O tome se govori

Crni jubilej i zeleni dolari: deset godina Vučićevog „diplomatskog biznisa":

U ČAST PROPASTI

Mada je srpska diplomatija počela da propada godinama ranije, tek je dolaskom režima Aleksandra Vučića, potpuno ponižena. Diplomatsko konzularna predstavništva Srbije u svetu, pretvorena su u poslovni prostor režimskog biznisa, a službenici ambasada i konzulata, dobili su ulogu kurira, pisara, portira i sličnih drugorazrednih i trećerazrednih pojava u Vučićevoj predstavi. Ali, na mračnoj strani diplomatsko konzularnih predstavništava Srbije, nalazi se jedna sasvim druga priča. Ove reprezentativne ustanove naprednjački režim pretvorio je u „poslovne objekte", koji su logistika nezakonitih poslova. Diktator je gurnuo srpsku diplomatiju na taj način u kriminal, a sve pod izgovorom navodnih spoljno-političkih aktivnosti. Mnogo je znanih i neznanih primera kriminalnih poslova koji su obavljeni uz i oko diplomatsko-konzularnih predstavništava u svetu za deset godina Vučićeve samovolje. Mada je višestruko kompromitovan i na Istoku i na Zapadu, aktivirao je svoju „podzemnu diplomatiju" i njegove ljude „za specijalne zadatke", navodno „ekonomske diplomate", koji su ugovarali najštetniji poslovi za Srbiju, gde su otvarana vrata i prljavom kapitalu i klasičnim „ekonomskim ubicama" koje su razorile Srbiju i učinile je danas najlošijom, a istovremeno i najskupljom za život u ovom delu sveta.

Nikola Vlahović

U najnovijoj analizi ekonomskih kretanja u Srbiji za sledeću, 2023. godinu, Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) između ostalog predviđa da će „u bliskoj budućnosti" u ovoj državi doći do velikog rasta inflacije, do pada „raspoloživihprihoda domaćinstava, i pogoršanju eksterne tražnje zbog usporavanja rasta na tržištu EU". Ukratko rečeno, prema analizama EBRD, Vučićevu Srbiju ne čeka ništa dobro. Izvesne su velike socijalne pobune, sukobi sa režimom i njegov brzi pad. Vučić je svim sredstvima do sada izbegavao ovakav scenario, ali mu u 2023. godini, ukoliko stigne do nje na dosadašnji način, ništa više neće pomoći.

Istu ili sličnu projekciju dala je Svetska banka za obnovu i razvoj, koja je Vučićevoj administraciji jasno stavila do znanja da kredita od ove bankarske institucije više neće biti. Ali, biće potraživanja, naplate kamata starih dugova i sličnih zelenaških akcija nad već opljačkanom Srbijom.

Deset godina traje sumanuto zaduživanje naprednjačkog režima, koje je prešlo 35 milijardi evra, a računajući dugovanja po osnovu neisplaćenih državnih obveznica, raznih hipoteka i kamata i nasleđenih dugovanja, treba imati u vidu barem još 15 milijardi evra, ili u čistom novcu ili u državnoj imovini, ukoliko novca ne bude. Za temeljito uništenu srpsku ekonomiju, 50 milijardi evra je neizrecivo veliki teret.

„Bildovanje" ovako kriminalnog zaduživanja, trajalo je punu deceniju i putem stalnih Vučićevih „operacija" na terenu, gde je preko diplomatsko konzularnih predstavništava Srbije u svetu, raznih javnih ili prikrivenih režimskih „delegacija", slao svoje ljudi za „specijalne zadatke" da pronađu i „animiraju" sumnjive milijardere na svim kontinentima. Nudio je u najam čitavu državu Srbiju njihovim kompanijama, a onim stranim „samostalnim preduzetnicima" sa kriminalnim biografijama, svetskim hohštaplerima i finansijskim mešetarima, u bescenje je doslovno nudio svaki pedalj Srbije.

Opsednut i fasciniran tim „plutokratskim polusvetom", i zadojen od rane mladosti idejom o lakim baratanjem tuđim milionim, prirodno je došao do potrebe da diplomatsko konzularna predstavništva Srbije, dakle, svu diplomatsku službu, stavi u ulogu posrednika njegovih poslovnih fantazija. I ta njegova zabava mogla je da počne...

Nije bio prvi u pokušaju da stvori „ekonomsku diplomatiju", ali je prethodnu ideju demokratskog prevaranta, Mlađana Dinkića, nastavio i „izvrnuo naopako". Naime, kako je poznato, Dinkić je pred kraj svoje kriminalne avanture sa srpskim finansijama, angažovao 28 ljudi sa „specijalnim zadatkom", da pronalaze buduće investitore u srpsku privredu, bez obzira kakva im je biografija, jer je verovao da novac nema naciju ni boju, a karakter još manje. Tom filozofijom se i Vučić rukovodio kad je preko srpskih ambasada u svetu krenuo u lov na tuđe milione. Dinkiću je takva akcija ekspresno propala, pa je tim povodom ekonomista iz stare jugoslovenske škole, Mihailo Crnobrnja, ovako komentarisao taj fijasko: "Poznato je iz matematike: ako delite nešto sa nepoznatim, nepoznat je i rezultat!".

Ipak, nakon ovog skandala, jedan rezultat je bio poznat. Srbija je platila ovu ludost blizu 10 miliona evra. Toliko je koštao kratkoročni „aranžman" takozvanih ekonomskih diplomata. I kao da nije bilo dovoljno, već 2014. godine, Vučić pokreće ideju o „ekonomskim diplomatama", ali je ubrzo i zaboravlja. Razlog je bio vrlo jednostavan. Naime, ovaj diktator ne veruje nikome osim rođenom bratu, nekolicini besprizornih baraba i kumova, a ponekad i sebi samom. Sasvim dovoljno da bi ta i takva „ekipa" mogla da kontroliše rad kompletne diplomatske službe, da je usmeri u pravcu njegovih „podzemnih" poslova po svetu i da mu jednostavno koriste kao „pristaništa" kad njegova mafija dođe u neku od država za koju proceni da bi od nje imao koristi. Ne tako davno, dugogodišnji ministar trgovine, Rasim Ljajić, govorio je kako „Nema potrebe da imate ekonomske diplomate u zemljama regiona", jer kud ćeš boljeg „ekonomiste i diplomate" od Rasima Ljajića, koji je za sebe i za naprednjački režim (baš tim redom) „pokupio kajmak" gde god se pojavio: od Sarajeva, do Skoplja, i od Zagreba do Tirane...

Kako se Vučić uhvatio u mrežu grandioznih laži koje je svakodnevno pleo oko sebe, tako su i poslovi koje je sklapao širom sveta, postajali sve komplikovaniji. Od raznih čisto finansijskih operacija, do investicija koje nemaju ni početak ni kraj. Ili, kako bi rekao njegov mafijaški „konsiljere", Siniša Mali: „Bitan je obrtni kapital!"

Iza Vučićeve priče o tome kako su „konstante spoljne politike Srbije očuvanje mira i stabilnosti u regionu, evropske integracije, dijalog o Kosovu i Metohiji i razvoj regionalnih odnosa", punih deset godina dešavalo se širenje mreže kriminala, ili, kako se to birokratskim rečnikom kaže: nezakonitog poslovanja. Iza priče o srpskoj dijaspori i brizi za svakog Srbina na svetu, krio se neviđeni lopovluk. Preko noći su sredstva iz budžeta postajala „patriotski kapital", a bogati sunarodnici srpskog diktatora, postajali su još bogatiji. Sve uz logistiku srpske diplomatije. A Vučić je sve to fino pokrivao javnom jadikovkom: "Nedostaje nam ekonomska diplomatija, time treba više da se bavimo. Imamo čime da trgujemo i šta da prodajemo. Imamo 103 diplomatska predstavništva, a Ministarstvo spoljnih poslova treba da bude jedan od glavnih promotera Srbije"

Da bi bilo jasnije koliko je ta njegova „ delikatna operacija" zaista bila delikatna, dovoljno govori i podatak da u oktobru mesecu 2022. godine, srpska diplomatija ima čak 32 upražnjena mesta za diplomatske predstavnike u inostranstvu, jer navodno nema dovoljno kvalitetnog kadra, a ustvari Vučić lično bira svakoga od njih, isključivo sa ciljem da „služe svrsi", tačnije da se uključe u prljave poslove njegovih „poslovnih ljudi" u svetu. Za neke lakše zadatke, u inostranstvo šalje svoje stranačke klovnove, a za one ozbiljnije, ljude iz obaveštajnih službi, koji takođe rade isto što i službenici diplomatsko konzularnih predstavništava.

Primera ima mnoštvo, i za „belu" i za „crnu" knjigu ekonomskog i finansijskog kriminala Vučićevog režima, ali za uvid u poslovno-diplomatsku katastrofu Srbije, dovoljno je nekoliko tipičnih situacija. Tako je, recimo, bivši šofer i bivši ministar, Zoran Đorđević, prisustvovao inauguraciji novog predsednika Mauritanije, i to kao izaslanik predsednika Srbije(27. juna 2019).

Bila je to samo u jednoj godini, četvrta afrička zemlja koju je Đorđević posetio, nakon čega je putovao u Latinsku Ameriku, u Salvador i na sasvim drugi kraj sveta, na Maldive. Đorđević, kako je poznato, nije ni ministar spoljnih poslova Srbije, a nije ni predsednik vlade. Ipak, u vreme dok je bio ministar zadužen za zaštitu prava radnika, siromašnih i boraca, putovao je o trošku države u najudaljenije zemlje sveta i koristio najskuplje hotele. Kako su to mnogi primetili, specijalnost su mu bile i ostale egzotične, uglavnom afričke i latinoameričke države, obišao je Komorska ostrva, Keniju, srednju Ameriku...

Zašto je Vučić te 2019. poslao na Maldive Zorana Đorđevića, ako je poznato da je tamo prisustvovao nekakvom neobaveznom skupu pod radnim nazivom „Otporni i održivi Maldivi"? Pokazaće se da je imao razlog.

Tih dana i na tom mestu, okupila se kriminalna elita, tako reći svetski džet-set finansijskih malverzacija. A njegova kurirska uloga bila je krajnje jednostavna. Na prvi pogled Đorđevićeva misija podrazumevala je i dalje podrazumeva da putuje po svetu, prisustva inauguracijama šefova država, uključuju se u razgovore o bilateralnim odnosima, o saradnji u oblasti sporta, zdravlja, komunikacija, fotografiše se sa državnicima...Ali, ključ njegove uloge je čisto kurirske prirode. Da preda Vučićeve poslovne ponude kome treba.

Kad se već prilično okuražio u novoj ulozi, Đorđević je "u ime naroda Srbije", lično pozivao predsednika Bolivije Eva Moralesa da poseti ovu njemu daleko evropsku zemlju...Ali, ne samo njega. Dugačak je spisak zemalja i ličnosti koje je ovaj bivši šofer i senzibilni prijatelj Jorgovanke Tabaković video, ni kriv ni dužan. Niko zvanično ne zna šta je tamo negde daleko radio. Nezvanično, zna se samo da je nosio i poštu i kofere, prenosio poruke u zatvorenim kovertama i glumio diplomatskog vagabunda, kao da je iz najbogatije države na svetu. Kontroverzno gostovanje na Maldivima, očigledno je bilo vrlo bitno za Vučićeve mutne poslove, pa je sve to nesmotreno pokušala da objasni fikus-premijerka Ana Brnabić, te je jednom neprilikom rekla da se Đorđević „na Maldivima za razliku od nekih poslanika opozicije nije provodio. Menjao je tamo potpredsednika Vlade, ministra Dačića, a bio je na Maldivima čitav jedan dan sa šest bilateralanih sastanaka". Delimično tačno. Bilo je i „bilateralno" i „multilateralno". Kretao se Đorđević kao „tvarca među vihorove", deleći poruke, ostavljajući ponude i prenoseći poštu.

Koliko su koštala sva njegova putovanja na kojima je menjao Dačića ili Vučića i šta je sa njih doneo u Srbiju, pitali su se naivni posmatrači ovog cirkusa. A, pravo je pitanje, kakve multimilionske štete je Vučićev režim ovakvim i sličnim prilikama naneo Srbiji. Jer, sledeći primer, još jasnije govori o čemu je reč...

Mnogo ranije od „slučaja Đorđević", sada već davne 2016. godine, na Dan državnosti Srbije, 15. februara, na prijemu održanom u hotelu "Sofitel" u Abu Dabiju, prisustvovalo je oko 400 zvanica iz diplomatskog i vojno-diplomatskog kora, te predstavnika kompanija iz Emirata i Srbije, brojnih bogatih građana Republike Srbije koji žive i rade u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Takođe, prijemu je prisustvovalo 36 ambasadora i nekoliko zamenika ambasadora i otpravnika poslova. Međutim, bio je to trenutak i za promociju jednog mladog čoveka, u ulozi domaćina prijema. Bio je to Miloš Perišić (godište - 1984), Vučićev kadar iz Valjeva, u to vreme privremeni otpravnik poslova Ambasade Srbije u Emiratima. Počasni gost bio je dr Tarik Al Heidan, pomoćnik ministra spoljnih poslova UAE, jer resorni ministar „nije imao vremena" da prisustvuje proslavi. Perišić je svečanost počeo pohvalama „tradicionalno dobrih odnose između Republike Srbije i UAE", te o napretku zajedničkih projekata koje realizuju Srbija i Emirati, i najavio proširenje saradnje između dveju država, ističući da „budućnost otvara mnogo novih mogućnosti u oblasti industrije i turizma".

Bio je to prema Vučićevom scenariju, prilika da otvori vrata Srbije za ulaz arapskih milijardi. I zaista, na prijemu je govorio i direktor grupe "Alubond global operations", izvesni gospodin Rao. Čulo se tada da je njegova kompanija do tada uložila 6,6 miliona dolara u fabriku za proizvodnju metalnih kompozitnih panela u Banatskim Karlovcima kao grinfild investiciju. Takođe i da "Alubond" ima jaku bazu u Srbiji (radili su kompozitne panele za Zira centar, Belvil, sedište Gemaksa, GTC park, kao i salone Poršea, Forda, Volvoa i Land Rovera), i mnoge druge objekte.

Ovaj događaj od 15. februara 2016., nije bio samo proslava Dana državnosti Srbije, nego skup od koga je Vučić mnogo očekivao. Bili su u tog dana u Abu Dabiju predstavnici kompanija Mulk Holding-Alubond, Hemofarm, Energoprojekt Dubai i Energoprojekt Abu Dabi, Swiss Nature, Timomed, Zlatiborac, kao i Srpski poslovni savet u UAE, Eurobalkan...Pred ovakvim skupom slikali su se i mladi i za diplomatiju u svakom smislu nedorasli Vladimir Tokalić, izaslanik Ministarstva odbrane Srbije, Danica Stepić, sekretar za političke odnose Ambasade Srbije u Emiratima, Dajana Tanasijević, sekretar za ekonomske odnose Ambasade RS.

Niko od ovih Vučićevih „juniora" nije imao predstavu gde se vode stvarni razgovori o milijardama novih zaduživanja Srbije. Ipak, kako se kasnije ispostavilo, vesela Vučićeva ekonomija, u tom trenutku dobila je jedan od prvih „povoljnih" arapskih kredita, a kao znak zahvalnosti Vučić im je ponudio još najskupljeg gradskog građevinskog zemljišta, poljoprivredna prostranstva u Vojvodini, besplatno korištenje tranzita robe rekom Dunav na toku kroz Srbiju prema Rumuniji, i sve drugo, što god su zatražili. Banket u „Burž Kalifa", najvećoj građevini na svetu, mogao je da počne. Isto tako i eksploatacija najboljih srpskih resursa od strane feudalne familije iz Emirata.

Gore pomenutog Miloša Perišića, Vučić nije zaboravio. Naime, dana 22.10.2020. godine, ovaj tek izabrani izvanredni i opunomoćeni ambasador Republike Srbije u Republici Angoli, predao je akreditivna pisma Predsedniku Republike Angole Žoau Manuelu Gonsalvešu Lourensu, i to na spektakularan način, što su prenele brojne svetske novinske agencije. Perišić je taj svečani čin izveo u kompletnoj tradicionalnoj srpskoj narodnoj nošnji, što je valjda trebalo da impresionira domaćina, a desilo se suprotno, jer diplomatski protokol Angole ne predviđa folklorne motive. Ali, kako i zašto je Perišić stigao na samo zapadnu obalu Afrike, u glavni grad Luandu, prelepom gradu na plažama Atlanskog okeana. I zašto baš tamo.

Naime, Vučićevo veliko otkriće je područje Zapadne Afrike, zemlje prebogate resursima, dijamantima i naftom. Režimi su im vrlo „fleksibilni" kad su u pitanju begunci od zakona iz Evrope i Amerike. Blizu je i susedni Gabon u kome je Vučić nedavno otvorio ambasadu, na zapadu Afrike, baš na obalama Atlantika nalazi se i Mauritanija, gde je bivši šofer i ministar Zoran Đorđević 2019. prisustvovao inauguraciji novog predsednika ove zemlje, a do Mauritanije, prva susedna zemlja je Zapadna Sahara u kojoj je, kao što je poznato, jedan od najvećih poreskih rajeva na svetu.

Nema nikakve dileme da Vučić i njegova klika rade u dva pravca. Jedan je pljačka i devastacija Srbije, a drugi je priprema terena za eventualno bekstvo. Iza njega i njegove navodne patriotske a ustvari mafijaške falange, ostaće najbednija kolonija u Evropi. Srbija bez budućnosti.

Mada izgleda kao primer bez presedana, slučaj još jednog mladog čoveka bez životnog i profesionalnog iskustva, uverenog da stvara veliku diplomatsku karijeru, nije usamljen i koro je „ogledni model" po meri Vučićevih ambicija. Samozvani „vođa" ima ih čitavu armiju. Naime, nedavno je u Republiku Koreju na službu otišao izvesni Nemanja Grbić (iz Čačka, takođe rođen 1984), koga je za diplomatiju preporučilo njegovo navodno znanje japanskog i farsi (iranskog) jezika, mada, prema svedočenju izvora ovog dvonedeljnika bliskih MSP, nema nikakve sumnje da se radi o površnom znanju pomenutih egzotičnih jezika. Na tu dužnost odlazi sa pozicije koordinatora Sektora za bilateralnu saradnju Ministarstva spoljnih poslova! Ni on sam nije verovao šta mu se događa i ko ga to unapređuje i zašto, pa je izjavio: „Svestan sam ja da sam do ovog ranga stigao jako mlad, tako da nova pozicija za mene predstavlja veliku motivaciju, ali i veliku obavezu da opravdam sve ono što se u ovom trenutku od mene očekuje.

U Ministarstvu spoljnih poslova sam od 2009. godine i ovo je svakako svojevrsna kruna mog rada u diplomatiji". Iz ovoga je jasno vidljivo da je pomenuti Nemanja Grbić sa 25 godina života bio zaposlen u Ministarstvu spoljnih poslova, i da je bez ijednog dana radnog staža primljen u ovu važnu državnu ustanovu. Njegov prvi i jedini posao u MSP, bio funkcija „koordinatora" u sektoru za bilateraru.

U Koreji, ovaj mladi kadar može da očekuje samo pad Vučića i njegovog režima. U suprotnom, sačekaće ga poslovi opsluživanja njegovih „poslovođa", kojima je svet do kolena i koji u svakoj važnijoj državi sveta imaju svoje pipke, u potrazi za „dobrim" kreditima, „investitorima" koji traže države i režime sa što manje zakona a što više „ličnih pogodbi" u poslovnim odnosima. Južna Koreja je već dala Vučićevoj Srbiji neke od krvopijskih kompanija, poznatih po terorisanju radnika, kršenju ljudskih i radničkih prava te zabrani bilo kakvog sindikalnog organizovanja. Od novog mladog diplomate očekuju se još bolja postignuća, da nađe još kompanija poput zloglasne „Yure".

Bio je i Vučić nekad mladi četnik-početnik. Ali, kad se dokopao vlasti, 2012. godine, i to kao prvi potpredsednik Vlade Srbije, odmah je prisvojio ideju „evropejstva" i niko ga više nije moga zaustaviti. Do današnjih dana.

Podsećanja radi, jedna od njegovih prvih „međunarodnih aktivnosti" po dolasku na vlast bila je dvodnevna poseta već pomenutoj Republici Angoli. Primio ga je tada ministar odbrane Angole Kandido Pereira doš Santoš Van Dunem. Tokom te posete, planirano je potpisivanje vojnih ugovora, kao i poseta vojnoj bolnici u Luandi. Već tada je ugovorio izvoz proizvoda srpske vojne industrije. Vlada Angole investirala je blizu devet milijardi dolara do 2016. Godine, i to u infrastrukturu, dakle, putne mreže, železnice, aerodrome, luke i elektrifikaciju cele zemlje, sa akcentom na obnovljive izvore energije, a takođe i obrazovanje i obuku kadrova, ali i ulaganje u oružane snage zemlje. Ovo poslednje je Vučić odmah prepoznao kao šansu. I ugradio se pošteno preko najvećeg trgovca oružjem na Balkanu i šire, Slobodana Tešića. Kasnije se, opet preko Vučića, tom poslu priključio, sada već mrtav (ili živ) otac ministra Nebojše Stefanovića.

Angola je jedan od najvećih svetskih izvoznika nafte, dijamanata, zlata i mnogo strateški važnih sirovina. Iz Angole se može morem, preko Atlantika, otići na bilo koju stranu sveta. Lako i brzo. Kao u kultnom filmu „Kazablanka", sa Hemfri Bogartom. Dok traje rat u Evropi, glavni junak čeka na obalama zapadne Afrike na bekstvo brodom preko okeana...

Glosa

Širom sveta, diplomatske službe Srbije služe Aleksandru Vučiću kao servis za sklapanje „poslovnih i privatnih veza", kako bi navodno Srbiji pomogao da opstane u teškim vremenima. Njegovi kadrovi su skoro nepismeni, neki od njih poluobrazovani, neki manje a neki više školovani, ali uglavnom, svi bez diplomatskog iskustva. Najveći broj njih uopšte ne zna mehanizam, smisao i funkciju diplomatije