Preko pune linije

Stranci gluvi i nemi gospodari koji podržavaju tiranine i to skupo naplaćuju

Tuđa ruka svrab ne češe

Tuđa ruka svrab ne češe. U to su se uverili građani Srbije, koje su svi svetski centri moći prepustili na milost i nemilost pomahnitalom diktatoru Aleksandru Vučiću. Međunarodne institucije imaju proverene podatke o ekonomskom sunovratu Srbije, i zvanično najsiromašnije države u Evropi. Strane obaveštajne službe i pravosudni organi vode istrage i podnose optužnice za najteža krivična dela, kojima naprednjački režim pljačka sve što stigne. Svetski politički forumi ponavljaju ocene o rastu korupcije u srpskom pravosuđu i jačanju organizovanog kriminala, gaženju ljudskih prava i slobode medija. Sve se zna, ali vlasti u Sjedinjenim Američkim Državama, Evropskoj uniji, Rusiji, Kini, Nemačkoj i ostalim moćnim zemljama ni ne pokušavaju da pomognu Srbima da se oslobode tiranije.

Predrag Popović

Sloboda, pravda, demokratija, ljudska prava i slične parole nisu ništa drugo do repromaterijal u političkom biznisu svetskih sila. Te reči što gordo zvuče, mali narodi dižu na nivo aksioma. Razlika u percepciji vidi se u svemu, od uticaja na političke i ekonomske procese, pa do odnosa prema egzistencijalnim problemima s kojima se susreću određeni narodi, zajednice i pojedinci.

Staru istinu da u politici nema prijateljstva i ljubavi, nego samo interesa, srpski državnici i politikanti sveli su na lični nivo, na realizaciju vlastitih interesa. Postkomunističko posrtanje, dugo tri decenije, počelo je upoznavanjem i prihvatanjem osnovnih principa kojima je stvoren jaz između velikih i malih. O tome je zanimljivo i značajno svedočanstvo dao Goran Perčević.

Kao mladi socijalista i miljenik Mire Marković, Perčević je 1993/94. učestvovao u pregovorima s kosovskim Albancima oko reforme obrazovnog sistema, uz posredovanje predstavnika međunarodne zajednice. Pametan i vešt, iskoristio je priliku da, posle zvaničnog dela pregovora, nasamo razgovara s tadašnjim šefom izraelske diplomatije Šimonom Peresom. Perčević je proveo tri sata u razgovoru s dobitnikom Nobelove nagrade za mir. Nadugačko i naširoko mu je objašnjavao detalje kosovske drame, stavove srpskog državnog vrha i probleme koje stvaraju zapadni centri moći.

- Možete li nam pomoći? - pitao je Perčević na kraju monologa.

- Mogu. A, zašto bih? - odgovorio je Peres.

Mudri Jevrejin je u jednoj rečenici definisao osnovni princip na kome moćne države grade odnose prema slabim i ugroženim.

Srpski političari su shvatili da se i predstavnici uticajnih centara ne bave istinom i pravdom, već samo trgovinom. Uticaj prodaju po pravilu koje su srpski uličari formulisali u sintagmi "a, gde sam tu ja". Naravno, prevaranti na visokim funkcijama nisu marili za zaštitu državnih i nacionalnih, nego isključivo ličnih interesa. Strance, koji su odlučivali o sudbini Srbije i Srba, podmićivali su novcem, nakitom, muškim i ženskim prostitutkama i na sve ostale, a zauzvrat su dobijali podršku za uništavanje vlastitog naroda.

Na taj način, sa zapadnim mešetarima trgovali su svi vladari Srbije, jednako Slobodan Milošević kao i Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica i Boris Tadić. Deo te sramne prakse opisan je u depešama američkih diplomata, koje je objavio Vikiliks. U izveštajima američkih ambasadora menjala su imena nesrećnika koji su vršili vlast u Srbiji, ali ne i davno utvrđen odnos gospodara i sluge. Kao što je Koštunica obećavao Majklu Poltu da će "održati reč koju je dao" i neće ugrožavati američke interese na Kosovu, tako je i Tadić dokazivao lojalnost Kameronu Manteru.

Kolonijalna demokratija, instalirana u Srbiji, nije se zadržavala samo na temama iz visoke politike, na pitanjima o Kosovu, Haškom tribunalu i evroatlantskim integracijama. Zapadne diplomate su uređivale odnose na političkoj sceni i u svim porama društva.

Na njihovu komandu, Demokratska stranka je morala da u koaliciju uzme beznačajne stranke, koje su odavno prestale da postoje na srpskoj političkoj sceni. Zahvaljujući Amerikancima, Srpski pokret obnove već dvadeset godina opstaje u vlasti, s više poslanika i direktora javnih preduzeća nego što ima glasača.

Američki štićenici, kao što je Veran Matić, ceo život parazitiraju na jadnom i bednom srpskom budžetu. Da bi ispunio želju stranih moćnika, Mlađan Dinkić je Matićevoj privatnoj televiziji B92 iznajmio zgradu SIV-a na Novom Beogradu pod uslovima kakve ne bi dao ni mami Mirosinki. Šteta koju je budžet Srbije pretrpeo samo tim ugovorom veća je od celukupne finansijske pomoći Sjedinjenih Američkih Država od petooktobarskih promena do danas.

Takvih primera ima u ogromnim količinama, a najskuplji se nalaze na spisku nevladinih organizacija, koje su nekad finansirane sa Zapada, da bi bile prebačene na teret opljačkane Srbije.

U naopakom sistemu, Aleksandar Vučić se snašao kao svoj na svome. Kriminal i korupcija su njegove omiljene discipline. Poltronski stil, koji su primenjivali njegovi prethodnici na vlasti, Vučić je razvio do maksimuma. Političke ustupke, koji imaju razmere kapitulacije ili veleizdaje, garnirao je s poklonima u naturi i novcu, kojima je kupovao podršku.

Dok je bio radikal, Vučić je optuživao američkog ambasadora Vilijema Montgomerija za korupciju, da se nalazi na platnom spisku srpskih kriminalaca. Tu tvrdnju je dokazao kad je, kao zamenik predsednika Srpske napredne stranke, napravio ugovor s Montgomerijem, kome je plaćao 7.000 dolara mesečno za usluge savetovanja i lobiranja. Investicija se isplatila. Montgomeri je uspeo da ga skine s američke crne liste i omogući mu da krajem 2009. godine poseti Vašington, pa čak i da održi govor na fakultetu "Vudro Vilson", čime je dobio sertifikat o političkoj podobnosti.

Od Montgomerija, Vučiću je korisniji Metju Palmer. Funkciju šefa deska za Balkan u Stejt departmentu, Palmer koristi u interesu srpskog diktatora. On potpisuje izveštaje o uspešnim ekonomskim reformama i opštem napretku Srbije pod vlašću Aleksandra Vučića. Što je stanje u Srbiji teže, to Palmer mora da bude maštovitiji, pa da izmišlja političke i privredne uspehe koji postoje samo na Pinku i u Informeru.

Istovremeno obavlja i ulogu nezvaničnog advokata. Unazad dve godine, četiri grupe kongresmena podnosile su zahtev nadležnim odborima Kongresa, Stejt departmentu i potpredsedniku Majku Pensu za pokretanje istrage kriminalnih aktivnosti u koje su, kako je navedeno, umešani ljudi iz najbližeg okruženja Aleksandra Vučića. Andrej Vučić, Nenad Kovač, Nikola Petrović, Slaviša Kokeza, Goran Veselinović i Zvonko Veselinović osumnjičeni su za brojne zloupotrebe i stvaranje monopola u poslovima u građevinarstvu, telekomunikacijama i medijima. Kongresmeni su ukazali i na sporne odnose koje Aleksandar Vučić stvara s ruskim vojnim i bezbednosnim strukturama, kao i na sumnjive poslove s kineskim kompanijama i iranskim obaveštajnim službama.

Uporedo s političkim pritiscima te vrste, Vučić se našao na udaru i američkog pravosuđa. Istraga međunarodne korupcionaške afere "Foksvagen" završena je optužnicom na kojoj je visoko rangiran i predsednik Srbije. Federalni sud u državi Mičigen već se nagodio s nemačkim automobilskim gigantom, koji je pristao da plati odštetu od 2,8 milijardi dolara. U odvojenom postupku sudiće se petorici bivših direktora "Folksvagena" i "Audija", kao i grupi njihovih saučesnika, u kojoj se, pored Vučića, nalazi i Gerhard Šreder, bivši nemački kancelar.

Za razliku od Šredera, koji se na vreme izvukao iz spornih poslovnih kombinacija "Folksvagena", Vučić je prihvatio jednu od vodećih uloga.

Od te, kao i od ostalih afera, kojima se bavi američko pravosuđe, Vučića ne može da abolira niko, pa ni Palmer. Od istraga, tužbi i sudskih procesa niko ne može da zaštiti ni predsednika SAD-a, a kamoli nekog lokalnog plemenskog vođu, ogrezlog u kriminalu.

Palmer ipak vredno odrađuje svaki dolar koji dobija od Vučića. Ne može da amortizuje pritisak iz pravosuđa, ali pokušava da to uradi na političkom nivou.

- U vreme Miloševića Srbija je bila puna masovnih grobnica. U vreme Đinđića državom su vladali kriminalci. Sad, pod Vučićem, u Srbiji nema ni masovnih ubistava, ni mafijaških obračuna. To je, u ovom trenutku, dovoljno da bi Vučić dobio podršku - tvrdi Palmer.

Naravno, on zna istinu. Zna da je Vučićeva diktatura nanela Srbiji veću štetu nego svi prethodni vladari zajedno. Tačno je da nema masovnih grobnica, kao što ih nije bilo ni u Miloševićevo vreme, pre NATO agresije. Međutim, u mnogim grobovima su završili politički protivnici Aleksandra Vučića, među kojima je i Oliver Ivanović. Tačna je i Palmerova ocena da su mafijaši vladali Srbijom. Međutim, tada su moć ostvarivali preko posrednika, preko predstavnika političkog krila surčinskog i zemunskog klana. Danas nema posrednika, izbrisana je granica između političara na vlasti i kriminalaca iz podzemlja. Srbijom vlada naprednjački kartel, koji se ne bavi politikom, nego najtežim oblicima kriminala.

Palmer sve to zna iz više izvora, i srpskih i američkih. Kao iskusan diplomata, lojalan je onome ko plati više. A, Vučić ne škrtari. Zato mu Palmer pomaže insajderskim informacijama koje dobija u dnevnim izveštajima obaveštajnih službi. Kako to funkcioniše, videlo se na primeru operacije "Familija", koju je 2017. godine pokrenuo FBI. U Italiji, Austriji, Makedoniji i Hrvatskoj uhapšeno je oko 300 učesnika u kriminalnom lancu za pranje novca preko fantomskih firmi, kakva je bila i "Asomakum", čiji vlasnik je Andrej Vučić.

Među uhapšenima je bio i direktor jedne od italijanskih kompanija povezanih s Miodragom Kostićem. Za braću Vučić i Kostića postojala je opasnost da direktor propeva, ali taj problem je rešen kad je insajder izvršio samoubistvo. U operaciji "Familija" uhapšeno je i dvadesetak državljana Srbije, a još traje potraga za izvesnim Jovicom Jovanovićem, bivšim pripadnikom Bezbednosno informativne agencije.

Progon kriminalaca je stigao do Srbije. Tu se i zaustavio, nije mogao da preskoči prepreke Vučićeve policije i tužilaštva. I u tom poslu Vučić je imao Palmerovu pomoć, od njega je dobijao korisne informacije iz istrage FBI.

Metju Palmer je, ne jednom, pružio logističku podršku Vučićevim kombinacijama s kriminalcima. Na njegovo upozorenje, Predrag Koluvija, vlasnik imanja "Jovanjica", dva puta je skidan s liste putnika u okviru srpske državne delegacije na poslovne forume u Nemačku i Švajcarsku. No, ni Palmer nije raspolagao kompletnim informacijama, pa je procenjeno da je Koluvija nepodoban jer je pre desetak godina hapšen i procesuiran u Nemačkoj pod optužbom za narko trafiking.

Palmer, Vučić i Koluvija nisu ni pretpostavili da se sprema udar na "Jovanjicu", najveću plantažu marihuane u Evropi. Kad je do toga došlo, Palmer je pokušao da sponzorima u nevolji pomogne političkim spletkarenjem. Ričarda Grenela, izaslanika za Balkan američkog predsednika Donalda Trampa, Palmer je uputio na Marka Čadeža, predsednika Privredne komore Srbije. Čadež je odmah pristao na saradnju. Grenelu je dao sve podatke o "Jovanjici", plus mnoga privatna saznanja o pozadini posla, kolika je vrednost, kojim kanalima je droga plasirana na tržite i ko stoji iza toga.

Vučić pošteno, opljačkanim novcem, plaća Palmerovu podršku političkim i kriminalnim avanturama. Pred saradnicima, diktator pominje razne cifre. Nekad se hvali uspešnom trgovinom, u kojoj je tako moćnog zaštitnika kupio po bagatelnoj ceni od samo 30.000 evra mesečno. Opet, nekad kuka jer mu Palmer, navodno, traži ogromne bonuse sa šest cifri. Koliko god bilo, svaki dinar je uzet iz džepa građana Srbije.

Na Vučićevom platnom spisku nalaze se i brojne briselske birokrate. Počeo je, pre dolaska SNS-a na vlast, s Oli Renom, da bi sad najviše tuđeg novca izdvajao za Miroslava Lajčaka. Novac građana Srbije završio je u džepovima i na računima Ketrin Ešton i Žan Klond Junkera, Federiki Mogerini je, uz apanažu, poklanjao nakit, kao što je ogrlica od 130.000 evra, koju je nabavio u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Johanesu Hanu je, uz finansijske nagrade, dao i nestašnog Marka Čadeža, a Semu Fabriciju, baš kao što voli, dobrodržeće polovnjače niskih standarda.

Za novac, oni opušteno lažu i duvaju Vučiću u jedra i gde god stignu. "Srbija je na dobrom putu, zahvaljujući Vladi i institucijama njen status je znatno poboljšan", tvrdio je Han. "Aleksandar Vučić je sproveo reforme i to se oseća u životu građana. Rezultati su pokazali da se reforme isplate i da sa njima treba nastaviti na putu evropskih integracija", lagala je Mogerini. "Reforme koje sprovodi vlast Aleksandra Vučića su uspele i moraju da se nastave", ponavljao je refren Fabrici. "Evrointegracije i reforme su jedini put za Srbiju. Srbija je već ostvarila veliki napredak u reformama i na tome treba insistirati", ističe Lajčak.

Svi oni dobro znaju istinu. Znaju da su reforme, koje toliko hvale, finansirane iz kredita koje će otplaćivati nekoliko sledećih generacija Srba. Znaju da se osnovne privredne aktivnosti Vučićevog režima zasnivaju na kriminalu, švercu droge i oružja, utaji poreza i pranju novca. Znaju da je Vučić postao najbogatiji vladar u Evropi, a da je Srbija istovremeno pala na najniže grane.

Zvanični podaci Eurostata pokazuju da više od 1,7 miliona stanovnika Srbije živi na granici bede ili ispod nje. Više od 400.000 dece nema osnovne uslove za normalan razvoj, za hranu, školovanje i zdravstvenu zaštitu.

Dok se deca običnih građana leče milostinjom, preko sms poruka i humanitarnih akcija, predstavnici naprednjačke vlasti i članovi njihovih porodica leče se u inostranstvu, u Austriji, Nemačkoj, Britaniji... Ipak, to ne sprečava evropske komesare da hvale vlast koja uništava državu i narod.

Iz fondova Evropske unije stiže velika pomoć Srbiji. Novac, uplaćen za konkretne projekte, završava u džepovima bratije na vlasti, odakle se provizija preliva nazad, briselskim mešetarima. Sistem funkcioniše besprekorno. Lopovi nekažnjeno kradu na sve strane, i od građana Srbije i od građana članica Evropske unije.

Da bi dobio političku podršku za svoje kriminalne akcije, Aleksandar Vučić strane moćnike podmićuje na sve načine, javnim resursima, privatnom imovinom, pa i ljudima.

Pod režimom SNS-a, iz Srbije je pobeglo više od 650.000 uglavnom mladih i obrazovanih ljudi. Lekarska komora Srbije godišnje izda oko 1.200 sertifikata za odlazak u inostranstvo. Bar petostruko više lekara ode bez tih potvrda na rad u nemačke, francuske i ostale bolnice širom Evropske unije. Srpski Nacionalni zavod za zapošljavanje organizuje pripremu zdravstvenih radnika za odlazak u inostranstvo i raspisuje oglase stranih medicinskih ustanova. Na beogradskom Medicinskom fakultetu uvedeno je učenje nemačkog jezika. Vučić sistemski urušava zdravstveni sistem Srbije. Zauzvrat, kancelarka Angela Merkel mu je pružala podršku u svakoj predizbornoj kampanji.

Isti model je primenjen i u odnosima zvaničnika Srbije i Francuske. Vučić se hvali kako ga je Emanuel Makron "odveo u svoje odaje". Ne zna se šta su radili u odajama, ali zna se da su francuske kompanije u bescenje dobile beogradski Aerodrom "Nikola Tesla" i monopol u aviosaobraćaju nad celom Srbijom.

Za izgradnju beogradske deponije, francuska firma SADE CGTH je angažovana po astronomskoj ceni od ukupno 43 miliona evra. Francuske firme "Ažis" i "Alst", u saradnji s kineskim kompanijama, dobile su posao na izgradnji metroa, vredan 4,3 milijarde evra.

Američka kompanija "Behtel" na "Moravskom koridoru" zaradiće oko 900 miliona evra, duplo više nego što realno košta taj auto-put. Srbija će sa 200 miliona evra finansirati posao iste američke firme na Kosovu. U pripremi se nalazi nekoliko skupih građevinskih i telekomunikacijskih projekata koje će realizovati američke kompanije, a platiti građani Srbije.

S takvim motivima i turski vladar Redžep Tajip Erdogan podržava Vučića. Dva sultana se viđaju, grle i ljube, i tako će biti sve dok turske firme dobijaju ogromne subvencije za fabrike u Srbiji.

Vučić je od Srbije napravio deponiju prvljave kineske industrije. Kako to izgleda, najbolje znaju građani Smedereva, Bora i Zrenjanina. Novi vlasnici Železare i RTB Bor ne mare za ekologiju i zdravlje ljudi. Državne institucije ne reaguju, ne mare za enormno zagađenje i ne štite javno zdravlje. Pored toga, Kinezi su spornu tehnologiju svoje kompanije Huavei, koja se nalazi pod sankcijama Sjedinjenih Američkih Država, instalirali u sve srpske institucije, od Ministarstva unutrašnjih poslova do opštinskih uprava. Vlast, predvođena bosom naprednjačkog kartela, omogućila je Kinezima i da u Srbiju plasiraju svoje lekove, a u pripremi je i eksperiment s kineskom vakcinom protiv korona virusa.

Rusija je uzela Naftnu industriju Srbije. Njoj, dovoljno. Rusi ne nameravaju da investiraju u srpsku privredu, a trgovinska razmena je na minimumu. Interes cara Vladimira Putina završava se na političkom nivou, na upotrebi kosovskog problema za nadgornjavanje sa Amerikancima u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, kao i na vojnoj i bezbednosnoj saradnji sa Srbijom. Ruska diplomatska praksa je usmerena isključivo na saradnju s režimom, za njih ne postoji ni opozicija, a kamoli obični građani.

Srbija je decenijama rasturana ratovima, monstruoznim sankcijama, izolacijom i pljačkom. Država je raskomadana, sve što je vredelo rasprodato je stranim i domaćim zločincima. Narod je gurnut u bedu i očaj, na rub provalije. Srbija ima najsiromašnije i najstarije stanovništvo u Evropi. Svake godine nestane grad veličine Požarevca. Privreda je uništena, a potpuni kolaps tek dolazi s posledicama pandemije Kovida 19.

Tragedija, koja ulazi u finale, kreirana je u stranim centrima moći. Ispod njihovih parola o demokratiji, reformama i ostalih laži krije se goli interes, nezainteresovan za nesreću žrtava. Dok se zaklinju u demokratske principe i vladavinu prava, SAD i EU podržavaju Vučića, koji kao taoce drži oko 700.000 članova svoje sekte, plus članove njihovih porodica. Ta glasačka masa, podmićena i ucenjena poslom i golom egzistencijom, izložena je stravičnim pritiscima i poniženjima. Evropske institucije prelaze preko svega. Tek povremeno, kad im zatreba da malo pritegnu Vučića, objave neki izveštaj u kome pomenu potrebu za borbom protiv kriminala, promene u korumpiranom pravosuđu i državnim institucijama. Naravno, sve ostane na nivou preporuka, na koje je diktator gluv i nem.

Umesto konkretne pomoći građanima, strane vlade ulažu u medijske i političke projekte bez ikakvog značaja. Preko posrednika iz raznih nevladinih organizacija, najčešće iz Soroševog miljea, podržavaju pravne i propagandne akcije tobože za zaštitu nacionalnih manjina. Fingirana promocija prava pripadnika etničkih zajednica, pa i LGBT populacije, ne služi ničemu drugom osim prikrivanju suštine problema. Kao da Romi, Albanci, Bošnjaci ili homoseksualci nisu izloženi istoj torturi vlasti kao i drugi građani Srbije. Vučić ne bira, ne mari za nacionalnu ili rodnu pripadnost, dosledno pljačka sve.

Građani Srbije su prepušteni na milost i nemilost zlom gospodaru. Ni od koga nema pomoći, moraće sami da se izbore za slobodu. Prvi korak na tom putu biće napravljen kad se odreknu zablude da će spas stići iz Vašingtona, Brisela, Moskve ili ko zna odakle.

Koliko god koraka bude bilo potrebno, taj put će se završiti obaranjem zločinačkog režima Aleksandra Vučića, njegovim procesuiranjem i poštenom kaznom. Tek kad se to ostvari, kad se Srbija sama oslobodi, moći će da sa stranim centrima moći uspostavi normalne odnose. Posao nije lak, ali građani Srbije moraju da ga obave, nema ko drugi.

Orden za sramotu

Francusko licemerje je dostiglo vrhunac prošle godine, kad je republička javna tužiteljka Zagorka Dolovac odlikovana ordenom nacionalnog reda Legije časti u rangu viteza. Dolovac je najviše francusko odlikovanje dobila, navodno, u znak zahvalnosti za izuzetan doprinos razvoju krivično-pravne saradnje Francuske i Srbije.

I vlasti u Parizu znaju da Dolovac daje izuzetan doprinos razvoju organizovanog kriminala u Srbiji. Ona je nečasni vitez Vučićevih batinaških odreda, švercera droge i oružja, razbojnika i ubica.

Kad bi u Francuskoj na svoj način vodila istrage torture nad građanima, udesa helikoptera u Surčinu, ubistva na rampi u Doljevcima, "Jovanjicu" i slične, ne bi dobila orden, nego dugogodišnju robiju. Ovako, Francuska je na brutalan način pokazala šta misli o normalnim građanima Srbije, osuđenim na nesreću da ih, s pozicije tužioca, "štiti" Zagorka Dolovac.