu ili asocijalnom ponašanju bili uzimani u program resocijalizacije u koji bi bila uključena i njihova porodica (ukoliko su je imali). U SR Nemačkoj se i danas primenjuju metode koje kao da su iznikle iz Hitlerovog štaba, po kojima se takvi mladi oduzimaju porodici ili se uticaj porodice administrativnim merama isključuje, a brigu o takvima preuzima Odeljenje za mlade (Jugendamt) nadležne socijalne službe.

Sudstvo je u DDR-u bilo isto nezavisno kao u SRN, osim u slučajevima kada se radilo o takozvanim delima protiv države i društvenog uređenja. U imovinskim sporovima, kao na primer kod potraživanja proisteklih iz kreditnih ugovora, na Istoku se mnogo više računa vodilo o finansijskoj situaciji građanina, odnosno pazilo se da mu presuda ne ugrozi egzistenciju. Zapadna Nemačka je tek početkom ovoga veka uspela da nađe način da zadovolji zakonska prava poverioca i istovremeno zaštiti dužnika i to kroz državnu intervenciju.

Još ranije je stvoren institut ličnog bankrota, koji je sada ublažen tako što se najkasnije sedme godine brišu sva potraživanja nesolventnog dužnika i on može ponovo da privređuje bez straha od plenidbe imovine. Ranije je postojalo doživotno dužništvo, koje je sada ukinuto.