Razaranja

Dokle se došlo sa maestralnim poduhvatom prekopavanja zemljurine u Vinči

PROPAST SRPSKE ATLANTIDE

Kako je tokom prvih iskopavanja urađeno više nego tokom svih narednih. Kako je odron neobezbeđenog lesa proglašen za katastrofalno klizište sa ciljem da se straće pare. Kako se međusobno prepucavaju Muzej grada Beograda i Republički zavod za urnisanje spomenika kulture. Zbog čega je naprasno zasmetala senica pored lokaliteta. Ko se sve protivzakonito bakće prčkanjem po lokalitetu. Koliko bi vremena trebalo za istraživanje čitavog lokaliteta. Zbog čega se svi boje tužbi zbog propale eksproprijacije.

Stanislav Živkov

Arheološki lokalitet Vinča, nalazi se u istoimenom selu nadomak Beograda, pored puta Beograd - Smederevo, na desnoj obali Dunava, kraj ušća reke Bolečice, na 14 km jugoistočno od Beograda prema Smederevu. Praistorijsko naselje ima izgled niskog brežuljka. Na istočnoj strani presekao ga je Dunav i otkrio kulturni sloj debljine 10,5 m, gde se u gotovo pravilnom nizu ređa devet građevinskih horizonata, odnosno slojevi sa ostacima naselja iz različitih perioda.

Praistorijski lokalitet Belo brdo, čije istraživanje je započeo prof. dr Miloje Vasić davne 1908. godine, predstavlja ostatke neolitskog naselja sa kućama i zemunicama i ostacima materijalne kulture praistorijskog čoveka.

Otkriveni predmeti sa vinčanskog nalazišta čuvaju se u Narodnom muzeju u Beogradu, Muzeju grada Beograda i Vinčanskoj zbirci na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Iskopavanja dr Miloja Vasića do danas su ostala neprevaziđena i sva kasnija čeprkanja nikada nisu otkrila ništa što se po značaju može uporediti sa Vasićevim otkrićima.

Vasić je početkom XX veka otkrio i tragove metalurgije, odnosno prerade cinabarita, rude žive iz rudnika Šuplja stena na Avali, kao i trgovačke veze sa praistorijskom Grčkom i njenim jonskim kolonijama, o čemu najbolje svedoče brojni nalazi istovetne keramike kako sa Vinče, tako i iz Grčke.

Iako je kasnije čitava srpska arheologija po svaku cenu pokušala da obori zaključke dr Vasića, to im nikada nije uspelo. Danas je po osnovu teritorijalne nadležnosti arheološko nalazište Vinča pod nadležnošću Muzeja grada Beograda, dok je rukovodilac naučno istraživačkog projekta Vinča dr Nenad Tasić, profesor Filozofskog fakulteta, zahvaljujući čijoj megalomaniji se na lokalitetu praktično ništa bitno ni ne radi, iako je taj projekat jedan od najvažnijih arheoloških projekata u Srbiji.

Danas je lokalitet u katastrofalnom stanju Razlog je, bar kako se navodi, sanacija navodnog klizišta koje je prouzrokovalo da se 80 kubika zemlje sa nalazišta survalo ka Dunavu. Danas od radova na klizištu ni traga ni glasa, jer Vinča nije zatvorena da bi se tu nešto uradilo - zatvorena je da tu neko ne bi poginuo.

Kada je u januaru 2010. navodno klizište proradilo, utvrđeno je da je zemljište u Vinči palo za sedam metara i da "klizište" obuhvata čak četvrtinu nalazišta. Istina, koja mnoge može iznenaditi, jeste šta je, između ostalog, pokrenulo navodno klizište?

Najlakši izgovor za pojavu svih klizišta je prebaciti krivicu na nekog drugog. Tako je najpre pojava tzv klizišta pripisana fekalnim vodama, jer Vinča nema kanalizaciju što može da doprinese da zemljište počne da kliza.

Naravno ima tu stvari koje se namerno prećutkuju a pre svega činjenica da su za pojavu klizišta pre svega krivi sami arheolozi koji su gotovo celo stoleće ostavili nesaniran arheološki profil visine 10 metara, da bi potom doživotno teglili radove, muzli sve moguće fondove samo kako bi se iskopavanja pretvorila u beskonačno čeprkanje uz primenu svih mogućih i nemogućih navodno neophodnih tehničkih dostignuća kako bi radovi što duže trajali.

Meseci, godine a izgleda i decenije su straćene samo kako bi se izvršile samo procene koliko može koštati zaštita lokaliteta od klizišta, da bi se na kraju ispostavilo da je u pitanju višestruko naduvan predračun u koji se neko debelo ugradio što je svojevremeno potvrdila činjenica da je na sajtu grada Beograda najpre najavljena odluka da će se sprovesti sanacija klizišta, ali je zbog naduvanog predračuna Grad Beograd vrlo brzo od toga odustao, pre svega jer je postalo sasvim jasno da je problem sasvim druge prirode!

Naime, tokom gotovo jednovekovnih iskopavanja zasečena je lesna greda, koja je decenijama stajala neobezbeđena, pri čemu su presečeni horizonti podzemnih voda te je les tokom vremena sav raspucao i na kraju se naprosto obrušio, jer su se iskopavanja vršila vrlo sporo i nije se smanjio pritisak lesne mase na donje slojeve.

Tako je sasvim jasno da se ovde ne radi ni o kakvom klizištu, već o najobičnijem odronu, a još u trećem razredu srednje škole se uči da je klizište proces vezan isključivo za gline, a ne za lesne odseke, što je neko hteo da proda kao muda za bubrege i uzme desetine miliona za sanaciju odrona! Inače, sam projekat arheološkog istraživanja Vinče finansira se obilatom mužom Ministarstva kulture, pri čemu na samom lokalitetu nema apsolutno nikakve promene.

Jedino je nakon više godina napokon otvoren tzv "vinčanski muzej" smešten u najobičnijoj drvenoj baraci koja prokišnjava. On je istovremeno bio depo i izložbeni prostor gde posetioci mogu da razgledaju eksponate. Te barake su dobijene osamdesetih godina kao poklon od vojske kada je završena gradnja VMA i to jer su bile neki višak, otpad. Ipak, tada su svi bili srećni što će tu postojati konačno neki muzej.

Onda je 2004. odlučeno da se napravi veća izložba, da se radi rekonstrukcija, urađen je projekat izložbe i odjednom je sve stalo. Potom je obećano da će se sagraditi nova baraka. A od 2004. godine postojeća baraka stoji u potpunom rasulu, sa neispravnom strujom, tako da su materijali i eksponati morali biti sklonjeni, da bi tek relativno nedavno ponovo bili otvoreni.

Pošto u teritorijalno nadležnom Muzeju grada Beograda, koji je decenijama u totalnom kolapsu, nema više mesta ni za najobičniju stolicu, solomonsko rešenje je pronađeno te su predmeti iz Vinče preneti u depo tri sprata ispod zemlje ispod parkinga kraj Univerzitetske biblioteke, iako je tamo veoma velika vlažnost i temperatura nije dobra za predmete.

Inače, malo je poznato da se svi ranije iskopani uglavnom ne mogu videti jer su zatrpani među kubicima predmeta u lagumima Muzeja grada Beograda i na Filozofskom fakultetu. Ovde se nameće jednostavno pitanje: zašto se ne napravi drugi, bezbedniji objekat? Jedan deo odgovora se krije u zabrani Zavoda za zaštitu spomenika kulture da se na nalazištu "od izuzetnog značaja" ne sme ništa graditi.

Drugo, arheolog Nenad Tasić, koji je i vodič terenskih istraživanja u Vinči, smatra da je bolje ulagati u iskopavanja, nego u izložbu, jer ni deo nalazišta ispod barake nije istražen, što ni najmanje ne čudi jer je Tasiću u interesu da se sa što više novca istraži što manje kako bi se radovi doživotno razvlačili.

Osim toga, namerno se kamarišu i bitni ali bogami i sasvim trivijalni nalazi zdrobljene keramike samo kako bi se statističkom obradom dokazalo ne znam šta, pri čemu se nakon te obrade doslovce kamarišu kubici bezvrednih čapara sa kojima niko ne zna šta da radi osim da se seljakaju sa mesta na mesto. Isti problem - pronalazak bezvrednog materijala, otkrivač Vinče dr Miloje Vasić rešavao je vrlo prosto i efikasno, tako što je sav škart naprosto bacao u Dunav.

Inače, sama iskopavanja u Vinči su idealan primer za bacanje para na budalaštine poput svih najnovijih digitalnih tehnika a sve se zapravo svodi na to da se svaki pronalazak najobičnijeg komadića zdrobljene keramike veličine pet milimetara mora snimiti totalnom stanicom ili teodolitom, što ponekada traje beskonačno, te se na taj način radovi neviđeno razvlače.

Neverovatno zvuči činjenica da do samog arheološkog nalazišta Vinča uopšte nema nikakvog prilaza sa ulice. Jedini način da se dođe na lokalitet je da se sa obale Dunava popne uz sklepane lotre, što stvara probleme i za obične posetioce, jer su basamaci strmi, a za ljude sa hodalicama je praktično neizvediv dolazak.

Pitanje prilaza arheološkom nalazištu Vinča je neverovatna trakavica koja se razvlači još od od 1986. godine i to baš oko parcele koja je jedini izlaz na put. Iako je nalazište ograđeno, i pored njega se nalazi još nekoliko parcela koje pripadaju nalazištu, između njih i puta nalazi se privatna parcela na kojoj komšija podigne žice i tu ne može da se prođe.

Međutim, pitanje prilaza ne bi bilo toliko zabrinjavajuće da je ovde reč samo o poseti turista, jer u slučaju požara na lokalitetu vatrogasna kola ne bi imala načina da priđu nalazištu.

Iako je imovinsko-pravni spor za većinu parcela oko nalazišta navodno rešen i one su prešle u vlasništvo opštine Grocka, one ne mogu da se koriste jer postoji neka čudna logika da dok se ne reši jedna parcela koja je pod sporom ne može da se koristi - nijedna.

Sve to možda i ne bi bilo problematično da susedi imaju svest da se ti posedi, koje oni još uvek koriste, nalaze na nalazištu od svetskog značaja. Tako, meštani oru, sade krompir, bacaju đubre, prave septičke jame na kulturnom dobru neprocenjive vrednosti.

Na lokalitetu se mogu videti i ograde koje su podigle komšije koje su u više navrata porušile ogradu lokaliteta. Tako je ograda naručena za nalazište stojala godinama kod zanatlije i čekala da se svi ti sporovi reše. Problem okolnih parcela je zapravo u tome što je to zemljište meštanima oduzeto, nacionalizovano, a oni su za parcele dobili "bedan novac", a nije im objašnjeno šta oni mogu da dobiju od toga.

Primera radi, ukoliko ima turista na arheološkom nalazištu, svaka kuća može postati hostel, uslužni objekat. A postoji još jedno vrlo bitno pitanje: ako je do sada istražen veoma mali deo navodno veoma bitnog lokaliteta, da li ima ikakve šanse da se to istraži do kraja u nekom iole skorijem roku???

Naravno da nema jer prema sadašnjem tempu trebaće još najmanje 556 godina da se istraži čitava površina lokaliteta koju obuhvataju sve eksproprisane parcele a paralelno sa time se takođe postavlja pitanje šta bi se videlo nakon istraživanja lokaliteta. A to pitanje ima veoma jednostavan odgovor: ne bi se videlo apsolutno ništa osim rupčaga i blatišta, a to pak nije neka naročita turistička atrakcija.

Ovde se nameće još jedno veoma bitno pitanje: da li iko iole normalan zna gde bi trebalo smestiti stotine kubika "kapitalnih" arheoloških nalaza, odnosno čapara smrvljene keramike, natrulih koščurina i ostalih tričarija?

Da li bi možda trebalo sagraditi jedno 5 magacina veličine Beogradske arene za smeštaj ovakvih kapitalnosti? Da bi se kako tako zamazale oči široj javnosti čak je u SANU priređena izložba pod nazivom "Forenzika drevnosti", verovatno da bi se dokona publika privukla samim terminom forenzika koji asocira pre svega na kriminal i ubistva a što se kriminala tiče, samo iskopavanje Vinče predstavlja triler par ekselans a sve se to moglo videti i na samoj izložbi kojom je htela ne htela ispričana i priča o onome o čemu ne priča: o nekoj vrsti prekida, pauze, arheoloških istraživanja Vinče.

Recimo, iako je arheološki lokalitet Vinča pod direktnom ingerencijom Muzeja grada Beograda, iako su izloženi njihovi eksponati, muzej nije spomenut ni jednom jedinom rečju! Ali se zato po ko zna koji put oglasio rukovodioc arheoloških istraživanja na lokalitetu Vinča Tasić dr Nenad i kao švaba tralala raspreo pričicu o tome kako je prvih meseci 2010. godine "zbog kiša došlo do velikih odrona, moguće da je otpalo 50 kubika zemlje, pa smo odlučili da nije moralno baviti se naukom dok Vinča propada.

Postojeći tim istraživača pretvorili smo u ekipu koja bi pokušala da nalazište zaštiti od propadanja. Naime, postojala je velika opasnost, i još uvek postoji, da jedan deo nalazišta koje je već otklizalo nepovratno propadne. Angažovali smo geofizičare, geologe, statističare, inženjere, koji su nam prvo pružili konsalting a potom i elaborat o sanaciji nalazišta.

Zatim je taj elaborat dopunjen i uključen u Studiju istraživanja, zaštite i prezentacije arheološkog nalazišta Belo brdo u Vinči, za koju je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture okupio 11 stručnjaka raznih institucija, pa i Muzeja grada i Filozofskog fakulteta.

Januara 2016. godine Studija je prezentovana u Ministarstvu kulture i informisanja koje je finansiralo njenu izradu, zatim je Vinča uvrštena u predlog Strategije kulture Srbije, a ministar Vukosavljević je javno rekao da je nalazište prioritet u narednih deset godina."

Ali odmh se pokazalo da nešto debelo smrdi što je ubrzo potvrđeno kada je Tasićev tim konkurisao kod Ministarstva kulture i informisanja za sredstva za istraživanje, odnosno zaštitu lokaliteta Vinča, direktorka Muzeja grada Tatjana Korićanac odbila je da formulare prosledi Ministarstvu. "Zbog toga nismo dobili potrebna sredstva. Isto se ponovilo i ove godine", kaže Nenad Tasić.

"U praksi, to znači da propuštamo i drugu godinu istraživanja koja su preduslov za sanaciju nalazišta." A zapravo se radi o tome da je Muzej grada Beograda imao velike primedbe na na urađenu Studiju pošto ona predviđa sanaciju i obezbeđenje samo jedne katastarske parcele, oko 40 metara, dakle manji deo klizišta, a mišljenje Muzeja grada je da treba obuhvatiti celo klizište.

Muzej predlaže da uradi novi projektni zadatak koji bi bio inkorporiran u Studiju. Naravno u sve ovo prste su umešali trutovi iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture koji su svoj izbor samo jedne parcele objasnili ovako:

"Opredeljivanje za sanaciju terena na parceli 2023/2 KO Vinča proizašlo je iz mogućnosti da se tu nastave zaštitna istraživanja i da će na tom mestu moći da se grade sadržaji po njihovom završetku. To je i najugroženiji deo terena na arheološkom nalazištu." Bitan razlog je i što na toj parceli "nema imovinsko-pravnih prepreka za radove", mada "ne postoje nikakve prepreke da se sanira i ostatak terena, ako neko želi da to finansira i realizuje.

Za tako nešto je potrebna saglasnost svih vlasnika privatnih parcela." I, kao podsećanje, piše da je "Muzej grada Beograda u prethodnom periodu uradio idejnu tehničku dokumentaciju za sanaciju upravo parcele koja se i u Studiji smatra prioritetom".

Nenad Tasić kaže da su na sastanku u Ministarstvu kulture povodom Studije "primedbe tom prilikom izneli direktorka Muzeja grada i kustos Vinče Dragan Janković, ali su one odbijene. Vraćanje na ove primedbe posle dve i po godine neprimereno je i deluje kao namerna opstrukcija."

Primedbu Muzeja da u Studiji nije pomenut jedan od najvećih problema zaštite, a to je "sanacija 16 vodopropusnih septičkih jama, na parcelama na kojima je nalazište proglašeno za spomenik kulture od izuzetnog značaja", Nenad Tasić negira navođenjem teksta iz Studije o izgradnji kanalizacione mreže na zaštićenom delu nalazišta i kaže "dakle, ovo je čista laž".

Među opravdanim primedbama muzeja neko bi prepoznao i zaključak "da se ne mogu sprovoditi zaštitna iskopavanja na klizištu pre utvrđenih i sprovedenih sanacionih mera". Tasić predočava da su "sanacija i zaštita dva termina za istu stvar", komentarišući da je "u pitanju samo inat.

Napominje i da je u Studiji dato prvenstvo sanacije pred arheološkim istraživanjima, što je u ovom slučaju logično zato što Vinča ima 8 metara debeo kulturni sloj koji zahteva da svi zemljani radovi, pa makar oni bili i u službi sanacije, budu arheološki radovi.

Ministar Vukosavljević je na pomenutom sastanku odgovorio da su primedbe kustosa Jankovića i direktorke Korićanac nespojive sa njihovim delokrugom rada, te da o tim stvarima po zakonu treba da brine Republički zavod koji je i autor Studije."

Naravno i posle toga Tasić i direktorka muzeja Grada Beograda Tatjana Korićanac nastavili su prepucavanje po sistemu ko u klin ko u ploču a sve se zapravo svelo na pitanje zbog čega se ponovo rešava nešto što je rešeno navodno još pre par godina, odnosno da li treba sanirati samo jedno parcelu ili čitav lokalitet.

Inače o naučnim pitanjima, o arheološkom nalazištu Vinča je do 2004. godine vodio računa Odbor za arheološka istraživanja pri Predsedništvu Srpske akademije nauka i umetnosti, a zatim je osnovan Savet za Vinču pri Ministarstvu kulture koji se poslednji put sastao u vreme ministra Bratislava Petkovića ,jer su nakon toga i u Ministarstvu napokon shvatili da je reč o najobičnijem mlaćenju prazne slame.

Međutim u poslednje vreme po svim mogućim i nemogućim medijima pojavila se vest da je usred arheološkog nalazišta Belo brdo u Vinči, bespravno sagrađen "letnjikovac" sa pogledom na Dunav, te da su tim povodom na lokalitetu u pratnji policije osvanule i republička i gradska građevinska inspekcija, pa su radovi na daljoj izgradnji natkrivenog drvenog objekta, zaustavljeni.

Inače ta parcela odvojena je ogradom od ostatka zemljišta na kome se nalaze objekti Muzeja grada Beograda koji se zbog navodnog letnjikovca čak obratio Republičkom zavodu za zaštitu spomenika, koji je i doneo rešenje da se taj letnjikovac ukloni.

Međutim ispostavile su se dve stvari: pre svega nije sagrađen nikakav letnjikovac niti vila niti bungalov niti vikendica, već najobičnija senica od drveta sa izvrsnim pogledom na Dunav i Banat i stoga ostaje nejasno kome je uopšte bilo u interesu da oko najobičnije drvene senice površine desetak kvadrata pravi cirkus po medijima???

Da li je možda problem u tome što bi se sa te senice video nerad arheologa u Vinči? Međutim na svetlo je isplivalo nešto daleko važnije a to je činjenica da je eksproprijacija ovog zemljišta izvršena pre 40 godina, pri čemu vlasniku te parcele, kao i ostalima nikada nije isplaćen ni dinar naknade i da zemljište nikada nije privedeno nameni kao i podatak da spor oko te parcele još uvek traje. Da će nalog za rušenje bespravno sagrađenog vidikovca na parceli arheološkog nalazišta u Vinči dozvati pameti divljeg graditelja, ponadali su se nadležni u Muzeju grada Beograda.

Ipak, ne samo što nije počeo da uklanja objekat, već brzopotezno uvodi struju, postavlja rasvetu i dograđuje kako bi mogao i tokom noći da uživa u pogledu na Dunav iz srca neolitskog nalazišta. Ostaje nejasno šta i u kom svojstvu zapravo hoće muzej grada Beograda?

Sam muzej kao takav ne radi apsolutno ništa osim što prodaje maglu o kapitalnom lokalitetu u Vinči i prepucava se sa Nenadom Tasićem koji takođe ne radi ništa osim što arči pare na budalaštine, veliki broj parcela je ekspropisan pre 40 godina što nikada nije isplaćeno, niti je muzej u posedu eksproprisanih parcela, ali im zato odmah smeta kada neko nešto hoće da radi.

Naravno posebno je pitanje činjenica da su parcele eksproprisane davno, da nikada nisu plaćene niti su privedene nameni. Ono što je posebno zanimljivo je pojava da u Srbiji veliki broj bivših vlasnika traži povraćaj svojih parcela koje nikad nisu privedene nameni radi koje su im oduzete.

Osim brojnih tužbi građana kojima je, zbog izgradnje ulica ili infrastrukturnih objekata, zemljište oduzeto bez naknade, u toku je i niz postupaka pred nadležnim upravnim organima i sudovima, koje građani vode radi povraćaja svog oduzetog zemljišta, nakon što niz godina, pa i pola veka, opštine nisu izgradile objekte od opšteg interesa zbog kojih je zemljište eksproprisano.

Dakle uVinči je ista stvar a cela halabuka je zapravo bojazan arheologa da će stari vlasnici tražiti povrećaj u prethodno stanje a samim time i Tasiću i Muzeju grada Beograda će zlatna koka izleteti iz ruku! O tome da ih nešto debelo tišti najbolje govore i stalna kukumavčenja što Tasića što svih direktora muzeja Grada pa se tako na sve strane kuka kako su na lokalitetu razvućeni kablovi, dograđuje se i ne samo što nije uklonjena senica, već iz nepoznatog razloga, pojedine meštane niko ne može da dovede u red.

Iskoristili su vanredno stanje i mahnito zidaju. Još davnih sedamdesetih godina građani su isplaćeni da odu odavde, a oni su ostali i divlja gradnja pretvorila je nalazište u ono što se može videti. Samo što naravno prećutkuju prostu činjenicu da sam Muzej u čijoj ingerenciji je Vinča , protivzakonito obavlja sva istraživanja, baš kao i Nenad Tasić, jer je Muzej po Zakonu o kulturnim dobrima nadležan isključivo za zaštitu pokretnih kulturnih dobara a ne za istraživanje nepokretnih , a Filozofski fakultet čak uopšte nije nadležan ni za jedno ni za drugo!!!

A o tome da su se arheolozi doslovce svima uspuzali na perčin najbolje govore i sama dešavanja pošto recimo meštani redovno ispuštaju vodu iz bazena na kraju sezone i prazne septičke jame, i to u nepostojeću kanalizaciju koja po Tasić dr Nenadu postoji!

Naravno kao zmija noge kriju se detalji o tome na koji način je vršena eksproprijacija zemljišta što je velika sramota, a o plaćanju te iste bolje da se ne komentariše! Naravno arheolozi kukaju što se na obaloutvrdi nalazi niz ugostiteljskih objekata, kafića, bašta koji, osim što su estetsko ruglo, narušavaju područje od posebnog značaja za zemlju koje navodno više nema samo nacionalni značaj, ono je nadnacionalnog karaktera.

Naravno ostaje još jedno nerazjašnjeno pitanje na koje bi odgovore trebalo zatražiti i od muzeja grada Beograda i od Nenada Tasića: ko naplaćuje reket od restorana Maestral ko im plaća struju i kako oni mogu da grade šta im padne na pamet?