Pogledi iz Moskve

Evropski lideri koji stalno optužuju Rusiju, ogrezli su u kriminalu

Predsednici - kriminalci

Bivšeg francuskog predsednika Nikolu Sarkozija tužilaštvo tereti za učestvovanje u „zloničinačkom udruživanju" u slučaju po kome je Libija navodno finansirala njegovu predizbornu kampanju 2007. godine. U istoriji Francuske, tako ozbiljne optužbe na adresu bivšeg prvog čoveka države nikad do sada nisu iznete.

Piše: Nikolaj Petrov

Godine 2018. Sarkozi je već bio optužen za pasivnu korupciju, nelegalno finansiranje predizborne kampanje i prikrivanje primljenog libijskog državnog novca. Istraga ovog slučaja počela je još 2012. godine, nakon što je francuski časopis Mediapart objavio dokumente koji pokazuju da su libijske vlasti dale 50 miliona evra za potrebe Sarkozijeve predsedničke kampanje.

Godine 2016. istražitelji su ispitivali biznismena francusko-libijskog porekla, Ziada Takiedina. On je ispričao da je krajem 2006, početkom 2007. godine donosio iz Libije u Ministarstvo unutrašnjih poslova Francuske, kojim je tada rukovodio Sarkozi, kofere sa gotovinom, ukupno pet miliona evra. Prema njegovim rečima, on je dva puta predavao taj novac šefu Sarkozijevog kabineta, Klodu Geanu, a jedanput lično predsedničkom kandidatu.

Ipak, Sarkozi odbija ove optužbe. „Sa najvećim čuđenjem saznao sam za to novo istraživanje", napisao je na svom Fejsbuku. „To je", smatra on, „novi korak na dugačkom spisku nepravdi izvršenih u vreme tzv. slučaja „libijskog finansiranja" moje predizborne kampanje 2007. godine."

Sudeći prema optužbama, ispada da je Sarkozi uzimao novac od šefa strane države za svoju predizbornu predsedničku kampanju, a da je potom, nakon što je postao predsednik, „vratio uslugu" zemlji koja mu je pomogla, napadom i ubistvom njenog lidera, Muamera Gadafija.

To je dovelo do raspada države, građanskog rata, Libija je pretvorena u mesto odakle kreću migranti na put ka Evropi, što je postao jedan od razloga evropske krize sa ilegalnim migrantima 2015. godine. Tako ružna slika pojavljuje se kao rezultat sada podignute optužbe francuskog tužilaštva protiv jednog od vodećih političara Evrope - Evrope, koja neprestano drži arogantna predavanja Rusiji, optužujući je bez ikakvih dokaza za trovanja i druge smrtne grehe, stalno nam uvodeći nove sankcije.

tome da je Sarkozi primio mito od Libijaca, prvi put je postalo poznato u martu 2011. godine - upravo kad je francuski predsednik spremao zapadnu koaliciju za intervenciju u Libiji. Gadafijev sin, Saif al Islam Gadafi govorio je o novcu koji je njegov otac isplatio Sarkoziju. Posle toga je postalo jasno da u slučaju invazije Zapada, Gadafi stariji neće izvući živu glavu. Tako je i bilo. A Sarkozi je izgubio izbore godinu dana kasnije.

Premijer u službi mafije

Međutim, u Evropi, u kojoj su navikli da kritikuju druge, Sarkozi nije jedini lider koji ima posla sa Temidom (boginjom pravde). Tako je 2002. na 24 godine zatvora bio osuđen bivši italijanski premijer Đulio Andreoti. On je proglašen krivim zbog veza sa mafijom, a takođe je prepoznat kao naručilac ubistva novinara Mino Pekorelija. Andreoti je bio na političkoj sceni Italije od kraja Drugog svetskog rata, bio je „desna ruka" Alčide de Gasperija u rukovodstvu Hrišćanske demokratije, partije koja je vladala Italijom tih godina, više puta je bio premijer i ministar spoljnih poslova.

Pekoreli je bio ubijen krajem sedamdesetih, pucano mu je u usta, što je tipično mafijaški metod odmazde. Vlasti su ga smatrale krivim jer je u svojim novinama objavio „kompromitujući" materijal o političarima i finansijskim moćnicima, pa i o samom Andreotiju. Ubice nisu bile pronađene, ipak istražitelji su otkrili da je naredba za ubistvo došla od samog premijera.

Kada je Andreotiju izrečena kazna, imao je 84 godine, bio je na poziciji počasnog senatora i više se nije aktivno bavio politikom. Naravno, svoju kaznu nije odslužio, oslobodili su ga nakon godinu dana zbog poodmakle životne dobi, pa je naručilac ubistva mirno umro u svom krevetu.

Andreoti je više puta bio optuživan i ranije, kada se aktivno bavio politikom, ali svaki put je uspevao da se izvuče.

Osuda bivšeg italijanskog premijera potvrdila je ranije sumnje o tesnim vezama nekoliko vodećih italijanskih političara i mafije. Kao što je poznato, ove veze su uspostavljene posle Drugog svetskog rata.

Naime, pre iskrcavanja na Siciliji, Amerikanci su oslobodili iz zatvora vođu Koza nostre, Lakija Lučana, koji je prebačen u Italiju i preko svojih saučesnika pomagao Amerikancima da je okupiraju.

Mafijaši, koje je Musolini nemilosrdno potisnuo, dolaskom Amerikanaca su se ohrabrili i 1947. podigli na Siciliji oružanu pobunu pod vođstvom razbojnika Salvatorea Đulijanija, kako bi otcepili ovo ostrvo od Italije i pretvorili ga u 49. državu SAD.

Vlasti su uspele da uguše pobunu tek 1952, nakon čega se mafija, čiji planovi su se promenili, složila da sama likvidira Đulijanija, čija borba više nije odgovarala njenim interesima. Ali, za to je, priča se, mafija tražila određene usluge od Rima. Kruže glasine da je Andreoti, navodno, učestvovao u tim dogovorima i od tada više nije mogao da se oslobodi veza sa kriminalnom zajednicom. Tako su bar pisali mediji, ali šta je tačno bilo, verovatno će zauvek ostati tajna.

U svađi sa Temidom

Stalno je u svađi sa Temidom bio i drugi istaknuti italijanski političar - Silvio Berluskoni, koji je takođe više puta bio premijer. Njega su optuživali za korupciju, tajno finansiranje političkih partija i falsifikovanje finansijskih dokumenata u vezi sa njegovim brojnim kompanijama.

Berluskoni je bio optužen za oko 50 slučajeva. Ali, uspeli su da ga kazne tek 2013. godine za finansijske mahinacije u kompaniji Mediaset. U zatvor, istina, nije otišao, već je „kavaljer", kako Berluskonija zovu u Italiji, kaznu odslužio društvenokorisnim radom.

I u susednoj Francuskoj, drugom uporištu „evropskih vrednosti", Sarkozi nije jedini vodeći političar koji je imao problema sa Temidom.

Godine 2011. francuski sud je proglasio krivim za korupciju bivšeg predsednika Žaka Širaka i osudila ga na dve godine zatvora uslovno. Prema verziji tužilaštva, od 1992. do 1995. Širak, tada gradonačelnik Pariza, stvarao je fiktivna radna mesta i na njihov račun finansirao svoju partiju. Bivši predsednik se nije složio sa presudom, ali nije uložio žalbu.

A Fransoa Fijon, bivši premijer i kandidat iz redova Republikanske partije, nije uspeo da postane predsednik Francuske. U tom pohodu je osujećen kada je osumnjičen za fiktivno zapošljavanje svoje supruge i proneveru javnih finansija, što je ukaljalo njegovu reputaciju.

U Nemačkoj je 1999. godine izbio veliki skandal u vezi sa bivšim kancelarom Helmutom Kolom. Ispostavilo se da je prvi čovek Hrišćansko-demokratske unije (CDU) dobijao velike sume novca od dobrotvora, ne prijavljujući ih zvanično, što je u suprotnosti sa aktuelnim Zakonom o finansiranju partija.

Helmut Kol, koji je u to vreme već bio napustio mesto kancelara, nije odmah, ali je na kraju ipak priznao da je CDU imao ne samo zvaničnu, već i tzv. „crnu" kasu.

„Neverovatna" korupcija

Ali, zlouptrebe svih vrsta i banalna korupcija nisu privilegija samo vodećih evropskih političara, već cele Evropske unije. Tako je Evropska komisija pre nekoliko godina objavila izveštaj u kojem piše da su razmere korupcije u zemljama EU „neverovatne" i da svake godine koštaju ekonomiju EU 120 milijardi evra. Evropski komesar za unutrašnju politiku Sesilija Malmstrem s tim u vezi je objavila članak u švedskim novinama Geteborgs-Posten u kome upozorava da korupcija podriva poverenje u demokratske institucije, uskraćuje finansijska sredstva legalnoj ekonomiji i pomaže organizovani kriminal.

Evropska komesarka je primetila da, ako se slušaju političke debate u raznim zemljama EU, stiče se utisak da je korupcija problem drugih zemalja, da mito uzimaju političari, biznismeni, činovnici, isključivo negde iz inostranstva. A u stvari, ispada da je šampion prestupa - EU.

Sa ovom ružnom slikom u pozadini, Evropa pokušava da stalno optužuje za sve grehe Rusiju, stvarajući od sebe „moralni autoritet", arogantno nam držeći lekcije i namećući zloglasne „evropske vrednosti", ali ništa, osim ogorčenosti, ne mogu da izazovu. Što bi rekao pisac basni Krilov: „Zar nije bolje okrenuti se sebi, kumo?" Mada, kakva nam je Evropa „kuma"...