Rasplet

U Srbiji neće biti slobode dok Vučić i njegov kartel ne završe iza rešetaka

Hoće li mu njegovi iz kartela doći glave

Srbijom već trideset godina vlada organizovani kriminal. Sprega politike i mafije uništila je državu i opljačkala narod. Povremeno, partneri u zločinu uništavali su se i međusobno, s podjednakim gubicima u ljudstvu. Slobodana Miloševića uhapsili su pripadnici bande koju je formirao njegov režim. Isti kriminalci ubili su svog sledećeg gospodara, Zorana Đinđića. Još se ne zna kako će proći Aleksandar Vučić, koji je ušao u sukob sa Zvonkom Veselinovićem, trenutno najkrupnijim krokodilom u srpskoj mafijaškoj baruštini.

Predrag Popović

Sve prave ljubavi su tužne, takva je i ona između političara i mafijaša. Dok idila traje, stradaju budžet i građani. Kad počne brakorazvodna parnica, sve s pevanjem i pucanjem, nadrlja i poneko od njih. Grobne parcele i zatvorske ćelije pune su takvih primera. Do takvih posledica dolazi prilikom svođenja računa, kao što ovih dana rade Aleksandar Vučić i Zvonko Veselinović.

Otkad se učlanio u Srpsku radikalnu stranku, Vučić se bavi kriminalom. Političke parole služile su mu samo kao dimna zavesa iza koje je krao tuđu imovinu, živote, budućnost... Tako je i danas.

Na vlast je došao lažima, prevarama i krađom glasova. Od Srpske napredne stranke je napravio mafijaški kartel, koji nema nikakve veze s politikom, ali ima sa proizvodnjom i švercom droge i oružja, pljačkom javnih resursa i privatnog vlasništva, razbojništvom i svim ostalim krivičnim delima. Tako je na mekom tkivu srpskog društva nastao mafijaški sistem na čijem čelu se nalazi najslabiji i najporemećeniji don u istoriji kriminala.

Uplašen i nejak, don Vučić je prinuđen da se obračuna sa kriminalnim gangom čijem usponu je lično doprineo. I kad se upustio u tu avanturu znao je kakav epilog ga čeka. Iz iskustva je znao, kao neposredni svedok, koliko je teško iščupati se iz takvih zagrljaja.

Kao dva najtragičnija primera isticao je Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića. Za Miloševića je imao opravdanja. Po dolasku na vlast, on nije stvarao svoju mafiju. Za prljave poslove je koristio kriminalce nasleđene iz herbarijuma Staneta Dolanca, poput Željka Ražnatovića Arkana. Tek kasnije, u uslovima ratova i sankcija, dopustio je upotrebu reprezentativaca iz podzemlja.

Oni su obavljali operativne poslove oko šverca cigareta, nafte i ostale potrebne robe, a vlast im je tolerisala dilovanje narkotika, krađu automobila i slične kombinacije. Međutim, Milošević se nikad nije sreo ni s Arkanom, a kamoli s nekim nižerangiranim kriminalcem tog doba. Pod okriljem režima, iako daleko od beogradskog asfalta, na krajiškim i bosanskim frontovima stasavala je jedinica koja će, posle ratova, krvavi vojni biznis prebaciti u privatni sektor.

Kad se to desilo, u prvoaprilskoj noći 2001, dok su pripadnici „Crvenih beretki", udruženi sa surčinskim mafijašima, hapsili Miloševića, Aleksandar Vučić je organizovao proteste na Trgu Republike. Iz sveg glasa je skandirao: „Đinđića i Koštunicu, streljaćemo obojicu".

Do streljanja Đinđića je zaista došlo dve godine kasnije. Vučića to nije iznenadilo, ispunilo se ono što je najavljivao: „Mafija je ubila svog premijera, svoje političko čedo". U to vreme, Vučić je vrlo precizno definisao uzroke propasti petooktobarskih promena, među kojima je presudni značaj imala saradnja DOS-ove vlasti s kriminalcima.

Dokaze, koji su potvrđivali tu teoriju, nije nudio samo Vučić, nego i lideri DOS-a. Nenad Čanak se javno hvalio kumstvom s narko dilerom Nenadom Opačićem, šefom novosadskog klana. Medijima je nudio fotografije na kojima poziraju on, Opačić i Đinđić, i davao intervjue s naslovom: „Opačić je jedan od nas".

Đinđićev konsiljere Vladimir Beba Popović ponosio se prijateljstvom sa šefom surčinskog klana Ljubišom Buhom Čumetom. Čedomir Jovanović je toliko srastao sa zemunskom mafijom da ni Đinđić, sudeći po svedočenju Miroslava Miškovića, nije mogao da ga izvuče iz bazena u Šilerovoj.

Dragoljub Mićunović je pričao da ne shvata zašto je Đinđić toliko fasciniran kriminalcima, pa ih želi u svojoj blizini, valjda zbog nekih kompleksa iz mladosti.

Jednim hicem, 12. marta 2003, završena je saradnja DOS-a i mafije. Tri i po godine kasnije, Vučić je pametno isticao da je metak iz snajperske puške „Hekler i Koh" ispaljen još 6. oktobra 2000. To je dokazivao delom iskaza svedoka saradnika Dejana Milenkovića Bagzija na suđenju okrivljenima za ubistvo Đinđića.

- Buha Ljubiša nazvao me 6. oktobra da dođem u Skupštinu grada, tamo sa jednim kombijem, da će me čekati on i Čeda Jovanović, da dođem da natovarim to oružje. Ja tada nisam ni znao odakle je to oružje. Tu je bilo dosta oružja. Bilo je negde oko 50-60 „kalašnjikova", bilo je 10-15 PKT-a, zolja je dosta bilo. Bilo je snajpera, takođe. Bilo je municije. Sanduci sa municijom. Bilo je pištolja. Ja sam sve to natovario i nisam ni znao tačno odakle to oružje. Buha Ljubiša mi je samo rekao da uzmem, da natovarim to oružje i da odnesem. Ja sam ga prebacio kod Dragoslava Kosmajca na Zvezdari odmah, pošto nam je bilo blizu tu. Pa sam odatle to oružje prebacio u Surčin u Kotobanju kod Čumeta. I posle sam ga zakopao kod mene u kući - rekao je Bagzi 23. novembra 2006. u sudnici Specijalnog suda za organizovani kriminal.

Vučić je dobro procenio uzrok koji je doveo do posledice, fatalne po Đinđića. Ipak, nije mogao ili znao da izbegne takvu grešku. Čim je došao na vlast, u najbliže okruženje uzeo je opskurne tipove, koje je i sam optuživao za najteže zločine.

Ne čudi što se u vrhu naprednjačkog kartela našao Petar Panić Pana, bivši pripadnik surčinskog klana. Panić je prvi Vučićev mafijaški idol. Kad bi imao malo više testosterona, Vučić bi voleo da bude kao Pana, da svojim rukama nekažnjeno ubija svakoga ko mu smeta. Simpatije su uzvraćene i sa Panićeve strane.

Instinktom, kakav poseduje svaki uspešniji kriminalac, osetio je da će mu Vučić biti od koristi. Još u Srpskoj radikalnoj stranci izgradili su izuzetno blizak odnos. Kad je Ljubomir Jovanović Stakleni sa šest metaka izrešetao Panića, Vučić je prvi stigao u Urgentni centar. Za ranjenog ortaka dao je 200 grama krvi. Danas, kad se zaplače kao dama u menopauzi, Pana posumnja da je to zbog Vučićeve nežne i osetljive krvi. Tako povezani, kasnije su se okumili.

U vreme DOS-ove vladavine, pod pritiskom kerbera Gorana Vesića i Bebe Popovića, Panić je napustio radikale i pristao da bivše stranačke kolege ofira u medijima. Detaljno je opisivao kriminal Vojislava Šešelja, otimačinu stanova i poslovnog prostora u Zemunu, a nije zaboravio ni njegove privatne brljotine.

U istom kontekstu gruvao je po Tomislavu Nikoliću, koga je optužio da mu je prodao ukradeni auto. Štedeo je samo Vučića. Tu praksu je nastavio i kasnije, kad je Vučić pustio glasine da su mu, dok je služio zatvorsku kaznu u Padinskoj skeli, oko izbili neki Romi, koje je cinkario stražarima. Panić se među prvima priključio SNS-u i postao, i bukvalno, udarna pesnica tog ganga.

Saradnja je trajala do ove godine. Tiho i neprimetno, Panić se distancirao na svoje imanje na Paliću, kao da sluti skori kraj kuma Vučića, pa ne želi da ga povuče na dno.

Vučić je desetak godina govorio sve najgore o Zlatiboru Lončaru. Prve informacije o Lončarevoj saradnji sa Dušanom Spasojevićem u medije je plasirao Vučić. On ga je osumnjičio za ubistvo Veselina Božovića i prebijanje Đorđa Bajeca, tadašnjeg direktora Urgentnog centra. Bajecu su polomljene obe noge i ruke, a Vučić je tvrdio da je to naručio Doktor Smrt.

U vreme „Sablje", Lončar je privođen i saslušavan. Dvaput je pao na poligrafu, ali nije optužen. Posle svega, eto Lončara u prvom ešalonu naprednjačkog kartela. Neki su pretpostavili da je Doktora Smrti u dvorsku svitu uveo Panić, a drugi su objašnjavali da ga forsira britanski MI6.

Prema Vučiću su gravitirali kriminalci svakog kalibra - Ivica Tončev, učenik i naslednik Borisa Petkova, junaka s asfalta iz devedesetih; bivši surčinski kradljivac automobila Predrag Ranković Peconi; rijaliti nesrećnik Kristijan Golubović; kao i stotine lokalnih siledžija, secikesa, lopova i sličnog taloga.

Da tragikomedija bude potpuna, treba istaći da su te mafijaške karikature zapravo najčasniji i najpošteniji deo Vučićevog ganga. Tončev, Peconi i Kristijan već tri decenije nose glavu u torbi, svakodnevno se izlažu opasnosti da budu uhapšeni ili ubijeni. Ko zna koliko atentata su preživeli. Posle svih popijenih batina, metaka i zatvora, danas služe iskompleksiranom psihopati i njegovoj novoj, modernijoj kasti kriminalaca.

Oko Vučića se formirala grupa mafijaša, koji kao termiti uništavaju javne resurse. Na montiranim tenderima, neposrednim pogodbama ili brutalnom otimačinom, svaki od tih manekena kriminaliteta "belog okovratnika" stekao je više nego Arkan i cela njegova generacija opasnih momaka s beogradskih ulica. Na poslovima s državom napravili su vlastite imperije, oteli firme, oranice, rudnike i reke, uzeli su sve što im se svidelo.

Dušan Spasojević i svi njegovi ortaci iz Šilerove mogli su samo da maštaju o novcu i statusu kakav ima, recimo, Vučićev svemoćni kum Nikola Petrović. Nenad Kovač, zvani Neša Roming, imao je razgranate sumnjive poslove i pre Vučića, ali tek uz pomoć naprednjačkog kartela postao je najbogatniji i najmoćniji kontroverzni biznismen, koji opstaje na slobodi zato što je pravosuđe utamničeno.

Vučićevi kumovi Goran Veselinović i Slaviša Kokeza raspolažu s imovinom vrednom desetine miliona evra. Uz njih, u sve pore vlasti uvukli su se kriminogeni elementi, koji razjedaju društvo. Svi pripadnici surčinskog i zemunskog klana nisu mogli ni da sanjaju o novcu koji zgrću marionete poput Zorane Mihajlović, Zorana Babića ...

U naprednjačkom kartelu posebno mesto ima klan Zvonka Veselinovića. Sticajem političkih okolnosti, kosovski narko diler dobio je priliku da izgradi status ravnopravnog Vučićevog partnera u vlasti.

Kad je s mentorima iz Vašingtona i Brisela napravio dogovor o trampi "Kosovo za vlast", Vučić je znao da mu je upotrebna vrednost ograničena uticajem na Srbe koji su ostali da žive na Kosovu i Metohiji. Ceo projekat je osmišljen sa ciljem da ih polako, ali sigurno preda pod upravu albanske vlasti iz Prištine.

U normalnim demokratskim okolnostima, taj projekat bi se raspao i pre potpisivanja Briselskog sporazuma, u aprilu 2013. godine.

U strahu od potpune kapitulacije, na severu Kosmeta bi se pojavila neka politička opcija, koja bi istisnula Srpsku naprednu stranku. Da se to desilo, Vučić bi izgubio na značaju. To nije mogao da spreči političkim sredstvima, morao je da upotrebi klan Zvonka Veselinovića.

Kao što su petooktobarski pobednici šestog oktobra podelili vlast i oružje sa surčinskim mafijašima i njihovim ortacima iz "Crvenih beretki", tako je i Vučić pristao na nagodbu s Veselinovićem.

Postavio ga je za uterivača terora, koji će na severu Kosova obezbediti apsolutnu vlast naprednjačke filijale, tzv. Srpske liste. Zauzvrat, omogućio mu je širenje uticaja na celu Srbiju. Veselinović je iskoristio priliku.

Ugradio se u sve unosne poslove, oslonjene na budžet. Razgranao je mrežu saradnika u policiji, pravosuđu i medijima. Malo po malo, napravio je paralelni autonomni sistem moći, koji je parirao Vučiću.

Veselinović je godinama lojalno radio u interesu Vučića. Kosovo je držao pod strogom kontrolom, čak i po cenu života Olivera Ivanovića i još nekoliko nepodobnih Srba. U svim izbornim kampanjama naprednjačke batinaške odrede predvodili su Veselinovićevi kriminalci Zoran Milojević Zelja i Milan Radoičić.

S jednakom posvećenošću, kosovski kriminalci su rušili tuđe kuće u Savamali i prebijali normalne ljude na protestima protiv naprednjačke diktature. Veselinović je znao da caru daje carevo, a sve ostalo da uzima za sebe. Aleksandra Vučića je zasipao skupim poklonima, ali ni njegovom bratu Andreju nije dozvoljavao da mu zalazi u zabran.

Kad je to pokušao, Andrej se loše proveo. U svom kafiću "Plej" u Novom Sadu, Veselinović je raspravu o podeli plena okončao tako što je je mlađem Vučiću opalio ćušku i najurio na ulicu. Veliki diktator Alek mogao je samo da se duri. Nije imao snage i hrabrosti da se osveti kosovskom mafijašu.

To ne znači da je Vučić oprostio i zaboravio taj i nekoliko drugih, podjednako ponižavajućih incidenata. Naprotiv, samo je čekao pravi trenutak za konačni obračun. Vučiću nije bilo lako da, nemoćan i slab, posmatra kako Veselinović širi uticaj. S kumom Nikolom Petrovićem išao je na safari u Afriku, a ministra policije Nebojšu Stefanovića je stavio u džep, kao i većinu rukovodećih ljudi u beogradskoj policijskoj upravi.

Veselinovićevom uticaju na policiju nedavno je govorio kapetan Zdravko Rajević.

- Čitava Srbija zna da je Zvonko Veselinović vrh kriminalne piramide i da je on trenutno apsolutni vladar u Srbiji. Svi u MUP-u znaju ko je on, da je počeo kao sitni diler heroina, a postepeno je izrastao u giganta, koji danas članove Vlade vozi svojim helikopterom. Protiv njega sam lično vodio nekoliko postupaka, koji su se ticali različitih krivičnih dela. Veselinović je kod mene bio redovan gost na informativnim razgovorima, što ga je izuzetno tangiralo. Napravio je veći broj intervencija u državnom vrhu. Kad više nisu mogli da ignorišu njegove zahteve da me smene i smaknu, preduzet je čitav niz radnji protiv mene. Uhapšen sam jer je, navodno, neko lice zvalo Zvonka Veselinovića i njegovog bliskog saradnika Lazara Popova i da je od njih iznuđivalo novac i pretilo im ubistvom. Naravno, rekao sam da s tim nemam nikakve veze, da sam ja s njima već u četiri različita postupka, koja se tiču zaista ozbiljnih krivičnih dela - rekao je Rajević.

On je opisao i konkretan slučaj, kad je Veselinoviću oduzeo "mazdu 6". Uz potrebne procedure, Rajević je dokazao da je vozilo carinjeno i potom registrovano na osnovu falsifikovane dokumentacije. Prema informacijama kojima je raspolagao, "mazda" je bila samo jedno od stotinak vozila namenjenih za prodaju u Italiji.

- Organizovana kriminalna grupa nabavljala je najluksuznije automobile, koje je prebacivala u Italiju. Imao sam tačne podatke i adrese garaža u kojima je vršeno prekucavanje brojeva motora i šasije. Prepravljena vozila su, na osnovu lažnih ugovora, preko lažnih firmi, prodavana u Italiji. Prvi slučaj u tom lancu bila je ta "mazda". Međutim, istog dana kad sam je oduzeo od Veselinovića, pred čitavom grupom kriminalističkih inspektora, rečeno mi je da moram odmah da je vratim licu od koga sam je uzeo. Tvrdoglav, uspeo sam da to amortizujem i nastavim po svom planu. Napravio sam izveštaj i poslao ga u Tužilaštvo. Dobio sam odgovor da je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja po pitanju falsifikovanja dokumenata, a i da je taj falsifikat verovatno napravljen u inostranstvu, tako da nema krivičnog dela. Nisam mogao ništa drugo nego da sastavim prijavu o carinskom prekršaju. Dok sam bio u pritvoru, obavešten sam da je taj predmet iznet iz moje kancelarije i da je vozilo vraćeno Veselinoviću - ispričao je kapetan Rajević.

Rajevićeva saznanja o Veselinovićevim kriminalnim aktivnostima samo su mali deo onoga čime raspolaže Vučić. Na tom spisku visoko se kotira slučaj u kome je šef kosovskog klana reketirao jednog beogradskog građevinskog investitora. Za legalizaciju dve luksuzne zgrade kod stadiona Crvene zvezde, Veselinović je uzeo 350.000 evra. Policija ima sve dokaze, pa i snimke njihovih sastanaka u restoranu Zvezdara teatra, kad je, u nekoliko rata, isplaćen taj reket. Pre nego što otvori taj slučaj, Vučić je na Veselinovića udario u svom stilu, sleđa.

Preko režimskih medija pokrenuta je kampanja protiv Aleksandra Zupca, zvaničnog vlasnika splavova "Cunami haus", koji su, mimo propisa, postavljeni na savskoj obali Novog Beograda. Kako se to obično radi, iz arhive je izvučeno rešenje kojim je Ministarstvo građevinarstva i saobraćaja zabranilo korišćenje splavova, koji nisu prošli tehnički pregled.

Prema tom rešenju, "Cunami haus" nema sisteme za gašenje ili prijavu požara, pomoćne motore, alarme, radio vezu, plutaju na buradi, umesto na regularnim platformama, a neki od njih nemaju ni prekidače za isključivanje struje, pa ni mostove i stepenice. Uprava za utvrđivanje sposobnosti brodova za plovidbu je u aprilu 2019. godine izdala uputstva Zupcu da otkloni nedostatke koji ugrožavaju bezbednost gostiju. U dokumentaciji nema podataka da je on podneo zahtev o novom tehničkom pregledu.

Protiv Aleksandra Zupca i njegovih 14 splavova podneto je nekoliko desetina prijava zbog kršenja propisa i nelegalnih radova na savskom nasipu, ali državni organi nisu reagovali.

Nisu štitili Zupca, nego Zvonka Veselinovića, za koga se veruje da stoji iza "Cunamija". Početkom septembra istekao je rok za zaštitu, pa je pokrenuta medijska kampanja, posle koje sledi pravosudna.

U novim okolnostima Veselinović više ne može bezbedno da švercuje naftu. Do juče, ko god je kupovao gorivo u njegovom depou na Adi Huji dobijao je i zaštitu od policijske kontrole. Ni toga više nema. Policija, zasad, ne upada u Veselinovićeve objekte na dunavskoj obali, ali rasteruje mušterije, kvari posao i seče priliv novca. Dovoljno za objavu rata.

Teško je proceniti ko će izvući deblji kraj. Iskustva iz nedavne istorije ukazuju da će, verovatno, obojica dobiti svoju porciju.

Zoran Đinđić i Milorad Ulemek Legija pokušali su 2002. godine da naprave posao s nekim grčkim biznismenima. Legija je doveo Grke i ugostio ih u jednom beogradskom restoranu. Nekoliko puta je uzalud pozivao Đinđića, premijer nije hteo da mu se javi na telefon. Kad mu je prekipelo, Legija se izvinio gostima, seo u auto i otišao u zgradu Vlade. Bez najave, potpuno opušten, znajući da nikome iz obezbeđenja neće pasti na pamet ni da pokuša da ga zaustavi, ušao je u Đinđićev kabinet. Umesto da prihvati pruženu ruku, opalio je šamar premijeru: "Sad idem nazad, kod Grka, a ti me zovi, da im se izvinjavaš što kasniš". Tako glasi jedna od urbanih legendi, koja nikad nije demantovana.

Sličnu demonstraciju moći primenio je Zvonko Veselinović na Andreju Vučiću, kao što je opisano u ovom i jednom tekstu iz vremena kad je incident u kafiću "Plej" bio svež. Taj slučaj nije promakao nikome u MUP-u.

- Što se tiče odnosa Andreja Vučića i Zvonka Veselinovića moram da spomenem tekst Predraga Popovića, koji može da se nađe na internetu, pod naslovom "Od kovnice do tamnice" (na linku ). Tu je opisana situacija između Vučića i Veselinovića, koja nikad u javnosti nije demantovana, ali niko nije ni pozvan da se izjasni na okolnosti iz teksta. Veselinović je izdominirao nad Vučićem, bilo je šamara i vađenja pištolja, ali posle svega čitava priča je zataškana - tvrdi policijski kapetan Zdravko Rajević.

Bez obzira na istu vrstu prezentacije sile, koju su primenili Legija i Veselinović, okolnosti su bitno izmenjene. Za razliku od Đinđića, koji nije mogao da raskine spregu policije i kriminala, Vučić to bar pokušava. Naravno, i to radi na sporan način, tako što umesto starih prljavih policajaca dovodi nove, još prljavije, nadajući se da će mu pomoći u obaranju klana Zvonka Veselinovića.

Na spisku za eliminaciju nalazi se i Nebojša Stefanović. Vučić je još pre četiri godine optužio ministra policije da je uzeo novac od Veselinovića, kojim je kupio vilu na Bežanijskoj kosi.

U znak zahvalnosti, dobio je zaštitu MUP-a. Bez Stefanovića i Veselina Milića, Veselinovićev uticaj na policiju više nije isti.

Vučić je svestan da stranci insistiraju na dekriminalizaciji balkanskih država. U tom procesu, na udaru će se naći i Veselinović. Za Vučića je bolje da ga on uništi, nego da to urade strane službe, koje bi mogle da gospodara severnog Kosova iskoriste i kao svedoka saradnika. S tim statusom, Veselinoviću ne bi bio problem da otkrije mnogo afera neprijatnih po Vučića, od šverca droge do likvidacije Olivera Ivanovića.

Veselinović nije ni Legija, a ni Spasojević, niti je ikad imao nameru da to postane. Ipak, logično je da će svim sredstvima braniti sebe i svoju imperiju. Ako dođe do otvorenog sukoba, ako se ne izmire oko podele plena, normalnim građanima ostaje nada da će propasti oba bosa.

U svakom slučaju, u Srbiji neće biti slobode dok oni, Vučić i Veselinović, ne završe iza rešetaka, gde im je i mesto.